Mohamed El-Sawy "We either live together, or we die together"

I'm grateful and thankful to the Muslims of Egypt for their generous and courageous support and protection of Coptic Orthodox Christians during Christmas Eve.

I'm grateful for all the wonderful and brave people who acted as a human shields around the Coptic churches in order to protect Christians during the Christmas liturgy from repeated terrorist attacks that occurred several days earlier.

As a member of the Serbian people and as a member of the Serbian Orthodox Church your courage and your determination impressed me and touched my heart.


I'm thankful for my Muslim friends with whom I have learned that the essence of every religion is love ...and compassion.


God won ... again.


Thank you

9. Arapska alhemija II

Razmatrajući uticaj arapske alhemije i odmah za njom hemije, koja se upravo tada i rodila kao strogo naučna grana, ne možemo a da se ne podsetimo zaostavštine tog doba. Saraceni jesu osnivači moderne algebre, geologije i hemije. Stari Grci su poznati po tome da su uveli naučne hipoteze, ali su Saraceni prvi standardizovali posmatranja, strogo kontrolisane eksperimente i brižljivo vođene beleške o toku i rezultatima ispitivanja. Zahvaljujući Aviceni od 11. veka imamo parnu destilaciju kojom se izdvajaju esencijalna ulja, Geber je zaslužan za čistu destilaciju, kristalizaciju, purifikaciju, evaporaciju, oksigenizaciju... Dok Raziju pripadaju zasluge za suvu destilaciju, kalcinaciju, soluciju i sublimaciju.


