Resto 2

I nikako ne postizavam.

Eto, taj momenat još od onomadne.

 I nešto što me kljuca u glavu godinama. Ovo je primerak najimbecilnije arhitekture svih vremena. Šteta samo što se ne vidi dobro onaj tragični pokušaj ptice u reljefu iznad prizemlja. Ptice zbog koje izbegavam da idem sa te strane ulice. Jednog dana, ali sasvim sigurno, sručiće se parče nekom na glavu.

 I da ne zaboravim.

Jer ima ljudi koji vole da kukaju nad izmišljenim tegobama. A ima i ljudi koji ih ne izmišljaju. Ali su im nepremostive.

 A ima i ljudi (a vala i drveća) koje ni to ne može da zaustavi.

I takvi primerci se pamte.

Samo pronađu put između, izmigolje se.

Pridrže za svoju tegobu i iskoriste je.

Posle ove scene

neću više da slušam ničije kukanje.

Ne interesuje me. Jer ko hoće - može.

I posle je stiglo proleće.

Omamljujuće.

Savršeno.

I donelo mi mir

i nova učenja o biljkama.

I strahopoštovanje.

I da, novu priču o biofizici.

I sate i sate čitanja tekstova i bukvalno puzanja po šumi.

Ali je vredelo.

Ma nemam šta da pričam, nek pričaju tratinčice.

Kad pošandrcam

to je izlaz.

Resto 1

Nema tu mnogo priče, jer nemam vremena za priču.

Radim ozbiljne stvari, a radim i ozbiljno pisanje, za pare naravno.

Moja škola, vazda ista.
Mogla bih romane o tom Hogvortsu, od golubarnika, kino sale, maketarnice, šupe u drugom nivou podruma, streljane u trećem nivou ispod sale za fizičko, kotlarnice. Svuda smo bili i svuda se nešto dešavalo. Po kafićima okolo radila se matematika iz Veneovih zbirki, a u glavnom holu redovno smo pevali liturgiju čitajući nemačke lekcije. Na nemačkom dabome.

I primer vrhunske arhitekture u ulici bočno.

Molim, i pogled spreda da se ne zaboravi.

I ne znam odakle ta moda da sve novobeogradske pijace izgledaju kao svemirski brodovi.

E i u ovoj džabolaji čokolada koju dobih na poklon. Bila je savršena.

I mi smo takav kraj, svake godine neki novi sneško.

Ovaj je nekako bio hipsterski.

Rekla bih.

I nešto što nađoh u sred centra grada.

A opet skriveno.

I moji ozbiljni planovi za penjanje.

Ovog puta bez ikakvih iznenađenja. Dogovor sa vlasnikom.

I sasvim lična stvar koja me je sasvim lično pogodila... po predačkoj liniji.

"Mila Bosno Srbija te brani", recitovala je pokojna tetka Tiosava (meni baba-tetka) u svojoj ko zna kojoj godini preko devedesete.
Tiosava je inače imala neku gadno tešku difteriju u toku nemačke okupacije, pa su joj kupili sanduk i bio pop, ispovedio je i pričestio. Kad gle čuda, pola veka kasnije Tiosava i dalje živa, a sve njih posahranila u međuvremenu.
Ali dok je recitovala okupljenoj familiji, sada mentalno u stadijumu mlađeg učenika, gledala sam je i razmišljala baš o toj mojoj, toj našoj predačkoj Bosni.

Njegove slike sam volela... nekad u prošlom životu.

A slika njegove ćerke pratila me je kao avet godinama po hodnicima škola. I uvek sam se pitala čije je to dete i šta se desilo baš sa tim detetom?

Umrla je u logoru na Banjici kao mlada devojka.
Eto to se desilo.

Tako da... rešavam se slika, rešavam sećanja.
Polako, ali studiozno.

Začaraj i mene i njega... i prtljag i carinu

-Šta gejt? Koji gejt?
-Teraj bre samo. Nemam vremena za prepirku...

Snalazim se

Danas ulazim u tu salu.
Danas sam tu.



I nameravam da ostanem.

Prijatelji

Da, tolike godine.

 

Radovi u enterijeru

Kako najbolje iskoristiti prostor u malom kupatilu i kako jeftino napraviti lep, trajan i funkcionalan nameštaj za kupatilo:




Kako napraviti lažan rustik zid od cigala i maskirati zid sklon pukotinama: