U polju

Zato ga volim.
Zato ga poštujem.
Zato se smejem i sebi i njemu.
I zbog čega se još uvek svađam sa njim.

Geometrija

Od Kelka do Mikro Princa, niz Bulevar.
Od Kelka do Mikro Princa već treći put.

I prvi radni dan u godini dok gledam kao gladno kuče kroz izlog, a oni iznutra dovikuju da je popis.
Ne odustajem.
Vraćaću se danima.


Kada su izlazili iz Egipta poneli su Kovčeg.
Sve je sređeno, poklopac je vraćen, ulaz zatvoren, kao da se ništa nije ni desilo.
Računali su na vreme. Ono vreme dok padne napon, pa dok sveštenici ulete u postrojenje, pa dok se probiju... Dok shvate.


Od Kelka do Mikro Princa razmišljam o tome da je to u stvari i bio kondenzator. Drveni deo, pa zlato, pa ponovo drveni deo.
Onda kod Đerma, preko puta "Hleb sa patosa", zavirim u parfimeriju, u moju visoku flašicu, odmantram Vejnovu Fender-Stratokaster mantru "It will be mine. Oh, it will be mine." i produžim. Tih zamalo 7 tisuća treba da bacim na hitnije stvari.
Ma, mora da je kondenzator.


Kufijevo postrojenje je bilo glavno. Ostala dva su pomoćna. Ne rezervna, baš pomoćna, drugačija funkcija. A glavni štos je bio u akvaferima ispod, u slanoj vodi. Gore generator, usmerivač i to je to.

Kovčeg je razvijao svoje gravitaciono polje. Danima su ga jedva teglili, a onda kao da je podivljao, postajao je lagan, pa je uzletao i često podizao svoje nosače da izbezumljeno mlataraju nogama po vazduhu.


Takođe, On je stvorio bića da služe ove posude: svaki tron poduprt je sa četiri stuba, a šest stepenika vode do trona; sve u svemu deset. Najzad, tron je poput pehara posvećenja oko kojeg je načinjeno deset utvrđenja (u Talmudu), harmoničnih sa Torom koja je data u Deset Reči (Dekalog) i sa Deset Reči putem kojih je svet stvoren.


U Kelku sam uzela germanijumske diode, a dole elektrolitičke i keramičke kondenzatore. U obe firme imaju haos danima, država im je uvela novi "unapređeni" knjigovodstveni sistem, pa su sada spremni da me udave za primedbu tipa da ne mogu da mi uvale 10 mikroFarada na 63 Volta, kada mi treba 100 na 50.


Ramzes (drugi po redu) je shvatio šta su zdipili i zato je i poslao vojne jedinice za njima. Ali kasno. Kovčeg generiše jako polje, nije bio problem razdvojiti more.
A bez srca energetike kraljevstvo nije moglo da opstane.
Deset godina kasnije Egipat se urušio.
Ramzesu nisu pomogli ni pohodi na Nubiju i Liban.

Bez srca energetike nema života.


Šone mi je obećao njegov voltmetar u pozajmicu, no što duže razmišljam o svemu najbolje bi bilo da imam svoj, čak i u početku. Neki baš jeftin zbog mogućeg spaljivanja. Rekao mi je da probunarim kod Kineza, sasvim su okej.
Trebalo bi u stvari (po njemu) da prvo punim baterije, pa da onda napon proveravan na njima, ali magarac je u strastvenom nastupu bacanja sveg đubreta pobacao i stare punjive baterije za fotoaparat... Kao i gomiletinu upravo sada neophodnih stvari.

Imam ideju da merim svaki put kada promenim deo u čvorištu ili geometriju izvora. I zato provera preko baterija možda nije dobra stvar. Možda je zapravo najbolja, ali bi uzimala najviše vremena. A za izmenu oblika izvora su mi potrebni...

I tako idem niz Bulevar i usrdno se molim da su makar kablovi još uvek u nekom mračnom uglu plakara.


Danima je stajao u mestu. Ne danima, mesecima, godinama. Ulogorili su se i živeli tu negde u nedođiji do god se nije rodio dovoljan broj, nije umro dovoljan broj, nije ovo i ono... Tek jednog dana Kovčeg bi konačno počeo da čangrlja, da se dimi i podigao bi se u vazduh.
Nosači su izbezumljeno izletali iz šatora i trčali da im ne bi pobegao.

I išli su dalje.


Kao ja niz Bulevar.

I Bog sveti zna koliko sam samo sati i dana provela sklapajući konstrukciju u glavi.

-A da nemate možda ove neodijumske u obliku piramidica sa šestostranom osnovom?
-Nemamo. Ne prave takve. Gospođo, ne postoje.
-A obične je l' prave sa šestougaonom...?

On duboko uzdiše, baca pogled ka plafonu. Znam, muči ga vrhunski državni program prijave prometa. A mene muči struktura. U stvari geometrija.
Sada imam gomilicu neodijumskih magneta za prva čvorišta, ali nisu odgovarajućeg oblika. Bez obzira, moraće da prorade, ionako sam bacila bogatstvo za njih.


Posle rušenja Hrama Kovčeg je tajno vraćen u jedan mali manastir. Par stotina godina kasnije prenet je u Etiopiju u koptsku crkvu. Tu je ostao do danas.
Svaki monah zadužen za njegovo čuvanje ubrzo bi dobio kataraktu, a onda je umirao. Nisu se pridržavali procedure, možda nisu znali da i to postoji. Premazivanje tela nekim komponentama, zato što Kovčeg razvija sopstveno polje, singularitet.

Malo crno sunce.


Ovog dana je Tora okrunjena vrhunskom slavom, u svim njenim zapovestima, u svim njenim presudama, u svim njenim prekorima grehova - krunom sa sedamdeset grana svetlosti koje zrače na sve strane. O, gledaj malene ogranke, izbijaju iz svake grane, dok pet grana stoje u samom drvetu, u kome su sadržane sve grane. O, gledaj kapije koje se otvaraju sa svih strana, odašiljuči sjaj i slavu neiscrpne svetlosti.


I niz Bulevar... a onda me povuče, samo osetim promenu frekvencije, osetim nešto čudno u stomaku, vazduh se zgusne i počnem da se odvajam od podloge.

Magnete držim u džepu, ne u torbi, da ne poremete ostale uređaje koje redovno teglim.
Stisnem zube, stegnem stomak, mahinalno se uhvatim za gomilicu u džepu i vratim se tih par santimetara ka asfaltu.
Prolaznici ionako samo zveraju u izloge.


Kada je cela priča postala javna tajna koptska crkva je imala samo jednu zvaničnu izjavu - Pokazaćemo ga tada kada nam Bog da znak.
A onda je prošle godine procureo plafon tačno iznad njega u toj kapeli gde ga drže. Eto znaka. Sada moraju da ga iznesu, a ono makar samo dok se ne popravi krov.

I onda je naravno počelo geopolitičko/versko spekulisanje. Da li onom ko nudi više ili tamo gde treba da ide? A kome treba da ide?
Gde je Kovčegu pravo mesto?


