Grešno, pa šta

Baba kaže - Vrana vrani oči ne vadi.
Ja kažem - Znam.

Onda odem i počnem da kucam.
Mislim, šta da kažem? Da oštrim pero, olovku, tastaturu?
Ne oštrim ništa.

Ja mu kao dođem neki Gideonov mač.



Nije mi samo jasno zašto je meni baš upriličena ta čast da se s vremena na vreme nosim sa nekom budalom.
I uopšte mi nije jasno da kada nekom ljubazno kažem da me ostavi na miru jer će svoje levo jaje naći u slivniku desno, zašto me taj neko ne shvati ozbiljno?

Nego svoje levo jaje ipak nađe u slivniku desno.

Mrzim te situacije.
Ponavljaju se.
I odavno nisu uzbudljive.

Kod Bubanj potoka

Nisam znala, sanjala sam.
Celu noć, dan je bio u snu, idem prva iza crnog sanduka.
Ulice su nekako uzbrdo, kao da se penjemo uz planinu.

Jutros sam saznala.
Sa motora.
Naravno.

Neke ljubavi su...
Onaj drugi samo pređe na onu stranu, a ovaj što ostane voli ga večno.
I to je to.
Cela priča.

Zato što je vreme

Svađamo se jedno pola sata oko modela haljine i cipela.
Nas dve hoćemo neke salonke sa cvetićima, neki prolećasti model.
Deda je za obične, neke crne.
I hoćemo da je haljina cvetasta, kao za mlade devojke.
Njega je baš briga.

I ja sam za neki lepi, elegantni kaput, onako strukiran.
Ili mantil.
Mili kaže da sam glupa, lep džemper joj je sasvim dovoljan.
Za sanduk.

Eto tek je sada shvatila kako sam bila u pravu za redistribuciju hema u njoj i da joj je to pravilo problem. Ovaj lekar koji ju je pregledao juče je posumnjao baš na to, ali sada je kasno za dijagnoze. Vreme joj je da ide.

I kažem Mili da je sada pravo vreme da se spremi za medicinu, taj šamanski krak treba da se prenese sa njene baba-tetke na nju. I kad ne zna šta i kako uspeće da isfercera molekule, da eksituje vodonike po ćelijama i membranama i čudesima raznim, jer ima od koga. To upravo prelazi na nju.

Baba-tetki sleduje odmor na onoj strani, u cvetnoj haljini.

I kada mi moji ljudi najave pauzu zbog praznovanja i put za Kruševac ne znam kako da im kažem da ću možda krenuti sa njima.
I ne znam koliko će mi minuta biti potrebno da pređem prag u uđem u našu kuću tamo.
Moju kuću.

I da odradim sve kako treba.

Dragane moj kad odu svi...

Sedela sam na betonskoj kocki u Ilije Garašanina kod fontane. Čekala sam da se završi treći čas, pa da nađem njenog razrednog i opravdam joj časove.
Tu u sali ispod stadiona sam imala prvi krvav boks pre... pre hiljadu godina.

Dan je bio sunčan, malo težak. Oko fontane se onako sirotinjski i žilavo uglavio maslačak. I izgledao je prelepo i neuništivo. A ja sam imala sasvim dovoljno vremena da razmišljam o životu, univerzumu, tricama i kučinama.

Kako je bio dobar frajer.
Kako je bio zgodan i vaspitan, i obučen da ubije.

Mislila sam dugo da je desetak godina mlađi od mene, ali bio je samo malo stariji.
I odlično smo izgledali zajedno.
Pored njega su stravično visoke štikle i stravično kratka suknja izgledale sasvim pristojno. I konačno sam nabavila balsku haljinu. Ostalo mi je samo da uklopim cipele i bolero, i da izgledamo kao par iz snova na sledeću zimu kada počne sezona balova.

Leti smo izgledali kao crnački par. I uvek sam ostajala željna pored njega zahtevajući još i još i još.
Kao u dobrom seksu.

Hteo je da proveri i koliko znam da se mlatim.
I nešto je bilo u planu da idemo na Ultimate Fight veče.
To je mogao samo sa mnom, ne verujem da bi ijedna druga ženka ikada poželela sličnu stvar.

Da je hteo bio je sposoban da me sastavi sa zemljom jednim potezom. I sećam se u toku valcera ili fokstrota kako bi me lansirao, zaobišao i uhvatio, a da ja još uvek ne bih stigla da se opasuljim ni gde sam, ni šta se dešava.

