Hajde da pokušamo

OK, na Netu nas ima raznih, te se volimo ili mrzimo, svejedno, ali...

Evo sve vas iz Beograda molim da pokušamo jednu stvar – da preselimo ministarstva i Vladu na Novi Beograd u staru zgradu SIV-a.
Na taj način oslobodićemo ulice raznih protesta i dolazaka jako važnih likova iz inostranstva.

Znam ja da mi ponaosob ne možemo ama baš ništa da uradimo, ali ako se udružimo i makar nešto probamo možda ćemo ipak i uspeti.

E sad kako?

Ja nemam bolju ideju od ove, ali ako neko ima neka je slobodno objavi.

Potrebno je da nateramo redakciju Blica da danima bombarduje vladu Srbije novinskim člancima i da pokrene kampanju za preseljenje, te da stalno izveštava ko hoće, a ko neće da se seli.
A to možemo da uradimo jedino tako što će što više nas ostavljati takav predlog na web stranici Blica gde je i objavljen članak koji se tiče saobraćajnog kolapsa u gradu.

Molim vas, ostavite svoj komentar i predlog o preseljenju na ovom linku:

http://www.blic.co.yu/beograd.php?id=58446

Hajde da pokažemo da ipak nešto jako dobro i korisno ipak možemo da uradimo.

Da smo ipak neka sila.

Objavio yzse u 27. septembar 2008 12:56:11 | 6 komentara

Podrzavam, ne samo sto je predlog dobar, nego i sto ti pises besno :p
Objavio Omu u 27. septembar 2008 15:42:06

Ta ideja o preseljenju u SIV je odavno aktuelna ali ne i izvodljiva. Toliko ima zaposlenih u raznoraznim Ministarstvima i u Vladi da ne mogu da se "popakuju" u zgradu SIV-a. Odakle znam? Rekli mi ljudi koji rade u nekim Ministarstvima.:) To je jedan razlog. Drugi razlog je sto je sam objekat koji izgleda impozantno u prostornom smislu, poprilicno nefunkcionalan. Treci razlog je sto neki nece da se sele (npr. Dinkic). Kad sve saberes, bojim se da je mrka kapa po ovom pitanju.
Inace, prva ja bih volela da se sve to izmesti sto dalje od centra grada.:)
Objavio Lanna u 27. septembar 2008 16:01:04

Omu,

hvala :)

Lanna,

U ovoj drzavi se ogromne pare trose na budalastine, da sad ne sirim temu (jer sam obecala sebi davno da cu na blogu sto manje da cackam ta pitanja, koliko god da me izludjuju, kao i svakog normalnog coveka)... Naravno da para ima da se zgrada SIVa dovede u funkcionalno stanje.
Sa druge strane, taman bi tako oslobodili neku zgradu u centru za galeriju Zorana Djindjica, sto kao pokusavaju vec godinama. I plus sto bi imali jos zgrada na raspolaganju za razne "normalne" namene.

Bas zato sto Dinkic, ili Kurta ili Murta ne zele, treba da ih nateramo da shvate da oni nemaju pravo da nesto zele, vec samo da nama sluze. Zato ih i placamo, zar ne?
Ako im se ta opcija ne svidja neka se bave drugim zanimanjima...

Zelja mi je da bila da pokazemo nasu "silu", sta moze da uradi online zajednica kada se udruzi i fokusira na jedan cilj.
Stvarno mi je dosta toga da pametni ljudi idu okolo i kukaju kako su okruzeni retardima i kako se nista ne moze promeniti.
Od kukanja nema vajde.

Ali... izgleda da je bilo uzalud. Na sajtu Blica stoji moj i jos jedan komentar u vezi toga i nista vise...
Nikog nije briga... dok mu ne zatreba hitna pomoc ili brz prevoz...
Objavio yzse u 28. septembar 2008 17:19:29

Naša zajednica nažalost nie uspela u nekim ozbiljnijim i egzistencijalnijim stvarima, kao što je pre nekih godinu dana bio pokušaj spuštanja cene mleka sa akcijom nekupovine istog.