I koliko sam se samo molila da mi pokaže odakle da počnem, samo da se svaki mogući početak desi pre retrogradnog Marsa. Samo da uspem.
Mi moramo da odemo odavde, ja moram da prodam tu ideju, da prodam sebe.

Što dalje odavde. Što dalje od Misira.


Ramzesa je baš bilo briga za sve njih. Posle svih onih čarobnjačkih nadmudrivanja od žaba i opstipacija do ubijanja prvorođenih jedva je čekao da im vidi leđa.
Ali nije bilo ni govora da carstvo ostane bez energetike.
A baš to se desilo.

Nova istorija.


Mi moramo da izađemo. I uopšte nije bitno, ništa nije bitno. Samo da izvedem dete i konstrukciju. Mogla bih da ponesem mač i brojanice, ali ni to nije važno.

Dok idem niz Bulevar, treći put za redom, x-ti put za redom razmišljam.
Ili ću uspeti ili ću umreti pokušavajući.
To su jedine opcije.


Možda je sada upravo pravo vreme za obnovu starog carstva. Za ulaz u podzemne komore i dešifrovanje svitaka.
Možda je sada pravo vreme.



Kada počnem da lebdim stisnem zube, napnem stomak, dodirnem podlogu i nastavim dalje.

Izlazak iz Egipta

Jakov je u svojim poslednjim danima pozvao decu da ih blagosilja.
"Sakupite se kraj mene, da vam ispričam šta će biti s vama do kraja vaših dana", rekao je onaj koji se jedne davne noći borio sa Bogom, zamalo pobedio, bio pobeđen i blagosloven.

Blagoslov na hebrejskom znači "izvući", kao "izvući iz korena", kao "izrasti", kao "izvesti".


Tek si bila malo izrasla kada je on došao po tebe, da te vodi.
Samo je rekao da je došao po svoje dete, da se Ozarsif sada zove Mošej i da će vas sve izvesti.
Da mora da te vodi.

Bilo mi je teško.


Svako od dvanaestoro dece dobilo je svoj blagoslov. Svako od njih dvanaest nazvano je po svojim majkama i po svojim pozivima, svojim životnim svrhama.


Posle se pričalo da se Crveno more razdvojilo na 12 staza, za svako pleme po jednu.
To me nije čudilo.

Ozarsif je prošao inicijacije As-Au i As-Ar.
Umeo je da se bori mačem i umom.
Prelazio na onu stranu svesti.
Pisao u trostrukom značenju.


Tri puta su bili blagosloveni. Prvi put imenima svojim majki, zatim Jakovom, a na kraju ih darovao Mošej. Dvanaest puta su ponavljali prinošenje žrtava u Hramu.


Bila si još uvek mala. Sasvim mala, slatka čupavica kada je došao da te vodi.
Čovek sa plavim očima.
Tvoj otac.


12 plemena.

Reuven je bio prvorođeni. Uvek moćan, energičan. Bio je prvo voće, prvi rod. Prvi trenutak dana. Nestabilan kao voda, kao bujica. Početak svake kreacije. Mogao je da promeni svet, menjao je svet. Stvarao i uništavao. Kao voda, kao bujica.

Šimeon je bio težak, jak kao Reuven, ali besan i okrutan. Naoružan i obučen, opasan do vriska, do krvi.

Levi je izabran da služi Hramu. On je "vezan", on je "pridružen". Svoj život daje služeći Duh. Oslobađa sebe od materjalnog sveta i fokusira se na Jedno.

Juda je bio priznanje. On je vođa, otac kraljeva, staza nemanja sebe, davanja svog života za druge - suština upravljanja.

Dan je nastao kao staza zakona i poretka. Sudija, jer pravda je srce svih civilizacija.

Naftali je oduvek slobodan duh. On je kao jelen u šumi, razbijač, razvaljivač mrtvila. Nezavistan, onaj koji isporučuje reči i dela lepote i inspiracije.

Gad je bio i ostao ratnik. Oslanjajući se na Dana on je spreman da se bori. Neophodan da odbrani vrednosti i da sačuva slobodu.

Ašer je napredak i zadovoljstvo, blagoslov iznad očekivanog. Dato mu je i on daje više od golog opstanka. Daje užitak.

Isačar je naučnik. Omogućava mudrost, jasnoću i pravac. On je osnova svakog sistema, odanost obrazovanju.

Zevulun je preduzetnik. Njegov je zadatak da uđe u materjalni svet i raširi iskre Duha, da pronađe čestice zlata u pesku. Zevulun sarađuje sa Isačarom, on mu se divi, osniva domove znanja od kojih će dalje imati koristi.

Jozefu je data patnja. Ali ne samo da on preživljava, on trijumfuje. Kroz svoje izazove postiže veličinu. Kroz prepreke postaje najveći vođa, izvor snage budućim generacijama. I uprkos svom teškom okruženju, on u sebi održava plamen čistoće. A ovaj plamen iz kao kamen teškog mraka sija sve jače deleći se na njegova dva sina - Menašea (onog koji ponovo povezuje, rekonektuje) i Efraima (onog koji transformiše).

Menaše ima sposobnost da ne poklekne pred preprekama, onim koje se upinju da ga nateraju da zaboravi svoje duhovne korene. On ostaje povezan bez obzira na vrstu izazova.

Efraim ide i dalje. I nije dovoljno samo preživeti u neprijateljskom okruženju, potrebno je trijumfovati, biti rodan na suvoj zemlji. Efraim je zato moć, magija transformacije bede u obilje Duha.

Benjamin je gladan, gladan kao vuk za iskrama Duha u svim nivoima postojanja. On ih traži u materjalnom, pronalazi, uzima, hrani se njima i podiže se na svaki način.


12 plemena. 12 staza. Kojom li te je odveo, pitala sam se tog dana u sumrak. Gledala sam kako odlazite, kako mi mašeš kroz suze. Razmišljala da li ćeš me zaboraviti. Kako ćeš izdržati put dug 40 godina? I kako ćeš provoditi svoje dane u zemlji meda i putera.

U mesecu Nisanu, tada kada se čuda dešavaju, kada počinje novo, pustila sam te iz svoje ruke, iz srca nisam nikada.
Pustila sam te da pronađeš svoje pleme i svoju obećanu zemlju.

Kemet je moj dom.
Ta crna zemlja, taj kem, to sam ja.

Ali Kemet je za tebe Misir, Mitzraim, prepreka, zastoj.

A Mošej je poveo svoj narod. I stub svetla je išao pred njima i pokazivao im put.

Princ svetlosti vratiće se istom stazom.
Doći će kao dete da prođe obuku. Da pređe na drugu stranu, da shvati.
Da kaže Otac i ja smo jedno.

I da ponese teret na svojim leđima.


U mesecu smo Nisanu. Onom kada se čuda dešavaju.
Knjiga kaže da se On pokazuje na dva načina. Jedan se zove prirodan, kada je zaklonjen velom. A drugi je čudesan, kada veo neznanja padne.
Nisan u sebi sadrži dva slova "nuns" i znači čudo nad čudima. On je nova godina čudesnog reda, dok je Tišrei početak godine prirodnog sleda.

