Venezia

Dogovorili smo se.

On dolazi sa kopna, sa severne strane... Sam.
Nema uvežbane i disciplinovane konjanike, ni ubojito oružje. Ništa...
Donosi samo preciznost i čistoću duha. Mir kojim pokorava i kontroliše.
Čovek sa severa misli da je to način.

Ja ću napasti sa mora - južna strana.
Nosim strast i dovoljno vatre u krvi i zvezdama koje su me vodile.
Ljudi pod mojom komandom su divlji i brzi.
U zoru će brodovi prepuni baruta početi još jedan pobednički pohod.
Iako sam žena - ne mogu da napravim grešku.
Ako i ništa drugo ne umem, strategiju znam.

Neka lav otvori knjigu.

Serenissima, objavljen ti je rat.


Dogovorila sva se.

On prihaja s kopnega, s severne strani....Sam.
Nima podložne, discipčinirane konjenice, ne morilskega irožja. Nič...
Prinaša samo priciznost in čistočo duha. Podložni mir, s katerim kontrolira.
Človek s severa, misli da je to prava pot.

Jaz napadem z morja - z južne strani.
Polna strasti in ognja v krvi, ter zvezd, ki so me vodile.
Ljudje pod mojim poveljstvom so divji in hitri.
Z zoro, bodo ladje polne smodnika, začele še en zmagovalen pohod.
Čeprav sem ženska - ne morem storiti napake.
Tudi če ne znam nič drugega- znam strategijo.

Naj lev odpre knjigo.

Serenisima, vojna se lahko začne.




...sledeći dan





Vem...

Vsak, ki pride v Benetke, si zaželi, da umre ravno tu.
To mesto tako ubija kot inspirira.
Ne želim si razmišljati o Tomasu Manu.
Mislim na jutranjo svetlost.
Prhteči in neverjetni.

Le kako naj jo ujamem?



Znam...

Svako ko dodje u Veneciju, poželi da umre baš tu.
To mesto toliko umrtvljuje i inspiriše istovremeno.
Uopšte ne želim da razmišljam o Tomasu Manu.
Mislim o jutarnjoj svetlosti.
Treperavoj i neverovatnoj...

I kako pobogu da je uhvatim?





Uvek me je zanimalo da li bi se ovde snašla Leni Riefenstahl. I kako bi njena precizna estetika raščistila ulice i ljude.
Zamišljam organizovanu ekipu kako u oklopnim vozilima stiže u zoru. Velika Dama užurbano izdaje naredjenja i okreće se nervozno da izabere na koje krovove će postaviti kamere.
...Ali nema takvog mesta.

O braći Kaufman ne mogu ni da pomislim, a da ne počnem da se smejem. Džiga Vertov pogotovo, on bi se odmah razboleo.
(Flaerty bi spavao dok bi mu budžet trajao.)
Ako je za Damu bilo nemoguće da ovde pronadje estetsku čistoću, Braća bi se odmah ubedačila. Mrtvo je.
Ma koliko pokušavao, ne možeš da napraviš dinamičan film o Veneciji... Sve se usporava.


Vedno me je zanimalo, kako bi bilo če bi bila tu Leni Riefenstahl in kako bi nejena pricizna estetika prečistila ulice in ljudi.
Predstavljam si organizirano skupino, kako z oklepnimi vozili prihaja v zori. Velika Dama pospešeno poveljuje in se nemirno obrača, da bi izbrala strehe, na katere bi postavila kamero.
...Toda takega mesta ni.

O bratih Kaufman ne morem niti pomisliti, ne da bi se zasmejala. Še posebno Džiga Vertov, on bi takoj zbolel.
(Flaerty bi spal dokler bi mel poln proračun.)
Če je bilo za Damo nemogoče tu poiskati estetiku čistino, Brata bi takoj padla v depresijo.
Mrtvo je.
Kakorkoli se trudiš, ne moreš ustvariti dinamičnega filma o Benetkah...Vse se nasprotuje.






Z durge strani pa se fotografije obnašajo ravno nasprotno.
Zgodovina pritiska na vse strani in kamorkoli se obrneš, ne moreš odstraniti odvečne objekte.
Prerivajo se, medseboj zaletavajo.

Med ekspozicijo pomislim na mehaniko fluida.
Začnem preračunavati pretok zgodovine skozi presek kamna.
Pretok vode skozi vodo.
Povečanje notranje energije fluida pritiskam marčevskega neba.
Vem da obstaja zavist, nekakšna funkcija v funkciji formule.
Da se bitje mora diferencirati.
Če to ne more rešiti višja matematika, verjetno to lahko stori relativna fizika...
Ali filozofija.
In potem se zopet nasmehnem. Samo - znotraj sebe, da ne nasitim sliko še s enim detjlom.



Sa druge strane, fotografije se ponašaju upravo suprotno.
Istorija pritiska sa svake strane. I kako god da se okreneš, ne možeš nikako da skloniš suvišne objekte.
Guraju se, udaraju medjusobno.