Saracenska preciznost

Prapočeci hemije koja je nastajala u procesima egipatske metalurgije, kombinujući metale u različite legure i bojeći ih tako da imitiraju zlato, u rukama Saracena pretvorili su se u nešto više od svešteničkih tajni i mističnih procesa, postali su ozbiljno istraživanje, koje je uz strastvenu želju za znanjem dovelo do mnogih i dan danas krucijalno važnih otkrića.
Jedno od dostignuća arapskih (al)hemičara je i veliki broj aparata za destilaciju, kao i druge neophodne laboratorijske opreme. U dokumentu Sekretum sekretorum (u pitanju je latinizovani prevod al Razijevog dela) detaljno su opisani alati i druga oprema neophodna za ozbiljna istraživanja. A dvadesetak naziva sa liste koja se spominje lično su delo velikog naučnika Gebera.
Što se tiče aparatura za fizička istraživanja al Biruni je izmislio spravu za merenje razlike težine supstance u vazduhu i vodi, i precizno merenje specifične težine dragog kamenja i korespondirajućih metala, pri čemu je dobio rezultate koji se vrlo malo razlikuju od današnjih. Ovaj veliki naučnik i astrolog je takođe izumeo i piknometar i to u ranom 11. veku, i uvrstio je korišćenje termometra u toku eksperimenata. Nešto malo kasnije al Kazini je izmislio i hidrostatičku presu i vagu, a svoja istraživanja je zabeležio u delu „Knjiga ravnoteže mudrosti“.
Zahvaljujući Geberu danas su poznate mineralne kiseline, ugljovodonična, nitratna, sumporna, kao i elementi arsenik, antimon i bizmut koje je on prvi izdvojio i ispitao još u 8. veku. Ako se podsetimo činjenice da je u staro doba jedina poznata kiselina bila ona sirćetna, shvatićemo koliko je nauka napredovala baš u arapskom svetu.
Pored toga, tada su po prvi put olovo i kalaj bili prečišćeni i jasno odvojeni jedno od drugog. A već u 10. veku al Razi je napisao da su on i njegovi učeni prethodnici (Kalid, Geber i al Kindi) izmislili sledeće derivate i veštačke hemijske supstance: olovo(dva) oksid (PbO), crveno olovo (Pb3O4), kalaj(dva)oksid, bakar acetat, bakar(dva)oksid, olovosulfid, cinkoksid, bizmutoksid, antimonoksid, acetat gvožđa, arseniktrioksid, kaustičnu sodu i mnoge baze.
Muslimanski hemičari su bili i prvi koji su izolovali etanol kao čistu komponentu alkohola i izuzetno razvili umetnost destilacije u doba kalifata Abasida. Al Kindi je bio poznat po svojim detaljnim opisima vinskih destilacija, a ova „umetnost“ je najverovatnije i razvijena zahvaljujući prohibiciji alkoholnih pića, te je bilo potrebno izdvojiti i ukloniti alkoholnu komponentu iz uobičajenih napitaka. Sa druge strane ova komponenta je korisno upotrebljena u razne medicinske i industrijske svrhe.
U 10. veku al Razi je sačinio i jasnu podelu elemenata na: 4 duha (živu, arsenik, amonijačnu so i sumpor), 8 tečnih metala (zlato, srebro, bakar, gvožđe, kalaj, olovo), 13 kamenova (od koji su neki lapis lazuli, hematit, malahit, talk...), 6 vitriola, 7 borata i 13 soli (kalcijum hidroksid, sulfat magnezijuma, olovo(dva)acetat...). A što se tiče biljnih i životinjskih komponenti, al Razi ističe da alhemičari koriste biljku „ušnan“ prilikom izdvajanja baza i baznih metala, dok se za dobijanje amonijačne soli standardno upotrebljavaju životinjska dlaka, krv, rogovi, jaja, mleko, mozak i kosti.
Pored svojih legendarnih otkrića Geber i ostali veliki umovi muslimanskog sveta morali su da se pozabave i pratećom opremom i posudama koje mogu da izdrže i sačuvaju u sebi hemijske supstance. Zato su već od 8. veka u upotrebu uvedene novine po pitanju izrade i glaziranja keramičkih posuda, koje se i dan danas koriste najviše u farmaceutskoj industriji.
Zahvaljujući alhemiji već od 8. veka ulice Bagdada bile su asfaltirane katranom, koji se dobijao kao rezultat „destruktivne“ destilacije petroleja. A od 9. veka izdvojen je i kerozin. Al Razi u svojoj knjizi tajni (Kitab al-Asrar) opisuje čak dve metode za izdvajanje, u prvoj se kao absorbent spominje glina, a u drugoj so amonijaka (amonijum hlorid). U zoni današnjeg grada Bakua u Azerbejdžanu nalazila su se i prva naftna polja. Sam termin nafta (naphtha) je arapskog porekla. U 10. veku je Masudi ostavio pisani trag o tome, da bi u 13. veku i sam Marko Polo izvestio da je u pitanju eksploatacija velikih razmera.
Pored ovako strateški važnih operacija, alhemija je zaslužna i za one možda po značaju manje, ali po užitku veće pronalaske. Jedan od takvih je i sirup, način da se tečnost zgusne i zaštiti kako bi mogla da se koristi duže vreme u toplim klimatskim uslovima, a da se ne pokvari. I naravno, čuveno osvežavajuće piće – šerbet koji se spravlja od voća, lekovitih trava ili cvetova.

Ne smemo zaboraviti ni nove metode u proizvodnji stakla koje su se razvijale u Siriji u 8. veku. Evropa je morala da sačeka još otprilike 300 godina da bi imala takve u ono doba moderne i prave fabrike za proizvodnju stakla. Naravno, i ovde je veliki Geber dao svoj doprinos. Napisao je Kitab al-Dura al-Maknuna – „Knjigu o sakrivenom biseru“ gde je detaljno opisao 46 recepata za proizvodnju standardnog i bojenog stakla. U ovoj knjizi, takođe, dati su i prvi recepti za spravljanje veštačkih bisera, doradu boje kod dragog kamenja, kao i postupci sečenja bojenog stakla da bi izgledalo kao drago kamenje.
Proizvodnja ogledala standardizovana je u 10. veku radovima Ibn Sahla (refraktujuće parabolično ogledalo) i Ibn al-Hajtama, koji je u knjizi „O gorućim ogledalima“ diskutovao o konkavnim i konveksnim ogledalima, kao i o cilindričnoj i sfernoj geometriji.


