Još uvek svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući
Svako jutro velika kašika mleča u medu, pa pola sata kasnije vitamin B1 i 15 miligrama čistog otrova koji imitira kortizol.
Nešto kasnije kompleks B vitamina i B12 posebno. Uz doručak koji se sastoji ili od šljiva ili od breskvi.
Dva sata kasnije 1000 mg kalcijuma sa magnezijumom i cinkom.
S vremena na vreme vitamin C.
Od popodne do uveče lep raspored presovanog sibirskog ariša. Jak je do zla boga, u početku su mi pucali kapilari u beonjačama.
Tu i tamo po 15 miligrama folne kiseline, nije na odmet 5 dana u mesecu.
Posle... glina, pa zeolit.
Biao mi daje mlevene mrave. Tvrdi da nema ničeg što je toliko jang... I mineralne kuglice. I za njih kaže da su jače od bilo kog mineralnog kompleksa u tabletama.
I ja znam da je u pravu, ja ih pijem. Prave se po bhasma alhemičarskoj tehnologiji staroj par hiljada godina.
Ali to nije ništa, okreće se on strogo. Ako ne budeš radila Či Gong kao da ništa nisi ni uradila. Svaki dan, svaki dan kako god da se osećaš, svaki božiji dan ima da radiš vežbu. Svako jutro i svako veče.
Moraš da pronađeš svoj centar.
I ja radim. Radim svaki božiji dan. Zasipa me sitan sneg, pa za njim kišica, onda Sunce. Džogeri me zaobilaze u strahu, policijski džip se parkira nedaleko i iza zamračenih stakala osećam njihove zbunjene poglede. Ne znaju šta ja to u stvari radim.
Tražim svoj centar.
Kriziram u 9. minutu, ali nastavljam bez pogovora. U glavi mi odzvanja medeni glas Mary Wells, ali Biao mi je zabranio da pevam kada počne da me boli.
Nothing you can say could make me run away... from my guy..., peva ona dok tri kapljice znoja klize niz kičmu.
No handsome face could ever take the place of my guy...
Pogled mi je prikovan u jednu tačku i kada završim sa svojih 16 minuta (a moram da doteram do sat vremena) neću moći da se pomerim. Razvući ću ruke iznad glave, taman toliko da drot u džipu pomisli kako se bavim okultnim radnjama. A onda ako uspem da skupim noge i sastavim plan za hodanje valjda ću stići na vreme da ručam (sirovi raštan, spanać ili kelerabu).
Četiri dana nedeljno hatha yoga, uz krija i rađa jogu. Brojim dahove kroz nozdrve, uravnotežavam Idu i Pingalu. Pratim tok meridijana u telu, pratim krv, pratim svoj duh.
Despina očajnice, tamo u Neptunovom maglovitom zatvoru.
Tri dana nedeljno žrtvujem se Zorici, opakoj amazonki. Danas uzimaš teže tegove i povećavamo broj trbušnjaka... I gde je osmeh? Kada ti je najteže hoću da vidim osmeh.
Kao na porođaju, dobacujem ja, ali ona ne čuje. Upravo je pojačala naš hit uz koji radimo vežbe sa šipkama. I tu pevam, pevam jer me boli... I nije zabranjeno. A i idealno se uklapa uz moje postojeće stanje.
I’m on fire baby... and I’m burning...
Sat vremena kasnije, posle vojničke torture, posle jedne promenjene majice, pola litre vode, pakovanja papirnih maramica i tri puta u želudac vraćenog raštana (ili u grđem slučaju lubenice) vezujem maramu sa praporcima oko kukova i prepuštam se Ivani.
Ona me pogleda ispod oka i samo mi pokaže prstom da zadignem majicu i spustim trenerku na kukove. Zvučiš kao Deda Mraz, dobaci mi u prolazu. Tako se i osećam... kao Deda Mraz. A praporci bi trebalo da zvone kao u „Hiljadu i jednoj noći“.
I onda počinjemo, bubreg u ležište, bubreg van ležišta. Horizontalne i vertikalne osmice, pokret rukama „harim“, savijanje unazad do zemlje.
Samo nežno, opominje me ona. Kada igraš onda igraš, ne treba da se biješ.
Da, da... Venera... ne Mars, ponavljam sebi. Ali povuče me... Muzika je brza i već vidim nečiju glavu na tanjiru... Kao Irodijada. Ili je bolje da izvučem bodež u trenutku kada...
Opet si izletela, čujem njen glas. Nežno. To je igra zavođenja...
To jeste igra zavođenja. To je više od igre...
Bhairava za šta, za koga me spremaš?
Monday, August 18, 2008
Thursday, July 24, 2008
Na kraju sveta
…She's making movies on location
She don't know what it means
But the music make her
Wanna be the story
And the story was whatever
Was the song, what it was...
Rollergirl, don't worry
DJ play the movies
All night long, all night long
Slipping and sliding
Yeah, life's roller ball
Slipping and a sliding
Skateaway, that's all
…Skateaway
Tuesday, June 10, 2008
Gitarista
Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući
Nije moglo na drugi način. Prosto smo morali da se sretnemo. Ako nikako drugačije, a ono u tom drugom svetu, u second life-u koji smo sami kreirali na Netu. Kada su na delu Uran i Venera i ne može da bude realno, postojano. I ja sam sve to znala, a opet... nisam mogla da izdržim. Kao Pandora otvorila sam kutiju za koju sam pretpostavljala da nosi preokret i razočarenje.
Ali zašto? Pitam se često i sama. Zbog tvog Sunca u konjunkciji sa Uranom u Škorpiji, zbog tvog Marsa u Lavu? Pa, možda...
Tamo negde pred zoru, na ulici je samo gust mrak. I moj pogled. Onaj što te prati kada se vraćaš kući crn, taman kao tvoje škorpionsko Sunce, lavovskog hoda i držanja kao tvoj Mars. Mesec u opoziciji sa Neptunom, sa gitarom na leđima. Hodaš opušteno i samouvereno, a za tobom ostaju izmaglice testosterona. Svetlucave izmaglice koje se u zoru kondenzuju i kvase asfalt. Ljudi prolaze žureći na posao i osećaju se čudno, kao da ih je odjednom zapahnula snaga. Ispravljaju povijena leđa i počinju da se osmehuju. Misle da je to snaga jutra... Ali samo moj pogled zna da si prosuo mušku magiju za sobom. I da će ona trajati sve dok je perači ulica ne unište šmrkovima, jer jedino reka može da uništi reku. A onda... Dan će biti običan, ma kakav da je, jer tvoj trag je obrisan... Do sledećeg prolaska.
Tvoj um sastavljen od Meseca u Blizancima i Sunca i Urana u Škorpiji, i tvoje srce u kom vlada Saturn. Brzo, sajber, u kablovima, večito u struji, u sagorevanju, u bolu. Ledenom muškom bolu, suzdržanom, sa osmehom.
U momentu kada mi tranzitni Neptun iz 5. kuće poslednji put kvadrira Venerom, i kada Uran na nju šalje trigonski zrak, svaki gitarista od srednjoškolca do zrelog muškarca nekako kontaktira sa mnom, slučajno ili namerno, u realnom ili virtuelnom životu. Ali, moj izbor si samo ti.
U toj divnoj armiji muškaraca, tom savršenom poretku gde se od soba, podruma, garaža, pa sve do profesionalnih studija i klubova priključuju pojačala i ipak gori vatra pobune - tražim tvoje lice. Tako poznato, tako nalik mom. Azijatsko, mongolsko. Ono lice koje osvaja svet, na kome gore dva tamna oka, a iza kog se krije bolna vatra destrukcije i nove kreacije.
Nisi ni znao da sam slušala tvoju muziku i pre no što si mi poslao prvi mejl. Uzimala sam je, krala sa Interneta. Prvo polako da se uverim da ti megabajtski fajlovi imaju svrhu, a zatim redom – sve. A ti fajlovi i jesu sadržavali sve. I harmonija i ritam i melodija su bili hard-core, baš onakav kako izgledaju ženski Mesec i Venera u Škorpiji, ono što je moja duša godinama priželjkivala da čuje. Jeziva radost i muška snaga uvek pomalo pomešana sa ludošću. Snaga i radost uz koje je teško plesati, ali je vrlo lako prevrnuti autobus, kamene žardinjere i probiti policijski kordon. Iza ugla, tamo u mraku, trojica sa štanglama. U železničkom tunelu u uskom prorezu svetla samo slučajno otisnuta slika škorpionskog žalca... Jurnjava motora auto-putem... Skraćene puške, produžene motke, lanci... Muške igračke. Radost 8. kuće.
I znam da su na tvojim svirkama večita dekoracija te sporadične tuče, jer to je taj lavovski Mars u zlatu i sjaju... i u krvi.
Crni
Kada se čujemo telefonom glasovi nam zazvuče poznato. Kao da smo se znali godinama, hiljadama godina. To su glasovi koji se nadopunjuju, u krevetu, u kuhinji, na ulici. One boje muško-ženske koje bi zvučale savršeno uobičajeno kada bi se na kratko dogovarali ko će da svrati do pijace, a ko da vodi dete kod zubara.
Ali za sada...pristojni smo i suzdržani, pomalo spetljani. U onom svetu, u tom „drugom životu“ – to je potpuno drugačija priča. A i kakva bi i mogla da bude? Moja Venera tačno na po 2 stepena između tvog Sunca i Urana, tu gde mi je ugodno, gde se osećam ženstvenom, zaštićenom, istina u svemirskom šatlu, tamo negde gde se potiru i vreme i prostor, gde je čudno i meni sasvim odgovarajuće. I suština ostaje – Sunce i Venera, žena u sjaju muškarca. Tvoje Sunce na 7 stepeni od mog Meseca, savršeni roditeljski par. Oni koji su sposobni da kreiraju krug vatre da bi zaštitili decu, da ih vaspitavaju i strogo i labavo, da im pokažu i omoguće sve, i da im na kraju otvore prolaz iz koga može da se ode u svet i uvek vrati u sigurnost doma. Moj Mesec u trigonu sa tvojim, jer duše su nam harmonične. I kada je teško i komandant i glavni navigator našeg broda, svemirskog broda ostaće zajedno kroz kišu meteorita i u sred magnetne oluje izvući će posadu iz opasnosti. Jedan će da diktira koordinate, drugi da po njima usmerava kormilo, bez panike, bez drame, samo sa osmehom. Opasnost smo nas dvoje i ništa više. I šta bi moglo toliko da nam preti kada i život i smrt jesmo mi.
Moj Jupiter u tvom Zenitu, donosim ti dobru vest... uvek. Tvoj Zenit na početku moje 5. kuće – tvoj uspeh je moja radost. Tvoj Mesec u mom Zenitu, tako zgodno smešten da bi mogao lako da rasturiš moj Saturn, da se raspe u prah, da me zaboli kad god razmišljam tvrdo i bez milosti. Da nas oboje zaboli tada kada me tvoj Mesec tiho obori na kolena i kada moj Saturn prospe ledenu tišinu...
Moj Neptun sa tvojom Venerom i Merkurom. Opčinjen si svetom koji kreiram oko svog deteta, opčinjen znanjima koja ne zna svako. Ko je od nas dvoje upecan u vodama fantazije? I ko se još uvek koprca u mrežama želja?
