Por amor

-I zamisli samo kako si vezan i gledaš me ispred streljačkog voda...

I njemu se samo za delić milimetra pomeri mišić ispod oka, ali odmah uspostavi kontrolu i nastavi da diše.

-Ne, moraš to da imaš u svesti. I streljački vod, i nož i davljenje.

I on zna da je tako.

Jer tako smo napravljeni, sklopljeni, to nam je suština. Iz života u život.
I naš zagrljaj je i nežnost i borba i potreba.

I dok tonem u njegovim rukama zamišljam sve ono što je drugima strahotno i nepojmljivo. I vežbam se.
Uvek se vežbam za najgore.

A posle gledam kako on stari, pa umire. Pa se ponovo srećemo. I grlimo i borimo.
Iz života u život.

Crkvena zvona

-...Neko mi je rekao da se na Sveti Četvrtak polja mogu zaštititi ako se u zemlju zakopaju jaja.
-Da li imate iskustva sa tim?, hteo je da zna inkvizitor.
-Prečasni oče, ne mogu sebi priuštiti da u ova teška vremena zakopavam jaja u zemlju.
-Da li se, po vašem mišljenju, nevreme može zaustaviti zvonjavom zvona?
-Nikada nisam videla da je zvonjava zvona uspela da zaustavi nevreme, ako je već počelo.
-Šta znate o ženama koje su uhapšene zajedno sa vama?
-Ne znam baš ništa.
-One su priznale da su se bavile magijom.
-Ako su tako rekle, onda je tako.
-Znači, vi verujete da čarobnjaci i veštice zaista postoje, iako tvrdite da ne verujete da mogu počiniti zlodela i baviti se magijom.

Razmislila sam pre nego što sam odgovorila.

-Ako su neki spaljeni, to je sigurno zbog pravde, a kada je reč o pravdi, ona nikada nije nepravedna.

Praktična veštica

Veštice, ispovesti i tajne
Zapisnici o potkazivanjima, mučenjima, suđenjima i pogubljenjima
Tersila Gato Kanu


To je bio momenat kada sam već drugi put naletela na tu priču da crkvena zvona mogu da zaustave oluju, ali samo pod uslovom da već nije počela.
Znam da su ranije crkvena zvona služila za uzbune i obaveštavanje.
Obožavam zvuk crkvenih zvona.
Živim jako blizu crkve i svaki dan zvone po par puta.
I želim da ih slušam duže.

Ali... možda je fora u frekvenciji?
Zašto recimo ne bi pokušali sada? Šta košta ove iz crkve da pritisnu dugme i odzvone ako posumnjaju da napolju može da prođe uragan? Evo kao upravo sada sa stravičnim gradom.

Zašto da ne probamo?

Bogovi, demoni i ostalo društvo

Post je objavljen zarad ličnih, i uvek sebičnih pobuda, a i da pozatvaram prozore na Mozili, i jednom kada ugrabim par dana po sat vremena odgledam i ovo.
Biće potrebno u budućim danima.

Principia

Fanatično pratim šta radimo tamo gore.
I znam cenu.

I kada se vrate čekaće ih par bolničkih meseci i posledice do kraja života.

Ali vredi.
I pre no što napravimo brodove i stanice sa ugrađenim magnetnim poljem, da, vredi.

I sve ću da pokušam da u jednoj turi tamo gore budem i ja.

Rahu - Severni Mesečev čvor

Priča je počela o mitozi i mejozi, i dr. Arđun Pai ju je pogodio, iako očito nije upućen u biologiju.

Pa je nastavljena pričom o talasnim dužinama i njihovim frekvencijama, te sam konačno sklopila celu sliku od Pitagore, brojanica i 108 molitvi, i onog što mi mira davalo nije - o Rahu Kalamu, prema kom se ravnam već deset godina.

Zastrašujuće je koliko je jednostavno i logično, i ima svako uporište u fizici.

Sve što je došlo kasnije u ovom razgovoru samo je potvrdilo ono što moje udarne nakšatre (Swati, Ardra, Moola) zvone ceo moj život.

I ne, nije Saturn. Ne bacajte kletve na Saturna kad god ste lenji, glupi ili samo u neznanju.

Rahu je taj koji će vam praviti haos od života do god ne naučite kako da fercerate po njegovom ritmu.

A to je posao koji se uči kroz hiljade života.

Preko okeana

Tamo je ...

