Igrali smo kizembe. I već peti put ponavljao mi je da ga gledam u oči, a ne u noge. I tu je bio problem.
Ima tih dana kada mi se otvori životinjski njuh i onda dosta teško podnosim i svoje, a ne tuđe mirise. A tada sam mogla da namirišem sopstvenu odeću, kožu, kosu, parfem, mirise ostalih parova, miris poda i zidova, smoga koji je ulazio kroz prozore, njegovu kosu, njegov parfem, dah, znoj koji mu se probijao kroz košulju i miris sa farmerki.
I sve se dosta bolno urezivalo u moj mozak.
-Gledaj me u oči.
Pogledala sam ga.
-Ti se mene plašiš?, iznenađeno me je upitao...
…Dok sam proučavao neke stare spise o zvezdama, u to mirno rano popodne u sobu je utrčao moj sluga. Čovek koji je bio moj odani pomagač i čak prijatelj godinama sada je izgledao unezvereno i uplašeno. Posadio sam ga na stolicu i sipao mu da popije hladne vode, a onda pošto se malo primirio ispričao mi je:
-Dobri moj gospodaru, danas sam otišao kao i svaki dan na bazar i dok sam se cenjkao sa trgovcima odjednom sam dobio neki osećaj, okrenuo sam se i video je kako me gleda… Molim te gospodaru, daj mi jednog konja. Molim te, znam kako da joj pobegnem. Otići ću u Damask i tamo me nikada neće pronaći.
Stao sam da razmislim. Da, on je pošten čovek i dobar sluga. I zaslužio je da mu pomognem.
Zato sam mu i dao najboljeg konja, i opremio ga hranom, i vodom, i novcima. I ispratio za Damask.
Gledao sam kako mahnito tera konja od kapija grada pa preko pustinje…
A onda sam se okrenuo i zaputio pravo na bazar.
-Zašto mi plašiš slugu?, podviknuo sam na nju čim sam je video.
-Nisam ga plašila. Samo sam se iznenadila što ga vidim ovde na bazaru, kada je trebalo da dođem po njega večeras u Damask…, slegla je ramenima smrt i otišla dalje.
-Ti se mene plašiš?, ponovio je, a ja sam okrenula pogled i promrmljala jedno kratko “Ne”.
Upravo mi je ona zamirisala iz njega.
Bože, kako mrzim takve dane…
Tuesday, December 15, 2009
Sunday, December 13, 2009
...kao i obično
Nađemo se na uobičajenom mestu.
I onda odlučim gde idemo dalje.
Dan je bio prijatan i topao.
Poslednji jesenji dan.
Potrošen na priču o Barencovom moru...
…i tišinu.
I onda odlučim gde idemo dalje.
Dan je bio prijatan i topao.
Poslednji jesenji dan.
Potrošen na priču o Barencovom moru...
…i tišinu.
Friday, December 11, 2009
Fractional reserve banking
Izvlačim ga iz tankog vazduha.
Samo mahnem rukom, zategnem stringove i imam ga.
Imam ga kao potencijalnu energiju.
Onda stojim pred kasom u podrumu Beograđanke i u sebi držim liturgiju.
Ona se okreće i sa osmehom izgovara broj.
Osmehom joj uzvraćam i dajem svu svoju potencijalnu energiju iz ruku, džepova i ranca.
Ok, bankrot kao i svake zime.
Ali vredi.
Za nekoliko osmeha - vredi.
Na izlazu otvaram svoju kesicu i taman da zavučem ruku vidim par velikih očiju.
On se vozi stepenicama, ne zna šta drugo da radi.
Tu dole je toplije i ljudi ga ne maltretiraju.
U tih malo godina koliko ima svašta je video.
Pružam mu kesicu.
A on se nećka.
Onda mu je gurnem u ruke i odem.
I tako iz tankog vazduha manifestujem zadovoljstvo.
Izvući ću se u februaru.
Eksergija i anergija.
Imam poverenja.
...Još uvek.
Samo mahnem rukom, zategnem stringove i imam ga.
Imam ga kao potencijalnu energiju.
Onda stojim pred kasom u podrumu Beograđanke i u sebi držim liturgiju.
Ona se okreće i sa osmehom izgovara broj.
Osmehom joj uzvraćam i dajem svu svoju potencijalnu energiju iz ruku, džepova i ranca.