Ne, u suštini mi oboje ne želimo da se nešto desi. Ne živimo u istom gradu, navike su nam na izgled drugačije. Jedna prava ženska Škorpija, prikrivena kao Vaga, sa Saturnom u Zenitu. Teška i sebi i ljudima i bogovima. A sa druge strane muška Škorpija, jakog Lava, a sa punom 6. kućom. Bez odmora, spavanja, bez milosti.
Tvoj Pluton iz 5. na mom Uran – Merkuru iz 1. kuće. Opasna situacija, eksplozivna. Ali isto tako moje Sunce – Pluton iz 1. na tvom Saturnu u 5. kući. I to u onom momentu kada tebi Saturn ponovo ulazi u kuću gde je natalno smešten, kada se približava čas njegovog prvog povratka. Da li smo spremni za dodir ljubavi? Da nas veže, muči i zajedno poseče. Da ostane tanak mlaz krvi kada ljubav mačem bude ispisivala tvoje ime u mom srcu i moje u tvom.
Čak i sada kada kucam tekst koji zapravo nikada i nije trebalo da se napiše, kada ono što treba da bude napisano čeka tamo negde u periferijama moždanih magistrala, kada vrlo ozbiljan sadržaj u kome smrznute trupe prelaze Albaniju dok ih vojvoda krajnjim naporom volje vodi, a dim njegove cigarete, dim koji ce ga na kraju i dokrajčiti – stoji zaleđen kao u filmskom frejmu, ti osećaš da mislim o tebi. Znaš i zoveš, ponovo pišeš. Upadaš u nedoba, onda kada želim samo razigrane boginje inspiracije.
Mesec u žici
Dok raspoređujem vojsku po zavejanim bespućima sećanja, ne mogu a da ne razmišljam kako je to čudno. Moj Saturn na tvom Mesecu i tvoj Saturn na mom Suncu (i Plutonu). Da li su se naši preci poznavali, da li su nas vezali nekim nevidljivim zavetom? Da li smo se sami vezali nekada davno? Ne želimo se, mi zapravo osećamo da ne treba da se vežemo, ali... Ko nas pita? Kako da se odupremo Suncu, Mesecu i Saturnu kada se od njih život i sastoji. Sa tobom je naporno, a bez tebe besmisleno. Sa mnom je teško, a bez mene pusto, prazno.
I odakle ti uopšte ta navika da mi pričaš i pišeš sve? I odakle meni da to slušam? I kako te zaista nije sramota da mi tek tako, meni strancu, ispisuješ sve? Zavođenje si masterovao, to mi je jasno. I za razliku od velegradskih usamljenika koji bezuspešno i godinama čekaju da neka ona njima priđe, to sa tobom nije slučaj. Taj Mars u Lavu - to jeste drama, od kreveta pozornica. Zameraju ti uvek da imaš previše energije, i u muzici i u svemu. Ali ko to? Oni koji su slabi da se sa tobom nose. Kiffa australis – vatra gori u tebi. I ima li šta jače od vatre u vodi, od vulkanske reke?
Samo... ti ne znaš je da je moj Mars u Biku. U 8. kući. Dovoljno daleko od tvog da nemamo kvadrat, ne možemo fizički da se povredimo, ili povređujemo. Ali i dovoljno daleko da se aktivira trigon... Jer ja sam jedina koja sme da ti izađe na crtu.
Šta misliš - šta mogu da urade takva dva Marsa? Ne, u tim trenucima ti ne misliš, jer magiju kreiram ja.
Pravim se nevešta, a sve vreme razmišljam da li si ti taj pravi čovek sa kojim bih konačno mogla da isprobam tantre, prenos niže energije u duhovnu sferu. Bojim se samo da ne izgoriš, jer dovoljna je varnica. A tu bih varnicu svakako morala da bacim... Tu u tom zapaljenom krevetu gde Mars prerasta u Pluton.
Ne, ne želim da budem sa tobom. Kukavica sam i ne mogu da gledam, da se suočim sa tim trenutkom, alhemičarskom transformacijom u kojoj se ti pretvaraš u plamen, a taj se isti plamen pretvara u dete.
Tvoj Saturn me ledi i šalje ti zvanično obaveštenje da koliko god želeo, dete ćeš morati i dalje da čekaš.
Ali opet... Gledaj... Gledaj našu kompozitnu kartu. Znam da ne razumeš, niti te u suštini interesuje, ali ipak pogledaj. Ko može da se pohvali ovim? Ascedent nam je u Lavu, MC u Ovnu – mi jesmo ratnici. Ali ono što je važnije – mi u 4. kući imamo stelijum Sunca, Severnog čvora, Urana, Merkura, Jupitera i Venere. Mars iz 11. pravi trigon od Sunca do Urana, tačno na pola puta sekstiluje Mesec u 2. kući. Saturn iz 1. ima trigon sa Neptunom iz 5. (vrh 5. kuće u Škorpiji), a tačno između njih je Pluton u 3. kući. Sve, ali bukvalno sve se odnosi na dom, na decu koja rastu pod okriljem umetnosti, a najviše muzike, gde se obraća pažnja na budućnost i gde su reči skupe, možda vojničke, ali svakako isceliteljske.
I onda?
Ništa... Venera i Uran.
Koga na kraju više zaboli? Ko inicira prvi? Pa, Venera naravno, iako to zvuči neverovatno. Ali kada je Uran u kombinaciji sve se izokreće naopako. Venera prekida, a Urana više boli.
Od mog rođendana do tvog, od onog beskrajnog stelijuma iz naše iluzorne 4. kuće – mi imamo tišinu.
Neptun se smeje kvadrirajući mi Veneru poslednji put.
Spaljujem sve što znam, brišem sve natalne karte, i sinastričku i kompozitnu, i sve fajlove.
Neptun baca svoj otrovni zrak i nema više...
Samo... Da li? Hoću li ga pustiti da me još jednom prevari? Rekla sam da ako treba – pevaću i sviraću. I tačno to i radim.
Tamo dole kod reke, iza sajamskih hala stoji brod, jedan od mnogih. Crn i ofucan, sakriven, pravi Proteus. Vlasnik drži kafanu, polupraznu, večito preglasne, napregnute narodnjačke muzike.
Da li smem?
Naravno da smem, vlasnik i kelner me znaju. Dolazim često sa detetom u doba kad niko ne dolazi, da se igramo, da izvaljujemo takve ideje od kojih njih dvojica ne znaju da li da se smeju ili da se spreme i skaču u reku za nama u slučaju potrebe.
Mogu li? On me začuđeno pogleda, pa klimne glavom.
Razvlačim kabl jer hoću na palubu.
I počinjem...
Nema tu tvoje snage, ali nije ni ovo loše. Poslužiće kao uređena buka, kao nekakva melodija. Akordi se kotrljaju lagano kao talasi, tekst vadim negde iz sećanja....
Zvuci se pojačavaju, usmeravaju od Save prema Dunavu, pa dalje ka jugoistoku. Glas mi je sve jači, a melodija sve brža, čvršća, ispunjena snagom.
I ona solo završnica koja traje kao reka, kao vreme, kao Saturn. I tišina i moj pogled... i ništa.
Usamljeni aplauz, mada vidim da mu i nije baš prijalo. Ipak, pomaže mi da vratim pojačalo na njegovo uobičajeno mesto. I sam sebi se čudeći poziva me da opet dođem, da razbijem monotoniju...
Dok razmišljam telefon počinje da zvoni.
Neću ni da pogledam, znam da si osetio moju energiju. Nisi mogao da se odupreš. Neću, ne želim da pogledam, da se javim, ali znam da ni ja ne mogu da se oduprem.
...Ko se od nas dvoje još uvek koprca u Neptunovim mrežama?
Samo Saturn ima odgovor, samo vreme pokazuje suštinu. Samo vreme lagano uništava srebrnastu izmaglicu...
Nije moglo na drugi način. Prosto smo morali da se sretnemo. Ako nikako drugačije, a ono u tom drugom svetu, u second life-u koji smo sami kreirali na Netu. Kada su na delu Uran i Venera i ne može da bude realno, postojano. I ja sam sve to znala, a opet... nisam mogla da izdržim. Kao Pandora otvorila sam kutiju za koju sam pretpostavljala da nosi preokret i razočarenje.
Ali zašto? Pitam se često i sama. Zbog tvog Sunca u konjunkciji sa Uranom u Škorpiji, zbog tvog Marsa u Lavu? Pa, možda...
Tamo negde pred zoru, na ulici je samo gust mrak. I moj pogled. Onaj što te prati kada se vraćaš kući crn, taman kao tvoje škorpionsko Sunce, lavovskog hoda i držanja kao tvoj Mars. Mesec u opoziciji sa Neptunom, sa gitarom na leđima. Hodaš opušteno i samouvereno, a za tobom ostaju izmaglice testosterona. Svetlucave izmaglice koje se u zoru kondenzuju i kvase asfalt. Ljudi prolaze žureći na posao i osećaju se čudno, kao da ih je odjednom zapahnula snaga. Ispravljaju povijena leđa i počinju da se osmehuju. Misle da je to snaga jutra... Ali samo moj pogled zna da si prosuo mušku magiju za sobom. I da će ona trajati sve dok je perači ulica ne unište šmrkovima, jer jedino reka može da uništi reku. A onda... Dan će biti običan, ma kakav da je, jer tvoj trag je obrisan... Do sledećeg prolaska.
Tvoj um sastavljen od Meseca u Blizancima i Sunca i Urana u Škorpiji, i tvoje srce u kom vlada Saturn. Brzo, sajber, u kablovima, večito u struji, u sagorevanju, u bolu. Ledenom muškom bolu, suzdržanom, sa osmehom.
U momentu kada mi tranzitni Neptun iz 5. kuće poslednji put kvadrira Venerom, i kada Uran na nju šalje trigonski zrak, svaki gitarista od srednjoškolca do zrelog muškarca nekako kontaktira sa mnom, slučajno ili namerno, u realnom ili virtuelnom životu. Ali, moj izbor si samo ti.
U toj divnoj armiji muškaraca, tom savršenom poretku gde se od soba, podruma, garaža, pa sve do profesionalnih studija i klubova priključuju pojačala i ipak gori vatra pobune - tražim tvoje lice. Tako poznato, tako nalik mom. Azijatsko, mongolsko. Ono lice koje osvaja svet, na kome gore dva tamna oka, a iza kog se krije bolna vatra destrukcije i nove kreacije.
Nisi ni znao da sam slušala tvoju muziku i pre no što si mi poslao prvi mejl. Uzimala sam je, krala sa Interneta. Prvo polako da se uverim da ti megabajtski fajlovi imaju svrhu, a zatim redom – sve. A ti fajlovi i jesu sadržavali sve. I harmonija i ritam i melodija su bili hard-core, baš onakav kako izgledaju ženski Mesec i Venera u Škorpiji, ono što je moja duša godinama priželjkivala da čuje. Jeziva radost i muška snaga uvek pomalo pomešana sa ludošću. Snaga i radost uz koje je teško plesati, ali je vrlo lako prevrnuti autobus, kamene žardinjere i probiti policijski kordon. Iza ugla, tamo u mraku, trojica sa štanglama. U železničkom tunelu u uskom prorezu svetla samo slučajno otisnuta slika škorpionskog žalca... Jurnjava motora auto-putem... Skraćene puške, produžene motke, lanci... Muške igračke. Radost 8. kuće.