I Baal Šem Tov kaže da je jedina razlika između prirodne i natprirodne pojave u njihovim frekvencijama, u učestalosti ponavljanja.


U danas, u sutra, tada kada se ponovo rodim ovog puta sa znakom na ruci.
U tom juče, u sutra kada ponovo rodimo jedna drugu, da li ćemo se prepoznati?

Da li ćeš se setiti kako je Mošej poveo tvoj narod?

Da li ćeš se setiti sebe do kolena Solomonova, do kolena Davidova, do Jakova i Isaka, i Avrama?
Do kolena Adamovog?

Na putovanju dugom četrdeset godina, hiljade godina, eone godina da li ćemo se ikada ponovo sresti?

U životu u kom se ja rađam i u kom mi "bude znak na ruci mojoj i spomen pred očima mojim, da mi Zakon Gospodnji bude u ustima; jer me je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira" da li ću se i ja setiti svog porekla i svog plemena?

Da li ću se setiti da sam uvek zamalo pobedila, da sam uvek izgubila i da sam svaki put bila blagoslovena?


Tada dok nas Mošej bude vodio preko pustinje, a stub svetla nam pokazivao put
da li ću poći i ja?






Heaven M. Eterović

Mohamed El-Sawy "We either live together, or we die together"

I'm grateful and thankful to the Muslims of Egypt for their generous and courageous support and protection of Coptic Orthodox Christians during Christmas Eve.

I'm grateful for all the wonderful and brave people who acted as a human shields around the Coptic churches in order to protect Christians during the Christmas liturgy from repeated terrorist attacks that occurred several days earlier.

As a member of the Serbian people and as a member of the Serbian Orthodox Church your courage and your determination impressed me and touched my heart.


I'm thankful for my Muslim friends with whom I have learned that the essence of every religion is love ...and compassion.


God won ... again.


Thank you

7. Egipatska alhemija i aleksandrijska magičarska škola (7)

Egipatska civilizacija traje od praistorijskog doba, preko prvih pisanih dokumenata koji se javljaju u periodu oko 3 400. godine pre nove ere, pa sve do ranog hrišćanstva. Istoričari i arheolozi se slažu da je ova civilizacija ostavila neizbrisiv pečat na nekoliko velikih religija i uveliko doprinela tehnološkom napretku starog sveta.
Već od samih početaka pisane istorije metalurgija u Egiptu je bila visoko razvijena, pogotovo eksploatacija bakra (u zoni Istočne pustinje između Nila i Crvenog mora) i uopšte izdvajanje metala iz rude. Ova grana industrije je tada upošljavala veliki broj radnika, da bi se od Četvrte dinastije pa nadalje metalurgijom bavili isključivo faraonovi najbliži saradnici ili čak i njegovi sinovi. Nešto malo kasnije metalurgija, pa i hemija iz nje, bile su u nadležnosti sveštenika koji su vrlo pažljivo čuvali tajne od običnog naroda.

Drevna metalurgija

Znanja o preradi gvožđa Egipćani su dobili iz Male Azije. Ovaj metal se u početku i nije eksploatisao, već se samo koristio onaj koji je bilo meteorskog porekla i odatle i nosi naziv „nebeski metal“. Međutim, s obzirom da je gvožđe podložno brzom korodiranju, Egipćani su se potrudili da ga usavrše. Već u doba gradnje piramida (negde oko 2 900 god. p.n.e.) korišćeni su alati za koje je današnjom hemijskom analizom utvrđeno da su kombinovani sa ugljenikom, kao neka vrsta drevnog čelika.
Bakar se koristio kao komponenta za bronza leguru, pošto je vrlo brzo ustanovljeno da je tako ovaj metal daleko izdržljiviji. A takođe su poznata i vrlo bogata nalazišta galenita iz kog se izdvajalo olovo u zoni vrlo blizu Crvenog mora u planinama Gebel Rasis („olovne planine“ u prevodu).
Međutim, stari Egipat je možda napoznatiji po zlatu. Sama reč za zlato „nub“ potiče od reči Nubija odakle se ovaj metal dopremao, mada je sam Egipat imao i sopstvene zalihe. Takođe su korišćeni rečni resursi i tehnika ispiranja zlata.
Od ovog doba datira i tradicionalna podela metala prema planetama, tako da je Sunce u vezi sa zlatom, Mesec sa srebrom, Merkur sa živom, Venera sa bakrom, Mars sa gvožđem, Jupiter sa kalajem, a Saturn sa olovom.
Egipat je poznat po svom alhemičarskom znanju, ali na žalost, nije ostalo mnogo pisanih dokumenata da bi mogli da ih detaljno proučavamo. Odlukom imperatora Dioklecijana oko 290. godine spaljeni su svi tekstovi koji imaju veze sa magijom i hemijom. Od onih spisa koji jesu preostali ne možemo biti sigurni da li su originalni ili su pisani već pod uticajem ranih grčkih alhemičara.
Tekst za koji se smatra da je stariji od 1. veka nove ere je i „Papirus X“ iz Lajdena, ili takozvani Lajdenski papirus, a koji se nalazi u Lajdenskom unvezitetu od 1828. godine. U ovom dokumentu nalaze se jasna uputstva za spravljanje metaličnih legura, veštačkog zlata i srebra, kao i postupci vezani za bojenje.
Oto Lagerkranc je 1913. god. u Upsali objavio na nemački jezik grčki tekst sa sličnom tematikom pod nazivom „Papirus Grekusa Holmiensisa“ u kome se autor poziva na egipatske izvore i govori takođe o spravljanju legura, imitacijama plemenitih metala i dragog kamenja, kao i o ostalim tehnološkim postupcima prerade metala i minerala. Ovaj dokument je kasnije postao poznat pod imenom Stokholmski papirus.
Postupci i recepti u oba dokumenta su vrlo precizni i jasno je da nisu bili namenjeni javnosti, već samo stručnoj osobi za izvođenje konkretnih postupaka. Tako se u Lajdenskom papirusu spominje 75 recepata u vezi izrade legura i testiranja materjala, oko 15 recepata vezanih za imitacije plemenitih metala, i oko 11 recepata vezanih za bojenje površina metala i tkanina. Stokholmski papirus sadrži oko 150 recepata, pri čemu je prednost data izradi veštačkog dragog kamenja – oko 70 recepata, zatim bojenju – oko 60 recepata, dok se ostatak odnosi na legure i postupke izbeljivanja raznih materjala.
Interesantno je da su neki recepti vrlo slični, ako ne i potpuno isti, i za razliku od kasnijih alhemičarskih tekstova, napisani su potpuno realno bez ikakvih primesa okultnog.
Recepti koji se odnose na metale najčešće se bave transformacijom zlata i srebra od jeftinijih metala, kao i površinskom imitacijom zlata na nekom drugom metalu. Pri čemu se i tvrdi da čak i stručni testovi ispravnosti i kvaliteta zlata neće moći da utvrde bilo šta drugo osim najboljeg kvaliteta.
„Da bi napravio zlato uzmi tracijski kadmijum, napravi mešavinu kadmijuma u ljuskama, ili kadmijuma od golskog misija i sinopijskog crvenila, i isto tako jednakim delovima zlata. Kada staviš zlato u peć i kada dobije dobru boju, izvuci ostale sastojke, skloni zlato, ostavi da se ohladi i imaćeš dvostruko više zlata“, tvrdi jedan od recepata Lajdenskog papirusa.
Kadmijum je nečist oksid cinka, koji ponekad sadrži okside gvožđa ili bakra zbog topljenja u pećima gde je ranije topljen bakar. Misi je delimično oksidisano gvožđe ili bakarni pirit, suštinski u pitanju su bili sulfati bakra i gvožđa. Sinopijsko crvenilo je danas poznatije kao mineral hematit. Ova mešavina, ako pretpostavimo da temperatura u peći ili možda neki tajni sastojak, koji se ne spominje u receptu, proizvodi redukcioni proces i gradi leguru od zlata i cinka, sa manjim učešćem bakra i gvožđa.
A evo i jednog recepta za izbeljivanje bisera. „Ako biseri imaju braonkast sjaj ili izgledaju kao da su dimljeni, treba da napraviš soluciju od meda u vodi, da dodaš fino usitnjenu lijanu i da dobro skuvaš ovu mešavinu. Kada se malo ohladi pospi je po biserima, pusti da se potpuno ohladi i stvrdne, a tada je dobro obriši lanenom tkaninom. Ako biseri još uvek nisu dovoljno beli – ponovi proces.“