Kućni đavo

Po verovanju u Banatu, kućni đavo je veoma poslušan, čini usluge svome gospodaru i njegovom domu, ostvarujući svaku želju, a posebno one želje koje teže bogaćenju i sticanju novca. Ovaj demon je u stanju da neograničeno ispunjava i izvršava sve želje i naređenja svoga gospodara. Ipak, on to ne čini sasvim bezuslovno. Gospodar treba da prema njemu bude dobar i da ga dobro hrani. Ako vlasnik zanemari tu svoju obavezu, verovalo se da demon onda prestaje da bude prijatelj i da postaje opasan neprijatelj, koji gleda da uništi i potpuno upropasti svog domaćina. Verovalo se da je ovaj demon sasvim malog rasta, od veličine palca do veličine maloga deteta. Na sebi ima čakšire a na glavi mora obavezno imati crvenu kapicu. Imao je ljudski izgled, ali i neka životinjska obeležja - rogove i rep. Mislilo se da boravi u odžaku, pod stolom ili u kakvom sudu u kuhinji. Trebalo mu je ostavljati pod sto hranu svakog dana. Ovakvog demona nije mogla imati svaka kuća, pošto se mislilo da je do njega veoma teško doći.
Neki su verovali da se ovaj đavolak mogao kupiti u apoteci i da se držao u flaši, dok su drugi smatrali da se on izleže iz jajeta naročite vrste (koje snese petao, kokoš koja propeva i slično). Verovalo se da takvo jaje čovek mora nositi pod pazuhom izvesno vreme. Od apoteka koje su, navodno, prodavale ove demone pominjale su se apoteka u Smederevu i u samome Pančevu, na Starčevačkom drumu. Noseći demona u flaši iz apoteke prema kući, njegov novi vlasnik ne bi smeo da se osvrne, pošto bi demona izgubio zauvek.


Mitska bića srpskih predaka
Dr Slobodan Zečević


...pošto bi demona izgubio zauvek.

Šojmanke

Nije to ništa za sprdačinu, mada je bolje da ne pišem ono što sam komentarisala gledajući snimak.
Prva faza je padanje u trans zbog gubitka svesne kontrole i uz pomoć sa "one strane", a onda stižu informacije.
Priča se sa mrtvima - to je to.

Kod mene se maltene par poslednjih godina priča sa mrtvima i bez specijalnog tandrkanja.
A ona...

Joj ona. Devedeset godina. Noću izlazi napolje kao avet u spavaćici, bezumi komšiluk. Čeka na kapiji majku Božiju. Za stolom ostavlja obroke obema sestrama, a obe su mrtve već jako dugo. Savetuje se sa mamom. Kada joj moj otac kaže da će joj doneti štap ona mu odgovori da njoj ne treba, ali tati ipak treba.

Mrtvi su nam tu okolo.
I šojmanke ne fale.
Ima nas koliko hoćeš.
I mrtvih i živih.

Predlog za nedeljno popodne uz mali ekran - Prsten Nibelunga

Godinama je mojoj kući išla kombinovana neverica sa sve sprdnjom na čuvenu Vagnerovu operu Prsten Nibelunga. Ne zato što je Vagner veliki, jer jeste veliki kompozitor, već zato što sam ja mala.

Ova opera traje 3 (i slovom tri) dana, karte se za Vegnerov festival gde se i ona obavezno izvodi, kupuju godinu do dve unapred, i svojevremeno je poslužila i za podizanje arijevsko-nacističkog stila razmišljanja, koji se kasnije razvio u vrlo dramatičnom i strahotnom pravcu.

I bilo je vreme da se posadimo pred ekranom i žrtvujemo 3 sata svojih života vezanih za ovu severno evropsku legendu.
I najbolje od svega - priča je jako, ali jako dobra.
I još bolje od toga - sada mi je jasno koliko su TV serije Igra prestola i Vikinzi pokrali ideja iz ovog filma (obratiti pažnju na sam kraj filma).

Čisto da se zna, da se ne lupeta

Pošto me poprilično nervira da, ne godinama već decenijama, slušam i čitam pogrešna objašnjenja za određene pojmove prekucah iz jedne pametne knjige neke valjane činjenice.
A najvažnija mi je bila ona koja se tiče priče o julijanskom kalendaru za koji svi papagajski ponavljaju da ima vezu sa Julijem Cezarom. E pa, dragi moji, nema.