I znam da su na tvojim svirkama večita dekoracija te sporadične tuče, jer to je taj lavovski Mars u zlatu i sjaju... i u krvi.
Crni
Kada se čujemo telefonom glasovi nam zazvuče poznato. Kao da smo se znali godinama, hiljadama godina. To su glasovi koji se nadopunjuju, u krevetu, u kuhinji, na ulici. One boje muško-ženske koje bi zvučale savršeno uobičajeno kada bi se na kratko dogovarali ko će da svrati do pijace, a ko da vodi dete kod zubara.
Ali za sada...pristojni smo i suzdržani, pomalo spetljani. U onom svetu, u tom „drugom životu“ – to je potpuno drugačija priča. A i kakva bi i mogla da bude? Moja Venera tačno na po 2 stepena između tvog Sunca i Urana, tu gde mi je ugodno, gde se osećam ženstvenom, zaštićenom, istina u svemirskom šatlu, tamo negde gde se potiru i vreme i prostor, gde je čudno i meni sasvim odgovarajuće. I suština ostaje – Sunce i Venera, žena u sjaju muškarca. Tvoje Sunce na 7 stepeni od mog Meseca, savršeni roditeljski par. Oni koji su sposobni da kreiraju krug vatre da bi zaštitili decu, da ih vaspitavaju i strogo i labavo, da im pokažu i omoguće sve, i da im na kraju otvore prolaz iz koga može da se ode u svet i uvek vrati u sigurnost doma. Moj Mesec u trigonu sa tvojim, jer duše su nam harmonične. I kada je teško i komandant i glavni navigator našeg broda, svemirskog broda ostaće zajedno kroz kišu meteorita i u sred magnetne oluje izvući će posadu iz opasnosti. Jedan će da diktira koordinate, drugi da po njima usmerava kormilo, bez panike, bez drame, samo sa osmehom. Opasnost smo nas dvoje i ništa više. I šta bi moglo toliko da nam preti kada i život i smrt jesmo mi.
Moj Jupiter u tvom Zenitu, donosim ti dobru vest... uvek. Tvoj Zenit na početku moje 5. kuće – tvoj uspeh je moja radost. Tvoj Mesec u mom Zenitu, tako zgodno smešten da bi mogao lako da rasturiš moj Saturn, da se raspe u prah, da me zaboli kad god razmišljam tvrdo i bez milosti. Da nas oboje zaboli tada kada me tvoj Mesec tiho obori na kolena i kada moj Saturn prospe ledenu tišinu...
Moj Neptun sa tvojom Venerom i Merkurom. Opčinjen si svetom koji kreiram oko svog deteta, opčinjen znanjima koja ne zna svako. Ko je od nas dvoje upecan u vodama fantazije? I ko se još uvek koprca u mrežama želja?
Ne, u suštini mi oboje ne želimo da se nešto desi. Ne živimo u istom gradu, navike su nam na izgled drugačije. Jedna prava ženska Škorpija, prikrivena kao Vaga, sa Saturnom u Zenitu. Teška i sebi i ljudima i bogovima. A sa druge strane muška Škorpija, jakog Lava, a sa punom 6. kućom. Bez odmora, spavanja, bez milosti.
Tvoj Pluton iz 5. na mom Uran – Merkuru iz 1. kuće. Opasna situacija, eksplozivna. Ali isto tako moje Sunce – Pluton iz 1. na tvom Saturnu u 5. kući. I to u onom momentu kada tebi Saturn ponovo ulazi u kuću gde je natalno smešten, kada se približava čas njegovog prvog povratka. Da li smo spremni za dodir ljubavi? Da nas veže, muči i zajedno poseče. Da ostane tanak mlaz krvi kada ljubav mačem bude ispisivala tvoje ime u mom srcu i moje u tvom.
Čak i sada kada kucam tekst koji zapravo nikada i nije trebalo da se napiše, kada ono što treba da bude napisano čeka tamo negde u periferijama moždanih magistrala, kada vrlo ozbiljan sadržaj u kome smrznute trupe prelaze Albaniju dok ih vojvoda krajnjim naporom volje vodi, a dim njegove cigarete, dim koji ce ga na kraju i dokrajčiti – stoji zaleđen kao u filmskom frejmu, ti osećaš da mislim o tebi. Znaš i zoveš, ponovo pišeš. Upadaš u nedoba, onda kada želim samo razigrane boginje inspiracije.
Mesec u žici
Dok raspoređujem vojsku po zavejanim bespućima sećanja, ne mogu a da ne razmišljam kako je to čudno. Moj Saturn na tvom Mesecu i tvoj Saturn na mom Suncu (i Plutonu). Da li su se naši preci poznavali, da li su nas vezali nekim nevidljivim zavetom? Da li smo se sami vezali nekada davno? Ne želimo se, mi zapravo osećamo da ne treba da se vežemo, ali... Ko nas pita? Kako da se odupremo Suncu, Mesecu i Saturnu kada se od njih život i sastoji. Sa tobom je naporno, a bez tebe besmisleno. Sa mnom je teško, a bez mene pusto, prazno.
I odakle ti uopšte ta navika da mi pričaš i pišeš sve? I odakle meni da to slušam? I kako te zaista nije sramota da mi tek tako, meni strancu, ispisuješ sve? Zavođenje si masterovao, to mi je jasno. I za razliku od velegradskih usamljenika koji bezuspešno i godinama čekaju da neka ona njima priđe, to sa tobom nije slučaj. Taj Mars u Lavu - to jeste drama, od kreveta pozornica. Zameraju ti uvek da imaš previše energije, i u muzici i u svemu. Ali ko to? Oni koji su slabi da se sa tobom nose. Kiffa australis – vatra gori u tebi. I ima li šta jače od vatre u vodi, od vulkanske reke?
Samo... ti ne znaš je da je moj Mars u Biku. U 8. kući. Dovoljno daleko od tvog da nemamo kvadrat, ne možemo fizički da se povredimo, ili povređujemo. Ali i dovoljno daleko da se aktivira trigon... Jer ja sam jedina koja sme da ti izađe na crtu.
Šta misliš - šta mogu da urade takva dva Marsa? Ne, u tim trenucima ti ne misliš, jer magiju kreiram ja.
Pravim se nevešta, a sve vreme razmišljam da li si ti taj pravi čovek sa kojim bih konačno mogla da isprobam tantre, prenos niže energije u duhovnu sferu. Bojim se samo da ne izgoriš, jer dovoljna je varnica. A tu bih varnicu svakako morala da bacim... Tu u tom zapaljenom krevetu gde Mars prerasta u Pluton.
Ne, ne želim da budem sa tobom. Kukavica sam i ne mogu da gledam, da se suočim sa tim trenutkom, alhemičarskom transformacijom u kojoj se ti pretvaraš u plamen, a taj se isti plamen pretvara u dete.
Tvoj Saturn me ledi i šalje ti zvanično obaveštenje da koliko god želeo, dete ćeš morati i dalje da čekaš.
Ali opet... Gledaj... Gledaj našu kompozitnu kartu. Znam da ne razumeš, niti te u suštini interesuje, ali ipak pogledaj. Ko može da se pohvali ovim? Ascedent nam je u Lavu, MC u Ovnu – mi jesmo ratnici. Ali ono što je važnije – mi u 4. kući imamo stelijum Sunca, Severnog čvora, Urana, Merkura, Jupitera i Venere. Mars iz 11. pravi trigon od Sunca do Urana, tačno na pola puta sekstiluje Mesec u 2. kući. Saturn iz 1. ima trigon sa Neptunom iz 5. (vrh 5. kuće u Škorpiji), a tačno između njih je Pluton u 3. kući. Sve, ali bukvalno sve se odnosi na dom, na decu koja rastu pod okriljem umetnosti, a najviše muzike, gde se obraća pažnja na budućnost i gde su reči skupe, možda vojničke, ali svakako isceliteljske.
I onda?
Ništa... Venera i Uran.
Koga na kraju više zaboli? Ko inicira prvi? Pa, Venera naravno, iako to zvuči neverovatno. Ali kada je Uran u kombinaciji sve se izokreće naopako. Venera prekida, a Urana više boli.
Od mog rođendana do tvog, od onog beskrajnog stelijuma iz naše iluzorne 4. kuće – mi imamo tišinu.
Neptun se smeje kvadrirajući mi Veneru poslednji put.
Spaljujem sve što znam, brišem sve natalne karte, i sinastričku i kompozitnu, i sve fajlove.
Neptun baca svoj otrovni zrak i nema više...
Samo... Da li? Hoću li ga pustiti da me još jednom prevari? Rekla sam da ako treba – pevaću i sviraću. I tačno to i radim.
Tamo dole kod reke, iza sajamskih hala stoji brod, jedan od mnogih. Crn i ofucan, sakriven, pravi Proteus. Vlasnik drži kafanu, polupraznu, večito preglasne, napregnute narodnjačke muzike.
Da li smem?
Naravno da smem, vlasnik i kelner me znaju. Dolazim često sa detetom u doba kad niko ne dolazi, da se igramo, da izvaljujemo takve ideje od kojih njih dvojica ne znaju da li da se smeju ili da se spreme i skaču u reku za nama u slučaju potrebe.
Mogu li? On me začuđeno pogleda, pa klimne glavom.
Razvlačim kabl jer hoću na palubu.
I počinjem...
Nema tu tvoje snage, ali nije ni ovo loše. Poslužiće kao uređena buka, kao nekakva melodija. Akordi se kotrljaju lagano kao talasi, tekst vadim negde iz sećanja....
Zvuci se pojačavaju, usmeravaju od Save prema Dunavu, pa dalje ka jugoistoku. Glas mi je sve jači, a melodija sve brža, čvršća, ispunjena snagom.
I ona solo završnica koja traje kao reka, kao vreme, kao Saturn. I tišina i moj pogled... i ništa.
Usamljeni aplauz, mada vidim da mu i nije baš prijalo. Ipak, pomaže mi da vratim pojačalo na njegovo uobičajeno mesto. I sam sebi se čudeći poziva me da opet dođem, da razbijem monotoniju...
Dok razmišljam telefon počinje da zvoni.
Neću ni da pogledam, znam da si osetio moju energiju. Nisi mogao da se odupreš. Neću, ne želim da pogledam, da se javim, ali znam da ni ja ne mogu da se oduprem.
...Ko se od nas dvoje još uvek koprca u Neptunovim mrežama?
Samo Saturn ima odgovor, samo vreme pokazuje suštinu. Samo vreme lagano uništava srebrnastu izmaglicu...
Monday, May 12, 2008
Welcome you from out of space
You with your innocence and grace...
Planinarčice, uživaj u svom prvom sunčanom danu.
Planinarčice, uživaj u svom prvom sunčanom danu.
Saturday, April 26, 2008
Veliki petak
Čika svira violinu u sedmici, tamo negde od Skca do Taša… I peva – Aj volem diku, biram tamjaniku.