Venera i Mars – razvoj kroz nauku

Iako je ženska kozmetika poznata skoro od uspravljanja prvih ljudi, ona je takođe bila i vrlo opasna, s obzirom da su se koristile komponente koje bi posle duže upotrebe uništavale kožu. Dolaskom muslimanskih alhemičara na naučnu scenu i to se promenilo. Muslimani su insistirali na higijeni, i zahvaljujući upravo ovom nasleđu islamske vere danas su još uvek u upotrebi preparati nastali upravo tada.
Otprilike u 9. veku naučnik Zirjab je izmislio pastu za zube koja je postala popularna i u Evropi ali tek nakon saracenskog osvajanja Španije. A specijalno za žene Zirjab je otvorio blizu grada Alkazara i „školu ulepšavanja“ gde je polaznice učio kako se izvodi depilacija, učio ih da razlikuju parfeme i izaberu za sebe odgovarajući tip mirisa, kako da se našminkaju i da koriste prve dezodoranse.
Sapune kakve ih poznajemo danas takođe su u upotrebu uveli arapski naučnici. Oni su ih spravljali od biljnih ulja, kao što je maslinovo, od aromatičnih ulja, na primer od timijana i od sode. Pri čemu, naravno, nisu zaboravili i da kreiraju sapun namenjen isključivo muškom brijanju. Takođe, postoji i veliki broj recepata iz tog doba u vezi spravljanja tečnih i čvrstih sapuna, kao i onih parfimisanih. A najveći centri proizvodnje nalazili su se u Nablusu (teritorija Palestine), u Kufi i Basri (današnji Irak).
Ovladavanjem i usavršavanjem procesa destilacije islamski svet je zaslužan za čitav spektar opojnih parfema, pri čemu se i kao dužnost svakog muslimana propisuje da se posle obaveznog kupanja i pranja zuba osoba i namiriše.
Upravo zbog toga alhemičari su i dobili u zadatak da proizvodnju parfema učine što većom i dostupnijom svim slojevima stanovništva. I ovde se bez sumnje Geber i al Kindi smatraju osnivačima parfemske industrije. A trgovačkim vezama i povratkom krstaša u Evropu su tek u 11. veku stigli i parfemi.

Snaga jedne države ili civilizacije, pored naučnih i umetničkih dostignuća, ogleda se najviše u njenoj vojnoj snazi i razvoju oružja. Kalid ibn Jazid je bio naučnik koji je prvi spomenuo šalitru korišćenu za različite metalurške operacije, kao i za proizvodnju nitritne kiseline. Odmah za njim Geber i al Razi su detaljno proučavali procese pročišćenja šalitre. Čovek koji je kompletno opisao tehnološke procese vezane za šalitru bio je arapski hemičar i inženjer Hasan al-Ramah iz Sirije u svojoj knjizi al-Furusija va al-Manasib al-Harbija. Tu je detaljno napisan postupak korišćenja kalijum karbonata (u formi drvenog pepela) da bi se odstranio kalcijum i soli magnezijuma i dobio kalijum nitrat. A potpuni recept za proizvodnju baruta u kome se nalazi prečišćena šalitra postoji od 10. veka, kao i njegova primena u topovima.
Danas je poznat idealan odnos kompozicije eksplozivnog baruta – 75% kalijum nitrata (šalitre), 10% sumpora i 15% ugljenika. Hasan al-Ramah je oko hiljadu godina ranije koristio skoro identičan odnos u nekoliko recepata vezanih za izradu raketa i detaljno ih opisao u svojoj knjizi „Al-Furusija va al-Manasib al-Harbija“ (Knjiga o obučavanju vojnih konjanika i novim ratnim sredstvima). Tu on takođe tvrdi da su ovi recepti bili poznati i njegovom ocu, kao i njegovom dedi, što će reći da datiraju i pre 12. veka, što je u Evropi onog doba bio nezamisliv napredak. U knjizi se spominju još i ručni topovi, kao i nebrojeni recepti za izradu raketa i vatrometa.

