Corpus callosum - reposted

Način na koji uzimaš moju ruku i način na koji te hvatam u polugu dok me pitaš koliko sam teška. Zar je bitno, okrećem se i gubim krucijalnu sekundu.

Način na koji u tebi vidim dvogodišnjeg dečaka i starca u isto vreme dok si ubeđen da sam očarana tvojim torzom.

I onaj način na koji me prenosiš, samo da bi se napravio važan. I način na koji mi se pred očima smenjuju slike tvog nošenja džakova, dece, pijačnih cegera.

I dok smo u klinču mi klizimo kroz dane i kroz noći. Dok smo u pokretu, u zahvatu, u bolu, ja mentalno izletim i nađem se u laboratoriji. I gledam sebe, gledam nas zapečaćene u retorti, u fazi, u toku procesa.
I onda se osvrnem i vidim redove retorti, vidim milione situacija u kojima živimo neke paralelne živote. I vidim majstora.
I da sam majstor ja.

I ponovo izletim. I posmatram sebe kako posmatram sebe, kako posmatram retorte u kojima smo mi, i ja bez tebe, i ti bez mene.


I način na koji podižeš ruku u toku napada broj 2. i kako gledam da te na najbrži način isečem preko arterije. I kako ti probijam jetru u toku napredovanja i kako te sahranjujem i rađam, kako te hranim i kako te učim, i kako ti savijam ruku u polugu.

I onaj trenutak kada si moj otac, ljubavnik ili sin. I kada sam ja tebi sve to.
I gubim krucijalnu sekundu dok se smeješ.


Ali se ne dam, pokušavam ponovo. I ponovo se prebacujem u kulu.
Tamo gde, među golubovima i među slepim miševima, i među knjigama, ređam retorte u kojima živimo neke živote. U kojima se smejemo, u kojima klizimo jedno preko drugog, u kojima smo smrtni neprijatelji ili se samo ne podnosimo.
I posmatram... sebe kako posmatram nas.
I posmatram sebe kako posmatram sebe kako posmatram nas.

I biram, i nalazim. Onu posudu u kojoj trčimo kroz pljusak. Dodajem sumpor i natrijum i kalijum za endotermnu reakciju.
Mokri do gaća, mokri do kostiju, do principa, rekao bi ti. I naglo stajemo dok mi se haljina cedi sa svih strana.
I dodajem magnezijum hlorid i tada se izvlačiš iz zagrljaja i skidaš majicu, i držiš je kao krov nad nama dok nas zasipa grad.
Pečatim ovu retortu i lepim etiketu slaba nuklearna sila.
I kažem - voda.

I gledam redove flašica i kako se ljubimo u toj mokroj, natopljenoj letnjim danima i entuzijazmom.
I opet kažem - voda.
I ostavljam je.


Nije stvar u tome, nijedan muškarac ne može da te podigne jednom rukom... osim mene, kažeš mi dok te ponovo napadam.

I još jedan pogled na najvažnije retorte. Onu u kojoj bacam gromove. Moji su ti nenadani rano jutarnji. Tu gde se stvaramo i gde ti nosiš vatru. I onu u kojoj smo sahranjeni, nepokretni, zemljani. I onu privezanu kanapima, u kojoj lebdimo, promenljivi, vazdušasti.

Hiljade staklića u kojima kao homunkulusi igramo igrice, svađamo se, volimo, grickamo.
Rubedo faza.

Način na koji hvatam tvoju šaku, okrećem je, izbijam oružje, savijam te i obaram na pod.
Način na koji mi kažeš - zaplešimo još jednom, dok ustaješ i pripremaš se za novu turu, prisiljava me da se osmehnem.

Prisiljava me da se smejem dok gledam nas, kako gledam nas, kako gledam nas.
U fazi rubedo.

Repozicioniranje

Sinoć mi je, dok sam te gledala u daljini, pala na pamet misao kako u onom drugom Univerzumu ja mora da sam neka sluškinja, verovatno pralja, idealno kurtizana u uglednom bordelu za finu gospodu.
Ti si husarski oficir, specijalna jedinica naše gospođe kraljice majke presvetle Marije Terezije.
I kako se srećemo.
I kako ti posle odlaziš ka jugu.
I kako se vraćaš da bi mi pričao o turskom tanetu koje za dlaku... i o sabljama i o topovima.

I kako sam čista i namirisana, i u belom. I ja i posteljina.
I kako te hranim dok ležiš,
dok ležim na tebi.  


Linija horizonta događaja se verovatno premešta iznad nas baš u tom trenutku.
I pomislim tako, dok te gledam u daljini, o svim onim Univerzumima, u Tkanju, u Jednom umu, kako živimo neke drugačije, a opet slične, živote.

I pustim je da odlebdi dalje, da dodirne i daleke realnosti, dok te gledam u daljini.
Dok me gledaš.

Durga 16.10.-24.10.2012.

Držimo formaciju dok smo na slonovima.
A kada siđemo krv je do kolena.

Ona dolazi sa planine na tigru.
I u tišini je čekamo.

Tada pomislim kako će mi biti potrebne 3 strelice za gađanje nosoroga samo da ga sredim.
Ali bacim pogled i shvatam u trenutku da je već pobeđen.

I pogleda on mene, osmehne se.
I gotova sam.

Inicijacija

Mnogi misle da moraju majstore višeg znanja tražiti ovde ili onde, da bi od njih dobili obaveštenja. Međutim, tačno je dvoje. Prvo, onaj ko ozbiljno teži za višim znanjem neće zazirati ni pred kakvim naporom ni zaprekom da traži nekog posvećenog, koji ga može uvesti u više tajne sveta. A sa druge strane, svakom treba da je jasno, da će pod bilo kakvim uslovima naći posvećenje, ako ima ozbiljnu i dostojnu težnju za saznanjem. Jer za sve posvećene postoji jedan prirodan zakon koji ih navodi, da nijednom čoveku koji to traži ne uskrate ono znanje koje mu pripada. No, postoji i jedan isto tako prirodan zakon koji kaže, da se nikome ne može pružiti nešto od tajnog znanja, ko za to nije pozvan. I posvećeni je utoliko savršeniji ukoliko strože uzima u obzir oba ova zakona.

...


Na ovom (drugom) stepenu posvećivanja sasvim naročito dolazi u obzir jedno čovekovo svojstvo, koje se sastoji u bezuslovno zdravoj i sigurnoj moći rasuđivanja. Na obrazovanju takvog rasuđivanja mora se nastojati već na svim ranijim stepenima; a na ovom se mora pokazati, da li kandidat njime raspolaže tako, da je on pogodan za pravu stazu saznanja. Tajni učenik može samo onda napredovati dalje, ako je sposoban da razlikuje iluziju, nebitne slike fantazija, praznoverice i sve vrste priviđenja, od istinske stvarnosti. A to je na višem stepenu postojanja u prvo vreme teže nego na nižem. Tu mora nestati svaka predrasuda, svako omiljeno mišljenje, u odnosu na stvari o kojima se ovde radi; a jedino i samo istina mora biti putokaz. Ovde mora čovek biti potpuno spreman da se odmah odrekne neke misli, nekog shvatanja, neke sklonosti, ako to traži logično mišljenje. Izvesnost se u višim svetovima postiže samo ako se nikada ne štedi vlastito mnjenje.


Ljudi sa načinom mišljenja sklonim fantastici, praznoverici, na tajnoj stazi ne mogu postizati nikakav napredak. Zaista tajni učenik treba da izbori jedno dragoceno dobro. Od njega se uklanjaju sve sumnje u više svetove. Oni se pred njegovim pogledima otkrivaju u svojim zakonima. Ali on ne može da izbori to dobro, sve dok dopušta da ga obmanjuju priviđenja i iluzije. Za njega bi bilo rđavo, ako bi njegov razum prožimala njegova fantazija, njegove predrasude. Sanjari i fantaste su za tajnu stazu isto tako nepogodni, kao i ličnosti sklone praznoverici. To sve ne može dovoljno da se naglasi. Jer u sanjariji, fantastici i praznoverici vrebaju najgori neprijatelji na putu ka saznanjima u višim svetovima. Ali pri tom niko ne treba ni da veruje da tajni učenik gubi poeziju života, sposobnosti za oduševljavanjem, stoga što nad kapijom koja vodi ka drugoj probi posvećenja stoje reči: "Sve predrasude moraju od tebe otpasti." i što na ulaznoj kapiji za prvu probu on već mora da čita: "Bez zdravog ljudskog razuma uzaludni su svi tvoji koraci". 



Inicijacija - kako se stiču saznanja viših svetova
Rudolf Štajner

Shamrock diaries 16 - Fazno stanje svesti

On skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.

-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!

Ja zurim.
Zurim u svoje šake.


Prvo smo radili regulaciju. Čokir zmije do prostora Velikog Vorona. I ako zamisliš iz čokira medveda manifestuje se u čokiru tigra.
Posle disanje čangaja.

Sve kao uvod u putovanje.

Razmišljala sam o gradskim stanicama na kojima stojim i čekam. O popodnevima na autoputu.
O Suncu tamo, u onom pravcu.

O 18-tici koja nikako ne stiže iz pravca Novog Beograda, a viđam je stalno kad god čekam 46 ili 55.

Zurila sam u svoje šake. I ništa se nije dešavalo.


Pitala sam ga za lulu. Rekao mi je da ne zaboravim da kupim mrežicu koja ide na dno.
Kakvu crnu mrežicu, pa ja tu tehnologiju pojma nemam.
Ali jednog dana vidim sebe kao mudru babetinu sa sve smrdljivom lulom međ zubima i kesom biljaka za dimljenje.
Posle smo pričali o crvenoj muhomorki i programu koji ona ubacuje u svest.
Meni to liči na čod.
Njemu čod liči na to.

-To je starije od svega, pa zamisli i od čoda.

A onda se uozbiljio. Uneo mi se u lice i pripretio da nikada ne zaboravim - ako knjiga tvrdi nešto, a biljka mi kaže suprotno - treba da verujem biljci. Ne postoji autoritet veći od nje po pitanju herbalizma.

-A za animalizam...

-Pitaj svoje pratioce, smeje se on. Vidim da imaš jakog sivog vuka uz sebe.
-To svako zna, prevrćem očima, pa i oni koji ne treba. Pogotovo oni.

-Imaš i jaku zmiju... odozdo.
-To mi je od dede, konstatujem.


Bleki i ja se sledeće veče u sparingu dogledamo ispod rukavica. Razrađuje strategiju kako da mi smakne ruke i odvali me vezanim kroše-aperkatom. Čitam ga kao otvorenu knjigu.
Ja gledam njegove oči.
Dišem čangaja.

Gledam mu oči.
Fiksiram.
Dišem čangaja.

Iza mene se podiže zmija.
Dišem čangaja.

Sve se magli na desetak sekundi.
Bleki pada.

Glavni dotrčava, meri mu puls, gleda ka meni, pa ponovo ka njemu.
-Nisam ga ni dodirnula, kažem mu.
-Nije, Kej se ubacuje, ja sam gledao. Veštica...

Sledeće jutro stojim na Slaviji. Možda je pola osam, možda je sedam. Sunce je jako.
Stojim.


-Otkotrljaš se iz tela, to je sve. Bitno je samo da si spremna ujutru odmah po buđenju. Nema otvaranja očiju, ništa. Prvi tračak svesti i izlaz.

-Kako da znam da sam u faznom stanju, da nisam u bardou?
-Ako si u fazi vratićeš se.
-I telo treba da mi je na sigurnom dok se ne vratim? Zbog oštećenja...
-U kakvim ti to ratnim uslovima živiš da stalno postavljaš takva pitanja?

Bleki leži na podu sa otvorenim očima, fiksiran pogled. U nesvesti je. Ja klečim kraj njega, nežno mu uzimam glavu u krilo.
-Biće sve u redu. Za par minuta vratiće se u normalu.


-Ne znam kako da vam to objasnim najkraće, ali verujte mi, živim u ratnim uslovima.


Stojim na Slaviji već poduže vreme. Nema trola. Nijedne. Razmišljam o tome kada je pravo vreme da krenem u prve berbe. I kako da znam da nisam na nečijem zemljištu, da me ne pojuri seljak. Možda bi bilo najbolje da idem u brda, ali onda moram da dobavim neke karte i gps, i sklopim celu strategiju, korak po korak.
Vidim kako neka velika ptica kruži nad trgom. Ne razumem šta bi to toliko moglo da je zanima ispod mreže kablova, ali gledam dalje. Pola minuta kasnije ptica se spušta u centar na glavu spomenika. Gleda me, a onda širi krila.

Imam znak, zurim u svoje šake.


-Kada si u fazi pitaš. Prosto pitaš ono što te interesuje, ali...
-Uvek ima "ali", kolutam očima.
-Moraš da uradiš proveru. Taj neko, bazično produkt tvoje svesti ili produkt univerzalne svesti, ako bismo hteli da budemo precizniji, ili svesti koja prožima sve dimenzije, može i da se šali sa tobom.
-Zašto bi se neko šalio ako pitam ozbiljne stvari?
-Ne znam, on se zagonetno smeška, pitaj svoju svest.


Prsti na rukama mi izrastaju kao pipci, onda se otvaraju kao cvetovi, pa se rasipaju u sitan svetlucavi prah. Sada, mislim, sada pre no što se vratim u telo.

