Bio je vrlo ozbiljan kada mi je rekao da se spremim i ponesem hranu za par dana.
Hrana je istina i potrošena posle tih par dana, ali mi smo išli dalje. Usput smo se snalazili tražeći biljke.
Soko ovog puta nije nosio ništa. Da li zbog Braga ili nečeg drugog, tek samo nas je nadletao i retko bi se spustio na kratko… Mi smo samo hodali.
Jedne noći, bez zapaljene vatre i naslonjen na stenu, prekinuo je tišinu i počeo da priča.
Iznenadila sam se jer mi je boja njegovog glasa uvek bila smešna. A sada je zvučala čudno. Neko vreme posle, nisam više mogla da sedim. Legla sam malo dalje i gledala u noćno nebo. Kao da se vrtelo brže ili se meni vrtelo u glavi…
Izgleda da sam počela da lebdim. Njegov glas je bez prekida monotono ispunjavao sve.
Uspravila sam se, sada sam bila već visoko, ali sam munjevito poletela još više.
Ponavljao je ravnim glasom "Koledo, Koledo… Koledo, Koledo." Svaku misao je završavao tim. Molio se da uđemo u kolo Svaroga, da nas pusti na nebesku planinu.
Voden me je povukao… I udavio me.
Prvo me je upila zemlja, a zatim i koren drveta.
Uspinjala sam se pomešana sa životnim sokom, sve do grane. Kada se list otvorio i svetlo me obasjalo - isparila sam u vazduh.
Tu me je čekao Veles...
Koledo, koledo…, mogla sam da čujem u daljini.
I dalje se noćno nebo vrtelo.
Objavio yzse u 17. decembar 2008 14:53:48 | 4 komentara
Nema veze s tvojom temom, smo sam htjela reci da sam tek slucajno otkrila tvoj blog i da se radujem sto cu te citati i ovako. Pratila sam tvoje astro tekstove i odusevljava me tvoj pristup svemu, neobican a meni blizak.
Objavio voyageur u 31. decembar 2008 12:56:26
Luna Voyager...
Dobrodošla!
Slobodno se osećaj kao kod svoje kuće :)
Objavio yzse u 31. decembar 2008 18:47:48
To bas nisi morala da joj kazes, mozda bi ona isla negde veceras van kuce u provod ;)
Uzivajte veceras :)
Objavio Omu u 31. decembar 2008 19:14:45
Dvorski pjesniče, neću da čitam tužne stvari na tvom parčetu sajber neba!
I da znaš da je to naređenje! :)
Okreni lice od monitora i vidi ko ti je najbliži da ga zagrliš, molim te :)
A od sutra ozbiljno da radimo. Razvlačićemo svetlosne zrake od grada do grada, ok?
:)
Objavio yzse u 31. decembar 2008 20:31:02
Wednesday, December 17, 2008
Friday, December 5, 2008
Po sobama
Prvo sam ja njoj rekla da sam negde oko 3 noću odgledala ceo koncert Spajdersa.
U stvari, odslušala sam ga. Radila sam grafički u dnevnoj sobi, da ne probudim papagaja kod mene.
Onda je ona poludela.
Ceo veliki odmor je histerisala da nije u redu, da smo se lepo dogovorile kad kojoj nešto ide na televiziji da se odmah javlja, ne osvrćući se na vreme i roditelje, a pogotovo ne na njenu babu Radmilu.
Dobro, ok. Primila k znanju.
I zaboravila.
No, tri dana kasnije… U stvari tri noći kasnije zazvonio je telefon negde pred zoru. Uspela sam u jednom skoku da se dohvatim slušalice i samo da čujem – Eno ti onaj tvoj starac na 3. kanalu.
A onda mi se zamantalo pred očima.
Nadljudskim naporima stigla sam do televizora, pri čemu sam zakačila sva usputna vrata i jedan regal. Ah, lakat, rebro, manje više…
I bila je u pravu.
Koliko je prošlo?
Hiljade milijardi godina ili juče...
Slušam Van Morisona dok se napolju pokazuje zora.
I ne znam šta mi bi prošlu nedelju. Nisam čak ni našla tu originalnu verziju, al’ sam našla Pita.
Pit izgleda kao penzionisani izbacivač noćnog kluba (zatvorenog tipa) ili uspešno odbegli robijaš.
I ako Pitu nije bilo teško, pa što bi i meni?
On je malo izleteo iz registra, ali mi je zato ostavio prostora da se razmašem mojim glasom.
I odlično nam ide.
I ima nas još više…
Pit i ja prostiremo proleće u decembru mesecu.
Objavio yzse u 5. decembar 2008 17:18:36 | 3 komentara
Lako je Pitu kad ima tebe da rucno cvorujete i rucno taftujete pirotski prolecni cilim da ga tresnete na ovu jesenje raspekmezenu zimu...
Objavio Omu u 6. decembar 2008 14:00:35
Pit radi taftovanje, pošto ja još ne znam kako to izgleda... Važno da nam ide.
Ks,ks... ono što si rekao na onom blogu je bilo predivno. A rečenicu ću da ti zaštitim copyright-om, nisam zaboravila :)
Objavio yzse u 7. decembar 2008 18:45:48
A-skk-ks-ks, vide8 prozivku ;)
Sve ti ja znam :p
A copyright su izmislili gramzivi, lepota je svacije dobro. Prema tome, uzivaj :)
Objavio Omu u 7. decembar 2008 21:47:30
U stvari, odslušala sam ga. Radila sam grafički u dnevnoj sobi, da ne probudim papagaja kod mene.
Onda je ona poludela.
Ceo veliki odmor je histerisala da nije u redu, da smo se lepo dogovorile kad kojoj nešto ide na televiziji da se odmah javlja, ne osvrćući se na vreme i roditelje, a pogotovo ne na njenu babu Radmilu.
Dobro, ok. Primila k znanju.
I zaboravila.
No, tri dana kasnije… U stvari tri noći kasnije zazvonio je telefon negde pred zoru. Uspela sam u jednom skoku da se dohvatim slušalice i samo da čujem – Eno ti onaj tvoj starac na 3. kanalu.
A onda mi se zamantalo pred očima.
Nadljudskim naporima stigla sam do televizora, pri čemu sam zakačila sva usputna vrata i jedan regal. Ah, lakat, rebro, manje više…
I bila je u pravu.
Koliko je prošlo?
Hiljade milijardi godina ili juče...
Slušam Van Morisona dok se napolju pokazuje zora.
I ne znam šta mi bi prošlu nedelju. Nisam čak ni našla tu originalnu verziju, al’ sam našla Pita.
Pit izgleda kao penzionisani izbacivač noćnog kluba (zatvorenog tipa) ili uspešno odbegli robijaš.
I ako Pitu nije bilo teško, pa što bi i meni?
On je malo izleteo iz registra, ali mi je zato ostavio prostora da se razmašem mojim glasom.
I odlično nam ide.
I ima nas još više…
Pit i ja prostiremo proleće u decembru mesecu.
Objavio yzse u 5. decembar 2008 17:18:36 | 3 komentara
Lako je Pitu kad ima tebe da rucno cvorujete i rucno taftujete pirotski prolecni cilim da ga tresnete na ovu jesenje raspekmezenu zimu...
Objavio Omu u 6. decembar 2008 14:00:35
Pit radi taftovanje, pošto ja još ne znam kako to izgleda... Važno da nam ide.
Ks,ks... ono što si rekao na onom blogu je bilo predivno. A rečenicu ću da ti zaštitim copyright-om, nisam zaboravila :)
Objavio yzse u 7. decembar 2008 18:45:48
A-skk-ks-ks, vide8 prozivku ;)
Sve ti ja znam :p
A copyright su izmislili gramzivi, lepota je svacije dobro. Prema tome, uzivaj :)
Objavio Omu u 7. decembar 2008 21:47:30
Thursday, November 27, 2008
Magic is gone
Preksinoć je retardirani kreten uleteo u centar Točiderske zvezde i razvalio srednju (žensku) žirafu.
Juče su se poznavali tragovi guma u ostacima snega.
A prekoputa, tačno ispred Arhiva neko je od minimuma snega, ma praktično ni od čega podigao ozbiljnog sneška.
Od ničeg nešto i od nečeg ništa.
Gledam, žao mi žirafe.
Ne vezuj se. Ne vezuj se ni za ljude, a ne za gomilu gvožđa, ponavljam sebi dok prolazim.