Cvrc milojka.
Objavio Morticia u 28. septembar 2008 17:55:42

Morticia se setila lepog primera. A ja te podrzah ovde, jer se nekad osecam neprilicno kad podrzavam akcije koje nisu u mom gradu, jer nisam vezan za njih. "Sta tebe briga..." Mada, i nije da me nije briga. To je moj glavni grad. Ali i drugi cute, oni koje vise zanima, a ja da trcim pred barikade za tudje babe zdravlje...
Objavio Omu u 28. septembar 2008 19:50:19

Morticia (i Omu)

:)))

Ali gledaj logiku... kako mozes da spustis cenu mleka tako sto ga neces kupovati? Mislim, ok, to mozes ti, mogu ja, a sta da radi neko ko bas mora da kupuje mleko? Na koji nacin? Da iznajmi kozu ili kravu?
Krava na fiksnu kamatu?
Rent-a-koza?

Moja ideja od ranije je bila da svi u kraju izbegavamo da kupujemo bilo sta u Maksiju, jer je moja opstina Savski venac prakticno vencana za firmu Delta i nikako da nam omoguci da vidimo i neku drugu firmu. Da li su potkupljeni ili samo lenji, to me vise ne interesuje... Ali polako dizem ruke od svega.
To se vrlo tesko ili nikako da izvesti...

Ali, bez obzira, hvala sto ste makar reagovali na ovo :)
Objavio yzse u 29. septembar 2008 11:06:18

Posle izbora...

Grad je zaglavljen.
Kao i svakog četvrtka. A četvrtkom, kao što znamo zaseda vlada. Nešto važno rade, nema sumnje.
A kad zaseda vlada (namerno malim slovom), onda svako koga muči neka muka ode pred Zgradu vlade (verovatno je ovde pogrešno pisati velikim slovom, ali nema veze).

Ovog puta setili su se ratni vojni invalidi. Ok, nemam ništa protiv, štaviše potpuno ih podržavam. I proletos sam bila uz štrajkače tada kada smo čekali da se oslobodi Kneza Miloša ne bi li krenuo saobraćaj.
Sedela sam u troli sve se razmišljajući da li da izađem i nastavim autotabanima, a onda se spasonosno setih da u kesi imam pakovanje od pola kile čokoladnih napolitanki. Pa sam jela. I jela... I jela.
Posle mi je bilo muka, tek tada ne bih mogla peške.
Ostalo mi je samo da čekam da saobraćajna policija pomeri tih par ljudi koji blokiraju ovamo, da ih potisnu da blokiraju onamo (u Nemanjinoj).
I setiše se... posle samo sat vremena. Što je uspeh, priznaćete.
Trola je polako prolazila, skoro prazna, a ja sam puna stomaka gledala umorno u te gladne ljude koji su zapucali iz provincije da se bore za svoje živote.

Eh, da... samo što je ovog puta situacija bila malčice drugačija.
Sipila je ta divna kišica, uspela sam da uguram dete, ranac i sebe u autobus i da namolim vozača da nas pusti da se provučemo do njega. Hvala trostukom Bogu što nam se smilovao, jer bi već na sledećoj stanici bile pregažene od strane dve starije gospođe koje su očajnički ponavljale da prevoz čekaju već sat i po, i nisu odustajale. I na kraju su i ušle... Kao što rekoh, ali nije zgoreg još jednom – hvala ti Gospode.

Ostatak puta Mili je zamišljala da vozi autobus, a ja sam kombinovala situaciju u glavi. Ovako nešto...

Mi smo narod prepun retarda, „#$%&/%$!!!
OK, mi smo narod prepun retarda, da ne zaboravim, ali...

Pobogu, pa nas je sveukupno oko 7 miliona duša. Ima nas kao pola Njujorka. Možeš nas organizovati, očistiti, podučiti, prevaspitati, reorganizovati za vrlo kratko vreme... jer nas ima malo.
Ali nema ko.