Ok, bankrot kao i svake zime.
Ali vredi.
Za nekoliko osmeha - vredi.
Na izlazu otvaram svoju kesicu i taman da zavučem ruku vidim par velikih očiju.
On se vozi stepenicama, ne zna šta drugo da radi.
Tu dole je toplije i ljudi ga ne maltretiraju.
U tih malo godina koliko ima svašta je video.
Pružam mu kesicu.
A on se nećka.
Onda mu je gurnem u ruke i odem.
I tako iz tankog vazduha manifestujem zadovoljstvo.
Izvući ću se u februaru.
Eksergija i anergija.
Imam poverenja.
...Još uvek.
Wednesday, December 9, 2009
8. Arapska alhemija I
Kada je unos lažnog alhemičarskog zlata počeo da preti ekonomiji Rimskog carstva, imperator Dioklecijan je dekretom iz 290. godine naredio spaljivanje svih alhemičarskih spisa. Zatim je proglašenjem hrišćanstva kao zvanične religije carstva počelo propadanje Aleksandrije, do tada najvećeg svetskog centra nauke. Imperator Teodosije je bavljenje alhemijom proglasio za jeres koja se kažnjava smrću i naredio rušenje slavnog Serapionovog hrama. Kraj zlatnog aleksandrijskog doba počeo je uništenjem univerziteta i biblioteke, dok je još jedino alegorijska alhemija bila pošteđena pošto je hrišćani nisu smatrali specifično paganskom.
Učeni ljudi tog doba utočište su pronašli na Bliskom istoku. A konačno arapsko osvajanje Aleksandrije 642. godine donelo je preporod.
Put na istok
Veliki vezir Halid ibn Jazid okupio je grčke filozofe pristigle iz Egipta u Damasku i naredio im da prevedu alhemičarske spise sa grčkog na arapski. Međutim, sam vezir je bio vrlo nesrećan pošto nijedan recept nije mogao da stvori pravo zlato. Dolaskom Moreniusa, rimljanina koga je obučavao čuveni egipatski alhemičar Adfar, stvari su se promenile. Morenius je dokazao transmutaciju i Halid ibn Jazid je postao njegov učenik. U tom trenutku počeo je i naučno – tehnološki napredak islamskog sveta.
Sada se takođe javljaju po prvi put i klasični hemičari, oni koji se bave standardnim hemičarskim postupcima i u svojim radovima diskredituju alhemiju. Kao nesumnjivi doprinos nauci su i eksperimentalne naučne metode sa dokazivanjem, a koje su u postupke uveli baš islamski naučnici. Stvaranje filozofskog kamena, transmutacija metala i kreacija Takvina ili homunkulusa (veštačkog živog bića) je u 9. veku bilo odbačeno od strane muslimanskih hemičara.
Međutim, nikako se ne sme negirati ili minimizirati doprinos alhemije tehnološkim postupcima. Džabir ibn Hajan (Geber) i Muhamed ibn Zakarija al Razi (Razis, u latinizovanoj verziji prevoda njegovih dela) zaslužni su za uobličavanje aparatura za destilaciju, otkrića ugljenične, nitratnih i sumpornih kiselina, kao i sode i potaše. Pored ovih, njima takođe pripada i slava po pitanju destilovane vode, destilovanog prečišćenog alkohola, uvođenja termina „eliksir“, „alkohol“... Za njih same, najznačajnije otkriće bila je aqua regia, mešavina nitratne i ugljenične kiseline koja je mogla da rastvori „najvažniji“ metal – zlato.
Razis je izolovao mnoge hemijske supstance i izumeo još više lekova.
Izuzetno potentna kombinacija neoplatonizma i gnosticizma kombinovana sa grčkom alhemijom i arapskim misticizmom iznedrila je i najvećeg arapskog alhemičara Gebera. On je bio sin Hajana šiitskog apotekara iz plemena Azd. Geber je rođen u Tusu 721. godine. Nekoliko godina kasnije njegov otac je stradao zbog političke aktivnosti, a Gebera su podigli rođaci. Podučavao ga je Harbi al Himjari i pošto je stekao veliko znanje iz oblasti umetnosti i nauke postao je zvanični alhemičar na dvoru Haruna al Rašida. Sprijateljio se i sa Džafarom al Sadikom velikim šiitskim imamom.
