Brza, da brža ne mož' biti.
Uhvatilo me je neko ludilo ovih dana da spremam, pa dok me ne prođe, a tek u planu stoji tart od badema sa limun kremom... Ne znam, trudna nisam... Za sada.
Elem, krenem ja tako do banjičke pijace u potrazi za sasvim drugim stvarima, pa kad sam već tu da vidim da li prodaju one gotove tamne okrugle kore koje se pronalaze jednom u hiljadu godina, ali valjaju.
To mi inače treba za jedno zajedničko pravljenje Švarcvald torte koju pripremam kao iznenađenje, no nije na odmet da znam gde da ih nabavim unapred, pošto volim da pripremim teren za bitku (prvi Sun Cuov postulat).
I nema, nema nigde tih kvalitetnih. Po radnjama zdravih hrana imaju neke četvrtaste kao one Tako kore i uopšte mi se ne sviđaju. I kad sam već tu (a čula sam da ima u Merkatoru u Beograđanki, ali ne želim da rizikujem) uletim u onaj novi supermarket.
Ništa specijalno, ali ugledam okrugle kore. Ne izgledaju spektakularno, ukus pretpostavljam da je kao kod Tako, ali nisam smela da rizikujem. Ubacim to u korpu, kao ostaviću ih kada mi zatreba, a onda pomislim da ne smem da rizikujem i da je bolje da ih isprobam u kući, na mojim domaćim životinjama pa tek onda izađem pred cara.
Te u korpu ulete i dva pakovanja zamrznutih višanja od po 300 gr i jedan litar Megle slatke pavlake, za koju sam kasnije iščitala da je biljna tojest veštačka (kakav peh). Ali kada se trujemo - idemo do kraja. Ovo je ionako namenjeno meni i mojim najmilijima.
Zaboravila sam vanilin šećer (nikad od mene kuvarica), a čokoladu sam imala u šteku - K plus od 200 grama, mada mi je začudo trebalo manje.
Uz ovo je još išao i kakao prah i 4 kašike nekog grčkog alkohola koji ima ukus kao višnjevača.
Dakle sastojci redom:
-gotove kore za tortu (okrugle 3 komada)
-600 grama zamrznutih višanja bez koštica (koje valja odmrznuti)
-200 grama čokolade za kuvanje
-4 kašike višnjevače ili sličnog
-2 prepune kašičice kakaoa
-1 kašičica karanfilića u prahu ili cimeta
Prvo sam čim sam ušla u stan i oprala ruke izručila sve višnje na đevđir ispod kog je bila još jedna posuda da sakuplja sok, nadajući se da će otopiti brzo. Nisu baš, ali nije bilo ni važno.
Zatim sam skuvala kakao kao što se kuva šoljica kafe. Provrila je voda u džezvi, odlila sam pola u šoljicu sa strane, u džezvu ubacila sav kakao, dobro umešala, vratila na ringlu, provrilo je, zatim sam dodala ostatak vrele vode i ostavila da se malo prohladi.
Zatim sam uzela veliku posudu i izručila svu pavlaku u nju. Pošto piše da je zaslađena manula sam se razmišljanja o dodavanju šećera. Prvo sam je mutila mikserom srednjom brzinom dok nisam pobelela od dosade i dok se nije čvrsto umutilo, a onda sam strpala činiju u frižider.
Otvorila kutiju sa korama i razdvojila ih. Po svakoj kori sam polila onaj prohlađeni kakao ne bi li narečene kore dobile ikakav čokoladni ukus. I ostavila da se upije.
Onda sam se uhvatila rendanja čokolade, na sitno rende, i stigla negde do pola. Taman kad mi je dosadilo (a to je uvek brzo) setila sam se slatke pavlake u frižideru, izvadila je i brže je mutila jedno 5 minuta. Sada je stvarno bila čvrsta.
Vratila se rendanju čokolade i kada sam shvatila da mi je činijica ispod prepuna čokoladnog praha - prestala sam. Otprilike je unutra bilo nekih 150 grama. Što je super pošto ova kuvarica tradicionalno mora da uzme komad, a i njen verni satelit u obliku mladunčeta koji obleće, drpa i tura prste tamo gde ne treba.
Mladunče u tom trenutku nije bilo prisutno, te je kasnije iznenađenje bilo kompletno.
I sad... Na izabrani veći okrugli poslužavnik se stavi prva kora sa upijenim kakaoom (ne mogu ja da kažem kakaom), na nju se redom poređaju višnje (još nisu skroz otopljene, ali nema veze), pa se sve pospe sa one 4 kašike višnjevače i preko toga moj izbor je bio karanfilić.
Od gore ide debeo sloj slatke pavlake, što je u neku ruku bila i greška, ali obožavam debele filove u tortama.
Na to ide debeo sloj rendane čokolade, pa sledeća kora.
Na sledeću koru ponovo višnje, pa pavlaka, pa čokolada, pa treća kora.
Usput sam se setila da ostavim desetak višanja za ukras.
Preko treće kore i cele torte premaže se pavlaka i ostavi malo za dekoraciju. Pa se vrh torte pospe ostatkom rendane čokolade (taman je bilo dovoljno svega) i onda se špricom napravljenim od kese za zamrzivač dekoriše i ukrasi višnjama.
Nisam uzela pravi špric za torte pošto me je neopevano mrzelo da imam više za pranje sudova, no kesa je traljava rabota. Nema tu onog pravog oblika.
Ali ako je za neku utehu torta je izgledala komično i domaće (to "domaće" je moj kućni termin kada nešto izgleda daleko od savršenog).
I naravno, trebalo je da makar 5 sati ili preko noći odstoji u frižideru, ali to sveto pravilo ne važi za mene. Odmah sam isekla parče i odmah shvatila zašto ne valja imati toliko tanke kore, a toliko debeo fil.
U mom tanjiru bila je jedna interesantna gomila, ali je ukus bio fenomenalan.
Ali stvarno fenomenalan.
I znala sam da ćemo se podaviti u njoj.
Mladunče po povratku i otvaranju frižidera nije moglo da veruje u ono što vidi, da bi posle minut neverice pitala i pametno pitanje - E izvini, a ko je pojeo četvrt torte?
Ja sam joj samo namignula i sve joj je bilo jasno.
Sutradan ono što je preživelo u frižideru je imalo još bolji ukus, ali i to je smazano čas posla, sa unapred utvrđenim rezervacijama.
Sve u svemu potrebno je oko pola sata za kompletno pravljenje.
Nedovoljno da se presluša ceo album, ali dovoljno da Luter peva i dok sedim opuštena punog stomaka i sa osmehom na licu.