I onda poludim jer se setim kako se Demokratska stranka (kao napredna struja i idimidođimi...) večito zaklinje u Zorana Đinđića. Njega se posebno često prisete pred izbore.
Ali samo nikako da primene makar i jednu od njegovih zamisli.

Recimo, Đinđić je imao ideju da se sva ministarstva i vlada prebace u zgradu SIV-a na Novom Beogradu, koja ionako zvrji prazna.
Što se mene tiče, u istom smislu mogli bi da smanje broj poslanika i da celu komplet Skupštinu presele na isto mesto.

I onda šta?

Kako šta? Onda će 1. sva ministarstva (plus skupština) biti na jednom mestu, 2. blizu su im aerodrom, široki bulevari, hoteli, ko god da se seti da ovde sleti i odavde poleti, i 3. ko god da protestuje, štrajkuje ili šta god to sada slobodno može i da učini na onom ogromnom platou ispred same zgrade, neometajući ostalu sirotinju koja pokušava da koristi javni prevoz.

Ne, da budemo načisto, bilo je nekih indicija da će to i da urade pre par godina, ali se prvo kao pobunilo Ministarstvo vera i na kraju – ništa.
Kakve su to naše vere, pitala sam se tada... A sada ne da nema vere, nema ni grama mozga.

Posebno su sjajne one situacije kada stignu strani političari pa recimo zaustave gradski prevoz (GSP), ali puste sve ostale. To mi je evo već par decenija (ma... onoliko dugo koliko sam svesna) potpuna, apsolutna enigma. Pa da, normalna stvar da će potencijalni terorista da uđe u trolu i vozi se sa sve tetkama i penzionerima, noseći eksploziv u onom kariranom cegeru.
Ne znam stvarno... A verovatno da saobraćajna policija ipak zna bolje.

Tek... u mojim snovima jednog dana hodaću čistim, prohodnim i dobro organizovanim gradom. Povešću Mili u par muzeja, kulturnih centara ili galerija na mestima gde su nekada bila ministarstva, a kao specijalni događaj odvešću je u zgradu gde je nekada bila skupština, a sada Prirodnjački muzej.
I tamo gde je nekada sedeo Radoman, i Kurta i Murta... biće nekoliko skeleta mamuta. Sa strane minerali, pa presovani leptiri... Divota.

...

I da, u toj divnoj svetloj budućnosti imaćemo i grejanje u hladnim danima.

Letos je Đilas u sklopu svoje kampanje za gradonačelnika (a ne znam zašto kada nam uopšte nisu ni dozvolili da izglasavamo gradonačelničko mesto) ulazio u kanalizacioni sistem. To mu se toliko svidelo, u pokušajima da nam se dodvori, da me je par puta hvatao strah da ne iskoči kada podignem poklopac u kupatilu.
Sada ima važna posla i nema radikala da ga gnjave, tako da o grejanju nema kada da misli.

Deca se razboljevaju, časovi u školama su skraćeni zbog hladnoće, babe i dede padaju po ulicama, hitna pomoć se jako teško probija...

Čekaćemo još 4 godine... na nova prazna obećanja.

Nedelja popodne

Nisam znala zapravo šta se dešava, tad kad sedoh nešto da otkucam.



Kad ja tamo, ono međutim...

Izgledalo je isprva kao neki seks.
Samo što nije bilo to.



Mutant mrav sa krilima ili neko čudo što liči na raspomamljenog mutant mrava je dohvatilo našeg Romea.
A lepo sam ga mesecima molila da ode skroz iza u ugao, tamo kod Julije. Džabe, kad nije hteo da sluša.



I onda ga je mutant uzeo i odneo napolje.



...Siroti Romeo.