Ali telefon zvoni. Pravim se da ga ne čujem, kao što se pravim već mesecima.
A jednom ću ipak morati da se javim.
I onda će krenuti nepovezana bujica reči, onih što znače i prebacivanje i molbu. Onih koji bi da me izazovu da reagujem. Ali ja baš to neću da uradim.
Nešto ovako...
Preksinoć je retardirani kreten razvalio žirafu.
A pre tri meseca je retardirani kreten zabio nož u moje srce.
Mislio je može mu se, kod mene je sve dozvoljeno.
Dodavaću mu energiju, zabavljaću ga... ali magija je prestala da teče. Prešao je granicu.
Nema više.
Začuđujuće, tri dana nisam mogla da dođem sebi, a onda me je prošlo.
-Super što ništa nije bilo sa njim, kaže Mili. – Zamisli tek da si se udala za njega?
-Ma daj, ti odmah najgrđe varijante.
Gledamo u žirafu.
-Pff, znaš... i ja sam se odljubila.
-E baš mi je žao. Mali je bio pravi picopevac.
-Ma, bio je debil... I dalje je debil, okreće se ona da ne gleda više.
Mrzim kada muškarac ima mozak i jezik kao neka ženturača.
Stvarno je dobro što ničeg nije ni bilo.
Sve u svemu... žao mi žirafe.
Objavio yzse u 27. novembar 2008 18:49:30 | 7 komentara
Dobre se stvari tope. Lepe mora neko da srusi.
Objavio Omu u 27. novembar 2008 19:11:01
I samog sebe uhvatim da mi bude žalije neke stvari nego nekih ljudi....
U svakom slučaju, zajebi tog tvog Marčela i ajd s ekipom na ovog paraćinskog, tj na liričke teroriste :)
Keep Ya Head Up!
Objavio treca_smena u 27. novembar 2008 19:12:35
pazi, možda je čovek po onoj mečavi samo izgubio kontrolu nad kolima. to se i meni desilo preksinoč, a uopšte nisam brzo vozio.
e da. kad si več pitala. jesam 72., ne znam šta je antiscij, nisam se muvao oko laboratorija za geomehaniku :) a poznajem neke speleologe, mada se time ne bavim.
Objavio vrabac u 27. novembar 2008 19:32:20
Ma pusti Omu...
Nego... je l' smem da ti ukradem jednu rečenicu? Gledam je već mesec dana i hoću da je iskoristim. Dosta ću je raubovati, ali moram. Obično ne zajmim po šoljicu nečeg, ali ovo je jače od mene.
O momci... pa otkud vi ovde? :)
Može Smeno, sve može samo da nije utakmica Rada :)
Vrabac, ja tebi ne mogu opisati koliko si mi poznat. A gde sam te viđala, ne znam. Odao si se po poziciji sporog tela. Trebalo bi da si 26,27 ili 28.II. u 6:30
A imamo tvoje Sunce i moje Sunce Pluton u antisciji. To se zove "ogledalo efekat", verovatno da to prepoznavanje ide iz toga.
Bilo mi je interesantno da gledam kako si noću postovao sa devojkom sa kojom imaš Sunca u "klinču", a Mesece u trigonu. Vidiš kako ste se "privukli". I odlično vam je išlo, mada ništa nisam razumela. Ali ionako ne treba da guram nos tamo gde mi nije mesto :)
Ali neću više o tome (konačno :) ).
Ako nekog više zanima neka ide kod Sanje na blog - http://astrologija.mojblog.rs/. Trebalo bi da joj ponovo proradi forum za mesec dana. Tamo sve piše.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 11:42:11
27. u 06.25.
pa da znam, da je to sada lako provaliti na kompu uz pomoć samo par podataka. ne vidim i zašto bih krio.
a da si ispratila do kraja taj dijalog, videla bi da ja u stvari ne verujem baš nešto u astrologiju, nego samo sticajem okolnosti znam neke osnovne stvari :)
to veče sam se malo zezao, onako, bilo mi zanimljivo :)
Objavio vrabac u 28. novembar 2008 14:39:01
Pa zašto sada tako?
Izgledalo je vrlo lepo... i romantično :)
Uživaj u svakom momentu.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 15:23:34
Trebalo bi da udarim pravo na zastitu intelektualne svojine, a sve zaboravljam. Stos e tice recenice, reci mi koja je, ili makar navedi da je moja, a da je tvoja modifikacija, eto :)
Jer, ko zna... jednog dana ce sve to mozda biti sliveno negde...
Objavio Omu u 28. novembar 2008 16:45:06
Juče su se poznavali tragovi guma u ostacima snega.
A prekoputa, tačno ispred Arhiva neko je od minimuma snega, ma praktično ni od čega podigao ozbiljnog sneška.
Od ničeg nešto i od nečeg ništa.
Gledam, žao mi žirafe.
Ne vezuj se. Ne vezuj se ni za ljude, a ne za gomilu gvožđa, ponavljam sebi dok prolazim.
Ali telefon zvoni. Pravim se da ga ne čujem, kao što se pravim već mesecima.
A jednom ću ipak morati da se javim.
I onda će krenuti nepovezana bujica reči, onih što znače i prebacivanje i molbu. Onih koji bi da me izazovu da reagujem. Ali ja baš to neću da uradim.
Nešto ovako...
Preksinoć je retardirani kreten razvalio žirafu.
A pre tri meseca je retardirani kreten zabio nož u moje srce.
Mislio je može mu se, kod mene je sve dozvoljeno.
Dodavaću mu energiju, zabavljaću ga... ali magija je prestala da teče. Prešao je granicu.
Nema više.
Začuđujuće, tri dana nisam mogla da dođem sebi, a onda me je prošlo.
-Super što ništa nije bilo sa njim, kaže Mili. – Zamisli tek da si se udala za njega?
-Ma daj, ti odmah najgrđe varijante.
Gledamo u žirafu.
-Pff, znaš... i ja sam se odljubila.
-E baš mi je žao. Mali je bio pravi picopevac.
-Ma, bio je debil... I dalje je debil, okreće se ona da ne gleda više.
Mrzim kada muškarac ima mozak i jezik kao neka ženturača.
Stvarno je dobro što ničeg nije ni bilo.
Sve u svemu... žao mi žirafe.
Objavio yzse u 27. novembar 2008 18:49:30 | 7 komentara
Dobre se stvari tope. Lepe mora neko da srusi.
Objavio Omu u 27. novembar 2008 19:11:01
I samog sebe uhvatim da mi bude žalije neke stvari nego nekih ljudi....
U svakom slučaju, zajebi tog tvog Marčela i ajd s ekipom na ovog paraćinskog, tj na liričke teroriste :)
Keep Ya Head Up!
Objavio treca_smena u 27. novembar 2008 19:12:35
pazi, možda je čovek po onoj mečavi samo izgubio kontrolu nad kolima. to se i meni desilo preksinoč, a uopšte nisam brzo vozio.
e da. kad si več pitala. jesam 72., ne znam šta je antiscij, nisam se muvao oko laboratorija za geomehaniku :) a poznajem neke speleologe, mada se time ne bavim.
Objavio vrabac u 27. novembar 2008 19:32:20
Ma pusti Omu...
Nego... je l' smem da ti ukradem jednu rečenicu? Gledam je već mesec dana i hoću da je iskoristim. Dosta ću je raubovati, ali moram. Obično ne zajmim po šoljicu nečeg, ali ovo je jače od mene.
O momci... pa otkud vi ovde? :)
Može Smeno, sve može samo da nije utakmica Rada :)
Vrabac, ja tebi ne mogu opisati koliko si mi poznat. A gde sam te viđala, ne znam. Odao si se po poziciji sporog tela. Trebalo bi da si 26,27 ili 28.II. u 6:30
A imamo tvoje Sunce i moje Sunce Pluton u antisciji. To se zove "ogledalo efekat", verovatno da to prepoznavanje ide iz toga.
Bilo mi je interesantno da gledam kako si noću postovao sa devojkom sa kojom imaš Sunca u "klinču", a Mesece u trigonu. Vidiš kako ste se "privukli". I odlično vam je išlo, mada ništa nisam razumela. Ali ionako ne treba da guram nos tamo gde mi nije mesto :)
Ali neću više o tome (konačno :) ).