Pre dve nedelje pitao me je da li može malo jače da me vrti i bezveze samo sam mu rekla: -Ajd sledeći put, kada budem u patikama.
I bili su gripovi, prvo on, pa ja.
I trebalo je da igramo u sredu.
I eto.

Ne, ja sam ta koja se večito nešto bunila, svađala, branila ga, izvoljevala, neurotisala, histerisala, izazivala, zasmejavala.
On je sve preživljavao iznutra.
Kao pravi muškarac.

I ja sam ta koja se večito raspadala, žuljale me cipele, zatezala mi je košulja, samo izvoljevanje. I par dana pošto sam ponovo dobila električno pražnjenje u srcu otišla sam da pokupim homeopatske lekove, stajala na aluminijumskoj foliji, mantrala, meditirala, ispijala so i moje razne veštičije napitke. Kukala i preispitivala se da li je meridijan bubrega preko trostrukog izaktivirao srčani...
Jer zaboga imam električno pražnjenje.

On se samo srušio.
I gotovo.
Upad hitne pomoći u plesnu salu, reanimacije, levo desno, ali bilo je gotovo.

Na fejsu, na strani škole koju je vodio par puta nedeljno pored posla, stoji kratko obaveštenje da škola prestaje sa radom zbog iznenadne smrti trenera.

I imala sam sasvim dovoljno vremena sedeći na toj betonskoj kocki u Ilije Garašanina da budem besna jer nisam dobila koliko sam htela, jer nije fer, jer jebeno pomračenje, jer je bio tako krvavo bolno dobar frajer, jer je bio dragocen, jer je bio dobar kao hleb...
I da se ponovo sastavim i uđem u njenu gimnaziju i nađem razrednog.

I vraćajući se presekla sam na gore i sasvim slučajno se našla pred crkvom Svetog Marka.
Znam ja da to njemu možda ništa ne znači, da to nikom ništa ne znači, meni sigurno, ali iza je ostala jedna sveća zapaljena dole.
Nisam ni bila svesna koliko ga volim sve ove godine.

Ostao mi je dug kada pređem u bardo. Moraću da zaobiđem sve one moje pretke, da pogledam da li u daljini vidim siluetu jednog ogromnog muškarca i da mu priđem. Obećala sam mu da sledeći put može da me izvrti dok plešemo.
I ne smem da zaboravim.

O tome sam mislila sa crkvom iza leđa prelazeći ulicu i koračajući Resavskom.
Plesne večeri su otkazane za posle Uskrsa.
A meni je toliko do igranja.
Sa njim.

Samo sa njim.

These are the days it never rains but it falls

Sramota me je što sam tolike svoje bajkere upozorila na ove dane.
Poslednja kvadratura Urana i Plutona.
Pa pomračenja.

Sramota me je što živim u državi u kojoj se tragedija koristi za politička prepucavanja.

Noćas su upaljeni reflektori na oba stadiona da budu svetionici jednom helikopteru punom požrtvovanih muškaraca i bolesnom bebom starom samo 5 dana.
Nije uspelo.

Da je moglo on bi to uradio.
Da je postojala mogućnost da se spusti na bilo koji od stadiona, a da usput ne udari u neku od stambenih zgrada on bi to uradio.
Nije moglo.

Nema dalje priče.

Takvi su dani

Ćutim
Ne odgovaram na mejlove, na pitanja, na bilo šta.

Samo prođem.
Ćutim.

Na uglu Nemanjine i Kneza Miloša gledam u oblake, pogađam koji su tip.
Razmišljam kada ću ozbiljno početi da učim i to.
Uz navigaciju.

Čekam da Merkur izađe iz senke i prestane da brlja po danima kada je one godine Severni čvor tu prošao i doneo pomračenja.
I čekam da Severni čvor konačno prođe onu trasu gde je Saturn bio te iste one godine.

Nije mi dobro.
Ne osećam se dobro.
Ne mogu da objašnjavam.
Da crtam.
Da budem fina, uviđavna, razumna, mudra...

Ćutim.
Gledam u nebo.

Sumpor

Zagrizem. I živim još hiljadu godina. Zaustavim vreme, oscilovanje, tok.