Mili prevrće očima.
-E, Mili, ajde da opičimo jedno kolo skroz do dole, vidiš da je tramvaj skoro prazan.
-Lepo sam ti rekla da mi je počeo pubertet, zašto me i dalje blamiraš?
Ponovo prevrt očima praćen okretanjem ka prozoru.
…Aha. Ništa onda.
Biao igra igrice. Samo na trenutak podigne pogled, kao sad ću ja samo da završim nivo. A taman sam htela da se naklonim uz pozdrav, te da kleknem i pred njegove noge postavim hunski mač osvojen u krvavim bitkama tamo iza Zapadnih planina… A on igra igrice…
Biaova žena sa neskrivenim divljenjem gleda u Mili koja i dalje ima oči tri broja veće od nas običnih smrtnika. Ali, mislim se ja, bolje da je ništa ne pitaš, počeo joj je pubertet.
Iz trole gledam bilborde. Čeda radi Či Gong, Boris se slikao sa nekom dobrodržećom gospođom, Voja opet reklamira ‘Al Paćino eyes’... Fali još samo Mrkonjić.
Ništa...
Mili prevrće očima.
-E, Mili, ajde da opičimo jedno kolo skroz do dole, vidiš da je tramvaj skoro prazan.
-Lepo sam ti rekla da mi je počeo pubertet, zašto me i dalje blamiraš?
Ponovo prevrt očima praćen okretanjem ka prozoru.
…Aha. Ništa onda.
Biao igra igrice. Samo na trenutak podigne pogled, kao sad ću ja samo da završim nivo. A taman sam htela da se naklonim uz pozdrav, te da kleknem i pred njegove noge postavim hunski mač osvojen u krvavim bitkama tamo iza Zapadnih planina… A on igra igrice…
Biaova žena sa neskrivenim divljenjem gleda u Mili koja i dalje ima oči tri broja veće od nas običnih smrtnika. Ali, mislim se ja, bolje da je ništa ne pitaš, počeo joj je pubertet.
Iz trole gledam bilborde. Čeda radi Či Gong, Boris se slikao sa nekom dobrodržećom gospođom, Voja opet reklamira ‘Al Paćino eyes’... Fali još samo Mrkonjić.
Ništa...
Thursday, April 10, 2008
Na ratnom putu
Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući
Nismo mogli da se sretnemo, da se ikada vidimo, dodirnemo. Saturn nas je odvojio. Postavio bedem visok i širok devedeset godina. Ali, šta je bedem za nas dvoje? Šta nam znači to linearno vreme, kauzalnost, logika? Nas dvoje i jesmo Saturn, ali i Pluton. I što nas vreme više odvaja, što nas više deli taj pravilni tok, to se mi više razumemo.
Tamo, u tim mutnim trenucima kada se mešaju život i smrt, mi se srećemo. Saturn i Pluton, dva opasna momka, dva čudna druga.
Danima sam gorela u temperaturi, danima je uzak stub žive pretio da probije toplomer, danima sam lebdela negde tamo... I tada sam te videla po prvi put. Nisi bio isti kao na fotografijama, jednostavno nisi... Možda zato što sam u snu hodala dugo krenuvši pešice iz prestonice zaobilaznim zemljanim putevima. Možda zbog rane zore u kojoj si mi se ukazao na pragu tvoje kuće. Naše kuće u staroj prestonici.
Osmehnuo si mi se i zagrlio me. Pomalo zbunjen, suzdržan. Ali čvrstog, muškog držanja. Samo smo se dugo gledali, tako sličnih lica, tako istih osobina. A onda, potpuno iznenadno rekao si mi da ćeš me čekati. I shvatila sam da još nije vreme.
Ujutru je temperatura počela da pada.
Ima tu neke čudne logike, mislila sam dok sam se penjala stepenicama osnovne škole „Radomir Putnik“. Ja sam išla u „Vojvodu Mišić“, a moj Uran-Neptun je eto kod Putnika. Raspoređene smo vojnički. Deda bi se nasmejao... I zato sam morala da zastanem kraj školskih panoa, da pogledam kako je Putnik izgledao. I dok mu proučavam crte lica, vidim šta? Ne znam, ima nešto u njemu. Osećam dobrotu i razumevanje. Uključuje se snaga trigona prve, pete i devete kuće. Još uvek ne znam da ovu snagu pružaju dva Jupitera i jedno Sunce-Pluton, ali osećam da je dobro, da pokreće, da veže i mene i dete i put. I trigon Uran-Merkura i dva Saturna iz prve, šeste i desete kuće. Trigon koji će me naterati da počnem da prevrćem knjige o istoriji i vojnoj strategiji.
-Zašto gledaš te slike?, pita Mili već nervozno pocupkujući. – Znaš da treba da idemo.
Znam da treba da idemo dalje, ali ima nešto u vojvodinim očima što me zadržava. Jer tamo u trenucima između života i smrti, kada se transformišu elementi, kada se mešaju kvaliteti – mi se srećemo.
Bio je vreo avgustovski dan, kao i oni pre. Trupe su marširale prašnjavim drumovima, a tamo negde na početku kolone naše kombinovane divizije išao je i Stepa Stepanović. Ako on ne sme da pokaže da mu je loše, pa ne smem ni ja – pomislio si. Znam da si to pomislio, jer to bih i ja isto. Ono što ti nisi znao, a ja znam - je da je u tom času počela božanska igra elemenata. Hej, deda, znam i da me psuješ. Nas dvoje smo Pluton – Saturn, prosti i neotesani. Smetaju ti oprema, cokule, prašina. Žega pritiska pluća, vrti ti se u glavi, ne želiš vodu, ne želiš božansku igru, samo želiš hlad i odmor. Ali Stepa tamo daleko ispred nema milosti, on zna da 21. divizija Osmog austrijskog korpusa nije šala... Pogledao si sa strane ka livadi. Učinilo ti se da vidiš mlađu ženu i devojčicu, ali to je verovatno zbog vrućine, pomislio si. Podsetile su te na tvoju ženu i ćerku... Ali, ionako nema ničeg.
Hej, deda, to smo nas dve – mašemo ti, najavljujemo preokret.
- I onda? Šta je dalje bilo?, pita moj Uran-Neptun, nestrpljivo. – I kako ti možeš da znaš šta je tvoj deda mislio?
Znam... On i ja smo isti. Taj Pluton-Sunce u Vagi, koji će ga uprkos kvadraturi sa Saturnom iz Raka, vratiti kući posle toliko godina ratovanja. Daće mu zvanje načelnika žandarmerije, to Sunce željno pravde i taj Pluton željan borbi. Mesec iz Škorpije u trigonu sa Saturnom iz Raka, moć nad životinjama koja se uzdiže iz ljubavi, ali još važnije – razumevanje, osećaj za muku naroda. Mars u sekstilu sa Saturnom, zna znanje. Ume da rukuje tehnikom, da pronalazi, da povezuje. Ali isto tako, Mars iz 8. kuće u sekstilu sa Saturnom u Raku – spreman da gine, bez žaljenja, bez osvrtanja.
- Lud?, opet pita Mili.
- Lud, slažem se. Možda pomalo naopak...
Naopak, jer sve stoji naopako. Venera u Škorpiji, a Mars u Biku. Saturn u Raku, tamo gde mu najmanje odgovara, a Sunce u Vagi. Sve naopako, ali ako se maneš znakova i pogledaš samo kuće – sve je kako treba. Sunce u 1., Saturn u 10., Venera u 2., Mars u 8. Sve naopako i sve kako treba.
Triton
Triton je najveći Neptunov satelit. Najhladnije je telo Solarnog sistema sa prosečnom temperaturom od -235 0C. Poseduje ekstremno tanak atmosferski sloj sastavljen od oblaka komadića azotnog leda. Generalno sadrži azotni led, mada se veruje da na polarnim kapama može da se nađe i metanski led, jer se pod sunčevim zracima presijava ružičasto i ponekad čak crveno.
Bez obzira na svoju izuzetnu gustinu i nisku temperaturu, ovaj satelit i dalje pokazuje geološku aktivnost – gejzirske erupcije azota i prašine koje se uzdižu nekoliko kilometara u vis.
Triton je i jedini veliki satelit Solarnog sistema koji se kreće u retrogradnom smeru – smeru suprotnom rotaciji planete.
Veliki, u svim bojama, i zaleđen i aktivan, naopak...
I tako su se te noći spojili svi elementi. Danima je isijavala vatra sa neba, iz zemlje. A onda se u trenutku prolomio grom i počela je oluja. Vatra je pozvala vazduh, a vazduh vodu. Počeo je težak pljusak, koji je natopio zemlju. Točak se zavrteo, a ti si odjednom osetio navalu snage. Napali smo bez najave, napali smo njih na našoj zemlji, na našoj muci. Četiri dana i četiri noći, za četiri elementa, za četiri strane, za sledeću bitku sa Četvrtim carskim pukom dragona.
Borio si se kao mahnit, ne razmišljajući odakle ta snaga dolazi. Borio si se da se pobediš, makar ti kosti ostale zauvek tu. Borio si se zbog svoje žene i deteta, i dece koju ćeš imati, i dece koja će se rađati posle ove čudne bitke. U vrelini, u vodi, probijen vetrom, u blatu do kolena gurao si zaglavljeni top. Ne daj se deda, još samo malo. To je taj zaglavljeni Saturn u Raku, u sekstilu sa Marsom, ali ne daj se. Izvuci ga, sačuvaj tehniku, samo još malo...
Znam ja da ti ne veruješ Stepi, ali Stepa samo prenosi naređenja. Ti znaš da Putnik ne greši. Ti Jupiteri u trigonu, ti Saturni u trigonu – Putnik ne greši. Njegov Mesec na tvom Marsu, njegovo Sunce na tvom Jupiteru. On zna kako je tebi, a ti znaš da do god veruješ u njega nema poraza. Vera vas održava. Vera drži kombinovanu srpsku diviziju... Vera obavija planinu Cer.
Jedna medalja za veru – Ribe, jedna za tehniku – Vodolija.
Mars i Neptun
- I je l’ su uspeli da pobede?, pita me dete dok nas probija vetar na putu do kuće.
- Pobedili su. Samo... to je bio tek početak. Čekala ih je Kolubara...
Nije bilo municije, Mišić je očajnički pokušavao da ubedi Putnika da se povuče Prva armija. Ali to je značilo povlačenje i ostale dve. A povlačenje je zapravo otvaranje linije napredovanja neprijatelja u srce države. Saturn i Neptun na krajnjim stepenima Vodolije. Očaj i vera, i ništa više.
Putnik pali još jednu, ko zna koju cigaretu i počinje da kašlje. Njemu ne treba karta, on zna svoju zemlju. On zna da je jedna stvar rasporediti trupe u planovima, a sasvim druga kada vozovi prevoze topove i jedinice marširaju danima i mesecima. Nije to isto, nisu ljudi tek kockice koje pomeramo na mapi.
Mišić je mlad, zdrav. Sunca su im blizu, razumeju se. Ali Mišić u Vodoliji ima Kiron, Jupiter, Veneru, Mesec, Mars, Atinu Paladu. A Putnik veru i očaj. Ali Mišić ima trigon Saturna iz Blizanaca sa stelijumom iz Vodolije – Putnik mora da popusti.