Ako nekog više zanima neka ide kod Sanje na blog - http://astrologija.mojblog.rs/. Trebalo bi da joj ponovo proradi forum za mesec dana. Tamo sve piše.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 11:42:11
27. u 06.25.
pa da znam, da je to sada lako provaliti na kompu uz pomoć samo par podataka. ne vidim i zašto bih krio.
a da si ispratila do kraja taj dijalog, videla bi da ja u stvari ne verujem baš nešto u astrologiju, nego samo sticajem okolnosti znam neke osnovne stvari :)
to veče sam se malo zezao, onako, bilo mi zanimljivo :)
Objavio vrabac u 28. novembar 2008 14:39:01
Pa zašto sada tako?
Izgledalo je vrlo lepo... i romantično :)
Uživaj u svakom momentu.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 15:23:34
Trebalo bi da udarim pravo na zastitu intelektualne svojine, a sve zaboravljam. Stos e tice recenice, reci mi koja je, ili makar navedi da je moja, a da je tvoja modifikacija, eto :)
Jer, ko zna... jednog dana ce sve to mozda biti sliveno negde...
Objavio Omu u 28. novembar 2008 16:45:06
Saturday, November 22, 2008
Žene i muškarci
Begovica se sprema u boj
Šta to drnda u garaži našoj,
šta to drnda prije rane zore?
Da l’ je bomba il’ su labudovi,
brusilica il’ kakvo oružje?
Nit je bomba, nit su labudovi,
nit brusilica, nit kakvo oružje.
Već abrihter našeg milog Mite.
Ustanuo naš beže Mita,
ustanuo prije rane zore.
Ustanuo, bezosećajna glava,
ustanuo, ne može da spava.
Abrihtuje od šest sati rano,
abrihtuje sve od zore bjele.
Abrihtuje, Turske glave skida.
Kad to začu srednja begovica,
kad to začu, kukala joj majka,
zalepi se za plafon od šoka,
zalepi se, pa pade na krevet.
A kad pade srednja begovica,
zakukala kano kukavica,
nemoj beže komšijski nam Mito,
nemoj beže subotom u zoru,
nemoj beže ako Boga znadeš.
Ako li se ne naspavam beže,
ako li se ne naspavam srednja,
to će meni podočnjaci pasti,
pasti pravo do koljena mojih.
Neću beže ličit niti na šta,
neću beže moći da se složim,
složim srednja dan da iskoristim.
Nastavila tužna begovica:
probudiš li djete moje malo,
probudiš li nevino čeljade,
tad se beže meni crno piše,
tad se piše sitna knjiga crna.
Nit ću beže odraditi tantru,
nit ću uspjet Či gong da izvedem.
Jer će mlada begovica moja,
jer će mlada, puna snage svoje,
počet meni po glavi da skače.
Avaj, beže, mili naš komšijo,
avaj, beže, imaš li ti duše?
Da l’ to beže sada naču,
da l’ to naču ili se učini,
tek prestade abrihtera napev.
Okrete se srednja begovica,
okrete se, nastavi da spava.
Ali sreća ne potraja dugo,
nema sreće na ovome svjetu.
Nema sreće sve je samo patnja.
I budizma malo da ubacim.
Tada uđe slavni deda Slavko,
uđe gromko u garažu našu.
Gde si Mito, Sunce li ti žarko!
Gde si, Mito, da se divanimo!
Zaplakala srednja begovica,
zaplakala jadna i sirota.
O gluv li je slavni deda Slavko,
o gluv li je ponosit beg Mita!
Uze Mita šlajfovati drvo,
uze deda udarat macolom.
I pri tome sitan divan ode,
sitan divan gromkim glasom vode.
Suze roni srednja begovica,
roni suze more da ispuni.
Da je meni dva štapina fina,
da je meni živin fulminata,
da je meni olovo azida,
ili zera efuzivnog samo,
video bi ti beže belaja,
video bi i ti deda Slavko.
Pa da nađem izvor struje negde,
pa da vežem sve u rednu vezu,
da donesem mira malo zgradi.
Oj, begovi koji vam je đavo,
da ste bolji pa da ste na rjeci,
sinjoj rjeci cjeli dan do podne.
Nego zima stiže nama duga,
stiže zima, sve dede su ovdje,
niko selu rodnom da otidne,
niko selu rodnom da se vrati.
Biće ovo jedna duga zima...
Gde ću, kud ću, jadna i sirota,
kako li ću da se borim sama,
to se misli srednja begovica,
to se misli, veđe svoje mršti.
Kad ne bilo ni po sata poslije,
eto Gige u garažu stiže.
Pusti Giga mili svoj kompresor,
pusti čisto da ga želja mine.
Probudi se mlada begovica,
probudi se, zakuka čeljade.
Ubij majko, sve naše begove,
ubij majko, nek ti je sve prosto!
Kako li ću ubiti ih, djete,
kako li ću kad mi zakon ne da?
Vodiće me u apsanu ravno,
vodiće me, tužna li nam sudba.
Neka, majko, zaplaka čeljade,
samo idi, brige ti ne brini,
u apsani sitan zanat učiš,
jednog dana bićeš ti frizerka.
Ako li je zbog diplome djete,
da te šišam sa diplomom samo,
žrtvovaću budućnost mi svjetlu,
žrtvovaću slobode mi miris.
Nisam ni ja jadna, ni sirota,
nisam sama, a nisam ni slaba.
Tu je meni jako moje Sunce,
jako Sunce sa Plutonom crnim,
tu je meni egzaltiran Mjesec,
gadni Mjesec, uz sjajnu Veneru.
Venera je Danica nam naša,
sjajna zvjezda prije rana Sunca.
Tu je meni opasni taj Marsu,
opak Mars gleda sve iz osme,
strašni ratnik, čedo kamikazno,
on će mene voditi kroz bitku.
Ustanula begovica srednja,
ustanula Wing Čung da uradi,
ustanula oružje da uzme.
Traži svuda ne mož da ga nađe.
Traži, očaj počinje da hvata.
Da je meni očeva kanija,
da je meni majčina satara,
da je meni kakav topuz grozni,
kadli već der sjekiru ja nemam.
A najbolje bi pasovao meni
ručni mali raketni bacaču.
Da ispalim projektil ja jedan,
ispalim ga pravo preda vrata,
sjajna vrata od garaže naše.
Gde ću crna pred njih tolke sama,
gde ću, kad je svaki teži duplo?
Moram sebi pomognut sa nečim,
moram sebe oprjemiti mudro.
Tako misli srednja begovica,
tako misli grozne svoje plane.
Misli ona, demonske joj misli,
brzo misli, epske bitke sprema.
Epske sprema,
lirske suze roni…
(prim. autora)
Deseterac je zakon.
A u nedostatku gusli Daffy – Mercy
plavojka sa crnim glasom…
Objavio yzse u 22. novembar 2008 14:27:26 | 4 komentara
Čime će se opremiti mlada,
a da čime no oružjem svetlim.
Kad po ledu, ko da kroz sir reže,
kad u meso, svi begovi beže,
takva majka rađa samo sina,
u rukam' joj dva ženska cepina...
Objavio Omu u 22. novembar 2008 17:36:31
Omu...
MAJSTORE!!! :)
Pošto si ti glavni dvorski pesnik bila mi je malo frka kako ćeš ocjeniti ovo skromno djelo, ali sad mi je lakše.
Objavio yzse u 22. novembar 2008 17:53:38
Borin komsiluk je to resio odvrtanjem osiguraca! U svakom slucaju nastade zanimljiva pesma...
Objavio zec u 22. novembar 2008 23:41:22
Kod njega su i ključevi ormana u hodniku gde su osigurači.
Nema sreće na ovome svetu...
Objavio yzse u 23. novembar 2008 17:32:45
Šta to drnda u garaži našoj,
šta to drnda prije rane zore?
Da l’ je bomba il’ su labudovi,
brusilica il’ kakvo oružje?
Nit je bomba, nit su labudovi,
nit brusilica, nit kakvo oružje.
Već abrihter našeg milog Mite.
Ustanuo naš beže Mita,
ustanuo prije rane zore.
Ustanuo, bezosećajna glava,
ustanuo, ne može da spava.
Abrihtuje od šest sati rano,
abrihtuje sve od zore bjele.
Abrihtuje, Turske glave skida.
Kad to začu srednja begovica,
kad to začu, kukala joj majka,
zalepi se za plafon od šoka,
zalepi se, pa pade na krevet.