Kažem da ću ići sama do tamo, busom. Valjda ide Lasta, nešto u pravcu Novog Sada.
Mrzi me da čekam bajkera na autoputu.
U stvari me ne mrzi, mrzi me da gledam taj prizor. Da stojim sa strane i posmatram sebe kako čekam bajkera.
Zamišljam pomalo sparnu unutrašnjost autobusa, nijansu ustajalosti. Svoje oči na prozoru.
Kese sa sumporom.
Kako izvlačim plastičnu kašiku i pažljivo je uvlačim u otvor.
Ukus večnosti, praznine.

Razmišljam o tome dok čekam da prođe tramvaj, pa da pretrčim na crveno kod Bajlonijeve pijace.
Nekako se vuče i imam sasvim dovoljno vremena da izvučem iz kese i proučim veliki čokoladni medenjak pošteno napunjen poštenim džemom od kajsija.
Prinosim ga usnama i svet prestaje da osciluje, da postoji, samo u tom momentu, samo dok...
Ali to više nije to.

Prestala sam da jedem hranu.
Puno krvarim.
Plačem.
Samo sumpor.
I samo zemlja.

Da zaboravim koliko mrzim to što živim večno.
Što oscilujem večno.


U istoj sobi sa ogledalima.
Tamo u blokovima.

maskenbal

Ima tih trenutaka kada mi je užasno teško.
A ne mogu, ne smem i nije mi dozvoljeno da...

I tada ćutim.

Pusti me

Platila sam deset puta više od tebe.

Rizik, strah, nešto

Nema nikog.
Nikog u mom životu i nema potrebe za ljubomorom. Ima muškaraca koji me love po ulicama, po danserijama, po pijacama, prodavnicama, onim retkim trenucima po kafićima. Dobace nešto šarmantno, osmehnu se i sve se završi na tome.
I nema nikog.
Stvarno nikog.

Samo ti.

Zato što si me naterao
I naterao si me da razmišljam o generacijskim razlikama, o razlikama odrastanja, o svemu onome što stoji između nas.
I kako ujutru pogledam svoje podočnjake u ogledalu i sitne bore tu u blizini. I odjednom umesto zabavnih detalja postanu provalije i krenu da se prostiru kao geološke pukotine ka mozgu, pa ka srcu.
Matora sam.
Užasno sam, stravično sam matora.

Previše matora za tebe.

Stvarno ne mogu da idem na ubrizgavanje hijalurona, niti kolagena. I ne mogu da izdržim pijančenja kroz noć i da ujutru funkcionišem kao da se ništa nije desilo. I ne smem da razmišljam o trudnoći.
Ne smem.

Previše sam matora.
Za tebe.

Proveravala sam karte, upoređivala aspekte, računala srednje pozicije. I nije dobro. Sve je dobro. Sva poklapanja karti su savršena, bolja od proseka, daleko bolja, skoro idealna. I to me plaši.
Da ne valja pa da kažem ok i onda da se prekine, pa da taman na lageru imam književnog materjala za pisanje elegičnih priča, ali... Ovo bi moglo da traje.
I ne smem da razmišljam o trudnoći, o posledicama, o godinama koje bi stajale pred nama.
Između nas.

I stvarno nema nikog.
Nema potrebe za ljubomorom.

Ulicama hodam sama.
Vraćam se sama.

Shouldn't talk about it

Danima sam mozgala da li da uopšte pokušam.
Imala sam dva gadna pitanja i razmišljala ozbiljno da li je bolje da ćutim i figuriram,
ili da zinem.

Naš sastanak.

Sindikalni.

Radimo krvav posao,
najgori na svetu.
Najbedniji.
Od govana pravimo kamen mudrosti.
Pokušavamo.
Svako na svoj način.
Pa ko ubode.

Posle sam imala u glavi tri gadna pitanja.

Ali tek pošto su i ostali podivljali.

Ne, ovih dana neću da obnavljam svoj upis u internacionalni direktorijum za 2016. godinu.

Ah, obnoviću ga u Šangaju sledeće jeseni.

Ili na Azurnoj obali.

Ili u nekim turistički interesantnim zonama Sirije, Iraka, možda Ukrajine.

 

Neću imati zaštitu lokalne asocijacije?
Misliš one asocijacije koja nije u stanju da angažuje neretardiranog webdizajnera, a ne da uradi neke konkretnije stvari?

Po povratku kući sopstveno mladunče mi je razočarano reklo da više nisam njen guru.

Zato što postavljam pitanja na koja znam odgovor.

Znam.

Negde u nekom uglu mog mozga bilo mi je drago što me je prerasla.
I negde u suprotnom uglu znala sam da znam odgovore na pitanja.
I da je vreme da sebi pronađem novog gurua.
Ili da se okanem bilo kog.