Astronomi se ne mogu tako lako poigravati sa vremenom kao što mogu svi ostali. Na posletku, oni su ti koji motre na nebeski satni mehanizam - sat koji ne podštuckuje od prestupne godine, ili se resetuju svaki put kada ljudi odluče da promene kalendar. Tako su astronomi odlučili da u potpunosti ignorišu ljudske kalendare. Oni ne mere vreme godinama od Isusovog rođenja. Oni broje dane od 1. januara 4713. godine pre nove ere što je prilično proizvoljan datum koji je 1583. godine izabrao naučnik Jozef Skaliger.
Njegov Julijanski dan (tako nazvan po njegovom ocu Julijusu, a ne po Juliju Cezaru), postao je standardni način obeležavanja astronomskih događaja, upravo da bi se izbegle sve nelogičnosti izazvane konstantnim poigravanjem kalendarom. (Sistem je u međuvremenu bio neznatno modifikovan. Julijanski dan je izmenjen u julijanski dan manje 2.400.000 dana i 12 sati, stavljajući da je nulti sat u ponoć 17. novembra 1858. godine. Ponovo, manje više arbitaran datum.)
Možda će astronomi odbiti da slave 51542. modifikovani julijanski dan, a Jevreji ignorisati 23. Tevet, 5760. (anno Mundi), i muslimani zaboraviti 23. ramadan, 1420 (anno Hejirae). A ako malo bolje i razmislimo, možda i neće.

___


Bruneleski je 1425. godine postavio jednu takvu tačku u centar svog crteža čuvenog firentinskog zdanja - krstionice. Nedogled, nula-dimenzioni objekat je beskonačno mala tačka na platnu koja predstavlja tačku beskonačno udaljenu od posmatrača. Kako se predmeti udaljavaju u prostoru na slici, oni se sve više i više približavaju nedogledu, postajući sve zbijeniji kako se udaljavaju od posmatrača. Sve što je dovoljno udaljeno - ljudi, drveće, zgrade - sažeto je u nula-dimenzionalnu tačku i nestalo. Nula u centru slike u sebi sadrži beskonačnost prostora.
Ovaj očigledno kontradiktoran objekt je, gotovo magično, pretvorio Bruneleskijev crtež u toliko vernu sliku trodimenzionalne građevine Krstionice, da ga nije bilo moguće razlikovati od prave zgrade. Zapravo, kada je Bruneleski upotrebio ogledalo kako bi uporedio sliku i građevinu, odraz u ogledalu se u potpunosti poklopio sa geometrijom zgrade. Nedogled je dvodimenzionalni crtež pretvorio u savršenu simulaciju trodimenzionalne građevine.
Nije slučajno što su nula i beskonačno povezani u nedogledu. Baš kao što množenje nulom prouzrokuje da se brojna osa svede na jednu tačku, tako je nedogled prouzrokovao da veći deo univerzuma bude sveden na sićušnu tačkicu. Ovo je singularitet, pojam koji je postao veoma važan u istoriji nauke - ali su u ovoj ranoj fazi matematičari znali o osobinama nule tek nešto više od umetnika. U XV veku, umetnici su, zapravo, bili matematičari amateri. Leonardo da Vinči je napisao priručnik za perspektivno crtanje. Jedna druga njegova knjiga o slikarstvu upozorava "neka niko ko nije matematičar ne čita moja dela". Ovakvi umetnici-matematičari su usavršili tehniku perspektive i uskoro su mogli da bilo koji predmet predstave u tri dimenzije. Umetnici više nisu bili ograničeni na pljosnati prikaz. Nula je transformisala svet umetnosti.

____

Kvantum nule: beskonačna energija

Nula u kvantnoj mehanici znači da je čitav univerzum - uključujući i vakuum . ispunjen beskonačnom količinom energije: energije nulte tačke. A ovo za uzvrat, vodi do najbizarnije nule u univerzumu: fantomske sile ničega.
...
(Masa mirovanja = količina energije) Promena energije u vakuumu je isto što i promena u količini mase. Čestice neprestano u svakom momentu postaju i nestaju, kao sićušne češerske mačke. Vakuum, zapravo, nikada nije zaista prazan. Umesto toga on vrvi od virtuelnih čestica; u svakoj tački vasione, veselo iskrsava i nestaje beskonačan broj. Ovo je energija osnovnog stanja, beskonačno u formulama kvantne teorije.