Aleksandrijska škola

Aleksandar Veliki je oko 330. god. pre nove ere osvojio Egipat i osnovao grad Aleksandriju. On je proglasio svog generala Ptolomeja za kralja Egipta, a Ptolomej budući i sam vrlo obrazovan čovek sebi je stavio u zadatak da obnovi i usavrši tadašnja znanja. I tako je Aleksandrija za vrlo kratko vreme postala ne samo najznačajniji grad Egipta, već i intelektualni centar starog sveta.
Pretpostavlja se da je aleksandrijska biblioteka sadržavala oko 500 000 rukopisa, a naučnici celog tadašnjeg sveta su dolazili i kreirali kulturu zavidnog stepena mešajući persijske, grčke, egipatske, hebrejske i kaldejske uticaje. Međutim kako su moć i uticaj Rimskog carstva jačali, tako je i Egipat slabio. Za vreme Cezarove opsade Aleksandrije 80. god. pre nove ere požar koji je počeo u luci paljenjem brodova proširio se i na sam grad i zahvatio biblioteku. Neki od rukopisa su spašeni, međutim ogroman deo je nestao zauvek.
Iako je za vreme Rimske imperije Aleksandrija zadržala veliki naučni uticaj (kao drugi centar odmah posle Rima) ipak je moglo da se predoseti skoro propadanje i to zahvaljujući unutrašnjim političkim lomovima carstva. I to tako da je već u 3. veku došlo do potpunog kolapsa starog sveta koji se povukao pred tada sve jačim fundamentalističkim hrišćanstvom.
Aleksandrijski Serapion je 389. godine bio potpuno uništen, kao i njegova biblioteka i to zbog edikta Teodosija koji je pozivao na rušenje svih nehrišćanskih hramova širom carstva. Ovo naređenje sprovedeno je surovo i beskompromisno. Iste godine Zenon imperator istočnog dela Rimskog carstva zatvorio je izuzetno važnu školu u Edesi i proterao njene učitelje dalje u Aziju, čime je samo zapravo trasirao alhemičarski put ka muslimanskim naučnicima. Centar znanja - Aleksandrijski muzej preživljavao je do 415. godine, kada je otprilike u isto vreme vrlo nasilno od strane hrišćana usmrćena čuvena naučnica Hipatija, zatvoren na takođe hrišćansku inicijativu.

Trenuci slave

Svoje najblistavije momente alhemija razvijana u Aleksandriji je doživela u periodu od prvog do trećeg veka. Takođe, tada se razvija i alegorijska grana zapadne alhemije koja je obilovala fantastičnim idejama i tajnim kultovima. Egipatski sveštenici su obučavali svoje učenike pristigle iz svih krajeva sveta, i na taj način uvodili ih u svet svojih božanstava. Tako su se kultovi boginje Izis i njeni hramovi proširili na sve strane Rimskog carstva. Kasnije jačanjem persijskih uticaja ista stvar se desila i sa Mitrinim kultom (persijski bog Sunca).
Alhemičarski tekstovi tog doba su najčešće pisani na grčkom jeziku i sadržavali su puno alegorija vezanih za učenja Platona i Aristotela koja su se odnosila na prirodu i njene procese. I od tada počinje kasnije toliko čuveni alegorijski ili hermetički stil pisanja koji je služio da se osoba koja nije inicirana u ovu nauku zadrži podalje i ne iskoristi tajna učenja u neku lošu svrhu.
Osnovno alhemičarsko „štivo“ tog doba bio je Platonov „Timon“, delo koje je obilovalo i metafizikom i fizikom, objašnjavajući postanak našeg materjalnog univerzuma.

Otprilike u prvom veku naše ere javlja se i čuvena alhemičarka Marija Propovednica. Postoje neke indicije, ali vrlo nesigurne da su Marija Propovednica i Marija Magdalena, žena Isusa Hrista bile ista osoba. U to doba jača uticaj gnostika u hrišćanstvu i potencira se njen značaj kao „najispravnijeg“ i najinteligentnijeg Isusovog učenika (po njegovim rečima kako se tvrdi u gnostičkim spisima iz Nag Hamadija otkrivenim 1947. god.). Ko god da je ona zapravo bila verovatno da je njoj samoj bilo najmanje važno. Važnije je to što je sebe iskazala kao vrhunskog praktičnog alhemičara i izumitelja niza tehničkih uređaja, od kojih su neki i dan danas u upotrebi (recimo „dupli“ bojler koji se koristi u kuhinjama i u Francuskoj je i dalje poznat pod imenom „bain-marie“).
Na žalost, pisani dokumenti koje je ona ostavila za sobom nisu preživeli do današnjih dana, ali je ostala zabeležena u dokumentima Zosimusa Panopolita i kasnijih alhemičara koji su je citirali i opisivali kao izuzetnog stručnjaka, vizionara i kao samu „Plutonovu ćerku“.
Zosimus Panopolit je ostao upamćen i kao autor dela „Predivna umetnost pravljenja zlata i srebra“, a njegova rođena sestra Teosebija bila je poznata kao vrstan stručnjak i to nezavisno od svog brata. Što se tiče alhemičarki, u istoriji je ostala zabeležena i Kleopatra (ne mešati je sa kraljicom Egipta koja je živela par stotina godina ranije). Kleopatra je napisala klasično delo „Krisopeja“ (u prevodu - pravljenje zlata), koje je zajedno sa dokumentom „Izis“ uvršteno u Kodeks Marcijanus iz 11. veka. U njemu nalazimo najraniju predstavu Ouroboros zmije koja grize sopstveni rep. Ovaj simbol je savršena predstava kosmičkih ciklusa i njeno značenje je „suma svih znanja“. Na istoj stranici rukopisa nalazi se i osmokraka zvezda. Pored simbola Tota, egipatskog boga znanja, ona označava i grupisanje nebeskih sila. Po pitagorejcima ova zvezda je predstava obnavljanja kosmosa jer prikazuje duplu polarnost elemenata proizvodeći na taj način stabilnost.
Ono što je možda važnije za istoriju je da je od tog vremena osmokraka zvezda postala simbol Marije, majke Isusa Hrista, uvodeći na taj način hrišćanski pravac dejstva i izražavanja u dalji alhemičarski rad kroz vekove.

