U tom trenutku on očekuje da se osmehnem kiselo, pa da počne međusobno izvinjavanje, da mi bude neprijatno, te konsekutivno da on velikodušno primeti nešto lagano duhovito u stilu superiornog mužjaka, pa onda...
Ja gledam ledenim očima, ledenom facom. Kontrolišem šaržer, povlačim slajd, pardon klizač, kako bih videla da nije slučajno metak zaglavljen u cevi, nišanim i pucam.
Zategnem luk i pustim strelu.
Dišem bez prekida, bez stresa.
Priđem mu malo bliže i odvalim ga laktom iz okreta u donju vilicu.
Odvalim ga nogom u glavu bez dodatnog prilaska.
Dišem bez prekida.
Dišem.
-Ajd šetaj malo, kažem mu posle tri ledene sekunde gledanja.
On u šoku još uvek ne veruje da je to čuo. Još uvek procesira da li da to prihvati kao uvredu ili da... šta?
Spušta pogled i odlazi.
Nije tako planirao.
Nisam ni ja.
Okrećem se ostalima, izvinjavam se, kažem pokorno da mi se jako skratio fitilj, ali da sam obično pitoma. I da nije problem da nastavimo da igramo.
Mrzim pasivno-agresivne najviše na svetu.
No comments:
Post a Comment