Nesumnjiv je i ogroman uticaj arapskih naučnika, a prvenstveno alhemičara na ono što danas nazivamo modernom „zapadnom“ civilizacijom. Ali najveći od najvećih su Kalid ibn Jazid (665-704), Abu Musa Džabir ibn Hajan – Geber (721-816), Muhamid ibn Umail (900-960), Abu Jusuf Jakub ibn Išak - al Kindi (800-870), Muhamad ibn Zakarija - al-Razi (860-925).
Samo iza Gebera ostalo je 112 knjiga o alhemičarskim procesima, oko 70 knjiga o planetama i geologiji, desetak knjiga o rektifikaciji (gde je ozbiljno proučavao filozofske i matematičke probleme Pitagore, Sokrata, Platona i Aristotela) i nekoliko knjiga o ravnotežnim stanjima u prirodi.
A al Razi će pored nesumnjivog alhemičarskog znanja ostati upamćen i kao lekar koji je bio svestan rizika i prednosti tačnog postavljanja dijagnoze, kao čovek koji je uveo jasnu lekarsku etiku i kao mudrac koji je osnovao pedijatriju, novu granu medicine koja se bavila samo oboljenjima dece.
Ne smemo ih zaboraviti, ali i više od toga, trebalo bi da težimo da ostvarimo makar deo onog sveta koji su oni zamišljali.

8. Arapska alhemija I

Kada je unos lažnog alhemičarskog zlata počeo da preti ekonomiji Rimskog carstva, imperator Dioklecijan je dekretom iz 290. godine naredio spaljivanje svih alhemičarskih spisa. Zatim je proglašenjem hrišćanstva kao zvanične religije carstva počelo propadanje Aleksandrije, do tada najvećeg svetskog centra nauke. Imperator Teodosije je bavljenje alhemijom proglasio za jeres koja se kažnjava smrću i naredio rušenje slavnog Serapionovog hrama. Kraj zlatnog aleksandrijskog doba počeo je uništenjem univerziteta i biblioteke, dok je još jedino alegorijska alhemija bila pošteđena pošto je hrišćani nisu smatrali specifično paganskom.
Učeni ljudi tog doba utočište su pronašli na Bliskom istoku. A konačno arapsko osvajanje Aleksandrije 642. godine donelo je preporod.

Put na istok

Veliki vezir Halid ibn Jazid okupio je grčke filozofe pristigle iz Egipta u Damasku i naredio im da prevedu alhemičarske spise sa grčkog na arapski. Međutim, sam vezir je bio vrlo nesrećan pošto nijedan recept nije mogao da stvori pravo zlato. Dolaskom Moreniusa, rimljanina koga je obučavao čuveni egipatski alhemičar Adfar, stvari su se promenile. Morenius je dokazao transmutaciju i Halid ibn Jazid je postao njegov učenik. U tom trenutku počeo je i naučno – tehnološki napredak islamskog sveta.

Sada se takođe javljaju po prvi put i klasični hemičari, oni koji se bave standardnim hemičarskim postupcima i u svojim radovima diskredituju alhemiju. Kao nesumnjivi doprinos nauci su i eksperimentalne naučne metode sa dokazivanjem, a koje su u postupke uveli baš islamski naučnici. Stvaranje filozofskog kamena, transmutacija metala i kreacija Takvina ili homunkulusa (veštačkog živog bića) je u 9. veku bilo odbačeno od strane muslimanskih hemičara.
Međutim, nikako se ne sme negirati ili minimizirati doprinos alhemije tehnološkim postupcima. Džabir ibn Hajan (Geber) i Muhamed ibn Zakarija al Razi (Razis, u latinizovanoj verziji prevoda njegovih dela) zaslužni su za uobličavanje aparatura za destilaciju, otkrića ugljenične, nitratnih i sumpornih kiselina, kao i sode i potaše. Pored ovih, njima takođe pripada i slava po pitanju destilovane vode, destilovanog prečišćenog alkohola, uvođenja termina „eliksir“, „alkohol“... Za njih same, najznačajnije otkriće bila je aqua regia, mešavina nitratne i ugljenične kiseline koja je mogla da rastvori „najvažniji“ metal – zlato.
Razis je izolovao mnoge hemijske supstance i izumeo još više lekova.

