-...Neko mi je rekao da se na Sveti Četvrtak polja mogu zaštititi ako se u zemlju zakopaju jaja. -Da li imate iskustva sa tim?, hteo je da zna inkvizitor. -Prečasni oče, ne mogu sebi priuštiti da u ova teška vremena zakopavam jaja u zemlju. -Da li se, po vašem mišljenju, nevreme može zaustaviti zvonjavom zvona? -Nikada nisam videla da je zvonjava zvona uspela da zaustavi nevreme, ako je već počelo. -Šta znate o ženama koje su uhapšene zajedno sa vama? -Ne znam baš ništa. -One su priznale da su se bavile magijom. -Ako su tako rekle, onda je tako. -Znači, vi verujete da čarobnjaci i veštice zaista postoje, iako tvrdite da ne verujete da mogu počiniti zlodela i baviti se magijom.
Razmislila sam pre nego što sam odgovorila.
-Ako su neki spaljeni, to je sigurno zbog pravde, a kada je reč o pravdi, ona nikada nije nepravedna.
Praktična veštica
Veštice, ispovesti i tajne Zapisnici o potkazivanjima, mučenjima, suđenjima i pogubljenjima Tersila Gato Kanu
To je bio momenat kada sam već drugi put naletela na tu priču da crkvena zvona mogu da zaustave oluju, ali samo pod uslovom da već nije počela.
Znam da su ranije crkvena zvona služila za uzbune i obaveštavanje.
Obožavam zvuk crkvenih zvona.
Živim jako blizu crkve i svaki dan zvone po par puta.
I želim da ih slušam duže.
Ali... možda je fora u frekvenciji?
Zašto recimo ne bi pokušali sada? Šta košta ove iz crkve da pritisnu dugme i odzvone ako posumnjaju da napolju može da prođe uragan? Evo kao upravo sada sa stravičnim gradom.
Verovatno sam ga registrovala pozadi glave kada je ušao na onoj prvoj stanici u Kneza Miloša.
Obično ulazi tu, a izlazi kod Beograđanke.
Mislim "obično", tako je bar bilo na dva prethodna puta kada mi se učinilo da je to on.
Ma nebitno.
Tek u tom trenutku kroz glavu mi je samo prošao onaj ludak dok je pričao o svom prijatelju koji je video kako se kroz noć ka tlu survava neka letelica. Pojurio je kolima da pomogne, parkirao, pretrčao preko brda samo da bi shvatio kako je u stvari prisustvovao sceni pada vanzemaljskog mini lovca i kako upravo vidi da je humanoid živ i zdrav, i da je izašao i čačka nešto po motoru.
"Being a good Baptist as he was..." odjurio je nazad do kola, izvukao svoju King James Bibliju i pohitao nazad.
-Brother, do you believe in Jesus!
-Of course, izemitovao mu je humanoid vraćajući se u letelicu. -Doesn't everybody...
Mahnuo i otišao.
Doesn't everybody...
Osmeh mi se zaglavio na licu dok sam se osvrtala od prozora ka vratima trole. Ka tački gde je stajao on. Standardno obučen. Tamno sivo odelo uz obaveznu kravatu i zimsku jaknu, sa pločicom zakačenom na levoj strani grudi.
Znala sam i šta piše na njoj. I znala sam da ta oznaka može da ga košta valjanih batina.
I samo što nije.
Pošto ga je u tom trenutku konstatovao i jedan skinhed.
...
Ovo sam počela da pišem tamo negde u onim kišovito-potopnim danima i tada je i trebalo da bude objavljeno, ali veliki srpski (Srbski) potop je uzeo svoj danak i više ništa nije bilo kao pre.
Suština cele priče je bila u jednom mom pokušaju ne politeističkog već monoteističkog ekumenizma, gde za dlaku nisam popila batine braneći mladog starešinu od mladog nacionaliste, gađajući ih obojicu istovremeno njihovim sopstvenim Bogom.
Za dlaku smo se i izvukli.
I razišli bez borilačkih zahvata.
A onda se pre neki dan desilo i da je vest o ovome procurela u javnost.
A to "ovo" je dečiji letnji kamp u organizaciji "SrBske istinite pravoslavne crkve" (SIPC).
Jedini linkovi koje SIPC poseduje su ona dva na blogspotu (trenutna provera). Dakle, ne plaćaju ni domen, što je po meni sasvim ok, jer hostovanje ne plaćam ni ja (niti imam nameru u skorije vreme).
I pošto znam da će sada da krene opštepoznati papagajski talas zgranutih reakcija vreme mi je da sročim novi tekst političke konotacije.