6. Koreni zapadnih škola

Alhemija se kao nauka koja u sebi sublimiše duhovno i fizičko oslanja na trojstvo. Trojstvo se ogleda u svim sferama istraživanja. Može se odnositi na Trojstvo kao božanski odnos energija – otac, majka i dete Bog, na sklop materjalnog sveta – minerali, biljke i životinje, na sklop samog čoveka kao ogledala kosmosa – njegov fizički, mentalni i duhovni nivo.
Kao što je do sada pokazano istočnjačke alhemičarske škole, grubo rečeno indijska i kineska, stavljale su akcenat na mušku snagu kao pokretačku ili onu koja daje impuls, i žensku kao održavajuću, reaktivnu silu neophodnu da bi bilo koji poduhvat uspeo. Hermes Trisgemistus se smatra ocem zapadnjačkih škola alhemije, ali ko je „majka“? Ko stoji iza svakog poduhvata i ko štiti alhemičare? Ko je ta ženska pokretačka snaga koja podučava i održava procese?
Odgovor ćemo naći u egipatskoj mitologiji.

Izis – kult koji večno živi

Na području Mediterana još uvek stoje skulpture tamne žene - majke sa detetom. Crna Bogorodica kakvom je danas smatraju i kojoj se klanjaju hrišćani zapravo su ostaci kulta Izide, egipatske boginje.



Od svih egipatskih bogova i ne znajući kakvu to silu sadrži u sebi, njoj se i danas prinose darovi i molitve. Rođena je od majke Nut i oca Geb-a, bogova neba i zemlje. Njena sestra je Neftis, a njena braća su Set i Oziris, koji joj je i muž. Često se Neftis i Izis posmatraju kao Venera u različitim vladarstvima (Neftis kao vladar Bika, a Izis kao vladar Vage), a Oziris i Set po istoj logici kao Mars u Ovnu ili Mars u Škorpiji.
Njeno ime Izis, Iz, Is, Esa, Isa, Isi... znači kameni presto, ili vladarski presto, stolicu kraljeva. Na širem području Afrike i dan danas se neguje kult vladarske stolice koja je obavezno izrađena od zlata i pridaju joj se okultne moći. Stolica kralja je njegova majka. Što samo govori da tradicija i mit značaja boginje zaštitnice i dalje traju.
Interesantno je da je po nekim autorima ime Isus izvedeno iz njenog imena, mada se jezički stručnjaci uglavnom slažu da to nije tačno, jer je Isus - ime nastalo grčkom transkripcijom jevrejskog imena Jošua. Baš kao što je i i Izis na isti način postala Izida (Plutarh – Priča o Izidi i Oziridi).
Kao Izis poznata je u Egiptu, ali širom starog sveta možemo je naći u varijantama ženskih božanstava Ištar ili Astarta bilo da se pozivamo na starojevrejske ili vavilonske mitove. Ona je ta ženska održavajuća energija, ona ista Šakti poznata iz hindu simbolike. A njena priča je sledeća...
Set je bio ljubomoran na Ozirisa, te je smislio plan kako da ga ubije. Poslao je ljude koji su ga izmerili noću i kradomice i dao da se izradi drveni sanduk po tačnim Ozirisovim merama. Tada ga je pozvao na gozbu i objavio da će baš taj drveni sanduk pokloniti onome ko uspe da stane u njega. Naravno da sanduk nikome nije odgovarao sve dok Oziris nije ušao u njega. Set je skočio, zatvorio ga i bacio u reku.
Kada je Izis saznala šta se desilo krenula je u mučnu potragu nadajući se da je Oziris još uvek živ. Sanduk je na kraju i pronašla, ali u susednom carstvu, te je morala da izgubi dragoceno vreme moleći vladara Biblosa da joj dopusti da spase svog muža. Na kraju, uspela je da ga izvuče iz sanduka, ali u tom trenutku Oziris je već bio mrtav.
Sakrila je telo u močvari kraj reke i otišla da pripremi adekvatnu sahranu. Međutim, Set je budno pratio šta ona radi i isekao Izirisovo telo na 13 komada (po nekim izvorima na 15) i razbacao ih okolo. Kada se Izis vratila bolno je shvatila da će morati da primeni magiju. Sakupila je 12 delova Ozirisovog tela i sastavila ih, ali nije mogla da pronađe njegov polni organ, koji su najverovatnije pojele ribe. Zato ga je napravila od gline (a po nekim izvorima od zlata) i transformisala se u zmaja da bi obletela oko Ozirisovog tela i vratila ga u život.



Oziris je zaista oživeo, ali Izis je znala da magija neće dugo trajati. Uspela je da izvede polni odnos sa njim i ostane trudna, tačno pre no što ju je muž ovog puta zauvek napustio.
Pošto je kao trudna bila u vrlo osetljivoj situaciji i nije mogla da se brani, ona se krila sve do porođaja i neko vreme posle toga dok njen sin Horus, preko nje inkarniran Oziris, nije ojačao i bio spreman da se suprotstavi Setu.
Horus i Set su od tada u večnom sukobu. Horus pobeđuje u zoru, a Set u sumrak.
A bitka i dalje traje...