A kad pade srednja begovica,
zakukala kano kukavica,
nemoj beže komšijski nam Mito,
nemoj beže subotom u zoru,
nemoj beže ako Boga znadeš.
Ako li se ne naspavam beže,
ako li se ne naspavam srednja,
to će meni podočnjaci pasti,
pasti pravo do koljena mojih.
Neću beže ličit niti na šta,
neću beže moći da se složim,
složim srednja dan da iskoristim.
Nastavila tužna begovica:
probudiš li djete moje malo,
probudiš li nevino čeljade,
tad se beže meni crno piše,
tad se piše sitna knjiga crna.
Nit ću beže odraditi tantru,
nit ću uspjet Či gong da izvedem.
Jer će mlada begovica moja,
jer će mlada, puna snage svoje,
počet meni po glavi da skače.
Avaj, beže, mili naš komšijo,
avaj, beže, imaš li ti duše?
Da l’ to beže sada naču,
da l’ to naču ili se učini,
tek prestade abrihtera napev.
Okrete se srednja begovica,
okrete se, nastavi da spava.
Ali sreća ne potraja dugo,
nema sreće na ovome svjetu.
Nema sreće sve je samo patnja.
I budizma malo da ubacim.
Tada uđe slavni deda Slavko,
uđe gromko u garažu našu.
Gde si Mito, Sunce li ti žarko!
Gde si, Mito, da se divanimo!
Zaplakala srednja begovica,
zaplakala jadna i sirota.
O gluv li je slavni deda Slavko,
o gluv li je ponosit beg Mita!
Uze Mita šlajfovati drvo,
uze deda udarat macolom.
I pri tome sitan divan ode,
sitan divan gromkim glasom vode.
Suze roni srednja begovica,
roni suze more da ispuni.
Da je meni dva štapina fina,
da je meni živin fulminata,
da je meni olovo azida,
ili zera efuzivnog samo,
video bi ti beže belaja,
video bi i ti deda Slavko.
Pa da nađem izvor struje negde,
pa da vežem sve u rednu vezu,
da donesem mira malo zgradi.
Oj, begovi koji vam je đavo,
da ste bolji pa da ste na rjeci,
sinjoj rjeci cjeli dan do podne.
Nego zima stiže nama duga,
stiže zima, sve dede su ovdje,
niko selu rodnom da otidne,
niko selu rodnom da se vrati.
Biće ovo jedna duga zima...
Gde ću, kud ću, jadna i sirota,
kako li ću da se borim sama,
to se misli srednja begovica,
to se misli, veđe svoje mršti.
Kad ne bilo ni po sata poslije,
eto Gige u garažu stiže.
Pusti Giga mili svoj kompresor,
pusti čisto da ga želja mine.
Probudi se mlada begovica,
probudi se, zakuka čeljade.
Ubij majko, sve naše begove,
ubij majko, nek ti je sve prosto!
Kako li ću ubiti ih, djete,
kako li ću kad mi zakon ne da?
Vodiće me u apsanu ravno,
vodiće me, tužna li nam sudba.
Neka, majko, zaplaka čeljade,
samo idi, brige ti ne brini,
u apsani sitan zanat učiš,
jednog dana bićeš ti frizerka.
Ako li je zbog diplome djete,
da te šišam sa diplomom samo,
žrtvovaću budućnost mi svjetlu,
žrtvovaću slobode mi miris.
Nisam ni ja jadna, ni sirota,
nisam sama, a nisam ni slaba.
Tu je meni jako moje Sunce,
jako Sunce sa Plutonom crnim,
tu je meni egzaltiran Mjesec,
gadni Mjesec, uz sjajnu Veneru.
Venera je Danica nam naša,
sjajna zvjezda prije rana Sunca.
Tu je meni opasni taj Marsu,
opak Mars gleda sve iz osme,
strašni ratnik, čedo kamikazno,
on će mene voditi kroz bitku.
Ustanula begovica srednja,
ustanula Wing Čung da uradi,
ustanula oružje da uzme.
Traži svuda ne mož da ga nađe.
Traži, očaj počinje da hvata.
Da je meni očeva kanija,
da je meni majčina satara,
da je meni kakav topuz grozni,
kadli već der sjekiru ja nemam.
A najbolje bi pasovao meni
ručni mali raketni bacaču.
Da ispalim projektil ja jedan,
ispalim ga pravo preda vrata,
sjajna vrata od garaže naše.
Gde ću crna pred njih tolke sama,
gde ću, kad je svaki teži duplo?
Moram sebi pomognut sa nečim,
moram sebe oprjemiti mudro.
Tako misli srednja begovica,
tako misli grozne svoje plane.
Misli ona, demonske joj misli,
brzo misli, epske bitke sprema.
Epske sprema,
lirske suze roni…
(prim. autora)
Deseterac je zakon.
A u nedostatku gusli Daffy – Mercy
plavojka sa crnim glasom…
Objavio yzse u 22. novembar 2008 14:27:26 | 4 komentara
Čime će se opremiti mlada,
a da čime no oružjem svetlim.
Kad po ledu, ko da kroz sir reže,
kad u meso, svi begovi beže,
takva majka rađa samo sina,
u rukam' joj dva ženska cepina...
Objavio Omu u 22. novembar 2008 17:36:31
Omu...
MAJSTORE!!! :)
Pošto si ti glavni dvorski pesnik bila mi je malo frka kako ćeš ocjeniti ovo skromno djelo, ali sad mi je lakše.
Objavio yzse u 22. novembar 2008 17:53:38
Borin komsiluk je to resio odvrtanjem osiguraca! U svakom slucaju nastade zanimljiva pesma...
Objavio zec u 22. novembar 2008 23:41:22
Kod njega su i ključevi ormana u hodniku gde su osigurači.
Nema sreće na ovome svetu...
Objavio yzse u 23. novembar 2008 17:32:45
Wednesday, November 19, 2008
Ask no mercy, give no mercy
Oko za oko.
Zub za zub.
Pocepan Winx poster za uništenu šminku.
Tako ja vaspitavam.
Pa, dokle više?
Je l’treba možda da počnem da mašem “ženskim” cepinom da bi me iko ozbiljno shvatio?
Objavio yzse u 18. novembar 2008 13:18:57 | 6 komentara
Zar se vec sminka? :)
Objavio Omu u 18. novembar 2008 16:37:47
Oooo... poodavno :)
Objavio yzse u 18. novembar 2008 19:23:01
ochaj
Objavio anagarika u 18. novembar 2008 19:35:54
Postoji li muska sminka, s adekvatnim tezistem, kao sto je zenski cepin? :)
Objavio Omu u 19. novembar 2008 0:38:51
Oko za oko...Ko tebe kamenom ti njega hlebom... Okreni drugi obraz... Za cepin ili bajlu uvek ima vremena... I bez povreda molim.
Objavio zec u 19. novembar 2008 7:46:43
Anagarika,
Očaj nastupa u onom momentu kada se pređe granica, a ja uopšte ne mogu da se setim gde mi je kaiš...
Omu,
Kako da ne postoji. Imaš tu maskaru sa višim težištem (za gornje trepavice) i onu sa nižim (za donje). Pa mora da se zna šta gde ide...
Ne, ozbiljno, taj mitski ženski cepin je krenuo da se šeta po blogovima i ko zna gde će završiti...
A ja stvarno zbog "ženskog posta" moram da napišem i muški, čisto ravnoteže radi. Sve ono zbog čega volim, obožavam muškarce i zašto bih ih najradije pobila.
Ali već vidim da ću taj agresivniji deo posebno, samo da pronađem adekvatan pjesnički izraz...
Zec,
Samo malo strpljenja... Živo me zanima kako ćeš ti reagovati u praksi jednog dana :)
Objavio yzse u 19. novembar 2008 14:53:50
Zub za zub.
Pocepan Winx poster za uništenu šminku.
Tako ja vaspitavam.
Pa, dokle više?
Je l’treba možda da počnem da mašem “ženskim” cepinom da bi me iko ozbiljno shvatio?
Objavio yzse u 18. novembar 2008 13:18:57 | 6 komentara
Zar se vec sminka? :)
Objavio Omu u 18. novembar 2008 16:37:47
Oooo... poodavno :)
Objavio yzse u 18. novembar 2008 19:23:01
ochaj
Objavio anagarika u 18. novembar 2008 19:35:54
Postoji li muska sminka, s adekvatnim tezistem, kao sto je zenski cepin? :)
Objavio Omu u 19. novembar 2008 0:38:51
Oko za oko...Ko tebe kamenom ti njega hlebom... Okreni drugi obraz... Za cepin ili bajlu uvek ima vremena... I bez povreda molim.