SIPC nije jedina "hrišćanska" sekta, imamo mi i subotare i pentakostalce, pogotovo Jehovine svedoke, o čijem sam starešini hrama počela prethodni tekst i nisam ga završila...
Što je najbolje u celoj priči meni su (mojoj najbližoj rodbini) prve komšije u obe kuće subotari. I kada sam bila mala skupljali su se kod pokojnog Ilije baš subotom, pa je on otvarao Bibliju i čitao, pa tumačio, pa su se razgovarali. Znam da je nama deci jedino bilo zabranjeno da pravimo buku subotom u to doba, da ne ometamo. Boljih ljudi i boljih komšija od Ilijinih ne znam i ne mogu da se setim. Osim možda Vovinih...
Kod Vove sam terala bajs da mi zakrpi gumu, a to je išlo standardnim postupkom sa obaveznim lavorom. I nikada me nije odbio, iako je on bio veliki momak, a ja sitno dete. Njegova majka mi je istom prilikom u ruke gurala tanjir sa kolačima, pa sam to nosila babi, jer je i baba kad bi pravila nešto slala po komšiluku. Kao i sve druge žene u ulici, a bila je posle Vovine majke jedna mađarica, pa rusinka, onda preko puta još jedni subotari, pa tamo dalje pentakostalci.
Bilo nas je u toj vojvođanskoj ulici svih mogućih hrišćanskih konfesija i to u ono doba za koje su tvrdili da je religija nešto iz zaostalih vremena.
Ljudi su bili čistiji u glavi, moralniji, bolji.
I njihove veroispovesti su bile takve.
I mešani brakovi su bili standard, pa se slavilo sve redom, i ovo i ono religiozno, i ovo i ono državno.
Uvek uz kolače.
Pošto je uvek neka žena u ulici mesila nešto i delila nešto. No nebitno.
Dakle, u Srbiji ima više sekti (ako to neko do sada nije znao).
Čak se i naša zvanična crkva na nekim mestima tretira kao sekta.
Čak i mi ta druga mesta tretiramo kao sekte.
E sad, sekte mogu da budu i ne hrišćanske, pa da se drugde u svetu tretiraju kao velike zvanične religije (napr. budizam, hinduizam), a mogu da budu i hrišćanske.
Pa su kod nas napr. slabije zastupljeni protestanti, te se tretiraju kao verska zajednica tojest u narodu poznatije kao sekta.
I koga boli briga za to?
Možda zvaničnu crkvu?
Zato što joj ovi najnoviji ziloti sasvim lepo drpaju vernike. Ali zašto bi se država uzbuđivala oko toga kada zvanično sa crkvom poodavno nije u sprezi? To nije državni problem, to je rezultat višedecenijskih brljotina ljudi koji vode SPC i čiji najbolji sveštenici bivaju rasejani po svetu u misionarskim službama, da slučajno ne nagrde "harmoniju" koja vlada u matici.
Ako imaš mladog sveštenika koji je inteligentan, obrazovan, savršeno govori 7 jezika, pošten je, gori u veri, toliko je čist da leči bolesne, vaskrsava mrtve i hemijski čisti vodu samo molitvom - a ti ga onda najbolje pošalji u Papua Novu Gvineju da tamo širi srpsko pravoslavlje pošto su ovde svi problemi poodavno rešeni. A ovde zadrži popove bajkere, one sa motkama i lopatama, pedofile i ostale.
Pa se posle čudom čudi što ti vernici prelaze u zilote.
E da, da ne zaboravim. Pročitala sam i onaj deo vezan za zilotskog starešinu Akakija, onaj sitan detalj da je bio skinhed u mladosti.
Pa da razjasnimo i to... Svaki, skoro svaki naš sveštenik trenutno mlađi od 45 godina je u mladosti bio skinhed. To je prosto bila moda tog trenutka i sećam se da su se čak kao studenti Bogoslovije i okupljali uveče u dvorištu Drinke. Jednom ih je iznenadila poliijska racija te su morali zabezeknutim pandurima da otpevaju kompletnu liturgiju kako bi dokazali da su budući popovi, jer lične karte i indekse noću nisu nosili.
Jedan od tih skinhedova bio je moja posmatračka meta par godina kao potencijalni kum mog mladunčeta.
Zašto? Pojma nemam, moguće je da sam u njemu nanjušila snagu i shvatila da bi on najbolje stao pred Boga uz moje dete.
Ali i ta opcija je odavno otpala, a mene ne bi ič čudilo da je taj lik baš isti ovaj Akakije.