Izuzetno potentna kombinacija neoplatonizma i gnosticizma kombinovana sa grčkom alhemijom i arapskim misticizmom iznedrila je i najvećeg arapskog alhemičara Gebera. On je bio sin Hajana šiitskog apotekara iz plemena Azd. Geber je rođen u Tusu 721. godine. Nekoliko godina kasnije njegov otac je stradao zbog političke aktivnosti, a Gebera su podigli rođaci. Podučavao ga je Harbi al Himjari i pošto je stekao veliko znanje iz oblasti umetnosti i nauke postao je zvanični alhemičar na dvoru Haruna al Rašida. Sprijateljio se i sa Džafarom al Sadikom velikim šiitskim imamom.
Sam kalif je bio toliko impresioniran da je obilato finansirao Geberove eksperimente i masovni uvoz iz Vizantije starih grčkih alhemičarskih i naučnih dokumenata. To je rezultiralo mnogim Geberovim knjigama iz oblasti astronomije, astrologije, geometrije, medicine, hemije, filozofije i alhemije. A razmena roba i filozofije sa Kinom donela je i istočnjački alhemičarski uticaj, zbog čega je sam Geber usvojio simbolizam Ming Tanga (Hrama prosvetljenja). Centralni objekat ovog sistema je „magični“ kvadrat sa brojem 5 u sredini, koji je proizašao iz brojeva 1, 3, 5, 8, 17 i 28 i to posle „odvajanja gnomona“.
Geber je primenio ove brojeve prema sopstvenom shvatanju alhemijskih elemenata i uspešno manipulisao njima. Kasnije je baš zbog njega učenje o „magičnom kvadratu“ i ritmovima cirkulišućih energija bilo usvojeno od strane sufista.
Što se tiče hermetizma, Geber je podrobno analizirao svaki aristotelovski element preko osnovnih kvaliteta: toplo, hladno, vlažno, suvo. Prema Geberu svaki metal ima u unutrašnjosti i spoljašnjosti po dva od ovih kvaliteta. Zato je, naprimer, zlato toplo i vlažno, a olovo je hladno i suvo.
Po njegovim teorijama ako bi reorganizovali osobine jednog metala mogli bi da dobijemo neki drugi. Ovaj način razmišljanja je kasnije postao osnova za spravljenje Kamena filozofa ili univerzalonog eliksira. Pored svega toga, Geber je uveo i numerološku korespodenciju u svako slovo naziva ispitivanog metala koja može da pomogne prilikom odgonetanja fizičkih karakteristika i transformacija date supstance.
Ispitivao je i elementalno ustrojstvo dodajući postojećim elementima poznatim od davnina (vatra, voda, zemlja, vazduh i etar) sumpor, koji u sebi nosi kvalitete zapaljivosti, živu koja je simbol za pokretljivost i so koja je simbol za stabilnost. Kasnije će i evropski alhemičari usvojiti ovo učenje bazirajući sva svoja istraživanja upravo na ove tri poslednje supstance.
Uz sva ova dostignuća, Geber je takođe izumeo i kotao za destilaciju, kao i retortu, osnovnu aparaturu za alhemičarske i hemičarske eksperimente.

Eksperimentisanje

Iako su mnogi islamski naučnici bili protiv same alhemije, Geber se takođe smatra i ocem hemije. Pored eksperimentalnog metoda, otkrića retorte i ostalih važnih aparatura, on je utvrdio procese kao što su purifikacija, oksidizacija, filtracija, kristalizacija i evaporacija. Uveo je „čistu“ destilaciju, koja je do tada bila poznata Grcima, Egipćanima i Vaviloncima, ali ne toliko unapređena. A sam Geber je vrlo žustro proklamovao dobrobiti eksperimentalnog metoda, jer kako je sam tvrdio „onaj koji se ne bavi praktičnim radom i ne vodi računa prilikom ispitivanja nikada ne može da postane majstor nauke“.
Geber je dao i teoriju geoloških formacija ležišta metala, pri čemu je tvrdio da se šest osnovnih metala razlikuju i drugačije deponuju u stenama zbog različitog odnosa sumpora i žive u njima.