Čarls Sife
Nula: Biografija opasne ideje

Šamanizam i sveštenstvo

Sveštenstvo. - Na prvobitnom stupnju religije čovek stupa u komunikaciju sa duhovima, izlažući se opasnostima i iskušavajući sreću; ali, kako je veoma brzo primetio svoj neuspeh i nemoć u ovim obraćanjima i pokušajima da pobedi vampire, bio je prinuđen da pronađe posrednike. Primetio je, ovaj divljak, da su određene osobe sposobne za ophođenje sa duhovima; da mogu da padaju u ekstazu i ostanu kao polumrtve duže vreme, tako da mogu da raspravljaju sa demonima; zaključio je da su takve osobe predodređene da učestvuju u ceremonijama, žrtvenim i molitvenim. Tako se rodilo sveštenstvo u obliku fetišista i šamana, koji igraju tako značajnu ulogu kod Crnaca, Tunguza i Mongola, kod Indijanaca iz Severne Amerike. Sve manifestacije porodičnog ili društvenog života: brak, bremenitost, rođenje, ulazak u doba puberteta, odlazak u lov ili rat, zahtevaju profesionalnog vrača, šamana, koji je najčešće u isto vreme i lekar. U meri u kojoj se društvo razvijalo, brojno i civilizacijski, stvarala se sveštenička kasta, koja ponekad ima istovremeno i svetovnu i duhovnu moć (kao što je to još uvek slučaj u određenim delovima Afrike, ili na Tibetu). Često, pored redovnog sveštenstva,, tako konstituisanog, stari vračevi su nastavljali da žive i imali ogroman autoritet u narodu: u najvećem delu budističko-lamaističkih manastira dopušteno je prisustvo vrača za presudne odluke, milostivljenje, itd.

Jan Deniker
Rase i narodi na Zemlji

Muški stil

Kako sam ušla sačekalo me je ovo...



Lepo.



Da li da vadim onaj moj kineski poluatomatik, da li da spašavam klinca ili da proletim kroz vrata?
A treba da igramo.



I počeli smo.



The Art of Krump



Agresivnija verzija hiphopa.



Filozofska verzija hiphopa.



I poznato lice... iz prošlog života.



A pošto smo dobro iznabadali parket i izazvali vibracije koje će se dalje preneti, te izazvati naknadne udare u Nepalu ušli smo u koncentraciju... pred borbu.



To nije samo ples, igra.



To jeste borba.

Oslobađanje.

I da, egzibicionizam.

Ovde smo se ubeđivali.
I on je bio u pravu.

Ne sme da ima povratnu reakciju,
pogotovo ne iz ogledala.

I živo me je zanimalo šta će sada da se desi...

I počeo je..

To tačno liči na njega.
Kako ga dobro poznajem.

I šta sad da pomislim?
Prpa, kao i zimus kada sam ga prvi put videla.

Ovo je generalno muški stil.

Potrebna je i snaga i stav.

I deluje moćno.

Primalno je prava reč.

A onda se okrenuo i kao - ti.
-Šta, bre, ja?
-To.
-...Aha.

I ovde se desio kratki spoj međ sinapsama. Trebalo je da igram, ali meni je u glavi bilo da odalamim malog u glavu, ako treba pomerim se desno, njega nogom, pa onda levo da preuzmem nju kao taoca (taman je stajala u idealnom pravcu) i povučem se ka glavnim vratima.

Ovakvo razmišljanje je uzrokovalo blok u kukovima i traljavu igru.

Ali ima vremena za vežbanje.
Odlična je to stvar.

Treba puno da učim.

Baron

Predlog za nedeljno popodne uz mali ekran.
Crveni baron - prijatelj/neprijatelj sa velikim mudima i još većim osećajem časti.
Mit i legenda dvadesetog veka.

Boelcke's first rule: Attack by surprise, from above, coming out of the sun.

Samo jedan od oblika političke manipulacije

Tri dana ona meni uvaljuje testove za popunjavanje.
Na kraju je pitam kroz smeh da li ima posla samo sa narkomanima i samoubicama, pošto se pitanja svode otprilike na to... Osim onih kontrolnih zbog kojih se sporadično osmehnem.
Pa satima odgovaram koliko litara ovoga i onoga mogu da smestim u buriće te ili te zapremine, ako konac košta 18 dinara, a ja imam 60 - koliko mogu da kupim. Ima i onih koje sam već radila dok je Mili tek ulazila u matematiku.
Nas dve se sada mlatimo sa Njutnovim fluksijama kao uvodnom pričom u diferencijalni i integralni račun, a što će joj opet funkcijama obojiti ostatak života. I eto ponovo, kao za kaznu, računam jabuke i kruške, dugmiće i čokolade.
Dani su musavi, sati se vuku kao ona kornjača od čije trke sa Ahilom je i počela cela zavrzlama konvergencije, a ja odgovaram koliko većih gradova mogu da nabrojim u državi/ci, ko su vojskovođe u poslednjem javnom svetskom ratu i šta je zajedničko banani i grožđu.
I zašto sam toliko brza, kako ona kaže.