Toliko o verskom delu.
Ali avaj sektašenje ne zabrinjava našu demokratsku javost toliko koliko taj militantni stil.
Dečija vojna obuka? Ako nije problem negovati demokratske vrednosti (gde je potrebno pristojno se ophoditi prema muškarcima obučenim u perje, haljine i štikle, i učiti decu da je to sasvim normalno i lepo u jednom modernom društvu) zašto bi bio problem učiti decu da se pristojno ophode i ka militantnim vrednostima?
Spektar je pun.
Klatno ima dva kraja, isto kao i batina.
Da li sam za ovo? Delimično nisam. Ima užasno dosadnih delova (skoro isto kao i na okruglim stolovima nevladinih organizacija. Kažem skoro isto pošto većih davitelja od njih stvarno nema.)
I ja sam ženka. Suknju nosim kad igram ili šetam, ne kada radim sklekove i čučnjeve.
A delimično jesam - hoću i ja na onu sajlu i da visim preko potoka.
Ništa nije crno/belo.
I sve je rezultat prethodnih dela.
Pustila sam snimak i mladunčetu koje je venulo na nekim delovima.
Iako draga ume daleko bolje i profesionalnije da otpeva celu liturgiju (i sve ove kosovske pesme pride) ipak joj je bilo dosadno.
Ja ne umem da otpevam liturgiju (a ono ne komplet celu), ali umem bolje da odigram kolo. I ne bih snimala onako traljav pokušaj.
Sa treće strane, zajedničkim gledanjem istog tog snimka u delu gde je molitva sa sve klanjanjem do zemlje, zaključile smo da ovo jako liči na muslimanski deo, što nije loše. Ne zbog muslimanskog dela, nego što bukvalno rade jogu, razdrmavaju se u toku molitve. I to je ok.
I onda, na kraju krajeva, setim se da me je to moje mladunče skoro baš pitalo zašto u Bibliji piše da će svi redom da se okome na onog ko krene stazom Hrista, a ja sam odmahnula glavom i odgovorila joj da je težak život nas jeretika, ali da nema boljeg puta.
Kada hodaš samo sa Bogom.
Svako neka radi ono što misli da je ispravno.
I nemam pravo da bacim kamen, niti vadim trun iz oka brata mojega.
Pa makar bio u LGBT zajednici ili u militantnim zilotima.
...dok čistim ono veliko prolećno spremanje po kući.
Pa da ne vučem četke i metle i krpe i usisivač tek tako imam tu strašnu osobinu da uvek satima preslušavam najstrašnije religiozno-konspirativne ideologije.
Normalne žene puste narodnjake ili Georgijeva ili nešto onako slatkasto tužnjikavo pa lepo pevaju.
Ali jok ja.
I nađem tako slučajno ovog lika.
Ma ne mogu da verujem šta sam sve čula vukući sve svoje skalamerije po sobama.
On je bio veštac, demon, nastavnik muzike (naravno), druid, katolički, pa mormonski sveštenik, pa onda samo vampir.
Čudo od čoveka.
Ovde je vrlo brzo prošao svoju biografiju, ponovo potkačio Alistera, zadržao se na vudu magiji, pun sat vremena dok sam sređivala klavir i lakove za nokte.
Bili su u strašnom stanju (mislim lakovi).
A onda se prebacio da bude rabin.
Ne mogu da verujem, ali taj čovek ne može da mi dosadi.
I odlučila sam da danas završim sa njegovim predavanjima i provedem Veliki petak u miru i konačno tišini.
Bio bi red.
Moguće.
Ali samo ako se dovoljno vežba.
A i malo pažljivije čita Biblija i obrati pažnja na valjan prevod.
U originalu piše:
I Gospod predade Lahis u ruke Izrailju, i on ga uze sjutradan, i isječe sve oštrijem mačem, sve duše što bijahu u njemu, isto onako kako učini s Livnom. (Knjiga Isusa Navina 10:32)
A to ipak nije isto.
Prvo: Josh nema u Bibliji, niti se brojka poklapa sa bilo kojim Jeremijom, Jezekiljem, Joilom, Jovom, Jestirom, Jezdrom, bilo kim na slovo J.
Drugo: Joshua se tradicionalno na srpski prevodi kao Isus, te je "originalno" ime Isusa Hrista Joshua ben Ravi.
Treće: Josh je Knjiga Isusa Navina koja u Bibliji ide odmah po Mojsijevom petoknjižju.
Četvrto: Ne piše to nego piše ono kasnije citirano.