Objavio zec u 19. novembar 2008 7:46:43
Anagarika,
Očaj nastupa u onom momentu kada se pređe granica, a ja uopšte ne mogu da se setim gde mi je kaiš...
Omu,
Kako da ne postoji. Imaš tu maskaru sa višim težištem (za gornje trepavice) i onu sa nižim (za donje). Pa mora da se zna šta gde ide...
Ne, ozbiljno, taj mitski ženski cepin je krenuo da se šeta po blogovima i ko zna gde će završiti...
A ja stvarno zbog "ženskog posta" moram da napišem i muški, čisto ravnoteže radi. Sve ono zbog čega volim, obožavam muškarce i zašto bih ih najradije pobila.
Ali već vidim da ću taj agresivniji deo posebno, samo da pronađem adekvatan pjesnički izraz...
Zec,
Samo malo strpljenja... Živo me zanima kako ćeš ti reagovati u praksi jednog dana :)
Objavio yzse u 19. novembar 2008 14:53:50
Thursday, October 30, 2008
Izvini
Nisam mogla da te zovem... U stvari, znaš da ne smem da lažem. Nisam htela da te zovem.
Znala sam, naći ćemo se, saslušati to predavanje ozbiljni kao akademici, onda ću da te povedem negde ulicama da se malo smeješ, da pravimo budale od sebe (kao da nam je to ikad i bilo teško) i da se rasterećen vratiš kući.
Ali nije mi bilo ni do predavanja, a ni do tebe.
A znam da ni tebi nije bilo do mene. Ne sad - dok si u ljubavnoj problematici.
Fenomenalan dan, taj utorak.
Počela sam da čitam Ramajanu, kao što sam čoveku i obećala još proletos. Pa ona slika ispod koje spavam već 20 godina je tačno to – Rama, Sita, Lakšmana i Hanuman. I sad... Rama je proteran na 14 godina, a prate ga njegova žena Sita (najlepša od najlepših) i verni mlađi brat Lakšmana.
I upravo sam taj dan završila bitku sa rakšasom Kharom i počela da se spremam za onu glavnu sa Ravanom.
I otišla sam konačno da poručim kamen (naravno, odrao me je), ali smo se zaglavili u nekoj priči pa mi je objašnjavao da će morati da provuče metal kroz iridijum, a preko elektrolize... Da bi ga stabilizovao u boji. Standardni postupak. Ma, nebitno - mislim se ja do god je sve ostalo kako treba. Naručila sam ga na Muruganov dan, a dobiću ga na Šukrin, tačno sutra i tačno kako treba... Na Diwali.
Tu u blizini Privrednog suda štrajkovali su radnici... Ja sam samo prošla, moj put ide dalje.
On vozi – ja gledam.
Tamo na Terzijama počela sam da pevam onu davnu pesmu.
Uzmi ako ti se sviđa - http://www.4shared.com/file/69020925/354030c3/16_Govinda1.html
Prošlo je... koliko? Skoro jedan solarni ciklus. Tada kada sam se probudila pre zore.
Probudio me je bol.
Ustala sam i otišla do bolničkog prozora. Još je bila noć. Samo autoput i voz koji je upravo ulazio u stanicu Prokop.
Malo kasnije došla je sestra i rekla mi da uzmem duplu dozu blokatora. Ćurka jedna. A i ja sam bila ćurka. Samo, kako smo mogle da znamo da je to „ono“?
Opet me je zabolelo. Krvnički. Nisam imala granu mangovog drveta da se pridržim, pa sam se pridržala za Njega.
Sledeće beskrajne sate čekala sam i pevala u sebi. Čekala da se nameste sazvežđa, planete, kuće.
Pevala sam to. Drugu pesmu nisam znala. Čekala sam da se nešto desi, pa da umrem.
Jer „moj život za Tvoj“ i nema dalje.
Muzika se pojačavala. Taj mršavi anemični plavi, što i liči na tebe, sve vreme mi je pevao. Svih trinaest sati. Kada su me dovezli u salu, okrenuli su me ka istoku, a on je stajao iza mene. On, u stvari sva četvorica. U stvari, 144 člana hora, simfonijski orkestar, perkusionisti, red gitarista, tri reda sitarista i 28 nakšatri.
I da, umrla sam tog dana i ponovo se rodila.
Rama mora da prođe još borbi. Rahukalam, ništa drugo.
Ali ja nisam iz te priče, bez obzira na egzaltacije Sunca i Meseca, bez obzira na sve. Zato idem dalje i pevam.
Pevam dok uživam u slobodi. Jer Mili je na planini i sada me svaki čas zasipa porukama koliko mrzi planinarenje, da je ušla u Šargansku osmicu i da će uskoro ići u tehno selo. (Ne, ne etno, kako si glupa mama, tehno selo...) Šminka se po vasceli dan u pripremama za diskoteku, u koju će ući i odmah izaći sa konstatacijom koliko idiotsku muziku puštaju tamo.
Ja hodam dalje i pevam Nasinga Day Jaya Nasinga Day, a molim se da On sačuva sve te autobuse prepune bezobrazne dečurlije.
Sve te autobuse prepune dragocenosti na traljavim putevima serbskim.
Tamo na Dorćolu zastanem na semaforu, a iza leđa mi stoje Sita i Rama. Dok on napinje luk ka zlatnom jelenu ja prelazim ulicu.
I vrte se molitveni točkovi na Potali... i čujem glas sa Kule da se vratim, ali idem dalje.
Ma idi Petre Egidije, meni tog dana Sunce stoji na Mesecu, Mesec prilazi Veneri na kojoj je Mars. A sa svake strane sekstiluju joj Saturn i Jupiter (i to siderički iz lava i strelca, šta reći...). Mom vladaru, zapovedniku nad demonima, onom ko se usudio da prekine Njega i Nju u ljubavnom zagrljaju, i zato je i bio progutan na hiljadu godina. Tranzitna Venera je siderički u paklu, tačno tamo gde i treba da bude. Da se malo opameti, pa da krene dalje.
I ja idem dalje, jer tamo na vrhu planine čeka On.
Tog dana imam toliko energije da je sreća tvoja što me nisi video. Ogromne, razvaljujuće energije.
Na Divali sestra crta svom bratu tilak na čelu, ali kako sam ja raspoložena jedino što bi mogao da dobiješ su batine. A ništa sestri ne donosi takvo zadovoljstvo i radost nego kada kvalitetno isprebija mlađeg brata... Vaistinu. I zato idem dalje.
A i muzika oko mene je u tom stilu. Tatvička, elementarna. Ali to bi ti trebalo da znaš daleko bolje od ikog.
Žena me gleda belo u Indija šopu kod Doma omladine. Ok, nije bitno, uzvraćam joj. Ona ne zna šta je to tantrički dorje, a hoće da joj objasnim. Problem je samo u tome što ne znam kako. To je i oružje i iskustvo, a i nema sličnog oblika u radnji, i zato se izvinjavam i produžavam dalje.
U Majke Jevrosime zastajem da propustim karavan. Jer On isto tako ide dalje, kao reka, kao vetar. Prvo idu kamile natovarene zlatom i dragim kamenjem, mirisnim uljima, tovarima svile i egzotičnim začinima i drvetom. Za njima napreduju konji noseći ratnike. More njih, sve tamo do policijske stanice i dalje... Za njima napreduju robovi i robinje, majstori starih zanata, svirači. Nebo iznad njih je prekriveno hiljadama dresiranih sokolova iza kojih lete tri zmaja. Dole – ulica se raspada od topota slonova. Savršenih, oklopljenih ratnih slonova. Za njima ratne dvokolice i jedan jedini jednorog. Tamo u daljini nazirem da nosači pažljivo prebacuju drvo. Ono drvo protkano željama.
Ali ja hoću samo Njega. Onakvog kakav u suštini i jeste. Bez ičega, bez tih smešnih dekoracija za odvlačenje pažnje. Hoću to što On jeste i ništa više.
I sve svoje dajem za to.
I ništa više.
Zastrašujuć je, ali to sam znala i pre. I meni više nije. Ne kada je Rahukalam na izmaku i kada se spremam da se sa Ramom vratim u kraljevstvo.