Vojska mora da se povuče. Preko Kosova, pa preko Albanije. Novembar je mesec, neprijatelj se ne nada takvom samoubilačkom potezu. Putnikov Mars iz Strelca i Pluton iz Ovna diktiraju pokret.
I trupe kreću. Ostavljaju nezaštićene gradove, ostavljaju decu i žene, imanja, sve što imaju.
Topovi su rasklopljeni i zakopani u zemlju. Valjda će se jednom vratiti... Vera i očaj.
Ti o tome ne razmišljaš, put je dug - treba izdržati. Treba preći planine, smetove, treba pomoći bolesnima. Tamo u sumrak vidiš kako nose vojvodu u stolici. Pluća mu se raspadaju, ali cigaretu ne ispušta. Saturn i Neptun, bez njih ne može da misli, a sa njima ne može da živi.
U zoru dok na leđima nosiš tifusnog momčića, pored tebe staju volovska kola. Medalja za izdržljivost – Jarac. Stari kralj ogrnut ćebetom produžava dalje. Srešćete se još jednom.
Zebnja te obuzima, da li će kralj izdržati, da li će vojskovođa ostati živ? Zebnja dok gledaš svoje raspadnute cokule, zebnja dok gledaš smrznutu decu, vukove u daljini, beskrajne smetove...
Deda... Izdrži još samo malo, molim te. Izdrži zbog mene.
- I? Svi su se smrzli, je l’ da?
- Jeste, svi su se smrzli... Ali nisu svi ostali tamo u tim visokim albanskim planinama. Dronjavi, izgladneli, zaraženi tifusom stigli su do luke. Tamo su ih francuski brodovi prebacivali dalje na lečenje.
- A deda?
Deda je sedeo na palubi umotan u prljavo ćebe, tresući se od gladi, kostur Saturn sa plutonskim sjajem u očima. Možda bi mu se i poneka suza skotrljala niz obraz samo da je imao snage. Bacali su ljude u more. Bacali su mrtve, da više mesta ostane za žive. I nije znao da li će i on da krene put dubina, sada, za pola sata, do sumraka.
Sela sam uz tebe, dodirnula ti ruku.
Moraš da izdržiš deda, bez tebe neću postojati ja.
Dok se vraćamo kući vetar sve jače duva. Ružan dan, nekako siv, sumoran.
- I tako je tvoj deda bačen u more?
- Nije, jer da jeste nas dve se nikada ne bi rodile... Izdržao je, ozdravio, jedno vreme je čak bio i u Alžiru, pa se vratio. Putnik nije, on je svoju dušu ostavio na putu. Ali, Mišić ga je zamenio. I uspeli su, pobedili su. I to ti je to...
Vratio si se. Deset godina stariji i dvadeset kilograma lakši. Počeo si da plačeš tek kada si zagrlio ženu i ćerku na pragu. Oružje si očistio, zaštitio i zakopao u bašti, za ne daj Bože. Za veru i očaj. A medalje si ostavio u kredencu da se deca igraju sa njima. Svih 12 komada, za svaki zodijački znak po jedna.
...Kad se rode nova deca.
Jednog dana, kada i ja stignem na naš prag i kada ga pređem, pokazaćeš mi, ispričaćeš mi sve.
Doneću i paklicu cigareta, za slučaj da navrati Putnik. A znaš da mora da navrati baš tu, baš u ulicu Vojvode Putnika.
Eh, deda...
Nas dvoje, Putnik i Triton u oblaku dima, u senkama sećanja. Savršena četvorka, saturnovski poredak...
Nismo mogli da se sretnemo, da se ikada vidimo, dodirnemo. Saturn nas je odvojio. Postavio bedem visok i širok devedeset godina. Ali, šta je bedem za nas dvoje? Šta nam znači to linearno vreme, kauzalnost, logika? Nas dvoje i jesmo Saturn, ali i Pluton. I što nas vreme više odvaja, što nas više deli taj pravilni tok, to se mi više razumemo.
Tamo, u tim mutnim trenucima kada se mešaju život i smrt, mi se srećemo. Saturn i Pluton, dva opasna momka, dva čudna druga.
Danima sam gorela u temperaturi, danima je uzak stub žive pretio da probije toplomer, danima sam lebdela negde tamo... I tada sam te videla po prvi put. Nisi bio isti kao na fotografijama, jednostavno nisi... Možda zato što sam u snu hodala dugo krenuvši pešice iz prestonice zaobilaznim zemljanim putevima. Možda zbog rane zore u kojoj si mi se ukazao na pragu tvoje kuće. Naše kuće u staroj prestonici.
Osmehnuo si mi se i zagrlio me. Pomalo zbunjen, suzdržan. Ali čvrstog, muškog držanja. Samo smo se dugo gledali, tako sličnih lica, tako istih osobina. A onda, potpuno iznenadno rekao si mi da ćeš me čekati. I shvatila sam da još nije vreme.
Ujutru je temperatura počela da pada.
Ima tu neke čudne logike, mislila sam dok sam se penjala stepenicama osnovne škole „Radomir Putnik“. Ja sam išla u „Vojvodu Mišić“, a moj Uran-Neptun je eto kod Putnika. Raspoređene smo vojnički. Deda bi se nasmejao... I zato sam morala da zastanem kraj školskih panoa, da pogledam kako je Putnik izgledao. I dok mu proučavam crte lica, vidim šta? Ne znam, ima nešto u njemu. Osećam dobrotu i razumevanje. Uključuje se snaga trigona prve, pete i devete kuće. Još uvek ne znam da ovu snagu pružaju dva Jupitera i jedno Sunce-Pluton, ali osećam da je dobro, da pokreće, da veže i mene i dete i put. I trigon Uran-Merkura i dva Saturna iz prve, šeste i desete kuće. Trigon koji će me naterati da počnem da prevrćem knjige o istoriji i vojnoj strategiji.
-Zašto gledaš te slike?, pita Mili već nervozno pocupkujući. – Znaš da treba da idemo.
Znam da treba da idemo dalje, ali ima nešto u vojvodinim očima što me zadržava. Jer tamo u trenucima između života i smrti, kada se transformišu elementi, kada se mešaju kvaliteti – mi se srećemo.
Bio je vreo avgustovski dan, kao i oni pre. Trupe su marširale prašnjavim drumovima, a tamo negde na početku kolone naše kombinovane divizije išao je i Stepa Stepanović. Ako on ne sme da pokaže da mu je loše, pa ne smem ni ja – pomislio si. Znam da si to pomislio, jer to bih i ja isto. Ono što ti nisi znao, a ja znam - je da je u tom času počela božanska igra elemenata. Hej, deda, znam i da me psuješ. Nas dvoje smo Pluton – Saturn, prosti i neotesani. Smetaju ti oprema, cokule, prašina. Žega pritiska pluća, vrti ti se u glavi, ne želiš vodu, ne želiš božansku igru, samo želiš hlad i odmor. Ali Stepa tamo daleko ispred nema milosti, on zna da 21. divizija Osmog austrijskog korpusa nije šala... Pogledao si sa strane ka livadi. Učinilo ti se da vidiš mlađu ženu i devojčicu, ali to je verovatno zbog vrućine, pomislio si. Podsetile su te na tvoju ženu i ćerku... Ali, ionako nema ničeg.
Hej, deda, to smo nas dve – mašemo ti, najavljujemo preokret.
- I onda? Šta je dalje bilo?, pita moj Uran-Neptun, nestrpljivo. – I kako ti možeš da znaš šta je tvoj deda mislio?
Znam... On i ja smo isti. Taj Pluton-Sunce u Vagi, koji će ga uprkos kvadraturi sa Saturnom iz Raka, vratiti kući posle toliko godina ratovanja. Daće mu zvanje načelnika žandarmerije, to Sunce željno pravde i taj Pluton željan borbi. Mesec iz Škorpije u trigonu sa Saturnom iz Raka, moć nad životinjama koja se uzdiže iz ljubavi, ali još važnije – razumevanje, osećaj za muku naroda. Mars u sekstilu sa Saturnom, zna znanje. Ume da rukuje tehnikom, da pronalazi, da povezuje. Ali isto tako, Mars iz 8. kuće u sekstilu sa Saturnom u Raku – spreman da gine, bez žaljenja, bez osvrtanja.
- Lud?, opet pita Mili.
- Lud, slažem se. Možda pomalo naopak...
Naopak, jer sve stoji naopako. Venera u Škorpiji, a Mars u Biku. Saturn u Raku, tamo gde mu najmanje odgovara, a Sunce u Vagi. Sve naopako, ali ako se maneš znakova i pogledaš samo kuće – sve je kako treba. Sunce u 1., Saturn u 10., Venera u 2., Mars u 8. Sve naopako i sve kako treba.
Triton
Triton je najveći Neptunov satelit. Najhladnije je telo Solarnog sistema sa prosečnom temperaturom od -235 0C. Poseduje ekstremno tanak atmosferski sloj sastavljen od oblaka komadića azotnog leda. Generalno sadrži azotni led, mada se veruje da na polarnim kapama može da se nađe i metanski led, jer se pod sunčevim zracima presijava ružičasto i ponekad čak crveno.
Bez obzira na svoju izuzetnu gustinu i nisku temperaturu, ovaj satelit i dalje pokazuje geološku aktivnost – gejzirske erupcije azota i prašine koje se uzdižu nekoliko kilometara u vis.
Triton je i jedini veliki satelit Solarnog sistema koji se kreće u retrogradnom smeru – smeru suprotnom rotaciji planete.
Veliki, u svim bojama, i zaleđen i aktivan, naopak...
I tako su se te noći spojili svi elementi. Danima je isijavala vatra sa neba, iz zemlje. A onda se u trenutku prolomio grom i počela je oluja. Vatra je pozvala vazduh, a vazduh vodu. Počeo je težak pljusak, koji je natopio zemlju. Točak se zavrteo, a ti si odjednom osetio navalu snage. Napali smo bez najave, napali smo njih na našoj zemlji, na našoj muci. Četiri dana i četiri noći, za četiri elementa, za četiri strane, za sledeću bitku sa Četvrtim carskim pukom dragona.
Borio si se kao mahnit, ne razmišljajući odakle ta snaga dolazi. Borio si se da se pobediš, makar ti kosti ostale zauvek tu. Borio si se zbog svoje žene i deteta, i dece koju ćeš imati, i dece koja će se rađati posle ove čudne bitke. U vrelini, u vodi, probijen vetrom, u blatu do kolena gurao si zaglavljeni top. Ne daj se deda, još samo malo. To je taj zaglavljeni Saturn u Raku, u sekstilu sa Marsom, ali ne daj se. Izvuci ga, sačuvaj tehniku, samo još malo...
Znam ja da ti ne veruješ Stepi, ali Stepa samo prenosi naređenja. Ti znaš da Putnik ne greši. Ti Jupiteri u trigonu, ti Saturni u trigonu – Putnik ne greši. Njegov Mesec na tvom Marsu, njegovo Sunce na tvom Jupiteru. On zna kako je tebi, a ti znaš da do god veruješ u njega nema poraza. Vera vas održava. Vera drži kombinovanu srpsku diviziju... Vera obavija planinu Cer.