-Reci mi šta da joj dam?

Gigantska orlušina u sred srede Slavije prestaje sa mahanjem i krivi glavu u jednu stranu.

-Molim te, kako da joj pomognem?

-Daj joj uplandicu x folium, ne officinale radix, ceo trg se trese od tog kreštavo gromkog glasa.

-Sine Brutuse, pa zar i ti na latinskom?!

-...Uplandica x folium, glas se gubi u pojačavajućoj grmljavini.

Ogroman talas se kotrlja iz pravca Makenzijeve i znam da ne mogu da pobegnem. Dok podiže automobile i čupa bandere znam. Brojim. Četiri - sećam se svog tela, tri - talas se opasno približava, dva - udah, jedan - bam.

Vraćena sam u telo.

Stojim na autoputu već pola sata u čekanju autobusa. Bogte, kako sam ovo uspela da izvedem u sred bela dana, pitam se zabezeknuto.



To veče posle treninga on skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.


Ja zurim.
Zurim u svoje šake.

-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!
-Da li si ti normalan? Hoćeš da pogineš?, vezujem se i gledam ga dok se on okreće na drugu stranu i uključuje u srednju traku.
-Pravo da ti kažem, bilo mi te žao večeras. Kako su te svi gledali... kao da si neko čudo.

Ćutim.

-Taj tvoj šamanizam, je l' te to stvarno udara?
-Pravo da ja tebi kažem, sada samo mogu da budem u veštičijoj fazi. Šamanizam nastupa tek kada prestanem da imam mogućnost da rađam decu.
-Je li?, on se smeška. -Ja sam uvek mislio da su veštice jako interesantne.
-Mhm, zatvaram prozor dok moj veliki sivi vuk pokušava da se u trku ubaci unutra.
-Pa... pričaj mi malo o tome. Je l' igraš gola kad je pun Mesec?
-Zavisi od toga sa kim igram.

I dok ulazimo u Gazelu vidim pozadi kako se sivi transformiše u sokola i uzleće za nama.

Dovoljno blizu, a dovoljno daleko.
Tačno u pravi čas.

Dok dišem čangaja.

Geometrija

Od Kelka do Mikro Princa, niz Bulevar.
Od Kelka do Mikro Princa već treći put.

I prvi radni dan u godini dok gledam kao gladno kuče kroz izlog, a oni iznutra dovikuju da je popis.
Ne odustajem.
Vraćaću se danima.


Kada su izlazili iz Egipta poneli su Kovčeg.
Sve je sređeno, poklopac je vraćen, ulaz zatvoren, kao da se ništa nije ni desilo.
Računali su na vreme. Ono vreme dok padne napon, pa dok sveštenici ulete u postrojenje, pa dok se probiju... Dok shvate.


Od Kelka do Mikro Princa razmišljam o tome da je to u stvari i bio kondenzator. Drveni deo, pa zlato, pa ponovo drveni deo.
Onda kod Đerma, preko puta "Hleb sa patosa", zavirim u parfimeriju, u moju visoku flašicu, odmantram Vejnovu Fender-Stratokaster mantru "It will be mine. Oh, it will be mine." i produžim. Tih zamalo 7 tisuća treba da bacim na hitnije stvari.
Ma, mora da je kondenzator.


Kufijevo postrojenje je bilo glavno. Ostala dva su pomoćna. Ne rezervna, baš pomoćna, drugačija funkcija. A glavni štos je bio u akvaferima ispod, u slanoj vodi. Gore generator, usmerivač i to je to.

Kovčeg je razvijao svoje gravitaciono polje. Danima su ga jedva teglili, a onda kao da je podivljao, postajao je lagan, pa je uzletao i često podizao svoje nosače da izbezumljeno mlataraju nogama po vazduhu.


Takođe, On je stvorio bića da služe ove posude: svaki tron poduprt je sa četiri stuba, a šest stepenika vode do trona; sve u svemu deset. Najzad, tron je poput pehara posvećenja oko kojeg je načinjeno deset utvrđenja (u Talmudu), harmoničnih sa Torom koja je data u Deset Reči (Dekalog) i sa Deset Reči putem kojih je svet stvoren.


U Kelku sam uzela germanijumske diode, a dole elektrolitičke i keramičke kondenzatore. U obe firme imaju haos danima, država im je uvela novi "unapređeni" knjigovodstveni sistem, pa su sada spremni da me udave za primedbu tipa da ne mogu da mi uvale 10 mikroFarada na 63 Volta, kada mi treba 100 na 50.


Ramzes (drugi po redu) je shvatio šta su zdipili i zato je i poslao vojne jedinice za njima. Ali kasno. Kovčeg generiše jako polje, nije bio problem razdvojiti more.
A bez srca energetike kraljevstvo nije moglo da opstane.
Deset godina kasnije Egipat se urušio.
Ramzesu nisu pomogli ni pohodi na Nubiju i Liban.

Bez srca energetike nema života.


Šone mi je obećao njegov voltmetar u pozajmicu, no što duže razmišljam o svemu najbolje bi bilo da imam svoj, čak i u početku. Neki baš jeftin zbog mogućeg spaljivanja. Rekao mi je da probunarim kod Kineza, sasvim su okej.
Trebalo bi u stvari (po njemu) da prvo punim baterije, pa da onda napon proveravan na njima, ali magarac je u strastvenom nastupu bacanja sveg đubreta pobacao i stare punjive baterije za fotoaparat... Kao i gomiletinu upravo sada neophodnih stvari.

Imam ideju da merim svaki put kada promenim deo u čvorištu ili geometriju izvora. I zato provera preko baterija možda nije dobra stvar. Možda je zapravo najbolja, ali bi uzimala najviše vremena. A za izmenu oblika izvora su mi potrebni...

I tako idem niz Bulevar i usrdno se molim da su makar kablovi još uvek u nekom mračnom uglu plakara.


Danima je stajao u mestu. Ne danima, mesecima, godinama. Ulogorili su se i živeli tu negde u nedođiji do god se nije rodio dovoljan broj, nije umro dovoljan broj, nije ovo i ono... Tek jednog dana Kovčeg bi konačno počeo da čangrlja, da se dimi i podigao bi se u vazduh.
Nosači su izbezumljeno izletali iz šatora i trčali da im ne bi pobegao.

I išli su dalje.


Kao ja niz Bulevar.

I Bog sveti zna koliko sam samo sati i dana provela sklapajući konstrukciju u glavi.

-A da nemate možda ove neodijumske u obliku piramidica sa šestostranom osnovom?
-Nemamo. Ne prave takve. Gospođo, ne postoje.
-A obične je l' prave sa šestougaonom...?

On duboko uzdiše, baca pogled ka plafonu. Znam, muči ga vrhunski državni program prijave prometa. A mene muči struktura. U stvari geometrija.
Sada imam gomilicu neodijumskih magneta za prva čvorišta, ali nisu odgovarajućeg oblika. Bez obzira, moraće da prorade, ionako sam bacila bogatstvo za njih.


Posle rušenja Hrama Kovčeg je tajno vraćen u jedan mali manastir. Par stotina godina kasnije prenet je u Etiopiju u koptsku crkvu. Tu je ostao do danas.
Svaki monah zadužen za njegovo čuvanje ubrzo bi dobio kataraktu, a onda je umirao. Nisu se pridržavali procedure, možda nisu znali da i to postoji. Premazivanje tela nekim komponentama, zato što Kovčeg razvija sopstveno polje, singularitet.

Malo crno sunce.


Ovog dana je Tora okrunjena vrhunskom slavom, u svim njenim zapovestima, u svim njenim presudama, u svim njenim prekorima grehova - krunom sa sedamdeset grana svetlosti koje zrače na sve strane. O, gledaj malene ogranke, izbijaju iz svake grane, dok pet grana stoje u samom drvetu, u kome su sadržane sve grane. O, gledaj kapije koje se otvaraju sa svih strana, odašiljuči sjaj i slavu neiscrpne svetlosti.


I niz Bulevar... a onda me povuče, samo osetim promenu frekvencije, osetim nešto čudno u stomaku, vazduh se zgusne i počnem da se odvajam od podloge.

Magnete držim u džepu, ne u torbi, da ne poremete ostale uređaje koje redovno teglim.
Stisnem zube, stegnem stomak, mahinalno se uhvatim za gomilicu u džepu i vratim se tih par santimetara ka asfaltu.
Prolaznici ionako samo zveraju u izloge.


Kada je cela priča postala javna tajna koptska crkva je imala samo jednu zvaničnu izjavu - Pokazaćemo ga tada kada nam Bog da znak.
A onda je prošle godine procureo plafon tačno iznad njega u toj kapeli gde ga drže. Eto znaka. Sada moraju da ga iznesu, a ono makar samo dok se ne popravi krov.

I onda je naravno počelo geopolitičko/versko spekulisanje. Da li onom ko nudi više ili tamo gde treba da ide? A kome treba da ide?
Gde je Kovčegu pravo mesto?


I koliko sam se samo molila da mi pokaže odakle da počnem, samo da se svaki mogući početak desi pre retrogradnog Marsa. Samo da uspem.
Mi moramo da odemo odavde, ja moram da prodam tu ideju, da prodam sebe.

Što dalje odavde. Što dalje od Misira.


Ramzesa je baš bilo briga za sve njih. Posle svih onih čarobnjačkih nadmudrivanja od žaba i opstipacija do ubijanja prvorođenih jedva je čekao da im vidi leđa.
Ali nije bilo ni govora da carstvo ostane bez energetike.
A baš to se desilo.

Nova istorija.


Mi moramo da izađemo. I uopšte nije bitno, ništa nije bitno. Samo da izvedem dete i konstrukciju. Mogla bih da ponesem mač i brojanice, ali ni to nije važno.

Dok idem niz Bulevar, treći put za redom, x-ti put za redom razmišljam.
Ili ću uspeti ili ću umreti pokušavajući.
To su jedine opcije.


Možda je sada upravo pravo vreme za obnovu starog carstva. Za ulaz u podzemne komore i dešifrovanje svitaka.
Možda je sada pravo vreme.



Kada počnem da lebdim stisnem zube, napnem stomak, dodirnem podlogu i nastavim dalje.

De Triplici Ordinari Exiliris et Lapidis Theoria (reposted)

(Post je originalno objavljen sa datumom Monday, March 23, 2009, a zbog retrogradnog Merkura ponovo je tu. Bilo mi je interesantno da vidim kako su se neke stvari u međuvremenu... sredile, obrisale, izregulisale, nastale.)


Mhm...
E nije nego.
Tako se knjige neće pisati. Bar ne mojim guščijim perom.

Da li si spreman Petre Egidije?
Da li si stvarno spreman?

Nisi želeo racionalan tekst, nisi želeo suvu suštinu, nisam ni ja. Uostalom, znaš kako kažu – zlo je racionalno. Tu igru nećemo da igramo.

Svašta se dešavalo, razbio me taj drugi kvadrant, neela raja yoga, Mars baci snagu Jupiteru i onda sve ode pravo u ..., da ti ne objašnjavam.
Uspela sam konačno da se isplačem. U stvari, plakala sam danima i danima, i tiho i glasno, i da me niko ne vidi, jer on baci snagu Jupiteru i sve ode u …
A onda sam stala.

Zaustavio me je zvuk. Pogledala sam ka prozoru i videla ih kako proleću ka istoku. Otrčala do ivice i tamo i ispod i iznad svih spratova videla sam formacije Elohima kako se združuju i spremaju za pokret. Zevsa mu, Egidije, pa gde si sada?

U ovoj tvrđavi, u glavnom zamku, mi smo samo čistači, đubretari, jutarnji skupljači nokšira. I sobe su nam na vrhu istočne kule – tvoja i na vrhu zapadne - moja, tamo gde duva i uvek je ledeno, i gde nema ničeg osim snova.
U tom nadvojvodinom klosteru ja upravo sedam za sto i pokušavam da sračunam konačne i tačne pozicije Meseca. Jer, šimšira mu, opet Egidije, lepo sam ih našla, svaki mesečni semisekstil, a onda dobih zvanične koordinate i plus obaveštenje da je pun Mesec na Regulusu. Pa pobogu, kome da verujem? Neću valjda sebi?
I da vidiš čuda, izgleda da su oni pogrešili. Proveravala sam u Astrologu, Zetu i Solar Fire-u, jurila podatke po pacifičkom vremenu, maltene da sam se popela na Habl da proverim da li su svi zavrtnji namešteni kako treba.
Ja sam imala tačne podatke, oni nisu. Mesec je bio dan ranije na Regulusu, a ne taj dan. Dvanaest stepeni greške, malo li je? Ajd gađaj nešto raketom sa 12 stepeni greške?

I opet sam stala, jer Mars... Ali nema veze, ionako je sve samo bio san. Znala sam od početka da jednom moram da se probudim, brzo obučem dok cvokoćem od hladnoće i odjurim na posao skupljanja nokšira.