I peto i najvažnije: Koliko neko treba da bude glup pa da ne proveri?
Ja znam da je za ego najteže kada te iseku sopstvenim oružjem.
Zato mi je to i omiljena disciplina.
Zato mi je Biblija i omiljena knjiga.
I redovno joj se vraćam.
I vrlo pažljivo je čitam.
Možda bi mač i mogao nekom da iseče dušu, pogotovo ako se taj neko ne razume u duh jezika i njegovu promenu sa vremenom, ali mozak u radnom stanju izgleda da može da poseče sve.
Posle jake, džambolaja tip guste čorbe, pečene bundeve sa ukusom kesten pirea, vrelom kakao šoljicom (skuvanom na vodi sa medom) i dve štangle crne čokolade, udobno uglavljena korisno trošim vreme učeći ponešto novo.
(kolika rečenica)
Odlična kamera, savršeni efekti i dinamika, retko nedosadan dokumentarac.
Jeste da se u poslednjih par godina sva moja religija transformisala u čistu fiziku, ali ovo vredi pogledati.
Hrišćanstvo se, dakle, ne sastoji jedino od učenja samog Hrista, već i od svih dogmatskih i spekulativnih tumačenja Isusove ličnosti i doktrine koja su se nakupila od smrti utemeljivača. Drugim rečima, Hristos nije zasnovao religiozni sistem koji nosi njegovo ime, ali su ga njegovi sledbenici proglasili za osnivača. Da je on još među njima, teško da bi odobrio sve teorije, verovanja i postupke koje sada proturaju samozvani hrišćani. Kad bi ga upitali da li je njihova učena dogmatika - njegova religija, on možda ne bi znao šta da odgovori. Po svoj prilici bi bez okolišenja priznao da nema pojma o filosofskim tananostima savremene hrišćanske teologije. Ali moderni hrišćani će nas, sa svog stanovišta, najodlučnije uveravati da se njihova religija mora vezivati za "jedinstvenu polaznu tačku i prvobitni osnovni karakter" koje oličava Isus kao Hristos, a da sve one mnogostruke nadogradnje i preobražaj koje je pretrpelo telo njihove religije ne zadiru u njihovu specifičnu veru u Hrista. Oni su hrišćani isto onoliko koliko su to bila braća iz primitivnih zajednica, jer jedna ista vera istorijski traje uporedo sa rastom i razvijanjem koji su njena unutarnja nužnost. Smatrati oblik kulture izvesnog vremena svetinjom koja se kao takva mora navek prenositi, znači gušiti naše spiritualno stremljenje večno važećim. Verujem da je ovo stav koji usvajaju napredni moderni hrišćani.
Jakov je u svojim poslednjim danima pozvao decu da ih blagosilja. "Sakupite se kraj mene, da vam ispričam šta će biti s vama do kraja vaših dana", rekao je onaj koji se jedne davne noći borio sa Bogom, zamalo pobedio, bio pobeđen i blagosloven.
Blagoslov na hebrejskom znači "izvući", kao "izvući iz korena", kao "izrasti", kao "izvesti".
Tek si bila malo izrasla kada je on došao po tebe, da te vodi. Samo je rekao da je došao po svoje dete, da se Ozarsif sada zove Mošej i da će vas sve izvesti. Da mora da te vodi.
Bilo mi je teško.
Svako od dvanaestoro dece dobilo je svoj blagoslov. Svako od njih dvanaest nazvano je po svojim majkama i po svojim pozivima, svojim životnim svrhama.
Posle se pričalo da se Crveno more razdvojilo na 12 staza, za svako pleme po jednu. To me nije čudilo.
Ozarsif je prošao inicijacije As-Au i As-Ar. Umeo je da se bori mačem i umom. Prelazio na onu stranu svesti. Pisao u trostrukom značenju.
Tri puta su bili blagosloveni. Prvi put imenima svojim majki, zatim Jakovom, a na kraju ih darovao Mošej. Dvanaest puta su ponavljali prinošenje žrtava u Hramu.
Bila si još uvek mala. Sasvim mala, slatka čupavica kada je došao da te vodi. Čovek sa plavim očima. Tvoj otac.
12 plemena.
Reuven je bio prvorođeni. Uvek moćan, energičan. Bio je prvo voće, prvi rod. Prvi trenutak dana. Nestabilan kao voda, kao bujica. Početak svake kreacije. Mogao je da promeni svet, menjao je svet. Stvarao i uništavao. Kao voda, kao bujica.
Šimeon je bio težak, jak kao Reuven, ali besan i okrutan. Naoružan i obučen, opasan do vriska, do krvi.