Objavio yzse u 18. septembar 2008 19:28:31 | 2 komentara

Siroti!
Objavio Morticia u 19. septembar 2008 18:01:13
Ma, zbog Julije mi je najzalije...
Objavio yzse u 22. septembar 2008 11:36:22

Despina

Još uvek svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući

Svako jutro velika kašika mleča u medu, pa pola sata kasnije vitamin B1 i 15 miligrama čistog otrova koji imitira kortizol.
Nešto kasnije kompleks B vitamina i B12 posebno. Uz doručak koji se sastoji ili od šljiva ili od breskvi.
Dva sata kasnije 1000 mg kalcijuma sa magnezijumom i cinkom.

S vremena na vreme vitamin C.

Od popodne do uveče lep raspored presovanog sibirskog ariša. Jak je do zla boga, u početku su mi pucali kapilari u beonjačama.

Tu i tamo po 15 miligrama folne kiseline, nije na odmet 5 dana u mesecu.

Posle... glina, pa zeolit.

Biao mi daje mlevene mrave. Tvrdi da nema ničeg što je toliko jang... I mineralne kuglice. I za njih kaže da su jače od bilo kog mineralnog kompleksa u tabletama.
I ja znam da je u pravu, ja ih pijem. Prave se po bhasma alhemičarskoj tehnologiji staroj par hiljada godina.
Ali to nije ništa, okreće se on strogo. Ako ne budeš radila Či Gong kao da ništa nisi ni uradila. Svaki dan, svaki dan kako god da se osećaš, svaki božiji dan ima da radiš vežbu. Svako jutro i svako veče.
Moraš da pronađeš svoj centar.

I ja radim. Radim svaki božiji dan. Zasipa me sitan sneg, pa za njim kišica, onda Sunce. Džogeri me zaobilaze u strahu, policijski džip se parkira nedaleko i iza zamračenih stakala osećam njihove zbunjene poglede. Ne znaju šta ja to u stvari radim.
Tražim svoj centar.

Kriziram u 9. minutu, ali nastavljam bez pogovora. U glavi mi odzvanja medeni glas Mary Wells, ali Biao mi je zabranio da pevam kada počne da me boli.

Nothing you can say could make me run away... from my guy..., peva ona dok tri kapljice znoja klize niz kičmu.
No handsome face could ever take the place of my guy...

Pogled mi je prikovan u jednu tačku i kada završim sa svojih 16 minuta (a moram da doteram do sat vremena) neću moći da se pomerim. Razvući ću ruke iznad glave, taman toliko da drot u džipu pomisli kako se bavim okultnim radnjama. A onda ako uspem da skupim noge i sastavim plan za hodanje valjda ću stići na vreme da ručam (sirovi raštan, spanać ili kelerabu).

Četiri dana nedeljno hatha yoga, uz krija i rađa jogu. Brojim dahove kroz nozdrve, uravnotežavam Idu i Pingalu. Pratim tok meridijana u telu, pratim krv, pratim svoj duh.

Despina očajnice, tamo u Neptunovom maglovitom zatvoru.

Tri dana nedeljno žrtvujem se Zorici, opakoj amazonki. Danas uzimaš teže tegove i povećavamo broj trbušnjaka... I gde je osmeh? Kada ti je najteže hoću da vidim osmeh.
Kao na porođaju, dobacujem ja, ali ona ne čuje. Upravo je pojačala naš hit uz koji radimo vežbe sa šipkama. I tu pevam, pevam jer me boli... I nije zabranjeno. A i idealno se uklapa uz moje postojeće stanje.

I’m on fire baby... and I’m burning...

