Fiesta

Otišla sam najviše da njoj napravim mir od par sati.
Sprema diplomski, histeriše, radi, gori.
I upala u pogrešnu rupu u Golsvordijevoj.
Neki arapski klub, duvaju nargile. Smetao mi je smrad, loša kombinacija.

Napolju se već bilo skupilo par ljudi, pa smo čekali da se čovek popne iz podruma i otključa nam vrata.
Tu sam primetila tog mladog lika, razbacanog, sa istetoviranim jin/jang simbolom na unutrašnjoj strani mišice.
Svideo mi se na neki način.
Znam ga na neki način.
Srešćemo se još u borilačkoj sali, ali tamo na jesen.

Dole dva sata baćate. Nekog i znam, ostali su novi. Lik sa kojim igram par puta ne da je dvostruko, nego je trostruko teži od mene i za dve glave viši. I osećam se kao dete od pet godina i pitam dok se gledam u ogledalu zašto mi uopšte pada na pamet da vodim računa o liniji.

Tetovirani obožava da igra sa mnom. I dalje mi se jako sviđa, ali družićemo se na jesen. U nekim drugim uslovima, na neki drugi način. I uz obavezne modrice. On to još uvek ne zna.
On ne zna da sam hiljadu godina stara, da sam veštica, da se ovog leta bavim zmijama i gmizavcima.
I da mu ne bi bilo spasa ako zagazi tu gde ja ovih dana koračam.

I onda dok ide zamena partnera samo se setim u trenutku, ubodem se škorpionski u trenutku.
I gotova sam.
On mi nedostaje.
U tom podrumu, u toj rupetini, samo mi on nedostaje.
Mi bi to bolje.
Mi bi se smejali više.
Zezali inteligentnije.
Igrali savršeno.

Sinoć je padala sitna kiša iznad Vuka.
I pretrčala sam do tramvajske stanice.
I gledala ta čudna večernja lica ljudi koji se vraćaju kući.
Nijedan bajker nije prošao.

I sve do skretanja u Resavsku konačno sam sklopila strukturu romana. I crnog i plavog. I teraformiranje planete i sisteme za ubrizgavanje ugljendioksida, transport, gravitaciju. Sve rešila. Sve sklopila.
I onaj... ljubavni deo.

Na plejeru se vrtela Trejsi i kroz Masarikovu, kroz sitnu kišu mogla sam da čujem samo to.



Ali nijedan bajker nije prošao.
Nijedan.