I kasniji veliki umovi su se složili da je Geberov uticaj na nauku jednak onom koji su dali Anton Lavoazije ili Robert Bojl. Njegovi jasni opisi procesa i aparatura, kao i metodičan opis supstanci bili su daleko progresivniji od grčkog ezoterizma. I tačno se i jasno vidi ravnoteža između ’ilm i ’amal, teorijskog i praktičnog obučavanja.

Naravno, ovakav veliki um je takođe imao i velikog učitelja. Bio je to, kao što je već rečeno, imam Džafar ibn Sadik, koji je odbacio Aristotelovu teoriju o četiri elementa, uočavajući da je metal koji se nalazi u zemlji, kao jednom od „osnovnih“ elemenata, takođe element. Al Sadik je uveo i svoju čestičnu teoriju o postanju svemira. Po ovoj teoriji svemir je rođen kao vrlo mala čestica koja je u sebi imala 2 različita pola. Ova čestica je proizvela atom. I na taj način nastala je materija. Zatim se ona umnožila i stekla različite osobine, a ta raznovrsnost je dalje uzrokovala gustinu ili razređenost atoma.
Al Sadik je napisao i studiju o neprozirnosti materjala, pri čemu je materjale koji su čvrsti i sa sposobnošću apsorbovanja nazvao neprozirnim, a one koji su čvrsti i odbijajući nazvao je prozirnim. Takođe je utvrdio da „neprozirni“ materjali apsorbuju toplotu.

Al Razi kao još jedan od najuticijanijih islamskih naučnika, u svom delu „Sumnje u pogledu Galena“ dokazao je prvi da su Aristotelova teorija klasičnih elemenata i Galenova teorija humorizma pogrešne, i to koristeći eksperimentalni metod. U suštini, on je proveravao kako telo reaguje različitim temperaturama na ispitivanu tečnost. Pri čemu je zaključio da tečnost ili supstanca ne prenose sopstvenu toplotu (ili osobine) na telo, već izazivaju reakciju tela u zavisnosti od unete supstance. Reakcija naravno može biti daleko burnija od samih osobina supstance.
(Humorizam ili humoralna Galenova teorija odnosi se na četiri „humora“ u ljudskom telu, crne žuči, žute žuči, krvi i flegme. Disbalans ova četiri kvaliteta u telu proizvodi nelagodnost i bolest.)

Al Razijevi eksperimenti su uveli i nove termine kao što su uljanost supstance, sulfuroznost, zapaljivost i salinitet. On je bio i prvi naučnik koji je destilovao petrolej, izumeo kerozin i kerozinske lampe, moderne recepte za sapun, kao i brojne hemijske procese od kojih je jedan i sublimacija.

Treba istaći da su Abu Rajan al Biruni (između ostalog i astrolog koji je uveo proračunske tačke), Al Kindi, Avicena (čuveni lekar) i ibn Haldun bili žestoki oponenti alhemije, pri čemu je Al Kindi bio prvi koji je negirao čitav koncept transmutacije metala u zlato i srebro.
Od 12. veka islamski uticaj se proširio i na Evropu kada su Geberovi, Al Razijevi i Avicenini spisi prevedeni na latinski u doba takozvanog arapsko-latinskog prevodilačkog pokreta i nešto kasnije u 14. veku u spisima „pseudo-Gebera“, alhemičara koji se tako potpisivao i nekoliko sopstvenih dela podmetnuo kao Geberove originale.

U 13. veku Nasir al Din al Tusi je proklamovao ranu verziju zakona o održanju masa, tako što je tvrdio da suština materije ostaje nepromenljiva i da je moguće da promeni svoj oblik, ali ne i da nestane.

Srednji vek je zapravo bio period uzleta nauke na teritoriji Bliskog istoka.