Levi je izabran da služi Hramu. On je "vezan", on je "pridružen". Svoj život daje služeći Duh. Oslobađa sebe od materjalnog sveta i fokusira se na Jedno.
Juda je bio priznanje. On je vođa, otac kraljeva, staza nemanja sebe, davanja svog života za druge - suština upravljanja.
Dan je nastao kao staza zakona i poretka. Sudija, jer pravda je srce svih civilizacija.
Naftali je oduvek slobodan duh. On je kao jelen u šumi, razbijač, razvaljivač mrtvila. Nezavistan, onaj koji isporučuje reči i dela lepote i inspiracije.
Gad je bio i ostao ratnik. Oslanjajući se na Dana on je spreman da se bori. Neophodan da odbrani vrednosti i da sačuva slobodu.
Ašer je napredak i zadovoljstvo, blagoslov iznad očekivanog. Dato mu je i on daje više od golog opstanka. Daje užitak.
Isačar je naučnik. Omogućava mudrost, jasnoću i pravac. On je osnova svakog sistema, odanost obrazovanju.
Zevulun je preduzetnik. Njegov je zadatak da uđe u materjalni svet i raširi iskre Duha, da pronađe čestice zlata u pesku. Zevulun sarađuje sa Isačarom, on mu se divi, osniva domove znanja od kojih će dalje imati koristi.
Jozefu je data patnja. Ali ne samo da on preživljava, on trijumfuje. Kroz svoje izazove postiže veličinu. Kroz prepreke postaje najveći vođa, izvor snage budućim generacijama. I uprkos svom teškom okruženju, on u sebi održava plamen čistoće. A ovaj plamen iz kao kamen teškog mraka sija sve jače deleći se na njegova dva sina - Menašea (onog koji ponovo povezuje, rekonektuje) i Efraima (onog koji transformiše).
Menaše ima sposobnost da ne poklekne pred preprekama, onim koje se upinju da ga nateraju da zaboravi svoje duhovne korene. On ostaje povezan bez obzira na vrstu izazova.
Efraim ide i dalje. I nije dovoljno samo preživeti u neprijateljskom okruženju, potrebno je trijumfovati, biti rodan na suvoj zemlji. Efraim je zato moć, magija transformacije bede u obilje Duha.
Benjamin je gladan, gladan kao vuk za iskrama Duha u svim nivoima postojanja. On ih traži u materjalnom, pronalazi, uzima, hrani se njima i podiže se na svaki način.
12 plemena. 12 staza. Kojom li te je odveo, pitala sam se tog dana u sumrak. Gledala sam kako odlazite, kako mi mašeš kroz suze. Razmišljala da li ćeš me zaboraviti. Kako ćeš izdržati put dug 40 godina? I kako ćeš provoditi svoje dane u zemlji meda i putera.
U mesecu Nisanu, tada kada se čuda dešavaju, kada počinje novo, pustila sam te iz svoje ruke, iz srca nisam nikada. Pustila sam te da pronađeš svoje pleme i svoju obećanu zemlju.
Kemet je moj dom. Ta crna zemlja, taj kem, to sam ja.
Ali Kemet je za tebe Misir, Mitzraim, prepreka, zastoj.
A Mošej je poveo svoj narod. I stub svetla je išao pred njima i pokazivao im put.
Princ svetlosti vratiće se istom stazom. Doći će kao dete da prođe obuku. Da pređe na drugu stranu, da shvati. Da kaže Otac i ja smo jedno.
I da ponese teret na svojim leđima.
U mesecu smo Nisanu. Onom kada se čuda dešavaju. Knjiga kaže da se On pokazuje na dva načina. Jedan se zove prirodan, kada je zaklonjen velom. A drugi je čudesan, kada veo neznanja padne. Nisan u sebi sadrži dva slova "nuns" i znači čudo nad čudima. On je nova godina čudesnog reda, dok je Tišrei početak godine prirodnog sleda.
I Baal Šem Tov kaže da je jedina razlika između prirodne i natprirodne pojave u njihovim frekvencijama, u učestalosti ponavljanja.
U danas, u sutra, tada kada se ponovo rodim ovog puta sa znakom na ruci. U tom juče, u sutra kada ponovo rodimo jedna drugu, da li ćemo se prepoznati?
Da li ćeš se setiti kako je Mošej poveo tvoj narod?
Da li ćeš se setiti sebe do kolena Solomonova, do kolena Davidova, do Jakova i Isaka, i Avrama? Do kolena Adamovog?