Možda je konačno vreme da sebi priznam da ipak znam odgovor i da mi guru apsolutno nije potreban.
Kralj je mrtav,
živeo kralj.

Samo mi je potrebno par dana da se to nekako slegne u mojoj svesti.

Očitavanje

Kako sam znala?
Samo sam čitala.

Karte i karte, pozicije i sve prateće gluposti.
Tako sam znala.

Dok ti sediš na onoj stolici, sam u toj sobi gde smo bili... svuda, ja hodam kroz grad.
I nove sandale stoje, čekaju neke lepše dane na pristaništu.
Dok sediš na toj stolici gde sam ti sedela u krilu ja hodam.
Samo hodam.

Prođem pored onog platoa gde je trebalo da igramo valcer u vetrovitoj noći.
I pored mesta gde je trebalo da kupimo sladoled.
I da ga podelimo.

I hodam.

Muškarci se obično napiju. Odu u kafanu, istresu, naljoskaju, nalupetaju gluposti, ima tu raznih ideja.
Ja obično nahranim galebove.
Na obe reke, sa obe strane.
Zato su tako lepo debeli i pitomi.

I nastavim da hodam.

Dok sediš sam na baš onoj stolici znam da ponovo osećaš i znam da...
Sve znam.
Sve pročitam u kartama i pozicijama i glupostima.
I odem da hodam.

Protiv nekih stvari ne mogu da se borim.
Ne mogu više da pokušavam.
Neka sve ide kako ide.

Neka hoda samo od sebe.

Nisam zaboravila

Ne zaboravljam.

Padao je sneg na današnji dan u Cvijićevoj.
Bila sam okrenuta leđima ka groblju.
Valjan feng šui.

I onda sam otišla.

Recesivni geni

Našla sam tu sliku napravljenu nekako odmah po oslobođenju.

 

 

Dve godine kasnije ona će umreti.

Ja ću nastaviti kroz njih dvoje.

Zabavljale smo se analizirajući šta je koja pokupila od nje ili njega. Deo nosa, oblik obrva, oblik vilice.

I ono najvažnije - recesivne gene.

One koji nas oblikuju iznutra.

Change my mind

Sensei Ueshiba i ja se družimo u dođou.

On gleda sa zida.

Ja iz ogledala.

Volela bih samo da vreme učenja ne traje toliko dugo. 

 

Da planinama i rekama ne treba toliko vremena da se transformišu, a onda vrate u početno stanje.

Iza svega u stvari stoji borba sa vremenom.
Ona koja se uvek gubi.

Retrogradni

Let’s get married, he said.
I’ll make you love me.
And you’ll have to wake up every morning looking at my face.
And few years later I’ll make your life so miserable so you’ll start hating me.
We’ll live together and we’ll hate each other so intense every single day till the end of our lives.

And when we die we’ll meet each other by the river bank.

Great game we played, we’ll laugh. Let’s do the same for next nine hundred times.

We’ll salute each other with one cup of water from the river of oblivion and throw ourselves into the sea of everlasting.

…To meet again.







Još uvek se sećam.
Još uvek me boli.

Samo sada ne umem da se pretvaram.
Ne umem više.

Mantra srca - Prajna Paramita Hrydaya Sutra

Kada je Bodisatva Avalokitešvara
prebivao u dubokoj Prađna Paramita meditaciji
shvatio je da su svih pet Skanda prazne.

I tako je prevazišao sve bolesti i patnje.

O, Sariputra, Oblici se ne razlikuju od Praznine.
i Praznina se ne razlikuje od Oblika.
Oblik jeste Praznina i Praznina je Oblik;
isto važi i za Osećanja,
Precepciju, Volju i Svesnost.

Sariputra, Karakteristike
Praznine svih Darmi
su ne-podižuće, ne-nestajuće, ne-oskrnavljene,
ne-čiste, ne-povećavajuće, ne-smanjujuće.

Zato u Praznini nema Oblika,
nema Osećanja, Percepcija, Volje i Svesnosti.

Nema Oka, Uveta, Nosa, Jezika, Tela ili Uma;
nema Oblika, Zvuka, Mirisa, Ukusa, Dodira ili Misli;
Nema Stvarnosti Oka,
dok ne stignemo do ne-Prebivajuće Svesnosti.