Sam kalif je bio toliko impresioniran da je obilato finansirao Geberove eksperimente i masovni uvoz iz Vizantije starih grčkih alhemičarskih i naučnih dokumenata. To je rezultiralo mnogim Geberovim knjigama iz oblasti astronomije, astrologije, geometrije, medicine, hemije, filozofije i alhemije. A razmena roba i filozofije sa Kinom donela je i istočnjački alhemičarski uticaj, zbog čega je sam Geber usvojio simbolizam Ming Tanga (Hrama prosvetljenja). Centralni objekat ovog sistema je „magični“ kvadrat sa brojem 5 u sredini, koji je proizašao iz brojeva 1, 3, 5, 8, 17 i 28 i to posle „odvajanja gnomona“.
Geber je primenio ove brojeve prema sopstvenom shvatanju alhemijskih elemenata i uspešno manipulisao njima. Kasnije je baš zbog njega učenje o „magičnom kvadratu“ i ritmovima cirkulišućih energija bilo usvojeno od strane sufista.
Što se tiče hermetizma, Geber je podrobno analizirao svaki aristotelovski element preko osnovnih kvaliteta: toplo, hladno, vlažno, suvo. Prema Geberu svaki metal ima u unutrašnjosti i spoljašnjosti po dva od ovih kvaliteta. Zato je, naprimer, zlato toplo i vlažno, a olovo je hladno i suvo.
Po njegovim teorijama ako bi reorganizovali osobine jednog metala mogli bi da dobijemo neki drugi. Ovaj način razmišljanja je kasnije postao osnova za spravljenje Kamena filozofa ili univerzalonog eliksira. Pored svega toga, Geber je uveo i numerološku korespodenciju u svako slovo naziva ispitivanog metala koja može da pomogne prilikom odgonetanja fizičkih karakteristika i transformacija date supstance.
Ispitivao je i elementalno ustrojstvo dodajući postojećim elementima poznatim od davnina (vatra, voda, zemlja, vazduh i etar) sumpor, koji u sebi nosi kvalitete zapaljivosti, živu koja je simbol za pokretljivost i so koja je simbol za stabilnost. Kasnije će i evropski alhemičari usvojiti ovo učenje bazirajući sva svoja istraživanja upravo na ove tri poslednje supstance.
Uz sva ova dostignuća, Geber je takođe izumeo i kotao za destilaciju, kao i retortu, osnovnu aparaturu za alhemičarske i hemičarske eksperimente.
Eksperimentisanje
Iako su mnogi islamski naučnici bili protiv same alhemije, Geber se takođe smatra i ocem hemije. Pored eksperimentalnog metoda, otkrića retorte i ostalih važnih aparatura, on je utvrdio procese kao što su purifikacija, oksidizacija, filtracija, kristalizacija i evaporacija. Uveo je „čistu“ destilaciju, koja je do tada bila poznata Grcima, Egipćanima i Vaviloncima, ali ne toliko unapređena. A sam Geber je vrlo žustro proklamovao dobrobiti eksperimentalnog metoda, jer kako je sam tvrdio „onaj koji se ne bavi praktičnim radom i ne vodi računa prilikom ispitivanja nikada ne može da postane majstor nauke“.
Geber je dao i teoriju geoloških formacija ležišta metala, pri čemu je tvrdio da se šest osnovnih metala razlikuju i drugačije deponuju u stenama zbog različitog odnosa sumpora i žive u njima.
I kasniji veliki umovi su se složili da je Geberov uticaj na nauku jednak onom koji su dali Anton Lavoazije ili Robert Bojl. Njegovi jasni opisi procesa i aparatura, kao i metodičan opis supstanci bili su daleko progresivniji od grčkog ezoterizma. I tačno se i jasno vidi ravnoteža između ’ilm i ’amal, teorijskog i praktičnog obučavanja.
Naravno, ovakav veliki um je takođe imao i velikog učitelja. Bio je to, kao što je već rečeno, imam Džafar ibn Sadik, koji je odbacio Aristotelovu teoriju o četiri elementa, uočavajući da je metal koji se nalazi u zemlji, kao jednom od „osnovnih“ elemenata, takođe element. Al Sadik je uveo i svoju čestičnu teoriju o postanju svemira. Po ovoj teoriji svemir je rođen kao vrlo mala čestica koja je u sebi imala 2 različita pola. Ova čestica je proizvela atom. I na taj način nastala je materija. Zatim se ona umnožila i stekla različite osobine, a ta raznovrsnost je dalje uzrokovala gustinu ili razređenost atoma.