Jedna medalja za veru – Ribe, jedna za tehniku – Vodolija.
Mars i Neptun
- I je l’ su uspeli da pobede?, pita me dete dok nas probija vetar na putu do kuće.
- Pobedili su. Samo... to je bio tek početak. Čekala ih je Kolubara...
Nije bilo municije, Mišić je očajnički pokušavao da ubedi Putnika da se povuče Prva armija. Ali to je značilo povlačenje i ostale dve. A povlačenje je zapravo otvaranje linije napredovanja neprijatelja u srce države. Saturn i Neptun na krajnjim stepenima Vodolije. Očaj i vera, i ništa više.
Putnik pali još jednu, ko zna koju cigaretu i počinje da kašlje. Njemu ne treba karta, on zna svoju zemlju. On zna da je jedna stvar rasporediti trupe u planovima, a sasvim druga kada vozovi prevoze topove i jedinice marširaju danima i mesecima. Nije to isto, nisu ljudi tek kockice koje pomeramo na mapi.
Mišić je mlad, zdrav. Sunca su im blizu, razumeju se. Ali Mišić u Vodoliji ima Kiron, Jupiter, Veneru, Mesec, Mars, Atinu Paladu. A Putnik veru i očaj. Ali Mišić ima trigon Saturna iz Blizanaca sa stelijumom iz Vodolije – Putnik mora da popusti.
Vojska mora da se povuče. Preko Kosova, pa preko Albanije. Novembar je mesec, neprijatelj se ne nada takvom samoubilačkom potezu. Putnikov Mars iz Strelca i Pluton iz Ovna diktiraju pokret.
I trupe kreću. Ostavljaju nezaštićene gradove, ostavljaju decu i žene, imanja, sve što imaju.
Topovi su rasklopljeni i zakopani u zemlju. Valjda će se jednom vratiti... Vera i očaj.
Ti o tome ne razmišljaš, put je dug - treba izdržati. Treba preći planine, smetove, treba pomoći bolesnima. Tamo u sumrak vidiš kako nose vojvodu u stolici. Pluća mu se raspadaju, ali cigaretu ne ispušta. Saturn i Neptun, bez njih ne može da misli, a sa njima ne može da živi.
U zoru dok na leđima nosiš tifusnog momčića, pored tebe staju volovska kola. Medalja za izdržljivost – Jarac. Stari kralj ogrnut ćebetom produžava dalje. Srešćete se još jednom.
Zebnja te obuzima, da li će kralj izdržati, da li će vojskovođa ostati živ? Zebnja dok gledaš svoje raspadnute cokule, zebnja dok gledaš smrznutu decu, vukove u daljini, beskrajne smetove...
Deda... Izdrži još samo malo, molim te. Izdrži zbog mene.
- I? Svi su se smrzli, je l’ da?
- Jeste, svi su se smrzli... Ali nisu svi ostali tamo u tim visokim albanskim planinama. Dronjavi, izgladneli, zaraženi tifusom stigli su do luke. Tamo su ih francuski brodovi prebacivali dalje na lečenje.
- A deda?
Deda je sedeo na palubi umotan u prljavo ćebe, tresući se od gladi, kostur Saturn sa plutonskim sjajem u očima. Možda bi mu se i poneka suza skotrljala niz obraz samo da je imao snage. Bacali su ljude u more. Bacali su mrtve, da više mesta ostane za žive. I nije znao da li će i on da krene put dubina, sada, za pola sata, do sumraka.
Sela sam uz tebe, dodirnula ti ruku.
Moraš da izdržiš deda, bez tebe neću postojati ja.
Dok se vraćamo kući vetar sve jače duva. Ružan dan, nekako siv, sumoran.
- I tako je tvoj deda bačen u more?
- Nije, jer da jeste nas dve se nikada ne bi rodile... Izdržao je, ozdravio, jedno vreme je čak bio i u Alžiru, pa se vratio. Putnik nije, on je svoju dušu ostavio na putu. Ali, Mišić ga je zamenio. I uspeli su, pobedili su. I to ti je to...
Vratio si se. Deset godina stariji i dvadeset kilograma lakši. Počeo si da plačeš tek kada si zagrlio ženu i ćerku na pragu. Oružje si očistio, zaštitio i zakopao u bašti, za ne daj Bože. Za veru i očaj. A medalje si ostavio u kredencu da se deca igraju sa njima. Svih 12 komada, za svaki zodijački znak po jedna.
...Kad se rode nova deca.
Jednog dana, kada i ja stignem na naš prag i kada ga pređem, pokazaćeš mi, ispričaćeš mi sve.
Doneću i paklicu cigareta, za slučaj da navrati Putnik. A znaš da mora da navrati baš tu, baš u ulicu Vojvode Putnika.
Eh, deda...
Nas dvoje, Putnik i Triton u oblaku dima, u senkama sećanja. Savršena četvorka, saturnovski poredak...
Wednesday, April 2, 2008
Neptun na putu od Strelca do Vodolije
Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući
Tražila sam te, tražila te tako očajnički da više nisam znala ni šta tražim. Mislila sam da si Saturn. Potpuno uobičajeno i apsolutno opravdano. A i šta drugo i da pomislim? Jeste, najlakše je reći da si onaj gadni i odvratni Saturn, koga se svi astrolozi pribojavaju, te mu pišu ode i elegije. Onaj što donosi kočenje i prepreke. Prljavi starac prekriven ugljenom prašinom. Onaj što unosi jezu i katatoniju. Ali nisi bio to.
Onda sam logično pretpostavila da si Mars. Malefik nema šta. Ali, to nije odgovaralo tranzitima. U suštini, ničemu nije odgovaralo.
Možda Uran. Ma sigurno Uran... Ali Uran je brz i udaran, a i ja sam sva „kardinalna“, i ipak tu se neke stvarni nisu uklapale.
Ma... da nisi Jupiter? Zdepasti slatkorečiti sholastičar hedonista. Ali... ko sme da dirne u demijurga? Da dovede u pitanje njegov autoritet i slavu?
Ne, Pluton nisi. Ja sam Pluton, ne ti.
Do god sam te tražila, nisam mogla da te nađem. A imala sam i snage i energije da se obračunam sa tobom, ko god da si, i šta god od aspekata da gradiš. Naoružala sam se svim vrstama oružja. Za Mars sam bila spremna da upotrebim i mač i koplje, i da krv lije potocima. Da bitka bude brza i strastvena. Šta drugo i da očekujem od 8. kuće, osim strasti i smrti. Za Saturn sam se naoružala strpljenjem i stoičkom snagom, u očekivanju duge i iscrpljujuće, ledene zime očajanja. Ta 10.kuća, taj položaj u samom zenitu mog neba – to je dug i usamljenički put. Jupiteru sam spremila znanje, dobrotu, milosrđe. Ali i radost. Jer je pred sam kraj 4. kuće, tamo gde mu je najlepše. Ali i 4. stepena od vrha 5. E, tu sam ga čekala. Tu gde mi je srce, u Vodoliji. Da se kockam sa svojim blagom, i da ga prokockam... I da ga ponovo vratim. Uranu sam postavila zamke elektromagnetizma, fantastično-ludačke ideje i neverovatne preokrete.
Pluton, nisam dirala, jer Pluton ja jesam.
Na svako tvoje oružje bila sam sposobna da izvučem moj adekvatan odgovor. Ali što sam više vitlala mačevima, izdržljivošću i idejama, ti si bio sve jači i jači.
Znala sam samo da si sporo i veliko nebesko telo. Sporo i veliko, i najverovatnije malefik. I ništa više. Ali, isto tako, znala sam da moram da te pronađem. Da te vidim, da uhvatim tvoju esenciju, zatvorim je u staklenu bočicu i proučavam. Jer drugačije ne mogu da pronađem rešenje.
Srebrnasta izmaglica
Krenula sam redom. Nije moglo na drugi način. Iznad horizonta imala sam izazov. Saturn u Zenitu u kvadratu sa Suncem i Plutonom na Ascedentu. Izazov? Kakav kompliment. Iskrenije rečeno – prokletstvo.
A ispod horizonta Jupiter u trigonu sa tim istim Suncem i Plutonom. Blagoslov? Unutrašnja snaga? Pa, ruku na srce, ludost najlepše rečeno.
Ali šta je bilo to što je od mog života pravilo izluđujuću zbrku. Ono nešto što bi sve zaglavilo u momentu kada mi je potrebna promena, i ono nešto što bi me guralo, dok sam se opirala u trenucima neophodnog odmora.
Kad god bih pogledala Neptun automatski bi se pojavljivala misao da to nije ništa, da nije bitno, da nema uticaja. U suštini i zašto bih se pribojavala planete koja je sasvim pristojno smeštena u Strelcu, u 3. kući, u sekstilu sa Suncem i u jodu sa Jupiterom i Saturnom. Natalno ne kvadrira, nema opoziciju. Ništa.
I što je najvažnije u sekstilu je sa Suncem (i Plutonom). Znam, donosi mi veze sa intelektualcima, što ume da bude zamorno. Ponekad toliko da bih više poželela da se na tom mestu nađe poneki umetnik, ali ne – u mom slučaju mora da bude inženjer, sistem administrator, dizajner aplikacija i još koječega. A ako jeste inženjer, a najčešće je tako, onda je obavezno u pitanju transport. Od trakastih transportera kojim putuju sirovine do pomorskih sistema. Pruge, cevovodi, beskrajni vodovi... Hoću – neću, ali mehaniku i dinamiku fluida ne mogu da zaboravim. Neptun se pokreće... „I sve teče, sve se menja.“
Pa, zašto bih se na kraju krajeva i uzbuđivala zbog nebitne srebrne izmaglice? Neptun u 3. kući, u Strelcu, na 5-tom stepenu. U Merkurovom carstvu – laž, fantazija. Što i jeste bio dok sam bila dete, Merkurov drug. Nije bilo većeg majstora za laži. Ispredala sam ih i povezivala da niko nije mogao da prodre u suštinu, da pronađe onaj skriveni procep kroz koji može da zasija svetlo istine. Ali to nisu bile laži koje bi nekog povredile, više moje lične fantazije koje su tek počinjale da dobijaju konkretnu formu, da se izdvajaju iznad retorte uma. Srebrne izmaglice koje su se pretvarale u daleka putovanja, magične životinje, ljude obdarene neverovatnim moćima. Na 5. stepenu, tu po Maniliusu počinje kraljevstvo Vodolije, tehnologija i budućnost. I tu gde u vrhu znaka imam baš Jupitera.
Vodolijom vlada Uran. A Uran je u konjunkciji sa Merkurom u 1. kući. A Merkur vlada 12. kućom. Sanjam, inspirišem se, komuniciram preko snova. Živim za ono što volim i sanjam, vladar 5. u 1. Potpuno šamanski. Lepo... razmaženo, samo šta sa tim?