I dok se saplićem na stepenicama opet te tražim. I opet te vidim na vrhu tvoje kule dok virim kroz prozor. Ponovo si se zavukao u opservatoriju i mogu da garantujem da nisi nivelisao limbove. O končaničnoj paralaksi pojma nemaš, a hoćeš da vidiš sve. Glupi Ovnu, dovikujem ti odozdo. Brljiva Vago, odgovaraš mi kao da si ti tu stariji. Gubiš vreme, blesavi Meseče u Ribama, mašem ti da siđeš odatle i kreneš sa mnom. Neotesani Meseče u Škorpiji, ne deri se plutonska seljančuro, celo utvrđenje nas sluša, smeješ mi se Egidije, ali nema veze, ja znam gde čeka odgovor.
Ti gledaš gore, jer tebi se tako crta, a ja moram da siđem dole, pravo ka...

I trčim stotine spratova ispod, tamo gde nadvojvoda drži zmajeve i jeretike u zabačenim ćelijama, zaobilazim kuhinje i ostave, i jedva se probijam do kovačnice.

Da li si spreman Petre Egidije, sada kada se sprema rat?
Na čijoj si strani prijatelju?

Venera se vraća unazad i radi kao inicijalno punjenje za glavnu stvar. I to baš kod tebe prijatelju, inferiorna konjunkcija i pomračenje. Pokupiće Marsa usput dok joj Uran bude glavna meta, i vratiće ga, daće mu snagu. Zveknuće tačno sve nas potrpane po sazvežđima Ovna, Bika, Vage i Škorpije… Spremaš li se, čoveče, za ratove zvezda?

I dok otvaram teška vrata, nemam vremena da se naviknem na talas vrućine, nemam kada da smirim srce zbog nagle promene, on me već grabi za ruku i vuče ka nakovnju. Gledaj, mumla dubokim glasom, gledaj pažljivo, a izgleda da je i ljut što me je toliko čekao.
I gledam, stvarno gledam.
Dok on kuje slojeve ja moram da pazim, svaki spoj, svaki krvavi spoj moram da provučem kroz sopstveni um, da ga memorišem, da postane moja suština.
Ali, ja sam samo sluga u zapadnoj kuli, pokušavam da mu objasnim da je napravio grešku. A on me ošine pogledom i pripreti ogromnom rukom. Rekao sam ti da gledaš, glas mu je leden.
I ja gledam.

Svaki spoj, svaki udarac postaje deo mojih moždanih krivina i to boli. Tako gadno i užasno boli, i mislim da će mi mozak eksplodirati od bola, ali gledam. Gledam dok mi suze klize niz obraze od muke, dok me bol razbija i sastavlja. Gledam, jer ga se plašim.
I vidim karavane, vidim mletačke trgovce, njihove prevare i zlatnike, vidim kako tovar vuc čelika stiže u luku. Tovar vredan svoje težine u zlatu. I vidim kako je sastavljen, koliko puta je ubačen ugljenik u retortu, koliko puta je prečišćen, koliko puta je krv čoveka koji ga je mešao ušla u kombinaciju, ugradila se u rešetku, sastavila sa njim. I vidim ljude koji su pijucima odvajali žilu iz stene i oslepljenog konja koji je vukao tovar do glavnog hodnika i čekrke i još ruku. Vidim i pomeranje ploča i izliv magme, utiskivanje žice. I kako se pomera centar i kako radi kao magnet. I kako energija…

I padam, udaram glavom o kameni pod. Tanak mlaz krvi iz nosa i čujem kako kaplje.
Kap po kap.

On se samo sagne u prolazu i tiho mi kaže da je mač sada moj i da ga uzmem kada se ohladi.
I odlazi.



Petre Egidije, znaš da sam samo jedna glupa brljiva žena. Sanjala sam san dok je Mars bacao snagu Jupiteru. I kao svaka glupa i brljiva pokušala sam da izbegnem, da se pravim kao da ne postoji, da ubeđujem samu sebe da ako mi se sprema nešto loše, onda to i ne želim da doživim. Da je to bolje nego da me boli.
Ali ne možeš tako. Jer, Mars…

U toj zapadnoj kuli ja više ne sanjam.


Polako, da me niko ne vidi silazim u dvorište. Zaobilazim jato guski, kojih se ionako panično plašim i odlazim ka štalama. I nisu mi bitni ti savršeni konji, niti nadvojvodini elitni grifoni, a ni onaj skoro providni jednorog što ga čuvaju kao da je od dragog kamenja.
Ja idem skroz tamo u kraj, u mrak. Tamo gde niko ne sme ni da priviri. Nešto me vuče i nešto me tera. I to što niko ne želi, ja ću da uzmem. To što niko neće – neka bude moje.
Ne idi tamo, dovikne mi jedan od momaka. Nema tamo ništa za tebe. Samo neko nadvojvodino čudovište. Ionako ničemu ne služi, jedino što može je da izgrize rešetke. Hoćeš da te pojede?
Ma, neka me pojede, neka pojede prazninu u meni, ionako više ne sanjam, mislim dok prilazim polako.
I tu je. Savršen, sasvim miran. Otvori oči, okrene glavu, pa me ponovo pogleda.
I onda radim sasvim suludu stvar, pružam mu ruku. I očekujem da je odgrize, ali on ne reaguje.
Belo sivo krzno, mekano na dodir. I znam da su ga dopremili samo zato što si im ti rekao da je to kraljevski astrolog video u direkcijama. Kako lažeš Egidije, kako ti perfektno, da ne trepneš, umeš da slažeš. Sve vreme si znao da ću baš ja… Ionako nije ni važno, sada kada ga vučem za uši i gnjavim po vratu.
A štalski momak gleda i čeka onaj momenat kada ću biti pojedena u trenu.

I doći će dani, a ja ću polako, sasvim polako da ga hranim, šetam, volim. I doći će dani kada ćemo izlaziti da slobodno istražujemo okolne livade i da ga gledam kako juri divljač i kako mi se opet vraća.
I nije stvar u njemu, već u meni. I dok budem vežbala satima tamo na brvnima, na konopcima, na poligonima, on će u stvari kontrolisati moje pokrete. Mi moramo da delujemo usklađeno.

I baš on biće moja zaštita i oružje u danima koji slede.
I tih devet noći u oktobru radićemo kao jedno, bićemo jedno.



…Tamo u zapadnoj kuli ja skupljam pregršti snova, gulim ih sa zidova, ribam sa poda. Izbacujem ih kroz prozor i neka se dobro čuva onaj što prolazi ispod kada mu na glavu tresnu svi moji promašaji.
To je samo vrh zapadne kule, spaljeni put, nema tu ničeg osim praznine.

I onda u toj praznini tražim pravu strukturu. I istina sada može da zasija, samo kada je mirno, tiho i prazno.
Konjunkcija Venere i Marsa se dešava na tački Omega. Tvoja sreća Egidije sada počinje. Moja…
I znam, i piše i čitam, ali ne verujem. Treba da… i da uzmem.

U jednoj stvarnosti ja se spremam da se vratim, u drugoj - tražim onaj deo sebe izgubljen tamo negde u kvantnom preplitanju. I taj deo mene zna, upravo oseća kako mi je. Na periferiji nekog svemira duplikat mene razume. I tom delu mene je isto.
U nekoj sasvim trećoj stvarnosti ja... Ali to je tamo negde u onim najmanjim verovatnoćama. Zanemarljivim.

Ali, ima li kraja, sigurno se pitaš dok me sa istočne kule gledaš kako jurim nizbrdo, preskačući po tri stepenika, saplićući se, kotrljajući ka nečem dole. Možda nema snova, ali šta je sa sećanjima, to meni sada prolazi kroz glavu.
I nije čak ni u podrumu, to je dole, ali na potpuno nebitnom mestu. Jedna zavučena sobica gde sunce baca zrake ukoso. Muškarac stavlja malu ploču na gramofon i okreće se dok dete pruža ruke ka njemu. I on uzima dete u naručje, podiže ga i počinje da igra.
Jedna glupa tralala pesmica o ptici koja preleće planine i leti ka Suncu. O tome da slobodu niko ne može da ti oduzme. Nešto što ću vaditi sa moždanih periferija u svakom teškom trenutku.
Una paloma blanca, pevamo zajedno dok me vrti po sobi, po zlatnim zracima...
A onda se iskradam i produžavam niz hodnik do bolničkog dela.

Rekao mi je tek tako, kao da je to nešto sasvim obično. Samo - odem na planinu i donesem ti koprive.
I dok gledam kako ostalim trudnicama ubrizgavaju gvožđe, mirna sam, sa osmehom. Jedino sam ja dobila ogromni buket čiste energije. Onaj koji će detetu u meni dati gradivne elemente, obojiti mu oči u srebrno, obojiti mu misli u zlatno.

Ponekad i nije loše pogledati u tom pravcu, na niže. Ima dragocenih sećanja, dragocenih ljudi.

Ali, u svakoj stvarnosti ja moram da siđem dole, skroz dole. Nije bitno da li je u pitanju dvorište, podrum, detinjstvo, materica, nukleus ćelije. Moja promena dešava se u srži.
Jer on mi sada daje da bi mi uzeo, da bi mi opet dao.Da me nauči da nikad i ništa nije moje.
Imum coeli, donje nebo.

Tvoja promena je na putu. Ali te priče ćeš pričati sam.
Dovoljno je što sam ti pokazala kako radi klaster u drugom kvadrantu i šta čitam na IC-u.

A nebrojeno je stvarnosti, mladi brate. Nebrojeno je svetova.
I svaki se sprema.

I bezveze... kažem ti razbio me drugi kvadrant jer... I kukala sam kao svaka prava i velika ćurka. A onda je došlo vreme da mi se podbule oči vrate u normalu, da se umijem i da vežem traku oko čela.
Onu belu sa crvenim suncem i zracima.

Pa, na čijoj si strani ovnu nijedan?

Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice.
Vreme je sad.
Od tvog rođendana do mog, tačno kada Sunce pređe pola puta od tebe ka meni desiće se kardinalni krst. Spreman Egidije, dok se zarušavaju svetovi?
Hoćemo li ostati kao Jahin i Boaz?
Jer, nećemo svi umreti, ali ćemo se svi preobraziti, sećaš li se toga?

Još samo malo, “na uglu svetova zla” oni se dogledaju i još samo sasvim, sasvim malo…
Oseti kako će se kora raspuknuti pod našim nogama. Bazalt se topi. Vidi kako se Pangea cepa na Gondvanu i Lauraziju.
Ti ostaješ na istočnoj strani, a pukotina se proširuje.

Promeniće se magnetna inklinacija, nećeš mi verovati, a gledaćeš sam.
Oseti tačku na kojoj ti stojiš, pa onda pogledaj preko puta ka meni.
Samo ćemo se gledati dok se cepamo po pola, po atomima, veruj mi.

I neka se zbriše sve staro.
Tada u zoru dok se eskadrila sprema za poletanje.
Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice. To pamti.
I ne zatiči se na brodovima.

Saturn je na mojoj strani. Uran na tvojoj. Tada, baš tada, bićemo spremni za promenu.
I dato nam je četrdeset dana.

2006, 1010, 2012, 2021.
So90Sa90Pl90Ur, taj momenat smo čekali. I konačno je vreme.
Odbrojavanje počinje sada.

Da si mi živ i zdrav, i u očekivanju ljubavi. Tvoja sreća upravo počinje.
I kada je vidiš sa vrha istočne kule prepoznaj je, dočekaj je sa osmehom.
Tamo u formaciji Elohima, sa njima ona putuje...

22.06.

Stojim kod 3 bika. Umorna sam, osećam koliko sam umorna. Dan je sumoran, baš onakav kakvog sam ga i želela. Ali drago mi je da sam tu, van kuće. Negde.
Imam vodu, pare, kompas, fotoaparat. Sve osim preko potrebnog autobusa broj 32.

Okrećem se, ništa. Verovatno da postoji razlog što kasnim. Ponovo pogled ka Dunavu, pa isti okret glavom.
On stoji podalje sa devojkom. Dijabola, samo mi istrčava iz mozga, on nosi brojanice oko vrata. I to one prave, velike, budističke.
Nešto se dogovaraju, ljube, ponovo dogovaraju. Fokusirana sam na ono što on drži u ruci.
U prvoj sekundi sam pomislila da je pribor za pecanje, ali ako i jeste ta torba je tačno ono što mi treba. Malo kasnije, deseti slučajni pogled za redom i potpuno mi je jasno šta je u njoj.
Moram da ga pitam, prosto moram. Moram da im priđem i da ih prekinem i samo da ga pitam, samo za torbu, ništa više.
Ali neću. Neću da ih prekidam.
Ljube se, to je svetinja.
Neću.
32 i tačno zavučeno prazno mesto. Treba da idem do kraja, treba da uživam u prizorima Višnjičke banje, ali meni pogled privlači snop sunčevih zraka nad Dunavom.
Bog ipak voli još neka mesta. Ne znam odakle mi ovo, ne mogu da se setim, rečenica zvuči poznato, ali...
Okrećem se, on je vodi da sedne tačno kraj mene i daje joj torbu u krilo. Ovo jeste znak, treba svakako da ga pitam.
Izvinjavam se njoj, pitam, on počinje priču.
-Unutra je šinken.
-Znam, odgovaram mu.
Svesna sam da po prvi put ulazim u taj kraj grada, ali ne smem da gledam, vrlo pažljivo slušam baš njega. Ponekad samo kratak pogled na onaj ogromni snop svetla. Bog voli još neka mesta...