U sred ekspozicije pomislim na mehaniku fluida.
Počnem da računam protok istorije kroz presek kamena.
Protok vode kroz vodu.
Povećanje unutrašnje energije fluida pritiskom martovskog neba.
Znam da postoji zavisnost, neka funkcija u funkciji formule. Biće da treba da se diferencira.
Ako to ne može da reši viša matematika, valjda će moći relativna fizika...
Ili filozofija.
I tada se opet nasmešim. Samo - unutar sebe, da ne pretrpavam sliku još jednim detaljem.





I tako...Pošto mi ne dozvoljava da je nekako snimim (dinamički ili statički), Venecija počinje da me nervira mislima o psihologiji.
Koliko svi mi volimo utvrdjene i zaštićene gradove, memljive podrume i novac od trgovine.
Koliko postajemo dekadentni i nenormalni kada smo bogati.
...I ostale bezvezne misli.
Moram odmah da prestanem... da mislim.
Nema ozbiljne strategije kad "hoću sve i hoću odmah".
Ali na ovom čudnom mestu izgleda uopšte nema nikakve strategije.
Kao da je neko na galaksiji eonima dalekoj sanjao vodeni grad...
I on se, eto, iz tog sna stvorio baš tu.

Sa Venecijom, kao i sa ženom, ne možeš ništa na silu.
Povlačim se u sramoti. Moji borbeni brodovi još uvek sagorevaju u luci.

Otvaram put čoveku sa severa.
Neka on pokuša.


In tako...Glede na to, da mi ne dovoli, da jo nekako snemam (dinamično in statično), me Benetke začnejo preganjati z mislimi o psihologiji.
Kako vsi mi občudujemo utrjene in zaščitene gradove, mamljive kleti in denar od trgovine. Kako samo postanemo dekadentni in nenormalni, ko smo bogati.
...In ostale brezvezne misli.
Moram ustaviti...svoje misli.
Ne obstaja resna strategija ko "hočem vse in takoj".
Ampak na tem čudnem mestu, zgleda da sploh ni nobene strategije.
Kot da je nekdo na galaksiji, eonima daleč, sanjal o vodnem mestu.
In on, se je ravno iz teh sanj, pojavil ravno tu.

Z Benetkami, kot z ženskami, ne mored nič na silo.
Iz sramu se povlečem. Moje bojevite ladje, še vedno gnijo v luki.

Odpiram pot človeki s severa.
Naj poskusi on.




...njegov dan


Ja, on je bil bolj moder od mene...
Neopazno se je prikradel v mesto... Ne enkrat, tisočkrat.
Premikal se je neobremajoče med gnečo turistov. Ves zainteresiran je opazoval kako vodiči mahajo z dežniki, poslušal neznane govore kot babilonski eko...

Prihajal je v zimskem času, po najhladnejšem dežju, po največjem mrazu.
Njegov nahrbtnik se je dotaknil vsakega dela Rimskega trga. Poznal je razpored želežniških prog, razpored avtobusa...

Skrival se je v nepomembnih ulicah.

Ni mislil.
Samo sanjal.




Da, on je bio mudriji od mene, bučne i bezobrazne.
Neopažen se uvukao u grad... Ne jednom, hiljadu puta.
Muvao se neobavezno u gomili turista. Zainteresovano je pratio kako vodiči mašu kišobranima, slušao nepoznate govore kao vavilonski eho...

Dolazio je zimi, po najhladnijoj kiši, po najtežem mrazu.
Njegov ranac je dotakao svaki deo Rimskog trga. Znao je raspored železničkih šina, raspored autobusa, buku sa razglasa.

Zavlačio se u nevažne ulice.

Nije mislio.
Samo je sanjao.





Sedeo je na stepeništu kanala koji izlazi na more i pričao sa starcima o vremenu.
Ne, nije pričao, slušao ih je zainteresovano.
Prvi put ih je pažljivo slušao potpuni stranac.
Slušao je, nije mislio.

Nasmešio se uljudno prodavačici maski već prošlog karnevala.
Gledao je sa interesovanjem kako sa maski otpada perje i sjajni premaz...
...Debele golubove i još deblje mačke u rukama bogatih gospodja.

Poznata lepotica u dugoj bundi i sa zlatnim lancem oko zgloba noge je prošla pored njega. Celo pristanište se okrenulo za njom i njenim najnovijim pratiocem.
On nije.

Upravo je video božanski odsjaj negde izmedju vode i vazduha.
Počeo je da shvata...


Sedel je na stopnicah kanala, kateri se izliva v morje in se pogovarjal z ostarelm o vremenu.
Ne, ni govoril, le z zanimanjem poslušal.
Prvič je z zanimanjem poslušal popolnega tujca.
Poslušal je, ni mislil.

Vljudno se je nasmehnil prodajalki mask že minulega karnevala.
Z zanimanjem je opazoval kako z mask odpada perje in sijoči premaz...
...Debele golobe in še bolj debele mačke v rokah bogatih gospa.

Znana lepotica v dolgi bundi in z zlato zapestnico okoli gležnje je šla pravkar mimo njega. Celo pristanišče se je zvedavo obrnilo za njo in njenim novim spremljevalcem.
On ni.