Al Sadik je napisao i studiju o neprozirnosti materjala, pri čemu je materjale koji su čvrsti i sa sposobnošću apsorbovanja nazvao neprozirnim, a one koji su čvrsti i odbijajući nazvao je prozirnim. Takođe je utvrdio da „neprozirni“ materjali apsorbuju toplotu.
Al Razi kao još jedan od najuticijanijih islamskih naučnika, u svom delu „Sumnje u pogledu Galena“ dokazao je prvi da su Aristotelova teorija klasičnih elemenata i Galenova teorija humorizma pogrešne, i to koristeći eksperimentalni metod. U suštini, on je proveravao kako telo reaguje različitim temperaturama na ispitivanu tečnost. Pri čemu je zaključio da tečnost ili supstanca ne prenose sopstvenu toplotu (ili osobine) na telo, već izazivaju reakciju tela u zavisnosti od unete supstance. Reakcija naravno može biti daleko burnija od samih osobina supstance.
(Humorizam ili humoralna Galenova teorija odnosi se na četiri „humora“ u ljudskom telu, crne žuči, žute žuči, krvi i flegme. Disbalans ova četiri kvaliteta u telu proizvodi nelagodnost i bolest.)
Al Razijevi eksperimenti su uveli i nove termine kao što su uljanost supstance, sulfuroznost, zapaljivost i salinitet. On je bio i prvi naučnik koji je destilovao petrolej, izumeo kerozin i kerozinske lampe, moderne recepte za sapun, kao i brojne hemijske procese od kojih je jedan i sublimacija.
Treba istaći da su Abu Rajan al Biruni (između ostalog i astrolog koji je uveo proračunske tačke), Al Kindi, Avicena (čuveni lekar) i ibn Haldun bili žestoki oponenti alhemije, pri čemu je Al Kindi bio prvi koji je negirao čitav koncept transmutacije metala u zlato i srebro.
Od 12. veka islamski uticaj se proširio i na Evropu kada su Geberovi, Al Razijevi i Avicenini spisi prevedeni na latinski u doba takozvanog arapsko-latinskog prevodilačkog pokreta i nešto kasnije u 14. veku u spisima „pseudo-Gebera“, alhemičara koji se tako potpisivao i nekoliko sopstvenih dela podmetnuo kao Geberove originale.
U 13. veku Nasir al Din al Tusi je proklamovao ranu verziju zakona o održanju masa, tako što je tvrdio da suština materije ostaje nepromenljiva i da je moguće da promeni svoj oblik, ali ne i da nestane.
Srednji vek je zapravo bio period uzleta nauke na teritoriji Bliskog istoka.
Učeni ljudi tog doba utočište su pronašli na Bliskom istoku. A konačno arapsko osvajanje Aleksandrije 642. godine donelo je preporod.
Put na istok
Veliki vezir Halid ibn Jazid okupio je grčke filozofe pristigle iz Egipta u Damasku i naredio im da prevedu alhemičarske spise sa grčkog na arapski. Međutim, sam vezir je bio vrlo nesrećan pošto nijedan recept nije mogao da stvori pravo zlato. Dolaskom Moreniusa, rimljanina koga je obučavao čuveni egipatski alhemičar Adfar, stvari su se promenile. Morenius je dokazao transmutaciju i Halid ibn Jazid je postao njegov učenik. U tom trenutku počeo je i naučno – tehnološki napredak islamskog sveta.
Sada se takođe javljaju po prvi put i klasični hemičari, oni koji se bave standardnim hemičarskim postupcima i u svojim radovima diskredituju alhemiju. Kao nesumnjivi doprinos nauci su i eksperimentalne naučne metode sa dokazivanjem, a koje su u postupke uveli baš islamski naučnici. Stvaranje filozofskog kamena, transmutacija metala i kreacija Takvina ili homunkulusa (veštačkog živog bića) je u 9. veku bilo odbačeno od strane muslimanskih hemičara.