Daje mi vizit kartu, kendo sensei, tu je link preko kog ću pronaći kako se naručuje oprema. Mi se razumemo, istovetno je to poštovanje ka maču.
Njoj se ponovo izvinjavam. I ona razume, kroz osmeh.
Pitaju me ko mene obučava, objašnjavam da je kapap jedno, a mačevanje sasvim drugo. Mi smo seljaci, motke, noževi, poluge, ulični stil, klinč.
Mač je filozofija, svetinja. Učim Ken-gi, tek ga učim, ništa ne znam. Dvoumim se između jiana i japanskih stilova.
-Dođi jedan dan u naš dođo.
Posle mi objašnjava kako ide transport, da se oružje prijavljuje, da ga stavljaju u kavez u avionu. Da je osećaj pomalo čudan kada je čovek odvojen od svog mača.
Znam, moj boken i moje brojanice su sada kod kuće. I osećaj je baš takav, baš kao kada je Mili bila beba i kada je trebalo negde na kratko da odem bez nje.
Neobično, prazno.

Na poslednjoj stanici se opraštamo. Penjem se uz brdo dok se oni ponovo ljube.
I dalje se dvoumim između stilova.




Zašto se to sada, baš sada desilo, pitam se, dok zadržavam dah da bih se popela uz kosinu. Treba da se sretnem sa Esmeraldom Vederveks, najvećom vešticom Disk sveta. Ona ne zna da joj u goste stiže Gita Og, niti je to sada bitno. Pretpostavljam da ne čitamo iste knjige.

Pitam tri seljaka uz put i konačno prilazim vratima. Sa druge strane tras, i udarac. Srce mi kuca jače. Čekam 7 sekundi, brojim, zvonim.
Izvinjavamo se međusobno, ja zato što kasnim, ona zato što je ispustila činijicu za mlekom. Malo starija od mene, plavuša, mila kao neka dobra tetka sa okruglim naočarima, ima veliku ćerku, ona će obrisati sve prosuto.
-Izuj patike i idi u sobu, treba da legneš.

Za veštičiji brlog je previše čisto, dnevna soba kao u reklamama savršeno srećne porodice. Gledam u knjige, neke i vrede. Srce mi udara.
Pogled na ogromnu mačku. Pitoma i čista kao da je oprana arijelom. Strah odjednom. Ako treba da putujem mačka može da me izbezumi. Može da skoči na mene, da prekine tok.
Razgovaramo. Meni se žuri. Sve znam, izuzetno sam ljubazna, mekana na neki način, nema potrebe da me ubeđuje u bilo šta. Ne očekujem ništa, ne nadam se ničemu, nemam stav o bilo čemu što me čeka.
Plašim se i zato želim što pre.
-Lezi.
-Molim Vas, samo iznesite mačku pre svega.
-Izašla je.

Nije. Osetila bih da jeste.

-...Ah, tu je. Evo, iznela sam je. I samo da zamračimo sobu. Deca dižu graju iz dvorišta.
-Neka, ne smetaju mi.
-Znaš, mačka dođe i sedne na osobu sa kojom radim i onda pokupi svu negativnu energiju...

I izazove momentalni infarkt. Toga se i plašim.
Jao, Bože gospode... Nema negativnih energija, sve vas sa mačkama na jedan električarski kurs...

Radimo vizuelnu proveru. Jedno malo svetlo gori blizu nje, otkucava sat, deca se čuju. Provera završena. Putovanje počinje.

-Šta vidiš, opiši je.
-Kuća. Kao naša stara kruševačka. Ne vredi to krpiti.
-Šta treba da se uradi?
-Jao... ja sam kao neki građevinac. Serklaž oko zidova, ojačanja čelikom, zamena krova, pipavo unutrašnje sređivanje temelja. Nema tu vajde, srušila bih je. Ili bi se srušila sama od sebe... Srušiće se sama od sebe. Ionako niko ne živi tu.

Na neki način zadovoljna je odgovorom. Gasi mi svest. Gasi se i nelagodnost u mojim grudima. Provera postupka, svest je negde... van mene.

Mrak je, gledam, pod je providan i ispod je provalija. Strah.
-Gde je strah?
-U stomaku.
-U tvom ili još negde?
-U njenom.
-Ti si u njoj. Koji mesec je trudna?
-Treći.
-Šta se dešava?
-Ona sedi u sobi, izbezumljena. Ne želi me, zna ko sam ja, deo nje je upravo shvatio, mrzi me... U toku porođaja oči će joj stravično oslabiti... zbog straha.
-Korak nazad, vrati se na to.
-Neka bezvezna svađa, njena baba nešto priča, nebitno.
-Gde joj je majka?
-Ona nema majku.
-Vrati se u nju. Izađi. Šta znaš?
-Ja sam učitelj.
Idiote, naravno da jesi. Čudila bih se da nisi.
-Izađi u to. Gde si? Opiši.
-Neka čistina u šumi, kao livada. Držim mač. Imam opremu na sebi, poprilično je sve kabasto. Ja sam učitelj mačevanja.
Jao...
-Šta radiš?
-On dolazi sa moje desne strane. Umoran sam. Sečem ga dijagonalno od njegovog desnog ramena ka levom kuku. Samo plitak zasek. Stojim, čekam.
-Pogledaj ga u lice.
-Nervozan je, pomalo lud, neiskusan. Nije dobar učenik, nisam zadovoljan. Nije stekao mir.
-Da li ga prepoznaješ? Čije lice je to?
-Takvi su otprilike bili moji bivši... Niko ponaosob, prosto takvi.
-Korak napred. Šta se dešava?
-Ubada me u stomak. Rez pa ubod, kroz slezinu, pa kroz levo plućno krilo. Osećam olakšanje.
Dve embolije pluća. Jedna '98 pred trudnoću, druga pre skoro pet godina. Preživela sam.

-Vrati se majci. Šta vidiš?
-Ona plače. Bedno i neutešno. Ima 5, 6, posle 9 godina. Potrebna sam joj.
-Šta se desilo? Zašto nisi uz nju?
-Operacija slepog creva. Pijani hirurg. Ubio je više od njih dvadeset u toj selendri gde su ga poslali po kazni.
-Šta osećaš?
-Olakšanje.
-Nisi htela da se vratiš? Da pokušaš da preživiš?
-Ne.

Umorna sam. Radim na njivi, onda dojim bebu, pa je ostavljam sa strane u hlad. Ona mi viče da požurim. Par godina ranije palili su nam žito. Braća su mi plakala od gladi. Dedu, i posle oca, su ubili. Starce su vezali kanapom i vodili ih preko kamenjara. Tamo su ih bacili u provaliju. Sve sam gledala sakrivena iznad u šumi.
Posle su doneli zver i pustili ga u brda.

Znam sve čudne i skrivene puteve. Idem tamo i berem bilje. Imam dva mala brata, stalno su gladni. Volim šumu, tu je mir.

Majka me šalje da drugovima odnesem pomoć.
-Ti se ne plašiš tigera drugarice?, on me gleda izazivački.
Žena tigrica u jogističkoj tantričkoj praksi... Odakle mi ovo?
Zbunjuje me njegov pogled. Dajem mu torbu sa pogačom i čarapama. Okrećem se i zadižem suknju. Odmotavam kablove. To mu najviše treba.
Nežno prelazi rukom preko njih. Još uvek su topli.
Crvenim kao bulka, želim da pobegnem. Želim da me pojede tiger.

Posle oslobođenja on je heroj.
Ostaviće me zbog druge žene u trenutku porođaja.
Vratila sam se majci i braći. Dete sam upisala pod mojim prezimenom.

Radim na njivi, dojim bebu, pa je ostavljam u hlad. Ona viče da požurim.
Umorna sam.

Videla sam ga '80, kada mi se tetka udavala. Došao je sa četvrtom ženom.
Meni je bilo dosadno, igrala sam se sa bratom nekako blizu njega. Počeo je da me ispituje, postala sam nervozna. Stalno me je gledao.

Želeo je da me pobedi. Dobio je borbu. Sve je izgubio.

Posle mi je rekla da je to njen otac. Bilo mi je čudno što se pravi kao da ga ne poznaje. Nisam mogla da shvatim, ja sam volela svog oca.

Rekao je da je želeo da joj se vrati, da ju je voleo, ali bilo je kasno.
Ona je već umrla.

-Nisi htela ni da pokušaš?
-Ne. Taj život je monoton i težak, mučan.
-Vrati se svojoj majci. Šta ona sada radi?
-Plače, još uvek neutešno plače. Sama je na svetu. Raste agresivna, štiti sebe. Pravi se da ne vidi neke bolne stvari, uništava svoje oči. Teško joj je. Grlim je. I dalje tužno grca.

-Voli je.

Tukla me je, razvaljivala, ubijala Boga u meni. Ne sećam se te noći. To sam saznala tek kasnije. Svaki put kada bih se ispovraćala ona bi me tako krvnički izudarala jer sam isprljala posteljinu.
Sećam se samo jutra. Kako lekarka govori da sam modra i da me odmah prebace u operacionu salu. Sećam se lifta, neki momak treba da me preveze nosilima. Ona stoji i plače. Pitam je -Zašto plačeš? -Ne plačem. A suze liju iz nje.
Sećam se posle kako je čekam da me vrati kući.
Sva deca su odavno otišla samo ja sedim satima i gledam kroz prozor.
Mislila je da ću umreti.
Nisam.
Vratila sam se.
Ovog puta sam se vratila.

Ona me ostavlja svaki put kada je smrt blizu. Svaki put kada umirem.


Volim je. Sada razumem.


-Gledaj u to. Uđi u to. Šta vidiš?
-Bojno polje. Nebo je crveno. Vojska.
-Ko stoji tačno ispred tebe?
-Ludak. Izbezumljeni bedni ludak. Takve smo uvek koristili kao ratno meso, glup, lako se radi sa takvima, lako ginu. Prljav, bedan, razbarušena duga kosa, sav crven, ima neke prljave sive gaće na sebi... i mačetu.
Fali mu još samo majica sa likom Majkla Džeksona da bi bio kompletan...
Napada me.
-Pokloni se. Pokloni se njemu.
Saginjem se. Padam ispred njega. On zamahuje i ubada me više puta onom mačetom u leđa. Onda pada uz mene i grli me.
Plačemo. Smrdimo na znoj, blato i barut. Ali smo zagrljeni, uplakani, slinavi. Podižem pogled i shvatam da je to On. Savršen, predivan, blistav.

-Ti si onaj koji želi, onaj koji ne želi, onaj koji posmatra. Gde si sada?
-U šumi, na nekoj čistini. Puna sam energije i mira. Vežbam, zglobovi na rukama su mi jaki, elastični. Radim sa pravim mačem, ali sam nečujna. Životinje me posmatraju, ne plaše se. U toku sam, u struji. To je savršen život.

-Ono što zadržavaš, što pokušavaš da zadržiš biće ti oduzeto. Ono što guraš, što odbijaš od sebe stalno će biti tu. Pusti to što imaš u ruci.

Otvaram šaku i moj mač se podiže u vazduh. Nestaje u svetlosti.
Ne žalim.

-Vrati se na bojno polje. Šta sada vidiš?
-On i dalje stoji ispred mene, ali... nema više mačetu. Urla, pokušava nešto da mi dokaže.
-Slušaj ga pažljivo. Šta ti govori?
-Ne znam, ne mogu da ga razumem. Nešto u vezi energija. Krv, biohemija, struje unutar ćelija, to je borba. Ne razumem, nešto u vezi Marsa i Urana. Besan je, misli da sam glupa.
-Pokloni mu se.

Padam ispred njega. Udara me pesnicama u leđa, a onda me ponovo grli. On me voli.

-Koliko godina traje?
-Dvadeset.
-Koliko će još trajati?
-Još šest.
-Šta si naučila za sve to vreme?
-Da svaki svoj trenutak provedem kao da je dijamantski, da ne gubim ni sekundu.
-Zašto se treseš?

Kroz mene prolazi reka. Duboka, ledena. Plavo srebrnasta voda, od stopala ka glavi. Kao da se ispiram.

-Kroz mene teče reka.


-Vrati se u svoje telo u oklopu. Šta sada znaš?
-Bila sam dobar učitelj, ali rigidan. Ljudi su me se plašili. Trebalo je malo lakše, mekše... Stalno su me izazivali, želeli su moje mesto. Dao sam im moje mesto. Umorio sam se.
-Gledaj svoje sadašnje telo. Šta misliš o njoj?
-Žensko telo... Nije baš savršeno. Previše je osetljiva, a i ružna mi je. Žene treba da su okrugle, povučene, glupe. Ova je kao neka izgladnela orlušina.

-Pokloni joj se. Poljubi zemlju po kojoj ona hoda. Ona je sve što imaš.

Padam, klanjam se, savijam do njenih stopala. Ona je sve moje. Volim je. Volim je onako kako nisam voleo ni jednu ženu. Ona je ja. Ona je i tigar i orlušina, i glupača i kukavica. Ali ja je volim.

-Izađi iz njega i uđi u svoje žensko telo. Voli ga.

On je divan, opasan. On je mator, umoran. On je moj muškarac, sve što imam. Grlim ga i konačno sam zaštićena. Mi se volimo onako kako se nijedan par nikada nije voleo.
Iz sebe sada volim sebe onda. Volim sebe sada.