Ne znam, odgovaram joj i lažem. Mislim da bi savet da pogleda Idiocracy shvatila kao uvredu. Ljudi jesu sve gluplji i gluplji. Ili sam realno postala brza. 
Ne znam.

-Zašto je zemljište skuplje u gradu u odnosu na selo?
-Zbog infrastrukture.
-Kada se desio Prvi srpski ustanak?
-Hahaha. Trauma iz doba osnovne škole. Zaklela sam se tada istoričarki da neću da naučim makar me oborila... Negde početkom 19. veka. Recimo 1804. napr...
-Šta je to demokratija?

Osmeh mi se razvlači preko lica dok se prisećam kako Mili i ja dobijamo nedeljne doze državne realnosti preko Tjuba, a zahvaljujući lekcijama profesora Kesića. I kako se u svim gradskim streljanama zakoni proučavaju na realnim primerima iz devedesetih (znaš ono... se sećaš kad je Pera Robija stigao sa ratišta, a Mita Debil ga je čekao da raščiste neke stare račune... I otišo tako Pera uveče u kafanu, kad eto ti Mite...) i kako Mili učim novijoj srpskoj istoriji iz koje rezultuje današnjica, baš nekako isto kao da je diferencirala po Njutnovim fluentama... ili Lajbnicovim sasvim svejedno.




-Dobro, upitno me pogleda ona. Šta je to demokratija?

A ja se smejem celih pet minuta.
Imam vremena.
Može mi se.

Začarani hrast

-Moraćeš da je pustiš, sad joj je vreme za prvu inicijaciju, kaže mi veštica.
-Mislim da je rano, odgovaram intelektualno.
-Nije, i tvoja je bila u njenim godinama.
-Znam, ali...

I onda me podiđe jeza, nešto mi prostruji uz kičmu, pa kroz glavu i kao u pretis loncu samo mi išišti kroz uši.
Plašim se i svesna sam toga. Ja sam večito taj zmaj koji stoji iza nje spreman da je zagrli krilima i spali svaku prepreku. Omnipotentni mini bog kome se ne veruje kada kaže da ne zna, ne ume, ne može nešto da izvede. Ona tada urla na mene očekujući sa punim pravom da mahnem, prospem vilinski prah, uzmem čekić, šlajfericu, bušilicu, četku, motku, mač, oklagiju, neku moju tinkturu ili eliksir i regulišem to nešto čas posla.
Ali sada se plašim.

-Moraš da je pustiš da uđe u biljku, kaže ona ponovo.
-Ali ona nema...

I tada mi pred očima prođu sve one Šekspirove rečenice o rascepljenoj jeli, o zatvaranju.
 
-Šta nema? Keltska je krv u njoj, sve ima. Sve što joj treba za biljku.
-Ali ona je drugačija...
-Drugačija od tebe. Zato uči od nje, posmatrajući nju.

Ja ćutim, a veštica se osmehne.
-Biće joj to potrebno za posao. Pusti je. Samo je pusti.
Gledaj je, drugi je to stil od tvog, samo je gledaj.

Mercurius

Merkur ima dva vladarstva: trgovački i medicinski.
I nekako baš u tom stilu viđa se i u Beogradu.
Onog trgovačkog baš u stilu retroMerkura nikako da nađem u fajlovima. Ali uopšte ne brinem, pošto će se pojaviti taman kad mi ne treba.
A nađoh ovog drugog. A i on stoji ispred ustanove gde se pojavim jednom u deset godina i uvek zapitam ima li tu ikog normalnog i ima li doktora (u avionu).

Ni jedan ni drugi ne valjaju, što se i vidi po rezultatima koje pokazuju ovde.
Ali baš na ovom vrlo lepo može da se pogleda kako izgleda kaducej.

Debili nikada neće shvatiti...