Zastrašujuć je, ali samo sa njim mogu da zaigram. Ja znam da upravljam, ali samo On zna da stvori i uništi. On daje impuls, a ja sledim.
Eta pi bozoni, nizovi stringova, vibracije svih svemira i antisvemira – tu igru igramo.
Uništitelj i ja.
... Posle kod kuće sela sam i u jednom zamahu počela i završila prevod Vigyane Bhairave Tantre. Istuširala se, namazala esencijalnim uljima i legla.
A onda sam čitala kako Ravana polazi na put da se sretne sa Ramom.
I bezveze, Petre Egidije, stvarno izvini što nisam zvala jer... Ma, nije više ni važno zašto.
A znam da razumeš.
Znala sam, naći ćemo se, saslušati to predavanje ozbiljni kao akademici, onda ću da te povedem negde ulicama da se malo smeješ, da pravimo budale od sebe (kao da nam je to ikad i bilo teško) i da se rasterećen vratiš kući.
Ali nije mi bilo ni do predavanja, a ni do tebe.
A znam da ni tebi nije bilo do mene. Ne sad - dok si u ljubavnoj problematici.
Fenomenalan dan, taj utorak.
Počela sam da čitam Ramajanu, kao što sam čoveku i obećala još proletos. Pa ona slika ispod koje spavam već 20 godina je tačno to – Rama, Sita, Lakšmana i Hanuman. I sad... Rama je proteran na 14 godina, a prate ga njegova žena Sita (najlepša od najlepših) i verni mlađi brat Lakšmana.
I upravo sam taj dan završila bitku sa rakšasom Kharom i počela da se spremam za onu glavnu sa Ravanom.
I otišla sam konačno da poručim kamen (naravno, odrao me je), ali smo se zaglavili u nekoj priči pa mi je objašnjavao da će morati da provuče metal kroz iridijum, a preko elektrolize... Da bi ga stabilizovao u boji. Standardni postupak. Ma, nebitno - mislim se ja do god je sve ostalo kako treba. Naručila sam ga na Muruganov dan, a dobiću ga na Šukrin, tačno sutra i tačno kako treba... Na Diwali.
Tu u blizini Privrednog suda štrajkovali su radnici... Ja sam samo prošla, moj put ide dalje.
On vozi – ja gledam.
Tamo na Terzijama počela sam da pevam onu davnu pesmu.
Uzmi ako ti se sviđa - http://www.4shared.com/file/69020925/354030c3/16_Govinda1.html
Prošlo je... koliko? Skoro jedan solarni ciklus. Tada kada sam se probudila pre zore.
Probudio me je bol.
Ustala sam i otišla do bolničkog prozora. Još je bila noć. Samo autoput i voz koji je upravo ulazio u stanicu Prokop.
Malo kasnije došla je sestra i rekla mi da uzmem duplu dozu blokatora. Ćurka jedna. A i ja sam bila ćurka. Samo, kako smo mogle da znamo da je to „ono“?
Opet me je zabolelo. Krvnički. Nisam imala granu mangovog drveta da se pridržim, pa sam se pridržala za Njega.
Sledeće beskrajne sate čekala sam i pevala u sebi. Čekala da se nameste sazvežđa, planete, kuće.
Pevala sam to. Drugu pesmu nisam znala. Čekala sam da se nešto desi, pa da umrem.
Jer „moj život za Tvoj“ i nema dalje.
Muzika se pojačavala. Taj mršavi anemični plavi, što i liči na tebe, sve vreme mi je pevao. Svih trinaest sati. Kada su me dovezli u salu, okrenuli su me ka istoku, a on je stajao iza mene. On, u stvari sva četvorica. U stvari, 144 člana hora, simfonijski orkestar, perkusionisti, red gitarista, tri reda sitarista i 28 nakšatri.
I da, umrla sam tog dana i ponovo se rodila.
Rama mora da prođe još borbi. Rahukalam, ništa drugo.
Ali ja nisam iz te priče, bez obzira na egzaltacije Sunca i Meseca, bez obzira na sve. Zato idem dalje i pevam.
Pevam dok uživam u slobodi. Jer Mili je na planini i sada me svaki čas zasipa porukama koliko mrzi planinarenje, da je ušla u Šargansku osmicu i da će uskoro ići u tehno selo. (Ne, ne etno, kako si glupa mama, tehno selo...) Šminka se po vasceli dan u pripremama za diskoteku, u koju će ući i odmah izaći sa konstatacijom koliko idiotsku muziku puštaju tamo.
Ja hodam dalje i pevam Nasinga Day Jaya Nasinga Day, a molim se da On sačuva sve te autobuse prepune bezobrazne dečurlije.
Sve te autobuse prepune dragocenosti na traljavim putevima serbskim.
Tamo na Dorćolu zastanem na semaforu, a iza leđa mi stoje Sita i Rama. Dok on napinje luk ka zlatnom jelenu ja prelazim ulicu.
I vrte se molitveni točkovi na Potali... i čujem glas sa Kule da se vratim, ali idem dalje.
Ma idi Petre Egidije, meni tog dana Sunce stoji na Mesecu, Mesec prilazi Veneri na kojoj je Mars. A sa svake strane sekstiluju joj Saturn i Jupiter (i to siderički iz lava i strelca, šta reći...). Mom vladaru, zapovedniku nad demonima, onom ko se usudio da prekine Njega i Nju u ljubavnom zagrljaju, i zato je i bio progutan na hiljadu godina. Tranzitna Venera je siderički u paklu, tačno tamo gde i treba da bude. Da se malo opameti, pa da krene dalje.
I ja idem dalje, jer tamo na vrhu planine čeka On.
Tog dana imam toliko energije da je sreća tvoja što me nisi video. Ogromne, razvaljujuće energije.
Na Divali sestra crta svom bratu tilak na čelu, ali kako sam ja raspoložena jedino što bi mogao da dobiješ su batine. A ništa sestri ne donosi takvo zadovoljstvo i radost nego kada kvalitetno isprebija mlađeg brata... Vaistinu. I zato idem dalje.
A i muzika oko mene je u tom stilu. Tatvička, elementarna. Ali to bi ti trebalo da znaš daleko bolje od ikog.
Žena me gleda belo u Indija šopu kod Doma omladine. Ok, nije bitno, uzvraćam joj. Ona ne zna šta je to tantrički dorje, a hoće da joj objasnim. Problem je samo u tome što ne znam kako. To je i oružje i iskustvo, a i nema sličnog oblika u radnji, i zato se izvinjavam i produžavam dalje.
U Majke Jevrosime zastajem da propustim karavan. Jer On isto tako ide dalje, kao reka, kao vetar. Prvo idu kamile natovarene zlatom i dragim kamenjem, mirisnim uljima, tovarima svile i egzotičnim začinima i drvetom. Za njima napreduju konji noseći ratnike. More njih, sve tamo do policijske stanice i dalje... Za njima napreduju robovi i robinje, majstori starih zanata, svirači. Nebo iznad njih je prekriveno hiljadama dresiranih sokolova iza kojih lete tri zmaja. Dole – ulica se raspada od topota slonova. Savršenih, oklopljenih ratnih slonova. Za njima ratne dvokolice i jedan jedini jednorog. Tamo u daljini nazirem da nosači pažljivo prebacuju drvo. Ono drvo protkano željama.
Ali ja hoću samo Njega. Onakvog kakav u suštini i jeste. Bez ičega, bez tih smešnih dekoracija za odvlačenje pažnje. Hoću to što On jeste i ništa više.
I sve svoje dajem za to.
I ništa više.
Zastrašujuć je, ali to sam znala i pre. I meni više nije. Ne kada je Rahukalam na izmaku i kada se spremam da se sa Ramom vratim u kraljevstvo.
Zastrašujuć je, ali samo sa njim mogu da zaigram. Ja znam da upravljam, ali samo On zna da stvori i uništi. On daje impuls, a ja sledim.
Eta pi bozoni, nizovi stringova, vibracije svih svemira i antisvemira – tu igru igramo.
Uništitelj i ja.
... Posle kod kuće sela sam i u jednom zamahu počela i završila prevod Vigyane Bhairave Tantre. Istuširala se, namazala esencijalnim uljima i legla.
A onda sam čitala kako Ravana polazi na put da se sretne sa Ramom.
I bezveze, Petre Egidije, stvarno izvini što nisam zvala jer... Ma, nije više ni važno zašto.
A znam da razumeš.