Grlimo se, smejemo.

-Šta radite?
-Igramo engleski valcer, smejuljim se. Odličan je, ratnici moraju dobro da se kreću. Ona je savršena, ne osećam je dok je nosim. Potpuni smo, i kao muško i kao žensko, i kao par.
Suze nam se slivaju niz lice, suze mi se upravo slivaju tačno u uši.

-Znaš šta treba da uradiš?
-Znam... da ga pustim.
-Pusti ga da ode.

Ne žalim. Ne žalim svega mi. Nijedan nije on.
I otvaram ruke, otvaram zagrljaj i on se stapa sa svetlošću. Igram sama, ali igram.

-Kako se osećaš sada?
-Sada mi je toplo. Kao da sam ispunjena zlatnom svetlošću, blaga je, kao yin svetlo. Lepo je.

-Šta si naučila kada je dobro?
-Da uživam.
-Šta si naučila kada je loše?
-Da uživam još više, smejem se.

-Vrati se na bojno polje. Pogledaj sada. Šta vidiš?
-Nije više to. Ne postoji. Stoji jedna bedna, mršava babica. Znam da je sa očeve strane.
-Kako izgleda?
-Sirotinjski. Čista, ali iskrpljena. Haljina i cipele su joj stari, uštirkana je, pristojna, ali znam da je bedna. Celog života je bila više gladna nego sita. Večito neka deca koju treba prehraniti. Zelje, zelje na sto načina. Jedno pile na hiljadu načina, gozba. Kilogram brašna koji razvlači unedogled.
Imam glutensku alergiju. Umem sve sa testom, ali ponekad, u stvari često, povraćam noću dok ga ne izbacim iz sebe. Zaobilazim pekare, nemam šta da tražim po prodavnicama tamo gde drže hleb.
Brašno koje razvlači unedogled, danima, godinama, životima. Da nahrani decu. Da pošalje muškarcima na njive, na ratišta. Da podeli sa kerom koru hleba. Sa golubom, sa vrapcem.
I ne može da govori koliko je izbezumljen. Ja ga tešim, pokušavam. Priča o oluji, sve voće je uništeno. Kuka za malinama. Molim ga da pusti, pa nećemo umreti od gladi... Ali ne mogu da ga ubedim.
Prodaje cveće, zeleniš iz bašte da kupi knjige. Da učimo, da se ne mučimo kao ona.
Porađa žene, krave, koze, mačke. Leči žene, krave, koze, mačke.
Briše suze deci, daje jabuke.
Tresem se, užasno mi je hladno.
Užasno me je sramota.
Idem ulicom, kao u groznici. Gladna sam. Toliko sam gladna i umorna da se pridržavam za banderu. On me drži tamo samo da bi me iskorišćavao. Ne isplaćuje mi pare, ali me koristi, moj rad. Gađa me nekim bednim pričama o pozicioniranju, o ambiciji. Ja se švercujem danima, nemam tri dinara za kartu. Ja se onesvešćujem od mirisa kada prođem pored pekare. Ja gledam ogromnim izgladnelim očima ljude koji jedu po ulicama, onda spuštam pogled, sramota me je.
Ona me svaki put sačeka u hodniku dok otključavam vrata. Nada se da sam joj kupila kinder jaje. To košta 48 dinara. Mrzim kinder jaja, mrzim ceo svet. On mi ne da moje pare... Noću želim da plačem, ali ne mogu. Osećam kako mi je srce blokirano, kako moram da plačem da ne eksplodiram, da ne umrem. Ne smem da umrem, ne još. Ona je mala i želi to jedno kinder jaje.
Posle sam pronašla mir u radionici. Drvofiks ispod noktiju, piljevina u kosi, pun mozak isparenja dvokomponentnog laka. Malo para, ali redovno, pošteno. Povlastica, nove farmerke i planina kinder jaja.
Vrti mi se u glavi. Dva dana ranije rasklopila sam ormane, utovarila univere, istovarila ih i ponovo sklopila tamo u Mileševskoj. Mislim da sam umorna. Isključujem abrihter, vadim ga iz struje za svaki slučaj i ostavljam na sigurno. Onda padam, razbijam glavu o pločice.
Sledeće dve godine biću zatvorenik, moj čuvar se zvao Koksaki.
Nisam mogla da plačem, to je sve.
Ali nisam mogla ni da odem. Obećala sam sebi, obećala sam da ću ostati.

-Šta osećaš dok je gledaš?
-Sramotu i bedu... Strahopoštovanje.
-Neke bitke su ipak teže od mačevanja, zar ne?
-Da... Neke ženske bitke.
-...Pokloni joj se.

Padam ispred nje. Želela bih da je zagrlim, ali ne smem, ne usuđujem se. Grcam u suzama, u svim onim suzama koje godinama nisam mogla da isplačem. Gušim se, davim.

-Šta se dešava?
-Ona me miluje po glavi. Kaže mi - Ne boj se. Ne boj se sine, Bog te blagoslovio.

-Smiri se malo, molim te.
-Ne mogu... Teško mi je.
-Okreni se ka svom ocu.
-On se smeje, grli me.
-Pokloni mu se... Gledaj kako se on okreće ka svojim roditeljima i kako im se poklanja. I gledaj kako se oni okreću svojim roditeljima i poklanjaju se. I kako se parovi muškaraca i žena okreću svojim precima i klanjaju se njihovoj muci i bolu...

Prizor je zastrašujuć. Suze prestaju dok gledam reke parova koji se okreću unazad.

-Pogledaj sada kako se svi okreću prvom paru. Da li možeš?
-Mogu. Vidim ih iznad svih nas. Vidim kako on spušta oružje i kako se okreće ka njoj. Ona drži dete u rukama... Nema više bola, nema straha...


-Reci mi, gde je centar?
-Srce.
-Kako je tvoje srce?
-Kao da je skinut teg sa njega. Dišem punim plućima.
-Onim tvojim plućima koja su nekada davno isečena mačem?
Smejem se... Pa prestajem.

-Kako si?
-Čudno, kao da mi je hladno, ali nije. Osećam u kostima, u ligamentima kao platinastu svetlost. Nešto se dešava u mojoj srži. Ovo je Saturn, prikovana sam za podlogu. Menjam svoju suštinu...
-To je snaga predaka. Samo pusti...

Ne znam da li vreme prolazi. Ne znam više ništa. Samo osećam svoje kosti i ništa izvan ne postoji.

-Hajde da se vratimo, čujem njen glas iz daljine. - Vrati se. Pogledaj sada.
-I dalje je mrak, ali nije prazno. Pod više nije providan, staklen. Sada je kao neki poluprovidni mineral. Ima interesantne šare, žutobeličasto sa intruzijama plavog i crnog.
-Vrati se.

Vraćam se.

-Izađi na svetlost i kreni... Podigni glavu, pogledaj sada onu kuću.
-Nije više ta. Sada je sasvim drugačija. Velika... Nije to ni kuća. Više neka škola, istraživački centar. Obložena je crnim mermerom, vidim svetla u laboratorijama. Tamo na spratu vidim i ljude koji nešto rade. Posvećeni, mirni. Tu se uči neka medicina, oni nešto istražuju.
-Misliš li da treba da uđeš?
-Znam da treba da uđem... samo što se plašim.
-Čega?
-Ne znam. Da li će me primiti? Nisam više učitelj, samo učenik.
-Uđi slobodno... To si ti.

-Vraćam te u telo.

Uključuje mi svest kroz telo, deo po deo. Proveravamo... Dvostruka provera. Sve je uključeno.
Kao iz daljine čujem dečiju graju, sat otkucava tu negde blizu. Sve me boli, ne mogu da se pomerim.
Ona me okreće na bok.
-Idem da ti donesem čaj.
Izlazi. Mačka ulazi. Mene i dalje sve boli, ne želim da se popne na mene. Ona prilazi, gleda me, njuši mi prst. Mazi se na mojoj ruci.
Prava je ženskica.

-Mili, prava si ženskica, kažem joj dok mi se umiljava.
-Nisam ja kao ti i tajgerka. Vas dve ste i muško i žensko. Ne znate baš šta ste.

Ne mogu da se pomerim osim tih par prstiju kojim mazim mačku. Nežna je, negovana, čista... Ja sam imala jednu, ali je bila jadna, bedna. Večito gladna, stalno je morala da se bori... Prava tajgerka.
Razumele smo se.

Suze su mi napravile dve bele crte razmazanog pudera sa obe strane oka. Osećam kako se zateže koža ispod slojeva soli.
Pantalone na meni su teške. Ne razumem zašto sam obučena kao muškarac. Čudno se osećam.

Vederveksova, najveća veštica Disk sveta se vraća, polako me uspravlja da sednem. Izgleda mi zadovoljna kako sam prošla mačkin test. Kaže da joj je sada žao što me nije snimala. Meni je svejedno.
Pokušavam da joj ispričam kako sam srela jednog kendoku na putu ka njoj, ali mislim da neće razumeti pa prestajem.

-Je l' možeš da se vratiš kući sama?
-Ne znam, valjda mogu. Pokušaću. Imam telefone uz sebe. Ne brinite.

Zahvaljujem joj se dok mi otključava vrata.
Napolju je noć i miriše Dunav.
Želim da slikam sa vrha brda, ali u tom trenutku baterije zamiru.
Silazim, čekam 32. Neki klinci idu u grad, pomažu mi da se orjentišem.

Kod 3 bika ponovo se gubim. Deo mog mozga otkazuje. Ulazim u 16, ali ne znam gde sam, ni gde idem. Samo gledam ispred sebe. Obrati pažnju na tunel, tu ćeš sići. Šta je to "tunel"?
Izlazim na Zelenjaku, stojim na stanici. Šta sada? Hodaj. Tamo hodaj. Zastajem, gledam u nešto providno svetlucavo (staklo). Iza je nešto što valjda volim, ali ne razumem, ne znam šta je to (sladoled). Da li treba da jedem to? Hodaj dalje. Skreni desno, siđi ispod.
Čovek ima neke životinjice u kutiji. Zainteresovano gledam, ali ne znam kako se zovu. To su hrčci, ne zečići, hrčci, ipak su zečići. Šta god to značilo.
Izlazim. Prelazim. Znam samo da treba da obratim pažnju na 53, 56, 52. To su moji brojevi, samo brojeve sada razumem.
Nešto se uključuje i isključuje u mojoj svesti, samo razumem brojeve, proste korake. Ništa više.

Ulazim, znam da treba da siđem na drugoj stanici, ali ne znam šta je to "stanica". Brojim. Čovek me gleda. Suze ponovo naviru.
-Da li si dobro?
Šta je to "dobro"?
-Da.
Izlazim.
Ponovo čekam.
Prolazi 44. Znam da mi je nešto važan u životu, ali korak unazad, sada mi ne treba. Čekam moje kombinacije brojeva. Opet 2 stanice. Ne sećam se kako sam došla do kuće.
Sećam se samo da mi je pogled bio prikovan za displej u troli. 22.06. 22:26... vrteli su se brojevi.


Danima spavam. Danima plačem. Danima pada kiša.
Danima dišem.
Nosim mač u šumu i vežbam.
Danima.

Posle odlazim u dođo na trening.
-Uzmi mačetu... i budi milosrdna.
Smejemo se.
Volim svoje momke u dođou.


On vraća sondu, daje mi papir da se obrišem.
-Nisam dugo video tako zdravo srce.
-Dovoljno dobro za pilotsku dozvolu?
-Odlično za pilotsku dozvolu, smeje se. -Sada sredi pluća. To ti je hitno.

Da, pluća...

Ali tek pošto uradim jednu hitnu stvar.


Dugo me je maltretirao, dugo me je mrzeo. Znao je da ja nikada neću moći da budem tako dobra sa oružjem kao što je bio on. Koliko god se trudila.
A onda je shvatio da postoje i neke druge stvari. Neke koje su njemu bile zabranjene. Da briše suze deci i daje jabuke. Da leči mačke i popravlja lutke.

Treba da jednog matorog, umornog momka odvedem na engleski valcer.
I da pustim da me vodi.

Da njega vodim ja.

Corpus callosum

Način na koji uzimaš moju ruku i način na koji te hvatam u polugu dok me pitaš koliko sam teška. Zar je bitno, okrećem se i gubim krucijalnu sekundu.

Način na koji u tebi vidim dvogodišnjeg dečaka i starca u isto vreme dok si ubeđen da sam očarana tvojim torzom.

I onaj način na koji me prenosiš, samo da bi se napravio važan. I način na koji mi se pred očima smenjuju slike tvog nošenja džakova, dece, pijačnih cegera.

I dok smo u klinču mi klizimo kroz dane i kroz noći. Dok smo u pokretu, u zahvatu, u bolu, ja mentalno izletim i nađem se u laboratoriji. I gledam sebe, gledam nas zapečaćene u retorti, u fazi, u toku procesa.
I onda se osvrnem i vidim redove retorti, vidim milione situacija u kojima živimo neke paralelne živote. I vidim majstora.
I da sam majstor ja.

I ponovo izletim. I posmatram sebe kako posmatram sebe, kako posmatram retorte u kojima smo mi, i ja bez tebe, i ti bez mene.