Pa, ništa, ruku na srce. Ali, ako pogledam na drugačiji način, nešto će se već i pokazati. Neptun u Jupiterovom carstvu, Jupiter u Saturnovom, da zaboravim na trenutak taj večito prisutni Uran. A Saturn visoko gore u Raku u Zenitu. Jod. Jod mog života. Da bi sve bilo još komplikovanije Saturn je u konjunkciji sa Južnim čvorom. Dobro, Južni čvor i ima svoje lepo mesto u 10. kući, ali šta se dešava? Neptun i Jupiter usmeravaju energiju u Saturn i Južni čvor. Jedan ubrizgava fluide, iluzije, kultove, magične životinje, crtane filmove, bajke... A drugi – tehnologiju, nauku, religiju. Energije se spajaju u centru i tako pojačane penju ka Saturnu. Saturn ih gleda, secira, analizira, obrađuje, dodaje im tračak razumevanja, jer je u Mesečevom carstvu i u trigonu sa njim. A onda ih tako obrađene vraća dole, pravo u korene mog bića u IC. Tamo gde taj tek spravljeni eliksir stiže do Severnog čvora i Lilit. Praktično izigravam retortu, ciklično obrćem energije.
Neptun u Strelcu, generacijski aspekt. Svih nas rođenih između 1970. i 1984., svih nas vaspitavanih na istim crtanim filmovima, i istim stripovima i filmovima, svih nas koji se govorom crtanih filmova sporazumevamo. U restoranu ćemo zbunjenom konobaru ozbiljno ponoviti da želimo samo „hosenpfefer“, u kolima ćemo se raspravljati da je ipak „trebalo da skrenemo levo kod Albakerkija“, a decu ćemo zasmejavati onim „oduvek sam želeo da imam malog zeku“.
Sa radošću se sećamo svega onoga što smo naučili od Branka Kockice, Raše Popova, Dejvida Belamija. Nekako se u maglama prošlosti gube i nestaju sva ona naukovanja koja su se odnosila na naše odlično uređeno „samoupravno“ društvo. Šta li to beše?... Ne znam, valjda se odnosi na one gomile Lunov-Magnus i Alan Ford stripova, nekako me na to asocira.
Mi smo generacija koja nikada neće odrasti. Koja, praktično, i ne želi da odraste, a i zašto bi? Svet je toliko drugačiji, tako ispunjen bojama i magijom kada ga posmatramo dečijim očima.
Ali isto tako, mi smo vrlo bezobrazna generacija. To je taj Neptun u Strelcu koji je sposoban da zgazi, pljune, prezre sve što mi prethodi. Ne, mi nećemo kao naši roditelji. I ne, nećemo taj stav da je život takav i onakav, ali da mora da se trpi.
Sebičnost i samoživost, i to je karakteristika. Da se ne pomeramo ni u jednom pravcu, da ne sazrevamo bolno šireći sopstvenu dušu da primi još neku, da ostanemo večita deca, bez obaveza, samo sa pravima, samo u svetovima fantazije. Bez mokrih, tek otkuvanih pelena na žici, bez redovnog kuvanja, bez uplatnica za struju... Pogleda zarivenih u monitore, u daleke i čudne svetove, u virtuelna prijateljstva i ljubavi, samo u snove i iluzije.
I sve sam to znala, samo... Kako je tako fantastična ideja slobode mogla da mi naudi? To nisam uspevala da vidim.
Polako i metodično kroz maglu
Niko njega u suštini i nije mogao da vidi. A zahvaljujući tome što se Uran zapravo i nije kretao onako kako bi se to u astronomiji očekivalo, Neptun je prvo “izračunat” matematički. Iako u početku nije bio priznat, što tako liči na njega, Neptun je konačno viđen 23. septembra 1846. godine. A odmah zatim, samo 17 dana kasnije primećen je i njegov najveći satelit Triton.
Neptunovo jezgro je vrlo malo i sastoji se od stena i leda. Zatim kao sledeći sloj ide mantl ili pokrivač od amonijaka, vode i metanskog leda. Atmosferu čine vodonik, helijum i metanski gas.
On je ispod površine laž, iluzija, zavisnost, opijenost, ali isto tako iznad površine on je entuzijazam, umetnost, apstrakcija.
A po nekim standardima mene već godinama ruši sporo, veliko telo, i najverovatnije malefik... Samo što mi nikada zapravo i neće biti jasna ta podela na malefike i benefike. Neptun se na primer generalno vodi kao benefik, ali ako se ne bavim filozofijom ili muzikom, koliko može da se uplete u moj život kao benefik? A opet ako je malefik, kako to da nekom drugom donosi blagoslov? I u suštini, ako i razmišljam na ovaj način – opet plutam u vodama njegove apstraktne izmaglice.
No, dobro, da se manem filozofije i vratim matematici, kao i uvek kada ne mogu da nađem pravo rešenje. Počela sam da posmatram kroz Saturna. Vraćala sam vreme unazad i posmatrala sta koja planeta radi u kom trenutku... I, o gle čuda? Primećen si.
Ali tek kada si to sam dozvolio, tek kada si ušao u aplikacioni trigon sa mojim Merkur-Uranom iz 1. kuće. Kada si mi sam otvorio oči.
Počeo si tako što si mi iskvadrirao Merkur-Uran, ozbiljno me razbolevši. Dajući znak da počnu one škorpionske igre „ili život ili smrt“, da svaka pa i najobičnija stvar bude rizik i teška odluka. A onda... U jurnjavi sa Uranom svako bi lako zaključio da sam rodila dete tada kada je Uran ušao u svoj znak, Vodoliju, kao moju 5. kuću. Ali, čekaj, čekaj. Znam kako je Uran brz i kako se sve dešava munjevito u trenutku dodira orbisa. Što ovde nije slučaj. Uran je ugodno sedeo najmanje godinu dana u sopstvenoj kući kada se desilo to da Neptun stigne tačno na natalni Jupiter ispred same 5. kuće, da baci aplikacioni zrak kvadrature na Mesec sa jedne i na Mars sa druge strane. I da počne magija kreacije novog bića.
Savršena istina i uranska magija, ali sa neptunskim očima i sa Ascedentom u Ribama.
-I dalje? - dečije oči gledaju upitno.
-Dalje je bilo i svašta i ništa.
...Neptun je krenuo da kvadrira od Meseca do Venere, zastajući na Tački duha i Atini Paladi, kao usputnim stanicama, tek toliko da se ne prekine niz. A to je jedan devetogodišnji put, tih otprilike 11 stepeni u Škorpiji. Devet godina haosa, čuđenja, neverovatnih i nerazumljivih situacija, traganja, želje za slobodom, žudnje za samoćom, istraživanja, držanja za ivicu skoro raspadnutog splava dok Posejdon poslednji put izranja na uzburkanoj pučini. Devet godina duhovnog izgnanstva.
Devet... dugih godina.
-I šta sad? To nije srećan kraj. Znaš da sve bajke moraju da imaju srećan kraj?
-A „Devojčica sa šibicama“? Uvek se naježim kad se setim te bajke...
-Ćuti!, dečije oči se bune. –To nije bajka. Sve bajke imaju srećan kraj. Moraš to da izmisliš... kako znaš i umeš.
To mladi Neptun tvrdi potpuno ubeđeno, uranski se boreći iz svoje 5. kuće.
-Znam... sada znam kako ću da stvorim srećan kraj...
-E, odlično. Otkucaj to brzo, pa se skloni. Red je da i ja već jednom odigram svoje igrice.
Naravno, šta bi i radio Neptun kroz Uran, nego igrao igrice... No, da se vratim početku.
Pluton nisam dirala, jer Pluton ja jesam.
...I kada poslednji put moj nesigurni splav priđe vrtlogu iz kog se izvija u plavičastim maglama taj vrhovni morski bog, a horovi sirena zapevaju svoju hipnotičku pesmu da me navedu pravo na njega, u srce oluje, u razaračku snagu iluzije, ja nemam ništa drugo do snage koju mi Pluton pruža. Otvoriću svoje plutonske oči, rukom ću zaštititi svoje uransko srce i počeću da mu pevam, sve glasnije, ali i nežnije, da mu pričam, slikam, igram, sanjam... Da ga volim.
U momentu kada ga zaista zavolim, rasturiću ga, transformisati, spojiti se sa njim u konkretnu formu.
Ali... prvo da isplovim dalje, na pučinu.
Tražila sam te, tražila te tako očajnički da više nisam znala ni šta tražim. Mislila sam da si Saturn. Potpuno uobičajeno i apsolutno opravdano. A i šta drugo i da pomislim? Jeste, najlakše je reći da si onaj gadni i odvratni Saturn, koga se svi astrolozi pribojavaju, te mu pišu ode i elegije. Onaj što donosi kočenje i prepreke. Prljavi starac prekriven ugljenom prašinom. Onaj što unosi jezu i katatoniju. Ali nisi bio to.
Onda sam logično pretpostavila da si Mars. Malefik nema šta. Ali, to nije odgovaralo tranzitima. U suštini, ničemu nije odgovaralo.
Možda Uran. Ma sigurno Uran... Ali Uran je brz i udaran, a i ja sam sva „kardinalna“, i ipak tu se neke stvarni nisu uklapale.
Ma... da nisi Jupiter? Zdepasti slatkorečiti sholastičar hedonista. Ali... ko sme da dirne u demijurga? Da dovede u pitanje njegov autoritet i slavu?
Ne, Pluton nisi. Ja sam Pluton, ne ti.
Do god sam te tražila, nisam mogla da te nađem. A imala sam i snage i energije da se obračunam sa tobom, ko god da si, i šta god od aspekata da gradiš. Naoružala sam se svim vrstama oružja. Za Mars sam bila spremna da upotrebim i mač i koplje, i da krv lije potocima. Da bitka bude brza i strastvena. Šta drugo i da očekujem od 8. kuće, osim strasti i smrti. Za Saturn sam se naoružala strpljenjem i stoičkom snagom, u očekivanju duge i iscrpljujuće, ledene zime očajanja. Ta 10.kuća, taj položaj u samom zenitu mog neba – to je dug i usamljenički put. Jupiteru sam spremila znanje, dobrotu, milosrđe. Ali i radost. Jer je pred sam kraj 4. kuće, tamo gde mu je najlepše. Ali i 4. stepena od vrha 5. E, tu sam ga čekala. Tu gde mi je srce, u Vodoliji. Da se kockam sa svojim blagom, i da ga prokockam... I da ga ponovo vratim. Uranu sam postavila zamke elektromagnetizma, fantastično-ludačke ideje i neverovatne preokrete.
Pluton, nisam dirala, jer Pluton ja jesam.
Na svako tvoje oružje bila sam sposobna da izvučem moj adekvatan odgovor. Ali što sam više vitlala mačevima, izdržljivošću i idejama, ti si bio sve jači i jači.
Znala sam samo da si sporo i veliko nebesko telo. Sporo i veliko, i najverovatnije malefik. I ništa više. Ali, isto tako, znala sam da moram da te pronađem. Da te vidim, da uhvatim tvoju esenciju, zatvorim je u staklenu bočicu i proučavam. Jer drugačije ne mogu da pronađem rešenje.
Srebrnasta izmaglica
Krenula sam redom. Nije moglo na drugi način. Iznad horizonta imala sam izazov. Saturn u Zenitu u kvadratu sa Suncem i Plutonom na Ascedentu. Izazov? Kakav kompliment. Iskrenije rečeno – prokletstvo.