Sat vremena kasnije, posle vojničke torture, posle jedne promenjene majice, pola litre vode, pakovanja papirnih maramica i tri puta u želudac vraćenog raštana (ili u grđem slučaju lubenice) vezujem maramu sa praporcima oko kukova i prepuštam se Ivani.
Ona me pogleda ispod oka i samo mi pokaže prstom da zadignem majicu i spustim trenerku na kukove. Zvučiš kao Deda Mraz, dobaci mi u prolazu. Tako se i osećam... kao Deda Mraz. A praporci bi trebalo da zvone kao u „Hiljadu i jednoj noći“.
I onda počinjemo, bubreg u ležište, bubreg van ležišta. Horizontalne i vertikalne osmice, pokret rukama „harim“, savijanje unazad do zemlje.
Samo nežno, opominje me ona. Kada igraš onda igraš, ne treba da se biješ.
Da, da... Venera... ne Mars, ponavljam sebi. Ali povuče me... Muzika je brza i već vidim nečiju glavu na tanjiru... Kao Irodijada. Ili je bolje da izvučem bodež u trenutku kada...
Opet si izletela, čujem njen glas. Nežno. To je igra zavođenja...

To jeste igra zavođenja. To je više od igre...

Bhairava za šta, za koga me spremaš?

Na kraju sveta

…She's making movies on location
She don't know what it means



But the music make her
Wanna be the story
And the story was whatever
Was the song, what it was...



Rollergirl, don't worry
DJ play the movies
All night long, all night long



Slipping and sliding
Yeah, life's roller ball
Slipping and a sliding
Skateaway, that's all



…Skateaway

Gitarista

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući

Nije moglo na drugi način. Prosto smo morali da se sretnemo. Ako nikako drugačije, a ono u tom drugom svetu, u second life-u koji smo sami kreirali na Netu. Kada su na delu Uran i Venera i ne može da bude realno, postojano. I ja sam sve to znala, a opet... nisam mogla da izdržim. Kao Pandora otvorila sam kutiju za koju sam pretpostavljala da nosi preokret i razočarenje.

Ali zašto? Pitam se često i sama. Zbog tvog Sunca u konjunkciji sa Uranom u Škorpiji, zbog tvog Marsa u Lavu? Pa, možda...
Tamo negde pred zoru, na ulici je samo gust mrak. I moj pogled. Onaj što te prati kada se vraćaš kući crn, taman kao tvoje škorpionsko Sunce, lavovskog hoda i držanja kao tvoj Mars. Mesec u opoziciji sa Neptunom, sa gitarom na leđima. Hodaš opušteno i samouvereno, a za tobom ostaju izmaglice testosterona. Svetlucave izmaglice koje se u zoru kondenzuju i kvase asfalt. Ljudi prolaze žureći na posao i osećaju se čudno, kao da ih je odjednom zapahnula snaga. Ispravljaju povijena leđa i počinju da se osmehuju. Misle da je to snaga jutra... Ali samo moj pogled zna da si prosuo mušku magiju za sobom. I da će ona trajati sve dok je perači ulica ne unište šmrkovima, jer jedino reka može da uništi reku. A onda... Dan će biti običan, ma kakav da je, jer tvoj trag je obrisan... Do sledećeg prolaska.

Tvoj um sastavljen od Meseca u Blizancima i Sunca i Urana u Škorpiji, i tvoje srce u kom vlada Saturn. Brzo, sajber, u kablovima, večito u struji, u sagorevanju, u bolu. Ledenom muškom bolu, suzdržanom, sa osmehom.
U momentu kada mi tranzitni Neptun iz 5. kuće poslednji put kvadrira Venerom, i kada Uran na nju šalje trigonski zrak, svaki gitarista od srednjoškolca do zrelog muškarca nekako kontaktira sa mnom, slučajno ili namerno, u realnom ili virtuelnom životu. Ali, moj izbor si samo ti.
U toj divnoj armiji muškaraca, tom savršenom poretku gde se od soba, podruma, garaža, pa sve do profesionalnih studija i klubova priključuju pojačala i ipak gori vatra pobune - tražim tvoje lice. Tako poznato, tako nalik mom. Azijatsko, mongolsko. Ono lice koje osvaja svet, na kome gore dva tamna oka, a iza kog se krije bolna vatra destrukcije i nove kreacije.