Moć žene

U ovom mitu možemo da osetimo kolika je „ženska“ ljubav, koliku snagu i pokretačku moć ona nosi u sebi. Izis je krenula na svoje životno putovanje za Ozirisom potpuno sama, noseći u sebi jednu želju - da pomogne, da oživi.
Deljenje Ozirisovog tela na 13 delova prenosno je značenje 13 lunarnih ciklusa u toku godine. A da bi uspela da ovlada magijom, ova ne samo požrtvovana već i lukava boginja, morala je da natera Ra da joj kaže svoje pravo ime. Po starim tumačenjima (a to se i danas vrlo dobro zna u judaizmu) kada znamo nečije istinsko ime mi tada možemo da ovladamo njegovim moćima. Da bi Ra, kao vrhovno i solarno božanstvo, uopšte izreklo svoje tajno ime bilo je potrebno da se desi nešto čudno ili šokantno. I Izis je to izvela tako što je naterala zmiju da ga ujede. Ovde opet imamo simboliku istovetnu hinduističkoj i čak hrišćanskoj - gnostičkoj, gde je zmija simbol znanja i večno pokretljive energije.
Njena transformacija u zmaja i podizanje u vazduh sada pokazuje koliko ona moćnu energiju sadrži u sebi, koliko su zapravo moćne „ženske“ vrste energija. U ovoj fazi Izis se na slikama prikazuje sa širom otvorenim krilima kao prelepa mala ali moćna boginja.
Ona je zaštitnica iscelitelja, magičara i alhemičara, svih ubogih i stradalih. I dan danas kada se molimo u očajanju, kada je situacija ozbiljna, mi se obraćamo majci Boga, ženskom principu, jer ona donosi utehu i olakšanje. Njoj nije potrebno da primenjuje primitivne rituale ne bi li izazvala transformaciju. Transformacija je ona sama, magični preokret unutar duha koji dovodi do promene fizičkog tela.
Oziris, budući da je bog, a ipak ubijen od strane drugog boga, sada je dobio vladarstvo nad podzemnim carstvom i brigu o mrtvima. Međutim, i pored toga on je zadržao vlast nad ciklusima plodnosti zemlje. Izis posećujući svog muža održava vezu između gornjeg i donjeg carstva, između rađanja i plodosti, i umiranja i raspadanja. Susreti nje i njenog muža znak su obnavljanja prirode. Svake godine u proleće, jer Ozirisov Ba (njegova duša ili središte) je ovan i nosi svi simboliku sazvežđa Ovna, Egipćani bi jeli kolačiće od žita, u smislu da uzimaju Ozirisovo mrtvo telo koje će u njima samima ponovo oživeti. Da li su hrišćani kasnije preuzeli ovu simboliku i preneli je na priču o Isusovom stradanju i uskrsnuću, direktno je unoseći u ritual pričešća, to sada i nije toliko važno, s obzirom da se judeo-hrišćanski mitovi direktno oslanjaju na egipatsku mitologiju. Važnije je to što svuda u svetu, i svakoj religiji imamo oca boga, majku boga i dete boga, ono što kao ljudska bića nosimo u svojoj podsvesti. Otac je muški princip, majka ženski, a dete je inkarnacija, ponovni život svog oca, a kroz majku.
I kao i uvek baza jednog deteta, njegova sigurnost, njegov „presto“ je njegova majka. A kada odraste da bi se ostvario kao muškarac i zauzeo mesto svog oca - tu ulogu dobija njegova žena.
Izis se takođe često predstvalja i kao žena koja u naručju drži ili doji dete, svog sina Horusa. Nema ni traga sumnje da u podsvesti ljudskog bića ne postoji snažnija slika od te u kojoj žena drži malo dete. Sva ljubav i sva snaga skoncentrisani su u tom arhetipu.

Ono što su učili anđeli

Naravno da je mit o Izis daleko detaljniji, ali ovde ćemo se skoncentrisati na onaj deo gde je ova boginja izlečila svog sina Horusa od ujeda škorpije. Sam Horus predstavlja se u ljudskom telu sa ponekad glavom sokola ili orla. Znamo da se zodijački znak Škorpije nekada davno smatrao znakom Orla (kako stoji i u Bibliji). Snaga transformacije Ozirisa u Horusa može da se posmatra kao škorpionski poduhvat, gde su život i umiranje, borbe i preživljavanja konstante. Transformacija jednog gmižućeg, opasnog ali i isprepadanog stvora u uzlet samouverene ptice.
Izis se u ovom delu priče ponaša kao Mesec u Škorpiji, neko ko može da izabere da pati ili da leči. I ona shvatajući da od patnje nema koristi počinje svoj isceliteljski posao. Takođe, kao „ženski“ princip možemo je posmatrati kao Veneru u Škorpiji, onu kojoj se strast i daje i uzima.
Takođe, Izis je u tom istom smislu i zaštitnica i pokrovitelj bogova koji štite posmrtne organe. Pogotovo se njen direktan uticaj ogleda prema Imsetiju – bogu zaštitniku posmrtne posude u kojoj se posle mumifikacije pokojnika čuva njegova jetra. Egipćani su bili vrlo svesni „snage“ jetre, njenog uticaja na celokupno zdravlje osobe, kao što su i alhemičari znali da će se svi procesi transformacije odigrati baš tu u telu onoga ko bi popio eliksir.



Po vavilonskim predanjima Bog je stvorio čoveka, a anđeli su imali tu obavezu da nadgledaju i kontrolišu njegov razvoj u Rajskom vrtu. Čovek nije smeo da se hrani sa drveta saznanja i drveta večnog života. Bog je to strogo zabranio. I sve priče o nastanku ljudske vrste svode se na isto. Ali zašto?
Po nekim legendama sa ova dva drveta mogli su da jedu samo anđeli i Bog kao njihov vrhovni zapovednik, jer to nije bila obična hrana. I kao što takođe znamo, zmija je nagovorila ženu, a žena muškarca da ipak probaju jednu vrstu zabranjenih plodova. Čovek se u tom trenutku osvestio i naravno tim činom zauvek sebe proterao iz zaštićene zone raja u bolnu stvarnost.
Ono što se dalje spominje u vavilonskim legendama je da su sami anđeli naučili čoveka da spravlja Kamen mudrosti ne bi li na drugačiji način okusio plodove sa drveta večnog života. Pored tog i danas komplikovanog posla, anđeli su naučili ljude da eksplatišu rudu i osnovne metalurške procese Interesantno je da su naučili i žene na prvi pogled nevažnu stvar – kako da se šminkaju i doteruju.



U tom smislu u stara vremena se pojavljuje i dokument pod imenom „Izis svom sinu Horusu“ gde sama boginja objašnjava svom sinu kako je stekla magijske i isceliteljske moći. Ona tvrdi da te moći nije mogla da ostvari sama, već je pomoć potražila od anđela. Uzletela je na nebo i zamolila prvog anđela da joj oda tajne isceljivanja i alhemije, nudeći mu sebe zauzvrat. On jeste bio zainteresovan, ali joj je i iskreno rekao da on to ne zna. Ali i da će sledećeg dana sa sobom povesti anđela koji poseduje ta znanja. Izis je sledećeg dana pokušala isto, i zaista oba anđela su bila tu. Onaj koji je znao tajne otkrio ih je bez ikakvih tražnji zauzvrat. A sledeći redovi ovog dokumenta se odnose na direktne savete Horusu da sve što radi i sve što ima veze sa isceljivanjem ili hemijskim preparatima mora da bude utemeljeno u istini i ljubavi. Ponovo se insistira na ljubavi.
Treba istaći i činjenicu da se baza alhemičarskih istraživanja Aleksandrijske škole zasniva na tim redovima. A ceo spis možemo posmatrati kao detaljno uputstvo lekarima, magičarima i alhemičarima... (u staro doba ove brojne profesije su bile jedna). Jedan iscelitelj mora da se mentalno i emotivno podigne u više dimenzije saznanja. Ne sme da odustaje pred preprekama, mora da traži pravi autoritet koji će ga podučavati i mora bude spreman da da samog sebe u tom procesu.
Jednom kada je ovladao znanjem iscelitelj ili alhemičar svejedno, mora da se pridržava strogih moralnih normi i da sve radi sa ljubavlju.
Onom ljubavlju i onom ženskom predanošću jedne boginje.
I danas poštovane Izis.