... a za trunku malo inteligentniji debili pokriće se ćebetom emocija da se slučajno nešto ne promeni i da slučajno ne preuzmu odgovornost.


Utvrđivanje i dinamika veze
(bračne, poslovne, prijateljske, roditeljske, koje god)


Odnosi sa drugim ljudima obostrano su određeni: svaki sudeonik daje važan doprinos tom određenju. Od samog početka sudeonici pregovaraju o davanju i uzimanju. Zajedno, vi i vaš partner kujete uslove, pravila i smernice. Prema tome, ako vam se pogodba ne dopada, nemojte da krivite samo vašeg partnera. Imate jednake procente vlasništva nad vezom. Evo kako to ide:

Osoba A počinje da angažuje osobu B na način koji daje ton vezi. Osoba B zatim reaguje na tu početnu određujuću poruku tako što šalje svoj odgovor kojim prihvata ili odbija definiciju osobe A. Ako je poruka odbijena, osoba B može da se potpuno povuče ili da je na neki način modifikuje. Ako odgovor osobe B menja definiciju, onda će A zauzvrat prihvatiti ili odbiti tu novu definiciju i odgovoriti B. Ovo se nastavlja sve dok veza ne bude uređena i prihvaćena. Na ovaj način, vi ste aktivan sudeonik u stvaranju uslova za svaku od svojih veza.

Filip Mekgro
Životne strategije

Posle života

Moderna psihologija

Ako hoćete da znate zašto se svi zajedno nekontrolisano vrtimo ukrug, razmislite o tome koje nam se vrste "rešenja" trenutno nude. Ne spadam u velike obožavaoce psihologije kakva se danas praktikuje. Po mom mišljenju, previše je nejasna, previše neodređena i egzistira u svetu mišljenja i subjektivnosti. Možda je to i u redu, ako živite u nekakvoj kuli od slonovače i možete sebi da dopustite pompezne govorancije o dvosmislenim i apstraktnim elementima života. Ne verujem, međutim, da je to ono što želite, a ne mislim ni da je to ono što vam je potrebno. Živite u stvarnom svetu i imate posla sa stvarnim problemima koji iziskuju stvarnu promenu. Nisu vam potrebni samo spoznaja i razumevanje vaših problema; potrebno vam je da se promene, i to odmah.

Razmislite i o industriji "samopotvrđivanja" koja dominira u našoj kulturi. Ona zapravo ima vrlo malo veze sa potvrđivanjem, a mnogo sa krajnjim rezultatom nekoga drugog. Umnogome je neusredsređena, lenja, pritvorna, politički ispravna i, iznad svega, ima dobru prođu na tržištu, često o trošku istine. Gurui kao da imaju sve, osim glagola u svojim rečenicama. Vi pokušavate da plaćate svoju kiriju i pošaljete decu na fakultet umesto u zatvor, a oni hoće da se poigravate svojim unutrašnjim ovim, ili unutrašnjim onim, ili samim sobom; možda loš izbor reči, ali je primeren.

Prodaju nam "samounapređivanje" na isti način na koji vam prodaju i sve drugo: lako je; pet jednostavnih koraka; rezultati dolaze brzo, brzo, brzo. Međutim, skupo plaćate - i to na više načina - za ovu zagađujuću poplavu psihoblebetanja. Kažem zagađujuću, jer umesto da nam oduzme izgovore i natera nas da se uhvatimo u koštac sa našim stvarnim životom, psihoblebetanje nas naoružava novom gomilom izgovora. Rezultat toga je samo još veće odvraćanje pažnje i još više problema.

Životne strategije
Filip Mekgro





 

Starešina hrama

Verovatno sam ga registrovala pozadi glave kada je ušao na onoj prvoj stanici u Kneza Miloša.
Obično ulazi tu, a izlazi kod Beograđanke.

Mislim "obično", tako je bar bilo na dva prethodna puta kada mi se učinilo da je to on.
Ma nebitno.

Tek u tom trenutku kroz glavu mi je samo prošao onaj ludak dok je pričao o svom prijatelju koji je video kako se kroz noć ka tlu survava neka letelica. Pojurio je kolima da pomogne, parkirao, pretrčao preko brda samo da bi shvatio kako je u stvari prisustvovao sceni pada vanzemaljskog mini lovca i kako upravo vidi da je humanoid živ i zdrav, i da je izašao i čačka nešto po motoru.

