Pages

Monday, July 17, 2017

Devil to pay


Ma... ima malo manje od dve godine.
Setim se ja madam Lj. i počnem da pretražujem Net. I nađem gospođu.
I počnem pasionirano da gledam njene prezentacije.

A inače je krvava, što bi se primetilo u mojoj porodici, ili je profesionalna kako bi se uobičajeno reklo.

Nastup sa sve kristalnim lusterom na glavi i obaveznom muštiklom.
Prava je.

Mili je naravno bila protiv, jer...
-Ako hoćeš da ti neko gleda, na primer može u karte, evo ja ću. Biću jeftinija, a i nisam prevarant.
Ali jok ja.

I uz Milino škrgutanje zakažem termin. Madam priča, ja slušam, bezobrazno joj upadam pitanjima, a Mili kao verni pisar Nabu, sedi bočno i zapisuje od reči do reči.

I jest vala, madam me je odrala, ali mi nije bilo žao ni jednog jedinog dinara. Pre više od dvadeset godina ispričala je deo moje priče mojoj majci. I koliko je sve tada zvučalo neverovatno, ispunilo se od reči do reči.

Tog trenutka bila mi je bitna zbog posla i tu se raspričala, ali je nenadano otvorila i temu moje udaje. Što je meni tada bilo otprilike van pameti.

-... I onda će on samo jednog dana da ti dođe kući i da ti kaže da se pakujete i odlazite da živite preko okeana.. E sad, ne znam da li je Amerika ili Australija, ali treće od toga nema... I ti ćeš, draga moja, da se izbezumiš, ali ćeš samo da mu klimneš glavom... Evo, vidim te kako se osmehuješ. I počećeš da se pakuješ...

-Lupa bre, lupa kao mentol, reče pisar Nabu kada se seansa završila i predade mi papir. -Uostalom, ja neću da idem ni u Ameriku, ni u Australiju. Tamo je sve debil do debila...
-Nego ćeš da ostaneš ovde? Međ elitom? Daj molim te, ne lupaj. Ići ćeš tamo gde je moja kuhinja, piše ti u horoskopu.

Eto, Mili završi obe srednje škole. Još uvek ima traume zbog Mokranjca, sanja noću ispite iz harmonije i kontrapunkta, s jeseni ima običaj da stoji sa druge strane ulice i gleda u svoj stari prozor iza koga je njen stari klavir (najbolje naštimovan klavir u gradu) i sluša kako neko novo dete vežba.

Upisala je fakultet.
Rastu deca.

Preživela sam njenu potragu za maturskom haljinom, napisala joj najbolji uvod za rad iz astronomije ikada i čak joj pomogala nešto oko amino-kiselina za prijemni.

Sa druge strane, ja sam još u starim poslovima, ali ono što mi se otvara je van svakog očekivanja. Radim na nekom projektu vezanom za Britansku van-teritoriju, preti mi se da ću na ostrva da vodim radnike odavde, blizu je Florida, blizu Kuba i Bahami, zvuči kao laž, ali čekaj, videćemo.
Moja ideja je da podignemo novu Atlantidu, za bogataše naravno. Ali prvo mora da se uradi ovaj projekat i da se sklopi priča na Etereum platformi, i kripto valute, i investitori, i idi mi dođi mi.
Konačno radim poslove za koje sam se školovala i gle čuda, tamo neki stranci me jako poštuju i obožavaju moje ideje.


I eto, pre koji dan setim se madam ponovo.
I uzmem da čitam ono tada napisano.

Učim taj feničanski, koji sam godinama najavljivala ovde na blogu.
On nije ni Srbin, ni hrišćanin, pravoslavac.
On je moja ljubav.

I on se bori sa domaćim padežima, slengom i izuzecima. Ali ne odustaje. A ni ja.

On nema pojma, ali ja znam... Onaj moj osmeh.
Videla sam perfektan ranč u Koloradu sa sve opservatorijom. Raj na zemlji. Mada znam da ćemo na neku obalu i koliko god severna Karolina bila taman po mojoj meri, sve mi nešto miriše na Kaliforniju... Ali tu imam jako dobre prijatelje... I tako, vrtim se u krug.

I fantaziram mu povremeno da hoću da mi pokloni rakuna, ali ne sad. On se osmehuje, kupiće mi konja i slona ako treba, ali rakun je dovoljan... za sada.
A i treba da sretnem neke stare, jako stare prijatelje iz Lakota ekipe.

Za sada je sve standardno. Svi granični prelazi nas znaju, hoteli, kafedžije... ali ja hoću rakuna.

I znam preko kog okeana treba da preletimo.




No comments:

Post a Comment