Sunday, October 26, 2008
Prljav posao
Prvo se uključi simfonijski orkestar, a onda zagrmi Džosipin glas…
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Ja upravo ulazim u zgradu Palate pravde, nema dojave o bombi, nema ničeg, nikakve akcije, niti gnjavaže. Sa svim mogućim tehnološkim spravama prolazim kontrolu i niko da me zaustavi.
Pre nekih… pa tačno trideset godina ova država je kao i uvek vispreno smislila nešto što se tada zvalo “stabilizacija”. Sada bi to verovatno krstili kao smanjenje javne potrošnje, ali potpuno nebitno. Elem, sve u svemu, običnim ljudima je bilo zabranjeno da iznose dinare sa teritorije SFRJ(ot). A dinari su tada bili konvertibilna valuta i normalno su se menjali u stranim menjačnicama.
Sećam se… imala sam pet godina i kad smo već na moru, normalna stvar, hajde da svratimo do Trsta. Uglavili smo se u autobus i na moje insistiranje seli u poslednji red. Majka sa leve, otac sa desne strane, a ja u sredini sa pregledom na ceo autobus.
Na krilu mi je bila mala kožna tašna.
Eh, radosti... Konačno sam mogla da se rešim gledanja kroz prozor, što sam znala napamet i da osetim kako je gilipterima koji obično i biraju ta poslednja mesta.
I sve je bilo ok... do granice.
Na granici su nas zaustavili i nisam mogla da razumem zašto su se svi toliko izbezumili u nekom iščekivanju. Sve dok nisu ušli carinici. Jedan plavi i jedan crni, Slovenac i Srbin. Prvi minut sve se činilo normalno, Slovenac je kontrolisao pasoše, nešto je tiho pitao ili komentarisao, i ja sam već u dosadi počela da se istežem, dok me je ruka sa desne strane umirivala.
A onda je crni počeo svoju predstavu. Kakav trenutak, kako dobro izabrano mesto sa pogledom na sve. Mrcvario je ljude onim psihopatskim pogledom i ledenim rečenicama, muvao im stvari, pomerao ih, par puta kao slučajno oborio prtljag iznad i sve se rušilo i rasipalo.
Nešto stvarno nije u redu, mislila sam dok sam osećala kako raste tenzija između mojih roditelja tačno iznad moje glave.
I na kraju je uzeo tašnu nekoj ženi i namerno je, tačno sam videla, prevrnuo. A onda se kao izvinio i počeo da joj sakuplja rasute sitnice. Bio je to geg, predstava, laž i ja sam se nasmejala. Kao i uvek u tim dečijim danima, nasmejala sam se gromko i zarazno. I usledio je muk.
Majku nisam ni smela da pogledam, mada sam osetila ono poznato “razbiću te od batina čim se ovaj kreten udalji”, a “kreten” se polako okrenuo i pogledao me stravičnim pogledom.
Opet sam se nasmejala… ne znam zašto.
A on je krenuo direktno ka meni.
Pružila sam mu moju tašnicu, ali on je samo odmahnuo i sagnuo se kako bi bili u istoj ravni.
- Ko kod tebe kući pere sudove ?, pitao je.
- Mama.
- E vidiš… Kada jedemo, a moramo da jedemo, uvek ostanu prljavi sudovi. I neko mora da ih opere. I to je prljav posao… Ali neko mora da uradi i prljav posao. Razumeš?
Klimnula sam glavom kao da razumem, a nisam, pranje sudova nije prljav posao, ali nisam htela da se ubeđujem sa njim jer bih posle samo izvukla duple batine od majke.
- Upamti, neko uvek mora da odradi i onaj prljav posao.
Pomilovao me je po glavi, okrenuo se, dao znak kolegi i obojica su izašli.
Okrenula sam se skroz pozadi i dugo im mahala kožnom tašnicom. I oni su meni.
Kako sam sela nazad na mesto otac mi je uzeo tašnicu.
U njoj su moji roditelji držali sve naše pare.
Ljudi nikada ne veruju, čak ni kada im istinom mašeš ispred nosa.
…Ali i to je sada nebitno.
Dakle,
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Sudnica je na trećem spratu. Ja polako dišem dok se penjem i zaobilazim stajače na stepenicama. Lica su im prazna. Onaj ko ima lice nije ni sudija, ni advokat, ni službenik, taj je došao da se bori za sebe. Taj još uvek pokazuje i nešto što nije samo čisto nepatvoreno licemerje.
Ali neko mora da odradi i prljav posao.
Udri Džosipa.
Jedan čovjek živi tu,
Neka tajna mu je ime.
Jedno djete živi tu,
Taj se čovjek igra s njime.
(Kakav maestralan stih...)
Sudija ima glas kao Gordana Pop Lazić, i kada podignem pogled na trenutak mi se učini da i liči na nju. Potpuno ravnim, nezainteresovanim glasom ona odrađuje svoj posao. Potpuno ravnodušna, potpuno nesvesna da sebi sastavlja jako gadnu karmu, bez trunke unošenja u smisao onog što upravo odrađuje. Njen glas me uspavljuje dok gledam tačno ispred sebe u ivicu stola, u ništa.
U toj Palati pravde (kakva sprdačina) osećam se kao retard. Kao da samo ja konstatujem da tu ništa nije normalno, da nešto nije u redu. Da su ti tu ljudi najbičniji klonovi.
Ali neću, mislim u sebi dok Pop Lazićka diktira zapisničarki da je dana tog i tog 2008. godine doneta izmena presude donete… tako što sada…
Stvarno je nevažno, jer Mili i ja smo trenutno na Namerniku zore.
Ukrcale smo se pre par nedelja kada sam ponovo iz biblioteke donela Hronike Narnije i sada plovimo sa decom Pevensijevih, kraljem Kaspijanom i vernim lordom Drinijanom.
Idemo ka istoku, prema Aslanu.
Uvek prema Aslanu.
I taj prizor posve star
Ako slici dodam cvjeća…
Ah, da… Mili više nije Mili. Odlučila je da se zove Lajra, od momenta kada smo krenule u ekspediciju na sever. Morala sam da joj kupim krzno žderavca (jer ono najbolje čuva toplotu), da joj pronađem jedan od 6 na svetu preostalih aletiometara i da unajmim panserbjorne oklopnog medveda da nas čuva.
I uspele smo, stigle smo na magnetski sever i prebacile se tamo gde svemir možeš da rastaviš i ponovo sastaviš od elementarnih čestica.
A onda nas je Aslan vratio na Zemlju.
Ali svaka mala stvar
Bit će dosta da se sjećam.
Pop Lazićka pogleda mog advokata, advokat mene, ja ostajem pri prvobitnom zahtevu. Želim da se iznos veže za evre. Evro je u tom trenutku ekstremno nizak, oko 75, 76. Ali ne odustajem. Ako sam i pročitala pogrešno tu horarnu kartu, neka mene ta greška košta.
Koštao me je i taj Venerin ciklus od osam godina, od prve presude do ove izmenjene, pa ništa.
I onda je ostalo samo da ispotpisujemo papire. Što smo i uradili.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pozdravljam se sa advokatom tamo kod skulpture mučenog cara Dušana i odlazim. Usput svraćam u Maksi u Sarajevskoj i tovarim se kesama prepunih slatkiša (Mili, pardon Lajra sutra slavi rođendan u školi).
Tamo na vratima stavljam kese u ona velika pokretna kolica i otvaram jednu kesicu čokoladnih napolitanki.
Postala sam svesna da ne osećam ništa tek pošto sam pojela pola pakovanja. Nešto gadno mi stoji u grlu.
Gađenje?
Možda… Ali – neko mora da odradi i prljav posao.
U troli čitam novine preko leđa nekog čoveka. Kurs jeste nerealan i više neće moći da se održi, evro raste.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pokušavam da osetim melodiju, ali ona knedla i dalje stoji u mom grlu.
Ko je tu pobednik, a ko gubitnik?
Uveče... plovimo dalje. More na istoku je kristalno čisto i tamo u daljini pojavljuju se lotosovi cvetovi na površini.
Mili naslanja glavu na moje rame dok joj čitam, a ja se naslanjam na Aslanovu grivu.
Sada kad smo izašle iz te mračne palate, iz tog prljavog posla, tog zaludnog pranja sudova, poslednjeg okršaja sa demonom prošlosti... ja samo želim tvoj zagrljaj Aslane.
Samo tvoj zagrljaj dok dete spava na meni.