I način na koji podižeš ruku u toku napada broj 2. i kako gledam da te na najbrži način isečem preko arterije. I kako ti probijam jetru u toku napredovanja i kako te sahranjujem i rađam, kako te hranim i kako te učim, i kako ti savijam ruku u polugu.

I onaj trenutak kada si moj otac, ljubavnik ili sin. I kada sam ja tebi sve to.
I gubim krucijalnu sekundu dok se smeješ.


Ali se ne dam, pokušavam ponovo. I ponovo se prebacujem u kulu.
Tamo gde, među golubovima i među slepim miševima, i među knjigama, ređam retorte u kojima živimo neke živote. U kojima se smejemo, u kojima klizimo jedno preko drugog, u kojima smo smrtni neprijatelji ili se samo ne podnosimo.
I posmatram... sebe kako posmatram nas.
I posmatram sebe kako posmatram sebe kako posmatram nas.

I biram, i nalazim. Onu posudu u kojoj trčimo kroz pljusak. Dodajem sumpor i natrijum i kalijum za endotermnu reakciju.
Mokri do gaća, mokri do kostiju, do principa, rekao bi ti. I naglo stajemo dok mi se haljina cedi sa svih strana.
I dodajem magnezijum hlorid i tada se izvlačiš iz zagrljaja i skidaš majicu, i držiš je kao krov nad nama dok nas zasipa grad.
Pečatim ovu retortu i lepim etiketu slaba nuklearna sila.
I kažem - voda.

I gledam redove flašica i kako se ljubimo u toj mokroj, natopljenoj letnjim danima i entuzijazmom.
I opet kažem - voda.
I ostavljam je.


Nije stvar u tome, nijedan muškarac ne može da te podigne jednom rukom... osim mene, kažeš mi dok te ponovo napadam.

I još jedan pogled na najvažnije retorte. Onu u kojoj bacam gromove. Moji su ti nenadani rano jutarnji. Tu gde se stvaramo i gde ti nosiš vatru. I onu u kojoj smo sahranjeni, nepokretni, zemljani. I onu privezanu kanapima, u kojoj lebdimo, promenljivi, vazdušasti.

Hiljade staklića u kojima kao homunkulusi igramo igrice, svađamo se, volimo, grickamo.
Rubedo faza.

Način na koji hvatam tvoju šaku, okrećem je, izbijam oružje, savijam te i obaram na pod.
Način na koji mi kažeš - zaplešimo još jednom, dok ustaješ i pripremaš se za novu turu, prisiljava me da se osmehnem.

Prisiljava me da se smejem dok gledam nas, kako gledam nas, kako gledam nas.
U fazi rubedo.

Izlazak iz Egipta

Jakov je u svojim poslednjim danima pozvao decu da ih blagosilja.
"Sakupite se kraj mene, da vam ispričam šta će biti s vama do kraja vaših dana", rekao je onaj koji se jedne davne noći borio sa Bogom, zamalo pobedio, bio pobeđen i blagosloven.

Blagoslov na hebrejskom znači "izvući", kao "izvući iz korena", kao "izrasti", kao "izvesti".


Tek si bila malo izrasla kada je on došao po tebe, da te vodi.
Samo je rekao da je došao po svoje dete, da se Ozarsif sada zove Mošej i da će vas sve izvesti.
Da mora da te vodi.

Bilo mi je teško.


Svako od dvanaestoro dece dobilo je svoj blagoslov. Svako od njih dvanaest nazvano je po svojim majkama i po svojim pozivima, svojim životnim svrhama.


Posle se pričalo da se Crveno more razdvojilo na 12 staza, za svako pleme po jednu.
To me nije čudilo.

Ozarsif je prošao inicijacije As-Au i As-Ar.
Umeo je da se bori mačem i umom.
Prelazio na onu stranu svesti.
Pisao u trostrukom značenju.


Tri puta su bili blagosloveni. Prvi put imenima svojim majki, zatim Jakovom, a na kraju ih darovao Mošej. Dvanaest puta su ponavljali prinošenje žrtava u Hramu.


Bila si još uvek mala. Sasvim mala, slatka čupavica kada je došao da te vodi.
Čovek sa plavim očima.
Tvoj otac.


12 plemena.

Reuven je bio prvorođeni. Uvek moćan, energičan. Bio je prvo voće, prvi rod. Prvi trenutak dana. Nestabilan kao voda, kao bujica. Početak svake kreacije. Mogao je da promeni svet, menjao je svet. Stvarao i uništavao. Kao voda, kao bujica.

Šimeon je bio težak, jak kao Reuven, ali besan i okrutan. Naoružan i obučen, opasan do vriska, do krvi.

Levi je izabran da služi Hramu. On je "vezan", on je "pridružen". Svoj život daje služeći Duh. Oslobađa sebe od materjalnog sveta i fokusira se na Jedno.

Juda je bio priznanje. On je vođa, otac kraljeva, staza nemanja sebe, davanja svog života za druge - suština upravljanja.

Dan je nastao kao staza zakona i poretka. Sudija, jer pravda je srce svih civilizacija.

Naftali je oduvek slobodan duh. On je kao jelen u šumi, razbijač, razvaljivač mrtvila. Nezavistan, onaj koji isporučuje reči i dela lepote i inspiracije.

Gad je bio i ostao ratnik. Oslanjajući se na Dana on je spreman da se bori. Neophodan da odbrani vrednosti i da sačuva slobodu.

Ašer je napredak i zadovoljstvo, blagoslov iznad očekivanog. Dato mu je i on daje više od golog opstanka. Daje užitak.

Isačar je naučnik. Omogućava mudrost, jasnoću i pravac. On je osnova svakog sistema, odanost obrazovanju.

Zevulun je preduzetnik. Njegov je zadatak da uđe u materjalni svet i raširi iskre Duha, da pronađe čestice zlata u pesku. Zevulun sarađuje sa Isačarom, on mu se divi, osniva domove znanja od kojih će dalje imati koristi.

Jozefu je data patnja. Ali ne samo da on preživljava, on trijumfuje. Kroz svoje izazove postiže veličinu. Kroz prepreke postaje najveći vođa, izvor snage budućim generacijama. I uprkos svom teškom okruženju, on u sebi održava plamen čistoće. A ovaj plamen iz kao kamen teškog mraka sija sve jače deleći se na njegova dva sina - Menašea (onog koji ponovo povezuje, rekonektuje) i Efraima (onog koji transformiše).

Menaše ima sposobnost da ne poklekne pred preprekama, onim koje se upinju da ga nateraju da zaboravi svoje duhovne korene. On ostaje povezan bez obzira na vrstu izazova.

Efraim ide i dalje. I nije dovoljno samo preživeti u neprijateljskom okruženju, potrebno je trijumfovati, biti rodan na suvoj zemlji. Efraim je zato moć, magija transformacije bede u obilje Duha.

Benjamin je gladan, gladan kao vuk za iskrama Duha u svim nivoima postojanja. On ih traži u materjalnom, pronalazi, uzima, hrani se njima i podiže se na svaki način.


12 plemena. 12 staza. Kojom li te je odveo, pitala sam se tog dana u sumrak. Gledala sam kako odlazite, kako mi mašeš kroz suze. Razmišljala da li ćeš me zaboraviti. Kako ćeš izdržati put dug 40 godina? I kako ćeš provoditi svoje dane u zemlji meda i putera.

U mesecu Nisanu, tada kada se čuda dešavaju, kada počinje novo, pustila sam te iz svoje ruke, iz srca nisam nikada.
Pustila sam te da pronađeš svoje pleme i svoju obećanu zemlju.

Kemet je moj dom.
Ta crna zemlja, taj kem, to sam ja.

Ali Kemet je za tebe Misir, Mitzraim, prepreka, zastoj.

A Mošej je poveo svoj narod. I stub svetla je išao pred njima i pokazivao im put.

Princ svetlosti vratiće se istom stazom.
Doći će kao dete da prođe obuku. Da pređe na drugu stranu, da shvati.
Da kaže Otac i ja smo jedno.

I da ponese teret na svojim leđima.


U mesecu smo Nisanu. Onom kada se čuda dešavaju.
Knjiga kaže da se On pokazuje na dva načina. Jedan se zove prirodan, kada je zaklonjen velom. A drugi je čudesan, kada veo neznanja padne.
Nisan u sebi sadrži dva slova "nuns" i znači čudo nad čudima. On je nova godina čudesnog reda, dok je Tišrei početak godine prirodnog sleda.

I Baal Šem Tov kaže da je jedina razlika između prirodne i natprirodne pojave u njihovim frekvencijama, u učestalosti ponavljanja.


U danas, u sutra, tada kada se ponovo rodim ovog puta sa znakom na ruci.
U tom juče, u sutra kada ponovo rodimo jedna drugu, da li ćemo se prepoznati?

Da li ćeš se setiti kako je Mošej poveo tvoj narod?

Da li ćeš se setiti sebe do kolena Solomonova, do kolena Davidova, do Jakova i Isaka, i Avrama?
Do kolena Adamovog?

Na putovanju dugom četrdeset godina, hiljade godina, eone godina da li ćemo se ikada ponovo sresti?

U životu u kom se ja rađam i u kom mi "bude znak na ruci mojoj i spomen pred očima mojim, da mi Zakon Gospodnji bude u ustima; jer me je rukom krepkom izveo Gospod iz Misira" da li ću se i ja setiti svog porekla i svog plemena?

Da li ću se setiti da sam uvek zamalo pobedila, da sam uvek izgubila i da sam svaki put bila blagoslovena?


Tada dok nas Mošej bude vodio preko pustinje, a stub svetla nam pokazivao put
da li ću poći i ja?






Heaven M. Eterović

Kurčevito

Da.

Potpuno sam zaboravila na tebe svih onih meseci.
Do skoro.

Nije mi samo jasno zašto sam te se uopšte setila. No, ako pogledam na sat pojavićeš se upravo... sada.

Nisam ja toliko velika veštica kolikom me smatraš, mislim da to ima više veze sa bliskim ascedentima i Suncima koja se dogledaju u suprotnim znakovima.

Ali, nemam vremena, zaista nemam vremena.
A nemaš ni ti... ovih dana, nedelja, meseci.
I nećeš dobiti remek-delo.
Stvarno nemam vremena.

Dok kucam razmišljam o još pet stvari koje treba hitno da odradim, a koje mi donose novac (priznaj da je to prioritet), o onom zaludnom koji će da pokuša za sat vremena da se provuče kroz skajp ili mobilni, o ručku, o vešu, o tome gde da udenem či gong danas, a gde pet minuta disanja.
Pet dijamantskih minuta.

To je moje danas dok kucam.
U tvoje danas upravo ulazim u salu u Ilije Garašanina i sve muške glave (a kao da i ima nekih drugih) okreću se instiktivno na paket feromona i pedesetak kilograma prečišćenog estrogena.
Gostujući trener me iznenađeno gleda i sa jakim nemačkim akcentom pozdravlja uljudno.
Ali ne može da se suzdrži.

-Are you a soldier?

-If I came here in dress and high heels all the guys would looked at my legs. No one would pay attention to you.


Znaš, znaš i sam, cela zima je bila haos. Ono kada pomisliš da je taman gotovo, a onda iskrsne gomiletina stvari, planina stvari.

U Optimistu sam poslednji put bila još krajem avgusta. I to negde oko podne.
I ne zbog tebe, zbog njega.
Stvari srca, sve to znaš i sam.
Naporno leto, naporna godina, sa izuzetkom nekih detalja, ja bih rekla. Ti bi to dekorisao psovkama.

Sa igranjem sam završila. Odlaziću u dansing salu samo ponekad da ne zaboravim. Ostalo mi je da masterujem samo argentinski tango, ali to tek sledeće godine. Ipak je u meni ostala navika da par puta nedeljno biram što više štikle, obavezne mrežaste čarape i diskretno izazovne haljine. Teško se navikavam i teško iz ormana vadim militari pantalone i one Rambo majice.
Avanzovala sam i po pitanju obuće. Jedne patike za treninge u šumi, jedne za salu i jedne za po gradu. Uz par verzija cokula.
Trenažne rukavice i još nekoliko za mačevanje i motke.
Ful oprema u stilu "Ljubinka sine, ode mama u rat".

Par puta nedeljno prođem pored Gladne patke i Kristala (lokal na glasu ;) ) i uđem u našu malu skrivenu cvjećarnicu. TNT ekipa je mala, ali teško opisiva. I kako god okrenem, ja sam u toj vrsti najmanja i najlakša. Delujem tragikomično međ medvedima obrijanim do glave. Ali, znaš šta?
Svi ti odvaljeni od planine komadi mužjaka se plaše mene.
Hormoni su čudo.

Do sada sam bila prenošena na pet metara udaljenosti, a da još uvek nisam shvatila kako. Do sada sam naučila kako se koriste bukove, a kako ratan štangle. Do sada sam mahala jednom sabljom, jednom mačetom i trenažnim noževima (zovemo ih interno rumenko i šarenko). Na prvoj odbrani od noža može se smatrati da sam u toku napredovanja sama sebi odsekla levo uvo. Sledeći put sam motkom sredila i desno.
Do sada sam naučila kako da se izvučem iz davljenja i bila izistinski davljena da osetim prekid dovoda krvi kroz karotide. Da mi je nos bio prohodniji mislim da bih izdržala duže.
Ima nešto u tome što sam naopako radila trbušnjake. U svakoj gluposti ima i deo koristi. Umesto kamen stomaka dobila sam dve tanke trake mišića na vratu. Baš one koje štite arterije. Nije mi se dalo da osetim padanje u san zbog toga, ali mi se dalo da osetim kako je daviti se u sopstvenim slinama i zašto ne treba ići na trening dan posle preguranog gripa.