A ispod horizonta Jupiter u trigonu sa tim istim Suncem i Plutonom. Blagoslov? Unutrašnja snaga? Pa, ruku na srce, ludost najlepše rečeno.
Ali šta je bilo to što je od mog života pravilo izluđujuću zbrku. Ono nešto što bi sve zaglavilo u momentu kada mi je potrebna promena, i ono nešto što bi me guralo, dok sam se opirala u trenucima neophodnog odmora.
Kad god bih pogledala Neptun automatski bi se pojavljivala misao da to nije ništa, da nije bitno, da nema uticaja. U suštini i zašto bih se pribojavala planete koja je sasvim pristojno smeštena u Strelcu, u 3. kući, u sekstilu sa Suncem i u jodu sa Jupiterom i Saturnom. Natalno ne kvadrira, nema opoziciju. Ništa.
I što je najvažnije u sekstilu je sa Suncem (i Plutonom). Znam, donosi mi veze sa intelektualcima, što ume da bude zamorno. Ponekad toliko da bih više poželela da se na tom mestu nađe poneki umetnik, ali ne – u mom slučaju mora da bude inženjer, sistem administrator, dizajner aplikacija i još koječega. A ako jeste inženjer, a najčešće je tako, onda je obavezno u pitanju transport. Od trakastih transportera kojim putuju sirovine do pomorskih sistema. Pruge, cevovodi, beskrajni vodovi... Hoću – neću, ali mehaniku i dinamiku fluida ne mogu da zaboravim. Neptun se pokreće... „I sve teče, sve se menja.“
Pa, zašto bih se na kraju krajeva i uzbuđivala zbog nebitne srebrne izmaglice? Neptun u 3. kući, u Strelcu, na 5-tom stepenu. U Merkurovom carstvu – laž, fantazija. Što i jeste bio dok sam bila dete, Merkurov drug. Nije bilo većeg majstora za laži. Ispredala sam ih i povezivala da niko nije mogao da prodre u suštinu, da pronađe onaj skriveni procep kroz koji može da zasija svetlo istine. Ali to nisu bile laži koje bi nekog povredile, više moje lične fantazije koje su tek počinjale da dobijaju konkretnu formu, da se izdvajaju iznad retorte uma. Srebrne izmaglice koje su se pretvarale u daleka putovanja, magične životinje, ljude obdarene neverovatnim moćima. Na 5. stepenu, tu po Maniliusu počinje kraljevstvo Vodolije, tehnologija i budućnost. I tu gde u vrhu znaka imam baš Jupitera.
Vodolijom vlada Uran. A Uran je u konjunkciji sa Merkurom u 1. kući. A Merkur vlada 12. kućom. Sanjam, inspirišem se, komuniciram preko snova. Živim za ono što volim i sanjam, vladar 5. u 1. Potpuno šamanski. Lepo... razmaženo, samo šta sa tim?
Pa, ništa, ruku na srce. Ali, ako pogledam na drugačiji način, nešto će se već i pokazati. Neptun u Jupiterovom carstvu, Jupiter u Saturnovom, da zaboravim na trenutak taj večito prisutni Uran. A Saturn visoko gore u Raku u Zenitu. Jod. Jod mog života. Da bi sve bilo još komplikovanije Saturn je u konjunkciji sa Južnim čvorom. Dobro, Južni čvor i ima svoje lepo mesto u 10. kući, ali šta se dešava? Neptun i Jupiter usmeravaju energiju u Saturn i Južni čvor. Jedan ubrizgava fluide, iluzije, kultove, magične životinje, crtane filmove, bajke... A drugi – tehnologiju, nauku, religiju. Energije se spajaju u centru i tako pojačane penju ka Saturnu. Saturn ih gleda, secira, analizira, obrađuje, dodaje im tračak razumevanja, jer je u Mesečevom carstvu i u trigonu sa njim. A onda ih tako obrađene vraća dole, pravo u korene mog bića u IC. Tamo gde taj tek spravljeni eliksir stiže do Severnog čvora i Lilit. Praktično izigravam retortu, ciklično obrćem energije.
Neptun u Strelcu, generacijski aspekt. Svih nas rođenih između 1970. i 1984., svih nas vaspitavanih na istim crtanim filmovima, i istim stripovima i filmovima, svih nas koji se govorom crtanih filmova sporazumevamo. U restoranu ćemo zbunjenom konobaru ozbiljno ponoviti da želimo samo „hosenpfefer“, u kolima ćemo se raspravljati da je ipak „trebalo da skrenemo levo kod Albakerkija“, a decu ćemo zasmejavati onim „oduvek sam želeo da imam malog zeku“.
Sa radošću se sećamo svega onoga što smo naučili od Branka Kockice, Raše Popova, Dejvida Belamija. Nekako se u maglama prošlosti gube i nestaju sva ona naukovanja koja su se odnosila na naše odlično uređeno „samoupravno“ društvo. Šta li to beše?... Ne znam, valjda se odnosi na one gomile Lunov-Magnus i Alan Ford stripova, nekako me na to asocira.
Mi smo generacija koja nikada neće odrasti. Koja, praktično, i ne želi da odraste, a i zašto bi? Svet je toliko drugačiji, tako ispunjen bojama i magijom kada ga posmatramo dečijim očima.
Ali isto tako, mi smo vrlo bezobrazna generacija. To je taj Neptun u Strelcu koji je sposoban da zgazi, pljune, prezre sve što mi prethodi. Ne, mi nećemo kao naši roditelji. I ne, nećemo taj stav da je život takav i onakav, ali da mora da se trpi.
Sebičnost i samoživost, i to je karakteristika. Da se ne pomeramo ni u jednom pravcu, da ne sazrevamo bolno šireći sopstvenu dušu da primi još neku, da ostanemo večita deca, bez obaveza, samo sa pravima, samo u svetovima fantazije. Bez mokrih, tek otkuvanih pelena na žici, bez redovnog kuvanja, bez uplatnica za struju... Pogleda zarivenih u monitore, u daleke i čudne svetove, u virtuelna prijateljstva i ljubavi, samo u snove i iluzije.
I sve sam to znala, samo... Kako je tako fantastična ideja slobode mogla da mi naudi? To nisam uspevala da vidim.
Polako i metodično kroz maglu
Niko njega u suštini i nije mogao da vidi. A zahvaljujući tome što se Uran zapravo i nije kretao onako kako bi se to u astronomiji očekivalo, Neptun je prvo “izračunat” matematički. Iako u početku nije bio priznat, što tako liči na njega, Neptun je konačno viđen 23. septembra 1846. godine. A odmah zatim, samo 17 dana kasnije primećen je i njegov najveći satelit Triton.
Neptunovo jezgro je vrlo malo i sastoji se od stena i leda. Zatim kao sledeći sloj ide mantl ili pokrivač od amonijaka, vode i metanskog leda. Atmosferu čine vodonik, helijum i metanski gas.
On je ispod površine laž, iluzija, zavisnost, opijenost, ali isto tako iznad površine on je entuzijazam, umetnost, apstrakcija.
A po nekim standardima mene već godinama ruši sporo, veliko telo, i najverovatnije malefik... Samo što mi nikada zapravo i neće biti jasna ta podela na malefike i benefike. Neptun se na primer generalno vodi kao benefik, ali ako se ne bavim filozofijom ili muzikom, koliko može da se uplete u moj život kao benefik? A opet ako je malefik, kako to da nekom drugom donosi blagoslov? I u suštini, ako i razmišljam na ovaj način – opet plutam u vodama njegove apstraktne izmaglice.
No, dobro, da se manem filozofije i vratim matematici, kao i uvek kada ne mogu da nađem pravo rešenje. Počela sam da posmatram kroz Saturna. Vraćala sam vreme unazad i posmatrala sta koja planeta radi u kom trenutku... I, o gle čuda? Primećen si.
Ali tek kada si to sam dozvolio, tek kada si ušao u aplikacioni trigon sa mojim Merkur-Uranom iz 1. kuće. Kada si mi sam otvorio oči.
Počeo si tako što si mi iskvadrirao Merkur-Uran, ozbiljno me razbolevši. Dajući znak da počnu one škorpionske igre „ili život ili smrt“, da svaka pa i najobičnija stvar bude rizik i teška odluka. A onda... U jurnjavi sa Uranom svako bi lako zaključio da sam rodila dete tada kada je Uran ušao u svoj znak, Vodoliju, kao moju 5. kuću. Ali, čekaj, čekaj. Znam kako je Uran brz i kako se sve dešava munjevito u trenutku dodira orbisa. Što ovde nije slučaj. Uran je ugodno sedeo najmanje godinu dana u sopstvenoj kući kada se desilo to da Neptun stigne tačno na natalni Jupiter ispred same 5. kuće, da baci aplikacioni zrak kvadrature na Mesec sa jedne i na Mars sa druge strane. I da počne magija kreacije novog bića.
Savršena istina i uranska magija, ali sa neptunskim očima i sa Ascedentom u Ribama.
-I dalje? - dečije oči gledaju upitno.
-Dalje je bilo i svašta i ništa.
...Neptun je krenuo da kvadrira od Meseca do Venere, zastajući na Tački duha i Atini Paladi, kao usputnim stanicama, tek toliko da se ne prekine niz. A to je jedan devetogodišnji put, tih otprilike 11 stepeni u Škorpiji. Devet godina haosa, čuđenja, neverovatnih i nerazumljivih situacija, traganja, želje za slobodom, žudnje za samoćom, istraživanja, držanja za ivicu skoro raspadnutog splava dok Posejdon poslednji put izranja na uzburkanoj pučini. Devet godina duhovnog izgnanstva.
Devet... dugih godina.
-I šta sad? To nije srećan kraj. Znaš da sve bajke moraju da imaju srećan kraj?
-A „Devojčica sa šibicama“? Uvek se naježim kad se setim te bajke...
-Ćuti!, dečije oči se bune. –To nije bajka. Sve bajke imaju srećan kraj. Moraš to da izmisliš... kako znaš i umeš.
To mladi Neptun tvrdi potpuno ubeđeno, uranski se boreći iz svoje 5. kuće.
-Znam... sada znam kako ću da stvorim srećan kraj...
-E, odlično. Otkucaj to brzo, pa se skloni. Red je da i ja već jednom odigram svoje igrice.
Naravno, šta bi i radio Neptun kroz Uran, nego igrao igrice... No, da se vratim početku.
Pluton nisam dirala, jer Pluton ja jesam.
...I kada poslednji put moj nesigurni splav priđe vrtlogu iz kog se izvija u plavičastim maglama taj vrhovni morski bog, a horovi sirena zapevaju svoju hipnotičku pesmu da me navedu pravo na njega, u srce oluje, u razaračku snagu iluzije, ja nemam ništa drugo do snage koju mi Pluton pruža. Otvoriću svoje plutonske oči, rukom ću zaštititi svoje uransko srce i počeću da mu pevam, sve glasnije, ali i nežnije, da mu pričam, slikam, igram, sanjam... Da ga volim.
U momentu kada ga zaista zavolim, rasturiću ga, transformisati, spojiti se sa njim u konkretnu formu.
Ali... prvo da isplovim dalje, na pučinu.
Subscribe to:
Posts (Atom)