Ništa više.
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Ja upravo ulazim u zgradu Palate pravde, nema dojave o bombi, nema ničeg, nikakve akcije, niti gnjavaže. Sa svim mogućim tehnološkim spravama prolazim kontrolu i niko da me zaustavi.
Pre nekih… pa tačno trideset godina ova država je kao i uvek vispreno smislila nešto što se tada zvalo “stabilizacija”. Sada bi to verovatno krstili kao smanjenje javne potrošnje, ali potpuno nebitno. Elem, sve u svemu, običnim ljudima je bilo zabranjeno da iznose dinare sa teritorije SFRJ(ot). A dinari su tada bili konvertibilna valuta i normalno su se menjali u stranim menjačnicama.
Sećam se… imala sam pet godina i kad smo već na moru, normalna stvar, hajde da svratimo do Trsta. Uglavili smo se u autobus i na moje insistiranje seli u poslednji red. Majka sa leve, otac sa desne strane, a ja u sredini sa pregledom na ceo autobus.
Na krilu mi je bila mala kožna tašna.
Eh, radosti... Konačno sam mogla da se rešim gledanja kroz prozor, što sam znala napamet i da osetim kako je gilipterima koji obično i biraju ta poslednja mesta.
I sve je bilo ok... do granice.
Na granici su nas zaustavili i nisam mogla da razumem zašto su se svi toliko izbezumili u nekom iščekivanju. Sve dok nisu ušli carinici. Jedan plavi i jedan crni, Slovenac i Srbin. Prvi minut sve se činilo normalno, Slovenac je kontrolisao pasoše, nešto je tiho pitao ili komentarisao, i ja sam već u dosadi počela da se istežem, dok me je ruka sa desne strane umirivala.
A onda je crni počeo svoju predstavu. Kakav trenutak, kako dobro izabrano mesto sa pogledom na sve. Mrcvario je ljude onim psihopatskim pogledom i ledenim rečenicama, muvao im stvari, pomerao ih, par puta kao slučajno oborio prtljag iznad i sve se rušilo i rasipalo.
Nešto stvarno nije u redu, mislila sam dok sam osećala kako raste tenzija između mojih roditelja tačno iznad moje glave.
I na kraju je uzeo tašnu nekoj ženi i namerno je, tačno sam videla, prevrnuo. A onda se kao izvinio i počeo da joj sakuplja rasute sitnice. Bio je to geg, predstava, laž i ja sam se nasmejala. Kao i uvek u tim dečijim danima, nasmejala sam se gromko i zarazno. I usledio je muk.
Majku nisam ni smela da pogledam, mada sam osetila ono poznato “razbiću te od batina čim se ovaj kreten udalji”, a “kreten” se polako okrenuo i pogledao me stravičnim pogledom.
Opet sam se nasmejala… ne znam zašto.
A on je krenuo direktno ka meni.
Pružila sam mu moju tašnicu, ali on je samo odmahnuo i sagnuo se kako bi bili u istoj ravni.
- Ko kod tebe kući pere sudove ?, pitao je.
- Mama.
- E vidiš… Kada jedemo, a moramo da jedemo, uvek ostanu prljavi sudovi. I neko mora da ih opere. I to je prljav posao… Ali neko mora da uradi i prljav posao. Razumeš?
Klimnula sam glavom kao da razumem, a nisam, pranje sudova nije prljav posao, ali nisam htela da se ubeđujem sa njim jer bih posle samo izvukla duple batine od majke.
- Upamti, neko uvek mora da odradi i onaj prljav posao.
Pomilovao me je po glavi, okrenuo se, dao znak kolegi i obojica su izašli.
Okrenula sam se skroz pozadi i dugo im mahala kožnom tašnicom. I oni su meni.
Kako sam sela nazad na mesto otac mi je uzeo tašnicu.
U njoj su moji roditelji držali sve naše pare.
Ljudi nikada ne veruju, čak ni kada im istinom mašeš ispred nosa.
…Ali i to je sada nebitno.
Dakle,
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Sudnica je na trećem spratu. Ja polako dišem dok se penjem i zaobilazim stajače na stepenicama. Lica su im prazna. Onaj ko ima lice nije ni sudija, ni advokat, ni službenik, taj je došao da se bori za sebe. Taj još uvek pokazuje i nešto što nije samo čisto nepatvoreno licemerje.
Ali neko mora da odradi i prljav posao.
Udri Džosipa.
Jedan čovjek živi tu,
Neka tajna mu je ime.
Jedno djete živi tu,
Taj se čovjek igra s njime.
(Kakav maestralan stih...)
Sudija ima glas kao Gordana Pop Lazić, i kada podignem pogled na trenutak mi se učini da i liči na nju. Potpuno ravnim, nezainteresovanim glasom ona odrađuje svoj posao. Potpuno ravnodušna, potpuno nesvesna da sebi sastavlja jako gadnu karmu, bez trunke unošenja u smisao onog što upravo odrađuje. Njen glas me uspavljuje dok gledam tačno ispred sebe u ivicu stola, u ništa.
U toj Palati pravde (kakva sprdačina) osećam se kao retard. Kao da samo ja konstatujem da tu ništa nije normalno, da nešto nije u redu. Da su ti tu ljudi najbičniji klonovi.
Ali neću, mislim u sebi dok Pop Lazićka diktira zapisničarki da je dana tog i tog 2008. godine doneta izmena presude donete… tako što sada…
Stvarno je nevažno, jer Mili i ja smo trenutno na Namerniku zore.
Ukrcale smo se pre par nedelja kada sam ponovo iz biblioteke donela Hronike Narnije i sada plovimo sa decom Pevensijevih, kraljem Kaspijanom i vernim lordom Drinijanom.
Idemo ka istoku, prema Aslanu.
Uvek prema Aslanu.
I taj prizor posve star
Ako slici dodam cvjeća…
Ah, da… Mili više nije Mili. Odlučila je da se zove Lajra, od momenta kada smo krenule u ekspediciju na sever. Morala sam da joj kupim krzno žderavca (jer ono najbolje čuva toplotu), da joj pronađem jedan od 6 na svetu preostalih aletiometara i da unajmim panserbjorne oklopnog medveda da nas čuva.
I uspele smo, stigle smo na magnetski sever i prebacile se tamo gde svemir možeš da rastaviš i ponovo sastaviš od elementarnih čestica.
A onda nas je Aslan vratio na Zemlju.
Ali svaka mala stvar
Bit će dosta da se sjećam.
Pop Lazićka pogleda mog advokata, advokat mene, ja ostajem pri prvobitnom zahtevu. Želim da se iznos veže za evre. Evro je u tom trenutku ekstremno nizak, oko 75, 76. Ali ne odustajem. Ako sam i pročitala pogrešno tu horarnu kartu, neka mene ta greška košta.
Koštao me je i taj Venerin ciklus od osam godina, od prve presude do ove izmenjene, pa ništa.
I onda je ostalo samo da ispotpisujemo papire. Što smo i uradili.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pozdravljam se sa advokatom tamo kod skulpture mučenog cara Dušana i odlazim. Usput svraćam u Maksi u Sarajevskoj i tovarim se kesama prepunih slatkiša (Mili, pardon Lajra sutra slavi rođendan u školi).
Tamo na vratima stavljam kese u ona velika pokretna kolica i otvaram jednu kesicu čokoladnih napolitanki.
Postala sam svesna da ne osećam ništa tek pošto sam pojela pola pakovanja. Nešto gadno mi stoji u grlu.
Gađenje?
Možda… Ali – neko mora da odradi i prljav posao.
U troli čitam novine preko leđa nekog čoveka. Kurs jeste nerealan i više neće moći da se održi, evro raste.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pokušavam da osetim melodiju, ali ona knedla i dalje stoji u mom grlu.
Ko je tu pobednik, a ko gubitnik?
Uveče... plovimo dalje. More na istoku je kristalno čisto i tamo u daljini pojavljuju se lotosovi cvetovi na površini.
Mili naslanja glavu na moje rame dok joj čitam, a ja se naslanjam na Aslanovu grivu.
Sada kad smo izašle iz te mračne palate, iz tog prljavog posla, tog zaludnog pranja sudova, poslednjeg okršaja sa demonom prošlosti... ja samo želim tvoj zagrljaj Aslane.
Samo tvoj zagrljaj dok dete spava na meni.
Ništa više.
Subscribe to:
Posts (Atom)