"Being a good Baptist as he was..." odjurio je nazad do kola, izvukao svoju King James Bibliju i pohitao nazad.
-Brother, do you believe in Jesus!
-Of course, izemitovao mu je humanoid vraćajući se u letelicu. -Doesn't everybody...

Mahnuo i otišao.
Doesn't everybody...

Osmeh mi se zaglavio na licu dok sam se osvrtala od prozora ka vratima trole. Ka tački gde je stajao on. Standardno obučen. Tamno sivo odelo uz obaveznu kravatu i zimsku jaknu, sa pločicom zakačenom na levoj strani grudi.
Znala sam i šta piše na njoj. I znala sam da ta oznaka može da ga košta valjanih batina.
I samo što nije.
Pošto ga je u tom trenutku konstatovao i jedan skinhed.

...

Ovo sam počela da pišem tamo negde u onim kišovito-potopnim danima i tada je i trebalo da bude objavljeno, ali veliki srpski (Srbski) potop je uzeo svoj danak i više ništa nije bilo kao pre.

Suština cele priče je bila u jednom mom pokušaju ne politeističkog već monoteističkog ekumenizma, gde za dlaku nisam popila batine braneći mladog starešinu od mladog nacionaliste, gađajući ih obojicu istovremeno njihovim sopstvenim Bogom.
Za dlaku smo se i izvukli.
I razišli bez borilačkih zahvata.


A onda se pre neki dan desilo i da je vest o ovome procurela u javnost.




A to "ovo" je dečiji letnji kamp u organizaciji "SrBske istinite pravoslavne crkve" (SIPC).
Jedini linkovi koje SIPC poseduje su ona dva na blogspotu (trenutna provera). Dakle, ne plaćaju ni domen, što je po meni sasvim ok, jer hostovanje ne plaćam ni ja (niti imam nameru u skorije vreme).

I pošto znam da će sada da krene opštepoznati papagajski talas zgranutih reakcija vreme mi je da sročim novi tekst političke konotacije.
SIPC nije jedina "hrišćanska" sekta, imamo mi i subotare i pentakostalce, pogotovo Jehovine svedoke, o čijem sam starešini hrama počela prethodni tekst i nisam ga završila...
Što je najbolje u celoj priči meni su (mojoj najbližoj rodbini) prve komšije u obe kuće subotari. I kada sam bila mala skupljali su se kod pokojnog Ilije baš subotom, pa je on otvarao Bibliju i čitao, pa tumačio, pa su se razgovarali. Znam da je nama deci jedino bilo zabranjeno da pravimo buku subotom u to doba, da ne ometamo. Boljih ljudi i boljih komšija od Ilijinih ne znam i ne mogu da se setim. Osim možda Vovinih...

Kod Vove sam terala bajs da mi zakrpi gumu, a to je išlo standardnim postupkom sa obaveznim lavorom. I nikada me nije odbio, iako je on bio veliki momak, a ja sitno dete. Njegova majka mi je istom prilikom u ruke gurala tanjir sa kolačima, pa sam to nosila babi, jer je i baba kad bi pravila nešto slala po komšiluku. Kao i sve druge žene u ulici, a bila je posle Vovine majke jedna mađarica, pa rusinka, onda preko puta još jedni subotari, pa tamo dalje pentakostalci.
Bilo nas je u toj vojvođanskoj ulici svih mogućih hrišćanskih konfesija i to u ono doba za koje su tvrdili da je religija nešto iz zaostalih vremena.
Ljudi su bili čistiji u glavi, moralniji, bolji.
I njihove veroispovesti su bile takve.

I mešani brakovi su bili standard, pa se slavilo sve redom, i ovo i ono religiozno, i ovo i ono državno.
Uvek uz kolače.
Pošto je uvek neka žena u ulici mesila nešto i delila nešto. No nebitno.

Dakle, u Srbiji ima više sekti (ako to neko do sada nije znao).
Čak se i naša zvanična crkva na nekim mestima tretira kao sekta.
Čak i mi ta druga mesta tretiramo kao sekte.

E sad, sekte mogu da budu i ne hrišćanske, pa da se drugde u svetu tretiraju kao velike zvanične religije (napr. budizam, hinduizam), a mogu da budu i hrišćanske.
Pa su kod nas napr. slabije zastupljeni protestanti, te se tretiraju kao verska zajednica tojest u narodu poznatije kao sekta.

I koga boli briga za to? 