5. Smaragdna tabla Hermesa Trisgemistusa

Po predanju smaragdnu tablu Hermesa Trisgemistusa, jedan od najstarijih alhemičarskih spisa, pronašao je Aleksandar Veliki u pohodu na Egipat. Istoričari sa druge strane tvrde da je njeno poreklo na istoku, pa čak i da je moguće da je nastala u Kini. Što se same table tiče Grci i Egipćani su smaragdnim pored dragog kamena nazivali i zeleni granit, jer je malo verovatno da je ¨tabla¨ ove veličine mogla da se nađe kao dragi kamen, niti da se u nju tako lako urežu slova.

Smaragdna tabla

Ovo je tačno, bez ikakvih laži, sigurno i potpuno istinito. Da ono što je inferiorno je isto kao i ono što je superiorno, i da je ono što je superiorno isto kao i ono što je inferiorno, zbog zaokruživanja čudesnosti jedne stvari. Kao što su sve stvari nastale iz jedne, namerom jedne, tako i sve stvari proizilaze iz te jedne prilagođavanjem. Zbog toga im je Otac Sunce, a Majka Mesec. Nose vetar u svojoj unutrašnjosti. I zbog toga ih gaji zemlja.
To je Otac celokupne savršenosti celog sveta. Vrlina koja proizilazi je potpuna, ako se okrene zemlji. Treba razdvojiti zemlju od vatre, osetljivo od grubog, polako, uz što potpuniju procenu. Izlazi sa zemlje ka nebesima, i ponovo zalazi ka zemlji, i prima moći superiorne i inferiorne.
Tako imate slavu celog sveta. I zato pustite da sva nesigurnost ode od vas. To je najveća duhovna moć od svih duhovnih moći, zato što će prevazići sve što je nežno i prodreti u svaku čvrstu stvar, kao što je i svet stvoren. Odatle će nastati predivna prilagođavanja, zbog čega je to način, i zbog čega sam nazvan Hermes Trostrukoveliki, noseći u sebi tri dela mudrosti celog sveta.
To što sam rekao o delovanju Sunca je celovito i završeno.


Ovaj tekst se na zapadu pojavio pod imenom Secretum Secretorum negde oko 1140. godine i zapravo je prevod Johanesa Hispalensisa arapske knjige Kitab Sir al-Asrar (u prevodu Knjige saveta kraljevima). Datum nastanka originala je nesiguran, mada se pretpostavlja da bi to moglo biti oko 800. godine. Pretpostavlja se da je najraniji period nastanka mogao biti oko 650. godine i da je knjiga definitivno završena u doba kalifata al-Mamuna. Takođe, potpuno je nesiguran period kada je Smaragdna tabla postala deo te iste knjige.

Od Hermesa do hermetike

Tekst Smaragdne table služio je vekovima alhemičarima širom starog sveta kao celovita filozofija „Velike umetnosti“ koja u sebi nosi tačnu recepturu za izradu biljnog ili mineralnog kamena (Mali opus ili Veliki opus). Oba kamena su vrlo slična po prirodi, ali i različita po stepenu dejstva.
Po rečima mnogih slavnih alhemičara izrada kamena je izuzetno jednostavan proces, ali samo tada kada su sastojci i procesi dobro proučeni i shvaćeni. I isto tako, tek pošto ste prvo stvorili Kamen u svom srcu, metaforično govoreći. Jer... stvaranje Kamena je isto što i stvaranje kosmosa.
U suštini ono što astrologija od svog samog početka vrlo dobro poznaje je osnovno Hermesovo načelo „kako je gore tako je i dole“. Ali, pored ovog, manje poznata i ništa manje bitna su i načela „sve je dobro“ i „ne postoji ništa skriveno što neće biti otkriveno“. Božanski su kvaliteti čovečije duše da prodre u suštinu svih stvari i da ih prepozna. I isto tako, vrhovni je kvalitet shvatiti da je zapravo sve što nam se u životu dešava dobro i sa nekom dubljom svrhom.

Ovo je tačno, bez ikakvih laži, sigurno i potpuno istinito. Na samom početku teksta Hermes, ili ko god da je pisao ove rečenice, uverava nas da je u pitanju nešto što je utemeljeno u istini. Interesantno je da se u svim kasnijim tekstovima od religijskih do naučnih vekovima ponavljao ovakav početak.
Da ono što je inferiorno je isto kao i ono što je superiorno, i da je ono što je superiorno isto kao i ono što je inferiorno, zbog zaokruživanja čudesnosti jedne stvari. Princip – kako je gore tako je i dole ovde se jasno iskazuje i proširuje saznanjem da su energije i više i veće istovetne onim manjim i slabijim. Suština sveta, kosmosa ili unutrašnjosti duha potpuno je istovetna svim bićima, oblicima i energijama. Realno je samo ono što je večno, a iluzorno je sve što se trenutno dešava.
Kao što su sve stvari nastale iz jedne, namerom jedne, tako i sve stvari proizilaze iz te jedne prilagođavanjem. Princip božanske energije je da kruži stalno i kroz sve. A Kamen se spravlja tako što se izdvajaju so, sumpor i živa, prečišćavaju se i ponovo kombinuju. Jednom kada je njihova moć umnogostručena ponavljanjem kruženja i upijanja završeni su i Kamen filozofa i Biljni kamen. Oba kamena su, mada Biljni kamen sa daleko slabijim moćima, sada praktično objektivi kroz koje posmatramo vrhovnu moć i inteligenciju. Oni projektuju trostruku primarnu energiju (ovde se ponovo javlja trostrukost jednog Boga ili njegova priroda u Trojstvu kako bi se to hrišćanski nazvalo) i što je potentniji sam Kamen to će i transformacija metala ili živog bića biti moćnija... Jer, pretvaranje olova u zlato ili bolesnog u zdravog i mladog, jeste neobjašnjivo logičnom umu, u suštini, iznad je linearne logike i ukazuje na božanski izvor zato što Kamen čini samo dobro, kao i Bog.
Ako bi ove rečenice tumačili alegorijski, tada bi opet bili suočeni sa činjenicom da je sva materija nastala iz jednog izvora iz Filozofskog Merkurija - Prima Materia, pri čemu se ne misli na metalični merkur ili živu, već na prvu svest i njeno kosmičko delovanje. Prima Materia je poznata i kao Veliko more iz koga je nastao sav život. I odavno je napisano da sve postojeće stvari našeg „realnog“ svemira mogu biti apsorbovane i rastvorene u Mudrom Merkuriju bez ikakvog traga.
Ako je sve nastalo iz jedne stvari, Jednog izvora, Jednog Boga, i to namerom Jednog, tada nameru možemo alhemičarski posmatrati kao sumpor, energiju Sunca, koja svojim zračenjem, a zračenje može biti čestično i/ili talasno, preplavljuje Zemlju i sva bića na njoj. Sunčevo zračenje sada može da se posmatra kao „zasejavanje“ idejama. I kao što se samo seme uklapa i adaptira na svoju okolinu dopunjujući je i obogaćujući, to isto radi i čovek i svemir, uklapajući se tako u božanski evolutivni plan.