Nema Neznanja i takođe nema Kraja Neznanju,
dok ne stignemo do ne-Starosti i Smrti i
nema Kraja Starosti i Smrti.

Isto tako, nema Istine u Patnji,
zbog Uzroka Patnje
zbog Prestanka Patnje, niti zbog Staze.

Nema Mudrosti, nema nikakvog Postignuća.

Zato što nema Ničeg da bi bilo Postignuto,
Bodisatva koji se oslanja na Prađna Paramitu nema
Ometanja u svom Umu.

Zato što nema Ometanja, on nema Strah.

I prolazi jako daleko iza Zamagljene Mašte.

I dostiže Krajnju Nirvanu.


Bude Prošlosti, Sadašnjosti i Budućnosti,
oslanjajući se na Prađna Paramitu
su dostigli Najviše Prosvetljenje.

Zbog toga je Prađna Paramita Velika Čudesna Mantra,
Mantra Osvetljenja, Najviša Mantra,
koja zaista može da Zaštiti od sve Patnje bez Greške.

Zato je On izgovorio Mantru Prađnaparamite,
rekavši

Otišlo
Otišlo
Otišlo daleko
Otišlo sve daleko na onu stranu
O Prosvetljenje!
Neka bude tako.



Gate
Gate
Paragate
Parasamgate
Bodi Svaha.

Smak

Svet se smaknuo samo malo.
Samo za taj jedan milimetar unutar mog srca.

Ona priča i dalje i ja je slušam, kao pažljivo. Odgovaram, duhovito upadam, ali deo tog smicanja boli negde unutra.

-...Jesi ti bila tog dana?
-Nisam. Bila sam u ponedeljak, četvrtak i petak. Radili smo dubinske udarce.
-E pa, radili su i u utorak.. I kažem ti, došli su ti likovi, njih osam, u nekim nazovi patriotskim majicama. I počeli da se kurče.
-Kako misliš - kurče?
-Ma, izazivali su tuču. Pusti, debili. E onda ih je izmešao sa našima i uglavio u dubinske udarce. Pet minuta kasnije samo su se pokupili i nestali.
-Aha.. Ček samo da navučem košulju pa idemo.

Ali ja nemam košulju.. srećnog čoveka.
I tako će i ostati makar do proleća.

I u tom trenutku shvatam kako sam prosula vreme, izuzetno dragoceno vreme.
Da je trebalo da se nađem na tom mestu tačno tada kada mi je srce diktiralo. Ali ne, ja sam morala da vagam, da procenjujem, da se srceparajuće opraštam, da budalim...
I prošlo je kritično vreme.
A ostala je košulja srećnog čoveka.

Samo što su te košulje nevidljive.

Saturn mi stoji na Mesecu i radi egzaktnu opoziciju na Mars.
Izdržavala sam pritisak, bila hrabra i duhovita.
Dan pre samog aspekta imali smo ozbiljnu povredu u dođou, i jednim krajem svesti bila sam zahvalna što taj moj aspekt nije udario baš mene.
Drugim krajem svesti - bilo mi je žao.
I prišla sam da pomognem. Valjda me je Susun do sada dovoljno izdresirala.
Par minuta kasnije prišla mi je mala, sela do mene i ozbiljno upitala:
-Jesi ti zaljubljena u njega?
Okret ka momku, on se zbunjuje, gleda jednu, pa drugu.
-Nisam sunce, ali ko zna.., nasmejala sam se.
Nasmejao se i on, i bilo mu je lakše.
Ženska medicina.


I razmišljala o tome kako će na proleće kada Soni ubica stigne u ove krajeve taj aspekt ponovo biti na nebu, na svačijem nebu. I kako treba da im najavim i da angažujemo neku kliniku da dežura u toku obuke. Biće ozbiljnih povreda.

I razmišljala sam o tome kako više ne mogu da izdržim. Kako mi je teško, kako me pritiska.
I kako imam samo tu jednu nevidljivu košulju.

Brat mi umire.
Otac mi umire.
Onaj čovek nije moj čovek.
Onaj posao snova nije moj posao.
I ovaj život je baš takav kao kad ti Saturn sedne na Mesec pa dubinski zvizne Marsa preko puta.
I to baš na datum smaka sveta.

I smakne mi svet.
Za milimetar.
Ali duboku u srcu.

Negde ovde

Ja sam kapetan.

Nekako kao mi

Kada se čekamo po kiši,
po ulicama,
po bitkama,
po uzanim prolazima.

Po životima.