Možda zvaničnu crkvu?
Zato što joj ovi najnoviji ziloti sasvim lepo drpaju vernike. Ali zašto bi se država uzbuđivala oko toga kada zvanično sa crkvom poodavno nije u sprezi? To nije državni problem, to je rezultat višedecenijskih brljotina ljudi koji vode SPC i čiji najbolji sveštenici bivaju rasejani po svetu u misionarskim službama, da slučajno ne nagrde "harmoniju" koja vlada u matici.
Ako imaš mladog sveštenika koji je inteligentan, obrazovan, savršeno govori 7 jezika, pošten je, gori u veri, toliko je čist da leči bolesne, vaskrsava mrtve i hemijski čisti vodu samo molitvom - a ti ga onda najbolje pošalji u Papua Novu Gvineju da tamo širi srpsko pravoslavlje pošto su ovde svi problemi poodavno rešeni. A ovde zadrži popove bajkere, one sa motkama i lopatama, pedofile i ostale. 

Pa se posle čudom čudi što ti vernici prelaze u zilote.

E da, da ne zaboravim. Pročitala sam i onaj deo vezan za zilotskog starešinu Akakija, onaj sitan detalj da je bio skinhed u mladosti.
Pa da razjasnimo i to... Svaki, skoro svaki naš sveštenik trenutno mlađi od 45 godina je u mladosti bio skinhed. To je prosto bila moda tog trenutka i sećam se da su se čak kao studenti Bogoslovije i okupljali uveče u dvorištu Drinke. Jednom ih je iznenadila poliijska racija te su morali zabezeknutim pandurima da otpevaju kompletnu liturgiju kako bi dokazali da su budući popovi, jer lične karte i indekse noću nisu nosili.
Jedan od tih skinhedova bio je moja posmatračka meta par godina kao potencijalni kum mog mladunčeta.
Zašto? Pojma nemam, moguće je da sam u njemu nanjušila snagu i shvatila da bi on najbolje stao pred Boga uz moje dete.
Ali i ta opcija je odavno otpala, a mene ne bi ič čudilo da je taj lik baš isti ovaj Akakije.

Toliko o verskom delu.
Ali avaj sektašenje ne zabrinjava našu demokratsku javost toliko koliko taj militantni stil.

Dečija vojna obuka? Ako nije problem negovati demokratske vrednosti (gde je potrebno pristojno se ophoditi prema muškarcima obučenim u perje, haljine i štikle, i učiti decu da je to sasvim normalno i lepo u jednom modernom društvu) zašto bi bio problem učiti decu da se pristojno ophode i ka militantnim vrednostima?
Spektar je pun.
Klatno ima dva kraja, isto kao i batina.

Da li sam za ovo? Delimično nisam. Ima užasno dosadnih delova (skoro isto kao i na okruglim stolovima nevladinih organizacija. Kažem skoro isto pošto većih davitelja od njih stvarno nema.)
I ja sam ženka. Suknju nosim kad igram ili šetam, ne kada radim sklekove i čučnjeve.
A delimično jesam - hoću i ja na onu sajlu i da visim preko potoka.
Ništa nije crno/belo.
I sve je rezultat prethodnih dela.

Pustila sam snimak i mladunčetu koje je venulo na nekim delovima.
Iako draga ume daleko bolje i profesionalnije da otpeva celu liturgiju (i sve ove kosovske pesme pride) ipak joj je bilo dosadno.
Ja ne umem da otpevam liturgiju (a ono ne komplet celu), ali umem bolje da odigram kolo. I ne bih snimala onako traljav pokušaj.

Sa treće strane, zajedničkim gledanjem istog tog snimka u delu gde je molitva sa sve klanjanjem do zemlje, zaključile smo da ovo jako liči na muslimanski deo, što nije loše. Ne zbog muslimanskog dela, nego što bukvalno rade jogu, razdrmavaju se u toku molitve. I to je ok.

I onda, na kraju krajeva, setim se da me je to moje mladunče skoro baš pitalo zašto u Bibliji piše da će svi redom da se okome na onog ko krene stazom Hrista, a ja sam odmahnula glavom i odgovorila joj da je težak život nas jeretika, ali da nema boljeg puta.
Kada hodaš samo sa Bogom.

Svako neka radi ono što misli da je ispravno.
I nemam pravo da bacim kamen, niti vadim trun iz oka brata mojega.
Pa makar bio u LGBT zajednici ili u militantnim zilotima.