Na putovanju dugom četrdeset godina, hiljade godina, eone godina da li ćemo se ikada ponovo sresti?
U životu u kom se ja rađam i u kom mi "bude znak na ruci mojoj i spomen pred očima mojim, da mi Zakon Gospodnji bude u ustima; jer me je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira" da li ću se i ja setiti svog porekla i svog plemena?
Da li ću se setiti da sam uvek zamalo pobedila, da sam uvek izgubila i da sam svaki put bila blagoslovena?
Tada dok nas Mošej bude vodio preko pustinje, a stub svetla nam pokazivao put da li ću poći i ja?
I'm grateful and thankful to the Muslims of Egypt for their generous and courageous support and protection of Coptic Orthodox Christians during Christmas Eve.
I'm grateful for all the wonderful and brave people who acted as a human shields around the Coptic churches in order to protect Christians during the Christmas liturgy from repeated terrorist attacks that occurred several days earlier.
As a member of the Serbian people and as a member of the Serbian Orthodox Church your courage and your determination impressed me and touched my heart.
I'm thankful for my Muslim friends with whom I have learned that the essence of every religion is love ...and compassion.
Ne znam kako, ali... Samo sam izašao to jutro i video da su kruške, baš velike kruške, popadale po zemlji. I onda sam pogledao i video da je u stvari drveće rodilo nekako skroz gore pri vrhu krošnje i to neverovatno, za tako kratko vreme. I gledaj, da bi bilo još bolje, odem ja više kroz baštu i vidim sve smokve rodile. Odjednom. A znam da ti to najviše voliš.
...Samo slušam glas iz slušalice. Sa osmehom.
Trivedi fondacija u Indiji radi takve stvari. Mislili su da samo oni u svetu rade taj hortikulturni šamanizam.
A upravo sada jedan običan autobus na putu Niš - Beograd vozi jednog raspoloženog dedu i u teretnom delu tovar magičnog voća.
Jedno od onih pitanja na koje automatski prevrćem očima i stavljam ih u onu crnu plastičnu kesu sa nalepnicom "Visprena pitanja ako ikada budem u žiriju za izbor Miss nečega... ičega". Istina, najdraže pitanje u toj kesi je ono čuveno "Šta mislite da li će u novom veku žene dominirati nad muškarcima?", ali ni ovo nije za zanemarivanje.
No... Moram da priznam da začuđujuće često razmišljam o suštinski istoj stvari, istom problemu. I još uvek sebe hvatam u trenucima kada se telepatski svađam sa knjigama i ljudima koji bi trebalo da... I prestanem, odustanem.
I zato mi je bilo interesantno da pročitam kako je on rešio taj problem.
5 načina za prepoznavanje Anđela i Đavola:
1. Anđeli ne mrze ništa, čak ni Đavole. Najviše od svega Đavoli preziru Anđele, zato što samo postojanje Anđela dokazuje Đavolu njegovu sopstvenu ništavnost.
2. Anđeli osećaju da su nagrađeni za svoje činove samo-žrtvovanja. Đavoli su kažnjeni samom namerom da budu sebični.
3. Anđeli produbljuju. Đavoli su površni.
4. Anđeli nikada ne pokušavaju da impresiraju ostale Anđele svojim svetlom, zato što oni znaju da koliko god da je sjajno - nije njihovo. Đavoli uživaju u vatrometima sopstvenih plamenova samo da bi mogli da prebroje koliko su drugih Đavola privukli najobičnijom pirotehnikom.
5. Anđeli nemaju strah ni na jednom tamnom mestu. Đavoli drhte u Svetlu i u tami.
-- Guy Finley
Pre nekih otprilike godinu dana u nekom od nebrojenih mejlova stigao mi je link, na koji sam kliknula i stigla pravo u njegovo carstvo.
I vreme je baš bilo nekako ovakvo... lepo, kada konačno isključila sve druge funkcije mozga i uključila uši, i posle dva nekoncentrisano odslušana predavanja taj treći govor me je konačno dodirnuo.
I prolazili su dani i meseci, a ja sam ga pobožno slušala svako jutro dok se šminkam, ili svako popodne dok radim vežbe i one dane u nedelji dok spremam stan.
I naravno pronašla sam nebrojeno mnogo njegovih audio snimaka. od kojih je recimo priča o šoping ubistvu i čitavoj "šoping, bezglavo jurcanje po svetu ili umu, i mučnom zarađivanju ne bi li se ispunila prva dva uslova" filozofiji današnjice maestralna slika mentalnog i spiritualnog sklopa čitavog ljudskog roda u ovom mračnom dobu i to zvučna slika spakovana u 20 minuta.