Nisi ni znao da sam slušala tvoju muziku i pre no što si mi poslao prvi mejl. Uzimala sam je, krala sa Interneta. Prvo polako da se uverim da ti megabajtski fajlovi imaju svrhu, a zatim redom – sve. A ti fajlovi i jesu sadržavali sve. I harmonija i ritam i melodija su bili hard-core, baš onakav kako izgledaju ženski Mesec i Venera u Škorpiji, ono što je moja duša godinama priželjkivala da čuje. Jeziva radost i muška snaga uvek pomalo pomešana sa ludošću. Snaga i radost uz koje je teško plesati, ali je vrlo lako prevrnuti autobus, kamene žardinjere i probiti policijski kordon. Iza ugla, tamo u mraku, trojica sa štanglama. U železničkom tunelu u uskom prorezu svetla samo slučajno otisnuta slika škorpionskog žalca... Jurnjava motora auto-putem... Skraćene puške, produžene motke, lanci... Muške igračke. Radost 8. kuće.
I znam da su na tvojim svirkama večita dekoracija te sporadične tuče, jer to je taj lavovski Mars u zlatu i sjaju... i u krvi.

Crni

Kada se čujemo telefonom glasovi nam zazvuče poznato. Kao da smo se znali godinama, hiljadama godina. To su glasovi koji se nadopunjuju, u krevetu, u kuhinji, na ulici. One boje muško-ženske koje bi zvučale savršeno uobičajeno kada bi se na kratko dogovarali ko će da svrati do pijace, a ko da vodi dete kod zubara.
Ali za sada...pristojni smo i suzdržani, pomalo spetljani. U onom svetu, u tom „drugom životu“ – to je potpuno drugačija priča. A i kakva bi i mogla da bude? Moja Venera tačno na po 2 stepena između tvog Sunca i Urana, tu gde mi je ugodno, gde se osećam ženstvenom, zaštićenom, istina u svemirskom šatlu, tamo negde gde se potiru i vreme i prostor, gde je čudno i meni sasvim odgovarajuće. I suština ostaje – Sunce i Venera, žena u sjaju muškarca. Tvoje Sunce na 7 stepeni od mog Meseca, savršeni roditeljski par. Oni koji su sposobni da kreiraju krug vatre da bi zaštitili decu, da ih vaspitavaju i strogo i labavo, da im pokažu i omoguće sve, i da im na kraju otvore prolaz iz koga može da se ode u svet i uvek vrati u sigurnost doma. Moj Mesec u trigonu sa tvojim, jer duše su nam harmonične. I kada je teško i komandant i glavni navigator našeg broda, svemirskog broda ostaće zajedno kroz kišu meteorita i u sred magnetne oluje izvući će posadu iz opasnosti. Jedan će da diktira koordinate, drugi da po njima usmerava kormilo, bez panike, bez drame, samo sa osmehom. Opasnost smo nas dvoje i ništa više. I šta bi moglo toliko da nam preti kada i život i smrt jesmo mi.
Moj Jupiter u tvom Zenitu, donosim ti dobru vest... uvek. Tvoj Zenit na početku moje 5. kuće – tvoj uspeh je moja radost. Tvoj Mesec u mom Zenitu, tako zgodno smešten da bi mogao lako da rasturiš moj Saturn, da se raspe u prah, da me zaboli kad god razmišljam tvrdo i bez milosti. Da nas oboje zaboli tada kada me tvoj Mesec tiho obori na kolena i kada moj Saturn prospe ledenu tišinu...
Moj Neptun sa tvojom Venerom i Merkurom. Opčinjen si svetom koji kreiram oko svog deteta, opčinjen znanjima koja ne zna svako. Ko je od nas dvoje upecan u vodama fantazije? I ko se još uvek koprca u mrežama želja?