Pravkar je opazil božanski odsev nekje med vodo in nebom.
Zdaj je razumel...







Nihče ni opazil ko je začel krasti svetlobo.
Ni storil samo tega.

...Začel je krasti tudi temo.




Niko nije ni primetio kada je počeo da krade svetlost.
Ali nije uradio samo to.

...Počeo je da krade i tamu.






Svi su ga znali, zato niko nije obraćao pažnju kad bi on prolazio.
Toliko je bio svuda, da ga više niko nije primećivao.
Mogao je na miru da...

Ne, nije otimao.
Samo je uzimao po malo.
Trpao je komadiće svetlosti ispod jakne, da bi mu dali snagu i toplotu. Komadiće srebrnog plamena, otrovnog u velikim količinama.

Pomalo lepljive komade tame je ostavljao po džepovima.
Ponovo sastavljeni - bili bi smrtonosni za potencijalnog napadača.
U manjim količinama odlično su služili za sakrivanje.


Vsi so ga poznali zato ni nobeden obračal pozornosti, ko bi šel mimo.
Toliko je bil "povsod", da ga več nobeden ni opazil.
Lahko je v miru...

Ne, ni odremal.
Samo je jemal, jemal po malo.
Pod jakno je tlačil koščke svetlobe, da bi ga nopolnili z močjo in toploto. Koščke srebrnega plamena, strupenega v velikih količinah.

Zlepljene koščke teme je puščal po žepih.
Ponovno sestavljeni- bi bili smrtonosni za potencialnega napadalca.
Majhne količine so odlično služile za skrivanje.







Normalno počasi je začutil direktne posledice.

Čas je izgubil smisel. Zgodil se je preklop.
Začelo se je čisto slučajno. Neko jutro v pristanišču med turističnimi hidrogliserji je zasijala galija.
Nobeden je ni videl razen njega.

Potem je na trgu srečal četo vojakov, samo še Napoleon je mankal. Verjetno je kakšen zgodovinski film je pomislil.
...Dokler se ni obrnil.

Cel prostor je bil preplavljen s srednjeveškim tovorom, s perzimski trgovci, osli ter konji.
Turisti so igrali vlogo mimoidočih kot da jih ne opazijo.
Nobeden ni obračal pozornosti na glasen vrvež, neznosen smrad in prah kateri se je dvigoval nad njimi.



Naravno da je počeo da oseća direktne posledice.

Vreme je izgubilo smisao. Desilo se preklapanje.
Počelo sasvim slučajno. Na pristaništu je jedno jutro medju turističkim hidrogliserima osvanula galija.
Sem njega, niko je nije video.

Sledeći put je na trgu sreo četu vojnika. Izgledali su kao da im samo Napoleon fali. Pomislio je da se verovatno snima neki istorijski film.
...Dok se nije okrenuo.

Čitav prostor bio je pretrpan srednjovekovnim tovarima, persijskim trgovcima, magarcima i konjima.
Turisti su prolazili nezainteresovano, kao da ih ne vide.
Niko nije obraćao pažnju na buku, nesnosnan smrad i prašinu koja se kovitlala iznad njih.


njegovi koraci





Nije njega uplašilo vremensko preklapanje.

Sledio ga je prizor budućnosti. Grad pod vodom u tišini i skladu.
Na nebu čudne letelice, dolaze po tačnom rasporedu.
Unutra turisti (naravno) - snimaju mrtav grad.

I odlaze.


Niga preplašil vremenski preklop.

Zasledoval ga je prizor prihodnosti. Mesto pod vodo, v skladu s tišino. Na nebu čudna letala prihajajo po točnem razporedu.
Znotraj turisti (normalno) snemajo mrtvo mesto.

In odhajajo.






Da se bo to zgodilo je vedel.
Ampak upal je, da ne tako kmalu...Vsaj še sto let ne.
Še sto, petdeset...

Tako kot sebično misliš, da lahko nekoga poseduješ samo zato ker ga ljubiš.

To ne gre tako.



Znao je da će se to desiti jednog dana.
Ali se nadao da neće tako brzo... Makar još par stotina godina.
Još sto godina, pedeset...

Kao kad sebično misliš da poseduješ nekog samo zato što ga voliš.

To tako ne ide.





...Ali komadići svetlosti ga nisu samo otrovali.
Dali su mu i novi pogled.
Kada se sreo sa sopstvenim likom na Murano staklu, shvatio je da su mu oči dobile boju vode, i kamena, i neba iznad grada.

Da kroz njegove oči protiče čarolija, i živa i mrtva.

Komadići svetlosti i komadići mraka...


...Toda koščki svetlobe ga niso samo zastrupili.
Dali so mu tudi nov pogled.
Ko se je srečal s svojim likom na muranovem steklu, je opazil da so oči dobile barve vode in kamna, ter neba nad mestom.

Spoznal je da se skozi njegove oči pretaka čarovnija, tako živa kot mrtva.

Koščki svetlobe in koščki teme...






...Skozi njegove oči.
...Kroz njegove oči.


(Photos by Primož Bizjak)