Gaj nije "lagan" čovek, niti su to njegova predavanja, ali mislim da se svaki trenutak moje pažnje ka onome što on podučava isplatio.
Naučio me je da smireno posmatram događaje koji se uzdižu iznad, padaju i ponovo stapaju u okeanu uzročnosti.
Ove godine ništa nije rodilo u bašti. I on je bio začuđen i tužan.
Ja sam razmišljala o njoj. Prošlo je već godinu dana otkako je nestala iz ove ravni postojanja. Grob me ne zanima, niti spomenik. Ništa. Samo sam se setila kako je bila skromna i povučena ceo svoj život. Uvek uplašena, uvek kao neka životinjica. Kako je ona, šta je ona radila u toj bašti dok je bila dete, to me više interesuje. Kakvim je očima gledala smene godišnjih doba i da li se radovala snegu? Prvim jutarnjim cvrkutima? Zlatnom i crvenom lišću?
I onda Toma kaže: -Ne znam zašto. Sve sam orezivao i kalemio kao i uvek. I ta bašta koja je u ovo doba toliko bila prepunjena sada stoji samo tako… Jalova. Jurio sam se svake godine sa vevericama i onim malim sivim miševima i onim debelim rovčicama, ali sada nema ni njih. Ništa…
Sećam se da se ona bela trešnja osušila kada je umrla najstarija. Ta trešnja je bila njen ponos, godišnja proizvodnja savršenog slatkog sasvim odgovarajuće ukuvanog i sa sasvim primetnom količinom limuna. Niko to nije umeo da skuva kao ona i zbog nje sam postala vrhunski degustator.
Ali sada stoji cela bašta. Ne umire, prosto nema plodova. Jedno veliko i tiho ništa.
Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu. I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru. Sedi u polju i priča žitu.
Uveče mi je čitala. Nije imala šta drugo osim te jedne knjige. I znao se red. Baka u Futogu mi je svakog leta čitala jednu jedinu zbirku bajki, uvek istu i uvek uspavljujuću. A ona mi je čitala opet samo tu jednu knjigu, jer, tvrdila je, sve bajke i sve realnosti postoje u njoj.
I tako sam naučila da se ne okrećem unazad jer ću se pretvoriti u stub soli, i razliku između semena koje je bačeno na kamen, i onog što je odletelo u trnje, a i onog što su ga pojele ptice. I kako je sin bio bludan, a šta se dešava kada se udružiš sa lopovima. I o vinogradima. I priču o ženi kojoj je bilo dovoljno da samo dodirne ogrtač da bi se izlečila, o dve sestre, o glupim i pametnim nevestama, i o čoveku koji je izašao iz pećine iako je u njoj ležao danima mrtav. O smokvi koja ne rađa.
I kako astrolozi ulaze u štalu sa poštovanjem. I kako se carstvo zadobija na magarcu. I kako se carstvo zadobija kada se ponese krst i… kruna.
Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu. I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru. Sedi u polju i priča žitu. Sedi u polju i peva žitu.
O svem žitu širom sveta. Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost. O nežnim isklijalim listićima.
Nisam razumela sve i odmah. Bile su mi potrebne godine. I njoj su bile potrebne. I opet počnem da razmišljam kako je to izgledalo dok je ona bila mala. Dok je gledala bube i mrave, dok je ona jurila mačke i nosala ih u onim zdepastim dečijim ručicama. I kakav li je bio taj zimski dan dok ju je ona rađala, ona na koju toliko ličim. I kako su se njih dvoje prvi put videli na Svetosavskom balu i kako ga je posle deset godina čekala da se vrati iz ratova. I kako je njena porodica stigla iz nekog dela Grčke, a njegova iz Dubrovnika. I kako nosimo negde u ćelijama, u memorijama heliks formacija i masline i smokve, i more i kamenjare. Kako smo putovali, kako smo danju gledali, a noću sanjali more. Kako smo nosili u srcima taj zametak od dva listića.
Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu. I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru. Sedi u polju i priča žitu. Sedi u polju i peva žitu.
O svem žitu širom sveta. Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost. O nežnim isklijalim listićima.
I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo. Priča im njihova sopstvena sećanja. Podseća ih na ono što su zaboravili.