Ne, u suštini mi oboje ne želimo da se nešto desi. Ne živimo u istom gradu, navike su nam na izgled drugačije. Jedna prava ženska Škorpija, prikrivena kao Vaga, sa Saturnom u Zenitu. Teška i sebi i ljudima i bogovima. A sa druge strane muška Škorpija, jakog Lava, a sa punom 6. kućom. Bez odmora, spavanja, bez milosti.
Tvoj Pluton iz 5. na mom Uran – Merkuru iz 1. kuće. Opasna situacija, eksplozivna. Ali isto tako moje Sunce – Pluton iz 1. na tvom Saturnu u 5. kući. I to u onom momentu kada tebi Saturn ponovo ulazi u kuću gde je natalno smešten, kada se približava čas njegovog prvog povratka. Da li smo spremni za dodir ljubavi? Da nas veže, muči i zajedno poseče. Da ostane tanak mlaz krvi kada ljubav mačem bude ispisivala tvoje ime u mom srcu i moje u tvom.

Čak i sada kada kucam tekst koji zapravo nikada i nije trebalo da se napiše, kada ono što treba da bude napisano čeka tamo negde u periferijama moždanih magistrala, kada vrlo ozbiljan sadržaj u kome smrznute trupe prelaze Albaniju dok ih vojvoda krajnjim naporom volje vodi, a dim njegove cigarete, dim koji ce ga na kraju i dokrajčiti – stoji zaleđen kao u filmskom frejmu, ti osećaš da mislim o tebi. Znaš i zoveš, ponovo pišeš. Upadaš u nedoba, onda kada želim samo razigrane boginje inspiracije.

Mesec u žici

Dok raspoređujem vojsku po zavejanim bespućima sećanja, ne mogu a da ne razmišljam kako je to čudno. Moj Saturn na tvom Mesecu i tvoj Saturn na mom Suncu (i Plutonu). Da li su se naši preci poznavali, da li su nas vezali nekim nevidljivim zavetom? Da li smo se sami vezali nekada davno? Ne želimo se, mi zapravo osećamo da ne treba da se vežemo, ali... Ko nas pita? Kako da se odupremo Suncu, Mesecu i Saturnu kada se od njih život i sastoji. Sa tobom je naporno, a bez tebe besmisleno. Sa mnom je teško, a bez mene pusto, prazno.
I odakle ti uopšte ta navika da mi pričaš i pišeš sve? I odakle meni da to slušam? I kako te zaista nije sramota da mi tek tako, meni strancu, ispisuješ sve? Zavođenje si masterovao, to mi je jasno. I za razliku od velegradskih usamljenika koji bezuspešno i godinama čekaju da neka ona njima priđe, to sa tobom nije slučaj. Taj Mars u Lavu - to jeste drama, od kreveta pozornica. Zameraju ti uvek da imaš previše energije, i u muzici i u svemu. Ali ko to? Oni koji su slabi da se sa tobom nose. Kiffa australis – vatra gori u tebi. I ima li šta jače od vatre u vodi, od vulkanske reke?
Samo... ti ne znaš je da je moj Mars u Biku. U 8. kući. Dovoljno daleko od tvog da nemamo kvadrat, ne možemo fizički da se povredimo, ili povređujemo. Ali i dovoljno daleko da se aktivira trigon... Jer ja sam jedina koja sme da ti izađe na crtu.
Šta misliš - šta mogu da urade takva dva Marsa? Ne, u tim trenucima ti ne misliš, jer magiju kreiram ja.
Pravim se nevešta, a sve vreme razmišljam da li si ti taj pravi čovek sa kojim bih konačno mogla da isprobam tantre, prenos niže energije u duhovnu sferu. Bojim se samo da ne izgoriš, jer dovoljna je varnica. A tu bih varnicu svakako morala da bacim... Tu u tom zapaljenom krevetu gde Mars prerasta u Pluton.

Ne, ne želim da budem sa tobom. Kukavica sam i ne mogu da gledam, da se suočim sa tim trenutkom, alhemičarskom transformacijom u kojoj se ti pretvaraš u plamen, a taj se isti plamen pretvara u dete.
Tvoj Saturn me ledi i šalje ti zvanično obaveštenje da koliko god želeo, dete ćeš morati i dalje da čekaš.