Svaki put kada sam gurnuta uz zid procenjujem daljinu, potencijalna oružja, putanje bega. I svaki put na komande "Skini se", "Lezi tamo" ili "Daj pare" automatski laktom razbijam njegov nos dok oduzimam oružje, hvatam mu glavu u klinč i radim seriju udaraca kolenom tamo gde mužjake najviše boli.

Čeka me još puno, ali ne odustajem. Čeka nas deo u streljani, čeka nas kako da se snađemo dok pucamo u pokretu, u potpunom haosu. Kako da se oružje otkoči nogom ako je jedna ruka povređena.

Čudno je to, ali tamo u dođou, u našoj skrivenoj cvjećarnici, ponovo se osećam vrlo ženstveno. Glas mi postaje erotičan, pokreti nežni i graciozni, ponašanje opasno suzdržano. To radi Venera u Škorpiji.

Znam i šta tražiš u ovom tekstu.
Videla sam.

Sve je u poslu, sav haos, sav fokus.
Ljubav u daljini.
Problem u matici, materna stvar.
Majka.
Ponavljanje ugovora, dvostruki dilovi.
Strah.

Videla i prekrstila se.
Kao i uvek...


Ne znam da li si razmišljao o ulasku Urana u sledeću kuću. Tebi će čačnuti Veneru, a uostalom zašto bi i gledao? Meni natrčava na Marsa. Zato i hoću moju pilotsku dozvolu. Ne divljenja radi, niti iz romantičnih trtljanja o nimbusima i kumulusima, potrebna mi je zbog mene. Zbog posla i zbog onog trenutka kada je bolje da sam ja gore u mašini, nego da gledam iz nulte tačke kako eksplodiraju pogoni.
I nameravam da je dobijem i da mi služi.


Ovde je standardno. Ona mala bara puna jegulja koje tripuju da su krokodili smrdi sve jače i jače.
Svake noći magične kutije serviraju im slike jada i bede naše elite. Siluju se deca i starci, po zaseocima deca poljoprivrednika stondirana su supstancama, žene su gole i ružne, a muškarci sve gluplji i gluplji.
Caruje sirotinjska filozofija.
I last but not the least - blogovi na onom serveru su esencija smora.
(Znam da ti ova informacija najviše znači.)


Odavno želim da odem, i sada mi se i otvara.
I to na kraj sveta, tamo je moj dom.


U dođou momci su sjajni.
Poštuju me, i plus su pametni. I nekako što se duže znamo ne samo da imaju potrebu da me zaštite kao jedinu ženku u čoporu, već počinju neki sjajni stil peripatetičkih filozofija koji odavno ne doživeh.
I sasvim je sigurno da nikada neću imati fizičku snagu kao oni, ali sam brža i pokretljivija, i imam i dva skrivena aduta. Jača sam u glavi od svakog od njih i umem da rasturim ljubavlju, kun stil borbe, striktno ženski.



I to je to.
Kada treba srešćemo se ponovo, ako treba.

Sviramo slične melodije...







U tvom danas, u sali u kojoj uveče caruju nunčake i tegovi na lancima, kjukušinkai ekipa i ostali zaluđenici, ja ulazim, sve glave se okreću, on se okreće i ljubazno pita:

-Are you a soldier?

-You can bet I am.

Kandahar

Nemoj da budeš sledeći.
Zato što me ne zanima. Zapravo nemam vremena.

Priča je uvek ista.
Vrtimo se u trci, vrtimo po starom toku Hapija.
Vrtimo u uvek istim vrtlozimo.
Glupi smo.

I zato nemoj da mi uzimaš vreme, nemoj da mi dosađuješ.
Motordžije mi idu na živce.
I u trci ih zasipam peskom i ostavljam iza.

I ne interesuju me obećanja, niti noći u Kandaharu. Ne uzbuđuje me ni šerbet, ni svila. Moram da držim trasu prema Hapiju.
I nećeš me primamiti rezervnom kacigom, već sam je imala.
To je bedna ponuda za mene koja u svom oklopljenom vozilu prebacujem mladog Horusa Harpokarta. Onog sa velikim očima i još većim srcem. I vuk je na zadnjem sedištu pored kutijice u kojoj je ormes kamen. Vuk, vladar Nekhena i bele krune je čuva.
A soko, vladar Buta i crvene krune leti iznad nas.
I idemo ka izvorištu Hapija. Tamo gde je voda savršeno čista, savršenih molekula.

Žao mi je, mada mi iskreno i nije žao.
Kada radim nisam ni muškarac ni žena. I možda bi ženu unutar mene i želeo da vidiš, ali je trenutno nema. I nećeš dobiti ni priču, ni trenutak mog vremena.
I ne seci mi moždane magistrale, jer imam preča posla.

Od deteta Horusa do deteta kome treba pronaći pravi lek put je dug ...ili kratak.

Ne ometaj me.
Ovo je moja trka.
Moj Kandahar.

les amants

Imam petnaest i po godina. Prelazak skele preko reke Mekong. Slika traje koliko i prelazak preko reke.





Rekao mi je da bi mogli da se vidimo u nedelju. Rekla sam mu da možemo. I onda je rekao da u subotu ide u brda, ali da je nedelja sasvim u redu. Rekla sam ponovo da možemo. Znala sam da od toga neće biti ništa. U nedelju je Durga završavala svoju Kali fazu i divljački je igrala po gradu. Znala sam da će leteti kamenice i suzavac, i da će biti krvi na svakom pločniku.
Rekao je da bi voleo da me vidi, da ga podsećam na lepe dane, da ga podsećam na nežnost, i na onaj njegov nož. I nasmejao se na to. On ima najbolje balansiran nož koji sam ikada držala u rukama. I rekao je još toga, ali znala sam da je nedelja Durgin dan i da je moj dan. I samo sam vrlo neobavezno otvorila i tu mogućnost.


Imam petnaest i po godina, u ovoj zemlji nema promene godišnjih doba, mi smo u jednom jedinom godišnjem dobu, toplom, jednoličnom, mi smo u dugoj toploj zoni Zemlje, nema proleća, nema obnavljanja.





Elen Lagonel. Mili se nasmeje na pomen njenog imena. Kažem joj da je ona moja Elen Lagonel. Neko kome ispričam sve, ili bar veći deo. Ona se smeje. Posle mi pripreti da se ne udajem tek tako, da moram da mislim i na nju. Da ne zaboravim da je tu i Elen Lagonel.


Lako mi je da joj potkradam stil, da uzimam njen dah, da budem ona. Svaki put kada je ponovo čitam ja preuzimam, ja bezočno kradem, otimam joj deo duše. Imam petnaest i po godina, stojim na ivici skele koja prelazi Mekong.
Stojim u zlatnim cipelama od lamea, onim predviđenim za plesne večeri, onim kupljenim na poslednjoj rasprodaji. I stojim u majčinoj ispranoj haljini od blede sirove svile, pomalo providnoj, sa prevelikim dekolteom. I sa muškim šeširom na glavi.
Imam petnaest i po godina i upravo prelazimo Mekong.





On je ponovo tu. Kaže da me je gledao, jako dugo, mesecima. Bio je na putu, ali je sada ponovo tu. Uvek žuri ka meni, uvek se trudi da bude nežan.
On je suvoparan, on se trudi, on bi želeo, ali njegov pokret, njegov dodir je močvara za moju dušu. Zmaj u meni stagnira, zamire.
On priča neku priču, ja se trudim da pristojno pratim, da zadržim lagani osmeh, da ga pomalo ubrzam, da odem što dalje. On neumorno nastavlja, nada se da sam zainteresovana. Priča koliko je platio motor, priča kako je stalno u džipu, zbog posla. Meni pažnja pada, prestajem da se osmehujem, želim da odem. Kažem mu da ću uskoro otići, da mi je dosadno. On ne shvata da se to odnosi na njega, misli na nešto drugo. Oči mu se sjaje dok me gleda. Kaže da je svoj život potrošio na bogaćenje, sada želi da uživa. Sada želi da pronađe pravu ženu, da je pokazuje, da mu ona vaspitava decu. Izvinjavam se brzo, odlazim.


Dakle, prelazimo skelom rukavac Mekonga između Vinlonga i Sadeka u širokoj blatnjavoj pirinčanoj dolini na jugu Košinkine, nazvanoj Dolinom ptica.
Izlazim iz autobusa. Idem prema ogradi na skeli. Gledam reku. Majka mi ponekad govori da nikada, u celom svom životu, neću videti reku tako lepu kao što je ova, tako veliku, tako divlju, Mekong i njegove rukavce koji se spuštaju prema okeanima, ta vodena prostranstva koja će nestati u dubinama okeana.





Popodne pada u Nebeskoj pčeli. Imam jednu slušalicu telefona u uvetu i sa tačno pola pažnje pratim radijske izveštaje. Durga divlja po gradu. Ja gledam kroz prljava stakla, gledam u Mili koja se bori sa poluživom morskom nemani u svojoj posudi. Gledam u Biljanu i Draganu, dve cigančice koje poslužuju goste. One sedaju do nas i Mili ih uči kako se pirinač ispravno zahvata štapićima.
Otišle smo iz starog dela grada tada dok su pred nama žandarmerijske jedinice u sjaju i gordosti ponosito proletale bulevarom. On ima najbolji nož koji sam ikada držala u rukama i dok dodajem ljuti sos u svoju posudu razmišljam da li je još uvek tu u blizini, u blokovima.
Dan se gasi u Nebeskoj pčeli i radijski izveštaji su sve tiši kako mi slabi baterija. Na kraju izvlačim kabl i vraćam ga u ranac.





On kaže da su mi potrebni lepši telefoni, da uz mene idu lepe stvari, da bi voleo da poželim neke damske modele. Planirao je da novogodišnje veče provede u Hajatu, kaže da imaju sjajne ćureće medaljone ili ako više volim ribu sa tartar sosom i pečurke. Možda čokoladnu tortu sa mentom. Kaže da bi muzika trebalo da bude romantična i da bi voleo kada bi mogao da odigra makar jedan engleski valcer. Ja razmišljam o onoj večeri kada sam stala u ulaz koji vodi do Veselih domaćica i kako mi je, dok sam zatezala pertle na patikama, iz uma iscureo savršen roman, u nekoliko trenutaka, u bljesku inspiracije. Nisu mi potrebni novi telefoni, niti novi parfemi, godinama želim pristojan diktafon. Ali cena je previsoka. Jednog bliskog dana, jednog sasvim neposebnog dana kupiću ga sama sebi. Telefoni će ostati isti, do god mogu da izdrže.


Vidim dobro da je sve u tome. Sve je tu, a još se ništa nije odigralo, vidim to u očima, sve je već u očima. Želim da pišem. Već sam to rekla majci: to što želim jeste da pišem. Prvi put nema odgovora. A zatim pita: pisati šta? Kažem knjige, romane.


Liu nas uvek dočeka sa osmehom. Sporazumevamo se i rukama i nogama, ali najviše očima. Zamoli nas da sačekamo. Mi sačekamo. Popodne se vuče po Nebeskoj pčeli. Onda me Mili pošalje da ga pitam da li može da nam ispohuje lotos i skuva ulong čaj. Ja se vrtim po Liuovoj kuhinji kao po svojoj, mirišem čagu (I'm chaga hunter), procenjujem hobotnice.
Jednom nas je odveo u VIP sektor. Neki Kinez je dovodio devojku na ručak sa udvaranjem, želeo je mir. Liu nas je provukao uz stepenice i uveo u čudnu prostoriju. Noću se tu kockaju. Možda ima i tragova krvi. Uvek postoji ogromna verovatnoća da bukne požar. I dok Mili pasionirano vadi kikiriki iz masne piletine ja fotografišem, pomalo omamljena nedostatkom kiseonika.
Popodne se uvek vuče u Nebeskoj pčeli.





On je visok. On je jedan od onih ogromnih muškaraca. Dobar, pristojan, nežan. Sve ono što volim. Ali ne mogu sa njim.


Noću negde oko tri debeli se probudi. Osetim kako mi se prikrada kroz san. Poljubi me u vrat. Ja se naježim i ruka mi automatski sklizne ispod moje strane kreveta tamo gde drži nož. Mačko, nećeš valjda da grebuckaš medveda, čujem kako mu klizi glas niz moju kičmu. Taj somotski muški glas, kao crni baršun, kao vrtoglavica.
Zamiriše mi krv u nozdrvama i ne znam više gde se završava jedno telo, a gde počinje drugo.

U zoru u blokovima proleću sokolovi. Redovi zgrada su kanjoni za njih. Gledam, udišem poslednje molekule vazduha, spremam se da odem.