Zbog toga im je Otac Sunce, a Majka Mesec. Sunce je muški princip, a Mesec ženski. Ali i pored toga, Sunce je izvor termonuklearnih procesa, onih u kojima se transmutiraju vodonik i helijum u teže elemente. Mi smo ostaci zvezda, ništa manje i ništa više od toga. I u našoj unutrašnjosti se odvija proces istovetan onom u zvedama. „Atman veličine palca gori u našim srcima“, kako piše u Upanišadama. Ili božiji Duh je u svima isti, kako piše u Bibliji.
Ovde se jasno vidi i veza među elementima. Otac nam je Sunce – vatra, a Majka Mesec – voda. „Radimo“ na principima 4 glavne sile u svemiru – gravitacione, elektromagnetne, jake i slabe nuklearne sile, jer Otac je Sunce. A sve se dešava u vodenoj sredini, gde se razmenjuju hranljivi sastojci, amino kiseline, katjoni bakra i gvožđa (opet priča o susretima Marsa i Venere u svakoj ćeliji), molekuli, atomi... Unutar nas važe zakoni dinamike fluida. Jer... Majka je Mesec. Mesec je Yin, Šakti, ženski princip. Probuđena od Yang principa, koji kao Otac daje implus života, ona počinje svoje kretanje, kruženje, održavanje - božanski ples. Ona je Majka. Prava i jedina.
Nose vetar u svojoj unutrašnjosti. I zbog toga ih gaji zemlja. Gaji nas Zemlja, mi jesmo materjalni, utemeljeni u fizičkom telu da bi na materjalnom planu izvršavali božanski zadatak evolucije svesti. Element je zemlja. Ali isto tako kada bi sabili sav prazan međuatomski i atomski prostor unutar nas zauzimali bi veličinu glave čiode. Mi jesmo veliki kao Bog i mi nismo ništa bez Njega, njegovog daha u nama. Intelekt nam je podaren da ga koristimo, ali u Njegovu slavu. Nosimo vetar u svojoj unutrašnjosti. Element je vazduh.

Hemijsko venčanje

Ovde se takođe jasno vidi i alhemičarski princip „hemijskog venčanja“. Svaki element jeste „ogledalo“ svog para. Vatra i voda, vazduh i zemlja. Oni moraju da budu dobro uravnoteženi jedno sa drugim, i sa polaritetom unakrst njih. To je snaga krsta u hrišćanskoj tradiciji, to je snaga dvostrukog dorje-a tantričkog i budističkog svetog „oružja“ koje je kao oružje dijamant (prodire u sve i seče sve), a kao iskustvo celokupna filozofija, astrofizika i istorija kosmosa. To je Otac celokupne savršenosti celog sveta. Vrlina koja proizilazi je potpuna, ako se okrene zemlji. Treba razdvojiti zemlju od vatre, osetljivo od grubog, polako, uz što potpuniju procenu. Izlazi sa zemlje ka nebesima, i ponovo zalazi ka zemlji, i prima moći superiorne i inferiorne.
Ako bi pogledali sa astrološke tačke gledišta situacija je naravno potpuno ista. Dobro utemeljena osoba je samo ona koja postiže sklad na osama Asc – Dsc i IC – MC i to uravnotežavajući obe ose u isto vreme.
Kada alhemičar govori o „venčanju“, on tada zapravo opisuje kreaciju Kamena. Čista ili solarna energija tada prodire u kristalnu formu, čineći pokretljivo čvrstim i čvrsto pokretljivim. Ovako se menjaju procesi unutar atoma i molekula, kao i međumolekularne veze. Na kraju, pošto je „brak“ postao savršen u smislu izmene muškog i ženskog principa – rađa se Sin ili Kamen koji u sebi nosi snagu Trojstva, energiju žene i impuls muškarca. „Jedan postaje dvoje, a dvoje postaje troje“ da citiramo Mariju Propovednicu jednu od najvažnijih predstavnika Aleksandijske škole.
I zbog toga... Tako imate slavu celog sveta. I zato pustite da sva nesigurnost ode od vas. Tu gde je znanje, razumevanje, mudrost i ljubav – nema straha, nema dvoumljenja, nema pogrešnih procena. Da, kao alhemičar imaćete svu slavu ovog sveta, samo što to niko neće znati, jer ćete imati i sve vrline ovog sveta – disciplinu, posvećenost i skromnost, sve elemente dostojanstva.
Jer, kao što dalje i piše u „Smaragdnoj tabli“ - To je najveća duhovna moć od svih duhovnih moći, zato što će prevazići sve što je nežno i prodreti u svaku čvrstu stvar, kao što je i svet stvoren. I samo se praktikovanjem vrlina i vrhunskom samodisciplinom stiže do božanskog nivoa.

Odatle će nastati predivna prilagođavanja, zbog čega je to način, i zbog čega sam nazvan Hermes Trostrukoveliki, noseći u sebi tri dela mudrosti celog sveta. Kamen se pravi kopiranjem procesa u prirodi i ubrzavanjem njene dinamike. Prava je i istinita alhemija utemeljena samo i jedino u prirodi.
A smatra se da je Hermes baš „Trostrukoveliki“ zato što je uspeo da sintetiše svoja znanja astrologije, magije i teurgije (mada kod nekih autora može da se pronađe umesto teurgije - Kabala).
Ponovo se javlja Trojstvo, koje sada možemo da tumačimo i u smislu ovladavanja nad sopstvenim telom, dušom i duhom (fizički, mentalni ili duhovni nivo).
Uobičajeno se smatra da je on otac i majstor alhemije, majstor astrologije i majstor teurgije, mada je recimo veliki naučnik Isak Njutn tumačio ove redove tako da Hermes ima vlast nad kraljevstvima minerala, biljaka i životinja (pokretnih i nepokretnih duša). Dok je Helena Blavatcka imala „teatralnije“ objašnjenje da je on zapravo univerzalno, magično sredstvo, astralno svetlo i njegova imena su Azoth, duša sveta, nebeska devica, veliki Mag...“ A Šumejker je ove redove objasnio činjenicom da je Hermes bio najveći filozof, najveći sveštenik i najveći kralj svih vremena.

To što sam rekao o delovanju Sunca je celovito i završeno.
Alhemija je prvenstveno duhovna operacija. Počinje se ispred sebe, u sebi. To je transformacija. I nema veće magije od duhovnog preobraženja. Ne postoji ništa više, ni dalje od toga. To je upravljanje Suncem, upravljanje kosmosom, upravljanje samim sobom..


Izvinjavam se čitaocima na mogućim greškama. U pitanju je generalno prevod engleskog originala Isaka Njutna iz 1680. godine, mada sam se potpomagala i prevodom Helene Blavatcke. Moguće je da je ovaj tekst ranije preveo na srpski jezik neko daleko stručniji od mene, ali prosto nisam mogla da pronađem takav izvor.