Ali opet... Gledaj... Gledaj našu kompozitnu kartu. Znam da ne razumeš, niti te u suštini interesuje, ali ipak pogledaj. Ko može da se pohvali ovim? Ascedent nam je u Lavu, MC u Ovnu – mi jesmo ratnici. Ali ono što je važnije – mi u 4. kući imamo stelijum Sunca, Severnog čvora, Urana, Merkura, Jupitera i Venere. Mars iz 11. pravi trigon od Sunca do Urana, tačno na pola puta sekstiluje Mesec u 2. kući. Saturn iz 1. ima trigon sa Neptunom iz 5. (vrh 5. kuće u Škorpiji), a tačno između njih je Pluton u 3. kući. Sve, ali bukvalno sve se odnosi na dom, na decu koja rastu pod okriljem umetnosti, a najviše muzike, gde se obraća pažnja na budućnost i gde su reči skupe, možda vojničke, ali svakako isceliteljske.

I onda?

Ništa... Venera i Uran.
Koga na kraju više zaboli? Ko inicira prvi? Pa, Venera naravno, iako to zvuči neverovatno. Ali kada je Uran u kombinaciji sve se izokreće naopako. Venera prekida, a Urana više boli.

Od mog rođendana do tvog, od onog beskrajnog stelijuma iz naše iluzorne 4. kuće – mi imamo tišinu.
Neptun se smeje kvadrirajući mi Veneru poslednji put.
Spaljujem sve što znam, brišem sve natalne karte, i sinastričku i kompozitnu, i sve fajlove.
Neptun baca svoj otrovni zrak i nema više...

Samo... Da li? Hoću li ga pustiti da me još jednom prevari? Rekla sam da ako treba – pevaću i sviraću. I tačno to i radim.
Tamo dole kod reke, iza sajamskih hala stoji brod, jedan od mnogih. Crn i ofucan, sakriven, pravi Proteus. Vlasnik drži kafanu, polupraznu, večito preglasne, napregnute narodnjačke muzike.
Da li smem?
Naravno da smem, vlasnik i kelner me znaju. Dolazim često sa detetom u doba kad niko ne dolazi, da se igramo, da izvaljujemo takve ideje od kojih njih dvojica ne znaju da li da se smeju ili da se spreme i skaču u reku za nama u slučaju potrebe.

Mogu li? On me začuđeno pogleda, pa klimne glavom.
Razvlačim kabl jer hoću na palubu.

I počinjem...
Nema tu tvoje snage, ali nije ni ovo loše. Poslužiće kao uređena buka, kao nekakva melodija. Akordi se kotrljaju lagano kao talasi, tekst vadim negde iz sećanja....

Zvuci se pojačavaju, usmeravaju od Save prema Dunavu, pa dalje ka jugoistoku. Glas mi je sve jači, a melodija sve brža, čvršća, ispunjena snagom.

I ona solo završnica koja traje kao reka, kao vreme, kao Saturn. I tišina i moj pogled... i ništa.

Usamljeni aplauz, mada vidim da mu i nije baš prijalo. Ipak, pomaže mi da vratim pojačalo na njegovo uobičajeno mesto. I sam sebi se čudeći poziva me da opet dođem, da razbijem monotoniju...
Dok razmišljam telefon počinje da zvoni.

Neću ni da pogledam, znam da si osetio moju energiju. Nisi mogao da se odupreš. Neću, ne želim da pogledam, da se javim, ali znam da ni ja ne mogu da se oduprem.
...Ko se od nas dvoje još uvek koprca u Neptunovim mrežama?

Samo Saturn ima odgovor, samo vreme pokazuje suštinu. Samo vreme lagano uništava srebrnastu izmaglicu...

Welcome you from out of space

You with your innocence and grace...

Planinarčice, uživaj u svom prvom sunčanom danu.