Zaletimo se kao dve mule. Trčimo do ulaza, tu hvatamo ona kolica, svaka svoje i kako prođemo ulaznu rampu u Idei počinje trka. Vozimo ih kao skejtove. Od časopisa do frižidera put je slobodan. Onda skrenemo levo i ja urlam iza nje da nemam para da platim flaše ako se zakuca u vinski deo. Zujimo kao dve najveće budale, kao dve najsrećnije budaletine na planeti. Iza nas se prostire smeh, kotrlja između umornih ljudi kao prosute srebrnaste loptice.
Planiramo da napravimo piknik jednog dana tamo na odeljenju voća i povrća, planiramo da se popnemo na plafonski deo i jedemo kikiriki dok nam noge mlataraju iznad kase sa najdužim redom.





On kaže da bi nas čekao na parkingu. Dovezao bi kola tik do ulaza da nikada ne pokisnemo. Ja bih imala one visoke čizme sa još višim štiklama. Mili bi redovno dobijala novac da ne mora da drami za svaku sitnicu. U džipu uvek radi grejanje. I svaka dva meseca čeka nas putovanje gde god poželimo. Zimi bi voleo da u kući miriše cimet i pomorandža, i karanfilić i anis, i rizikovao bi da proba Miline kolače.

U džipu uvek radi grejanje i on uvek strpljivo čeka.



U maglovitom suncu reke, suncu žege, obale su izbrisane, reka kao da se spaja sa horizontom. Reka potmulo teče, bez ikakvog šuma, kao krv u telu. Nema vetra iznad vode. Motor skele, jedina buka u sceni, buka starog rasklimatanog motora sa izlivenim polugama. S vremena na vreme, u laganim naletima, žagor glasova. I zatim lavež pasa, dolazi odasvud, iz magle, iz svih sela.





Foksi bejbi se zarazno smeje. Muškarci nas gledaju kako stanemo na svakom semaforu. Dobacuju nam, ali pristojno, osmehuju se. Možda misle da smo majka i ćerka, možda misle da smo prijateljice.
Pitam je kako je doktor P, ona se ponovo smeje. Reći ću ti, kaže mi poverljivo, zašto ga volim. Prvi put kada smo izašli toliko sam se smejala da je moj život postao nezamisliv bez njega. Šta god da je uradio, ja sam se smejala. I kada me je zavodio i kada je vikao na mene ja sam se smejala. Kada sam mu rađala decu, pored njega je i to bilo beskrajno zabavno. Kada nismo imali i kada smo imali, moj život uz njega je bio komedija. Kada sam otišla u Kinu na specijalizaciju i ostavila ga da se mesecima snalazi sam sa dva sina, veruj mi, umirala sam od smeha dok mi je panično telefonom izveštavao kako je dva puta zamalo zapalio kuću dok je pokušavao da skuva ručak.
Znam, neverovatno, ali on zaista izaziva zarazan smeh, znam to i sama. Čak i onda kada mi se žalio što izigrava sekretaricu, uzvraćam joj dok mašem nekom vozaču sa moje strane. On nas galantno pušta i Foksi nastavlja da cvrkuće kao da je doktora srela pre pet dana, a ne pre trideset godina.
Nemoj samo to nikada da mu kažeš, poverljivo mi se naginje. Pomisliće da je švaler velikog kalibra...
Kikotanje se širi u onoj zaglavljenoj gužvi na Brankovom mostu i mi obe u isto vreme mislimo o doktoru P.


Oko skele, reka, do ivice obala, njene vode protiču kroz stajaće vode pirinčanih polja i ne mešaju se. Skuplja sve na šta naiđe od Tonlesapa, od kambodžanske šume. Nosi sve na šta naiđe, kolibe od slame, šume, ugašene požare, mrtve ptice, mrtve pse, udavljene tigrove i bivole, udavljene ljude, mamce, ostrva od sraslih vodenih zumbula, sve to hrli prema Tihom okeanu, ništa nema vremena da potone, sve odnosi duboka i vrtoglava oluja unutrašnje struje, sve se zadržava na površini snagom reke.





Šloser parkira motor ispred plesne škole. Šloser po Internetu koristi nadimak koji sam mu davno dala, krade moje rečenice, moje ideje, krade moj stil. Krade ga kao što ja kradem njen.
On pogleda svaki put kako sam obučena, da li mi je suknja previše kratka, a štikle previše visoke. Koje mi je boje kosa i kontroliše pogledom sa kim igram.
Šloser mesecima dolazi u moju plesnu školu. Od sredine zime do sredine leta. On ne zna šta da konkretno uradi. Imao je plan, ali taj plan sam uništila, pretvorila ga u prah u samo jednom trenutku.

Gledam kroz njega, gledam kao što sam gledala ono vrelo letnje popodne tamo iznad Slavije. Ono popodne kada sam izvela dimenziono prelaženje. Izvukla sam sebe. Neko drugi je uvučen na moje mesto, neko drugi će morati da deli njegovo prokletstvo.

Šloser se vrti u kavezu davne porodične kletve. Upliće se u paučinu laži, paučinu beskrajne španske serije koju je sam kreirao.
Ja čekam. Čekam da on ode, da se na njegovo mesto uparkira Afrika, druga Honda, ona moja.


To popodne stajala sam na raskrsnici. M je prolazio. Učinilo mu se da sam to ja, ponovo se okrenuo da me prepozna, povukla sam se, izbrisala sam se u trenutku, nema nikog, pomislio je, učinilo mu se. Neću da dozvolim da mi jedan bednik upropasti život, ni jedan jedini dijamantski trenutak.
Okrenula sam se i otišla.
Tamo na raskrsnici ostala je moja odluka.





Šloser je ćuran, jadna gnjida, u svakom smislu, on je bio lekcija u svakom smislu. Od traljavih ideja do traljavih reči, traljavih dodira.
Šloser je bio samo lekcija i ne bi zaslužio ni da bude spomenut da se nije prvi našao na mestu otvaranja nekih novih puteva. Da nije poslužio kao poučna priča o maničnoj depresiji.


Od sredine zime do sredine leta on čeka, on gleda, on se nada. Klati se na jednoj stolici dok pokušava da se prebaci na drugu.
Neka neka druga nosi njegova prokletstva.

Šloser dolazi u moju plesnu školu, od sredine zime do sredine leta. Ja sanjam debelog, ja dišem za debelog, ja se oblačim i šminkam za debelog. Čekam da se traljavi Zelenko isparkira i da na njegovo mesto uđe Afrika. Čekam da patetični romantizam koji pokušava da koristi svaki put kada napravi brljotinu počne da primenjuje na prigodnojoj žrtvi. Odavno ga ne želim.








Odgovorila sam joj da iznad svega želim da pišem, ništa drugo sem to, ništa. Ljubomorna je. Nema odgovora, brz pogled odmah skrenut u stranu, neprimetno sleganje ramenima, nezaboravno. Ja ću prva otići.


Debeli uopšte nije debeo. On je velik i jak čovek. Može da me premesti jednom rukom sa tačke A na tačku B. Ali nije debeo. Samo me pušta da ga nazivam kako mi dođe, njemu je to smešno. I smešno mu je kako se prebacujem preko njega, kako pokušavam. Ili kada sam ljuta.
On uvek zvuči smireno, i ima onaj pogled koji otvara vrata.





Šeng je sam stao ispred mene. Nisam ga prizivala, nisam ga očekivala. Mili se muvala negde pozadi pokušavajući da usitni pare za kafe automat. Ja sam sedela sa strane. Gledala Asia Today kanal, jela bambus sa morskom nemani.
Mili uvek planira da provali u kafe automate. Mili uvek pravi drame ako nema tople čokolade. Nudi mi neku gazozu, ja ne želim. Gledam izveštaj iz kineske skupštine, jedem bambus. On stoji ispred mene. Ja nabadam komade u kutiji, jedem studiozno, podižem pogled, na Asia Today upravo ide vojna parada u Koreji. On i dalje stoji tačno ispred mene, gleda u pod. Ja gledam u bambus, pa u vijetnamske panorame gore na ekranu. On stoji. Podiže pogled. Oči nam se sreću. Upitno mu se osmehujem.





On je opasan. Toliko je opasan da obezbeđenje drhti zbog njega. On je tako lukavo opasan. I mi se volimo. To je ljubav u trenutku, razumevanje, sve.
To je čudna ljubav, nismo ljubavnici, niti ćemo to ikada biti. On može, ja znam kako. Moj mozak procesira zastrašujućim brzinama, on to poštuje. On ima veze. I voli moć. Meni je potrebno državljanstvo i novac. Ovde ne mogu da uradim ništa. Tamo... Tamo ću prodavati dijamantske kapljice svog uma. Prvo pogoni, a onda ceo sistem.
Cela energetika.

On stoji. Gledamo se.
To je savez.


Bio je to Durgin dan. I moj dan.





U džipu je uvek toplo i on uvek strpljivo čeka.
Pita kako smo se provele. Ja nameštam kosu, razmišljam o svojim visokim čizmama, Mili ćuti pozadi.
Ćutimo.


U blokovima zorom uzleću sokolovi. Divlje male ptice.
Vukovi ih pogledaju, a onda bešumno nestanu u sivom danu.


To je mesto u kome ću se zadržati kasnije, kada napustim sadašnjost, isključujući svako drugo mesto. Časovi koje provodim u garsonjeri u Šolenu učiniće se da se ovo mesto pojavi u svežoj, novoj svetlosti. Mesto u kome ne može da se diše, koje dodiruje smrt, mesto nasilja, bola, beznađa, sramote. Takvo je mesto Šolen. Sa druge strane reke.
Jednom kada se reka pređe.


Momak iz obezbeđenja mi prilazi. Kaže, Šeng je morao da otputuje. I još kaže, ide prvo kući, pa onda u Australiju. I tamo ima poslove. Onda se vraća. Zamolio te je da ga sačekaš. Da budeš tu.
Ja klimnem glavom. Sve sam razumela.


Kamui me je zagrlio letos na Eki stanici. Nije važno što odlazim, srešćemo se ponovo. I nije važno što nije vreme. Mi smo kao Kastor i Poluks. Smejem se. Ti si kao Kusunoki Masašige, kažem mu. Smejemo se. A ti kao da si Tokugava po krvi, uzvraća mi. Ja sam sanjao belu ženu, ne žutog filozofa, dodaje.
Mi se uklapamo. Mi se savršeno uklapamo. Mi smo par.
Smejemo se na stanici Eki.

Srešćemo se tamo na drugoj strani mora, nikada više na ostrvima.
Doneće mi Suganovu i Koizumijevu Fiziku mikroklastera. I nas 12, od kojih svako ima deo informacije, počećemo izgradnju prvog pogona.
I Šeng će biti tu, objasnićemo mu magiju zvanu ormes.

I bićemo zatvorenici naše ideje.
I naše ljubavi.


Vraćamo se u garsonjeru. Mi smo ljubanici. Ne možemo da prestanemo da se volimo.
Ponekad se ne vraćam u internat, spavam pored njega. Ne želim da spavam u njegovom naručju, ali spavamo u istoj sobi, istom krevetu.


Kamui mi je uzeo obe šake i stavio ih sebi na grudi. Pogledaj me, rekao mi je. Hoću da imam tvoj pogled u sebi. Da imam deo tebe.
Mi smo par.
Jedan od parova na stanici Eki.






U visokim čizmama kolica iz marketa ne mogu da se voze kao skejt. To ide samo u onim radničkim cipelama. Onim predviđenim da se ne proklizavaju na uljanoj podlozi, onim predviđenim da se nose na građevinama, na naftnim platformama, gde udaraju sajle i kiše, i snegovi.

Trkamo se ka stanici, a onda Mili tužnim velikim očima ubeđuje vozača autobusa da nam otvori vrata na semaforu.
Hladno je, vlažno, svađamo se oko francuske gramatike dok kroz autobuski prozor gledamo onaj budistički čorten preko puta Arene.
Umorne, odmorne, srećne.



Ljubavnika sam čitala godinama. Na neke periode. U čudne periode.
I sada dok čitam njoj, čitam po poslednji put.
Ona će čitati dalje, u čudne periode, na neke periode.


Ja ne mogu više da je potkradam, da uzimam njen dah, njen stil.
Ja ne mogu više da se sećam svog ljubavnika, svojih ljubavnika u prošlosti, sadašnjoj prošlosti. Moram da ih istresem iz sebe, iz sopstvenih misli. Da ih obrišem.
Da prva odem.



Merci pour toutes ces années d'inspiration, le style littéraire, la tristesse et l'amour que tu m'as donné.
Je ne vais pas oublier.







...Takvo je mesto Šolen. Sa druge strane reke.
Jednom kada se reka pređe.




*L'Amant Marguerite Duras

Seme 2

Ne znam kako, ali... Samo sam izašao to jutro i video da su kruške, baš velike kruške, popadale po zemlji. I onda sam pogledao i video da je u stvari drveće rodilo nekako skroz gore pri vrhu krošnje i to neverovatno, za tako kratko vreme.
I gledaj, da bi bilo još bolje, odem ja više kroz baštu i vidim sve smokve rodile. Odjednom.
A znam da ti to najviše voliš.

...Samo slušam glas iz slušalice.
Sa osmehom.




Trivedi fondacija u Indiji radi takve stvari.
Mislili su da samo oni u svetu rade taj hortikulturni šamanizam.

A upravo sada jedan običan autobus na putu Niš - Beograd vozi jednog raspoloženog dedu i u teretnom delu tovar magičnog voća.

Zaharije bi bio ponosan na nas.