Noću sam ga čekala da dođe po mene. Sedela sam do kasno po uličnim ogradama, sve dok ona ne bi izašla sva usplahirena da me pronađe, okupa i nahrani, i da mi čita dok ne zaspem. Nedostajao mi je. Danima sam istraživala tajne prolaze između komšijskih bašti i znala sam da ih je i on na isti takav način otkrivao. I da će sa osmehom i vrlo pažljivo da sluša dok mu pričam o svemu. Setiće se samog sebe.
Čekala sam ga svako veče do kasno, a onda se na kraju jedne večeri uvek pojavljivao. Prepoznavala sam ga u daljini i mraku po načinu na koji hoda.
Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu. I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru. Sedi u polju i priča žitu. Sedi u polju i peva žitu.
O svem žitu širom sveta. Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost. O nežnim isklijalim listićima.
I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo. Priča im njihova sopstvena sećanja. Podseća ih na ono što su zaboravili.
Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo. O onom koje je On držao na dlanu.
Onom kome je On udahnuo život.
Tih par sati do Kruševca u tuđem Mobi Dik džipu. I stojim tamo gde je bio orah. Onaj na kome je bila moja ljuljaška. Gledam u smokve, i šljive, i naše kajsije, i breskve. I Toma kaže: -Ništa… I odlazi.
Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu. I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru. Sedi u polju i priča žitu. Sedi u polju i peva žitu.
O svem žitu širom sveta. Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost. O nežnim isklijalim listićima.
I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo. Priča im njihova sopstvena sećanja. Podseća ih na ono što su zaboravili.
Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo. O onom koje je On držao na dlanu.
Onom kome je On udahnuo život.
I žito se onda seti. Seti se prvog semena i njegove snage. Prvog semena i njegove blagosti.
Njegove snage. Njegove blagosti. Seti se Njega.
Stojim tamo gde je bio orah koji je još njegov otac posadio. Koji je dobio znanje od svog oca, koji je opet sve naučio od svog oca… I uđem u sebe, uđem u stabla. I tražim. Silazim sve dublje u suštinu. Sve dok u mom srcu ne zasija Adam Kadmon. Onaj prvi.
Onaj koji je i moja suština. I moja snaga. I blagost.
Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu. I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru. Sedi u polju i priča žitu. Sedi u polju i peva žitu.
O svem žitu širom sveta. Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost. O nežnim isklijalim listićima.
I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo. Priča im njihova sopstvena sećanja. Podseća ih na ono što su zaboravili.
Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo. O onom koje je On držao na dlanu.
Onom kome je On udahnuo život.
I žito se onda seti. Seti se prvog semena i njegove snage. Prvog semena i njegove blagosti.
U pitanju je pa... "poema" pronađena kao deo tekstova u Nag Hamadi pećinama 1945. Čudnim putevima ovi spisi su prošetali do Londona, pa su vraćeni ili treba da se vrate na istok, više se ni ne sećam. Tek 2000. godine (a tada sam ih željno iščekivala već 7 godina) po nekom dogovoru dozvoljeno je javno objavljivanje ovih drevnih skripta. Spisi su gnostički, smatraju se predhrišćanskim i za sada je diskutabilno da li su pripadali tadašnjoj sekti "terapeuta" ili nekoj drugoj izrasloj iz judaističke tradicije. Više i detaljnije može da se pročita u delima Elejn Pejgejls i ostalih istraživača vezanih prevashodno za ovaj istorijski period i ranohrišćanske sekte.
Ovo je "muški" način doživljavanja ovog teksta.
A ovo je "ženski". Meni začudo, pa i ne tako "začudo" blizak. Ovako sam ja pročitala taj tekst i primenila ga na sasvim sličan način. ...Da, i u plesnoj dvorani.
Ništa nije tako savršeno, tako omamljujuće, tako pefektno usađeno u dušu, kao duhovna sloboda. Ništa nije toliko vredno koliko vredi savršeni um.
Preko Roberta Vilkinsona stigla mi je priča o Lusil Klifton.
the light that came to lucille clifton
came in a shift of knowing
when even her fondest sureties
faded away. it was the summer
she understood that she had not understood
and was not mistress even
of her own off eye, then
the man escaped throwing away his tie and
the children grew legs and started walking and
she could see the peril of an
unexamined life.
she closed her eyes, afraid to look for her
authenticity
but the light insists on itself in the world;
a voice from the nondead past started talking,
she closed her ears and it spelled out in her hand
“you might as well answer the door, my child,
the truth is furiously knocking.”
Ova dama je 13. februara prešla u neki drugi bardo, a ja sam eto sasvim nenadano dobila poklon. Nisam želela da prevedem ili možda nisam umela. Neka stoji tako kako je napisano
...do onog trenutka kada začujem kucanje na vratima.
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