Međutim, nikako se ne sme negirati ili minimizirati doprinos alhemije tehnološkim postupcima. Džabir ibn Hajan (Geber) i Muhamed ibn Zakarija al Razi (Razis, u latinizovanoj verziji prevoda njegovih dela) zaslužni su za uobličavanje aparatura za destilaciju, otkrića ugljenične, nitratnih i sumpornih kiselina, kao i sode i potaše. Pored ovih, njima takođe pripada i slava po pitanju destilovane vode, destilovanog prečišćenog alkohola, uvođenja termina „eliksir“, „alkohol“... Za njih same, najznačajnije otkriće bila je aqua regia, mešavina nitratne i ugljenične kiseline koja je mogla da rastvori „najvažniji“ metal – zlato.
Razis je izolovao mnoge hemijske supstance i izumeo još više lekova.
Izuzetno potentna kombinacija neoplatonizma i gnosticizma kombinovana sa grčkom alhemijom i arapskim misticizmom iznedrila je i najvećeg arapskog alhemičara Gebera. On je bio sin Hajana šiitskog apotekara iz plemena Azd. Geber je rođen u Tusu 721. godine. Nekoliko godina kasnije njegov otac je stradao zbog političke aktivnosti, a Gebera su podigli rođaci. Podučavao ga je Harbi al Himjari i pošto je stekao veliko znanje iz oblasti umetnosti i nauke postao je zvanični alhemičar na dvoru Haruna al Rašida. Sprijateljio se i sa Džafarom al Sadikom velikim šiitskim imamom.
Sam kalif je bio toliko impresioniran da je obilato finansirao Geberove eksperimente i masovni uvoz iz Vizantije starih grčkih alhemičarskih i naučnih dokumenata. To je rezultiralo mnogim Geberovim knjigama iz oblasti astronomije, astrologije, geometrije, medicine, hemije, filozofije i alhemije. A razmena roba i filozofije sa Kinom donela je i istočnjački alhemičarski uticaj, zbog čega je sam Geber usvojio simbolizam Ming Tanga (Hrama prosvetljenja). Centralni objekat ovog sistema je „magični“ kvadrat sa brojem 5 u sredini, koji je proizašao iz brojeva 1, 3, 5, 8, 17 i 28 i to posle „odvajanja gnomona“.
Geber je primenio ove brojeve prema sopstvenom shvatanju alhemijskih elemenata i uspešno manipulisao njima. Kasnije je baš zbog njega učenje o „magičnom kvadratu“ i ritmovima cirkulišućih energija bilo usvojeno od strane sufista.
Što se tiče hermetizma, Geber je podrobno analizirao svaki aristotelovski element preko osnovnih kvaliteta: toplo, hladno, vlažno, suvo. Prema Geberu svaki metal ima u unutrašnjosti i spoljašnjosti po dva od ovih kvaliteta. Zato je, naprimer, zlato toplo i vlažno, a olovo je hladno i suvo.
Po njegovim teorijama ako bi reorganizovali osobine jednog metala mogli bi da dobijemo neki drugi. Ovaj način razmišljanja je kasnije postao osnova za spravljenje Kamena filozofa ili univerzalonog eliksira. Pored svega toga, Geber je uveo i numerološku korespodenciju u svako slovo naziva ispitivanog metala koja može da pomogne prilikom odgonetanja fizičkih karakteristika i transformacija date supstance.
Ispitivao je i elementalno ustrojstvo dodajući postojećim elementima poznatim od davnina (vatra, voda, zemlja, vazduh i etar) sumpor, koji u sebi nosi kvalitete zapaljivosti, živu koja je simbol za pokretljivost i so koja je simbol za stabilnost. Kasnije će i evropski alhemičari usvojiti ovo učenje bazirajući sva svoja istraživanja upravo na ove tri poslednje supstance.
Uz sva ova dostignuća, Geber je takođe izumeo i kotao za destilaciju, kao i retortu, osnovnu aparaturu za alhemičarske i hemičarske eksperimente.
Eksperimentisanje
Iako su mnogi islamski naučnici bili protiv same alhemije, Geber se takođe smatra i ocem hemije. Pored eksperimentalnog metoda, otkrića retorte i ostalih važnih aparatura, on je utvrdio procese kao što su purifikacija, oksidizacija, filtracija, kristalizacija i evaporacija. Uveo je „čistu“ destilaciju, koja je do tada bila poznata Grcima, Egipćanima i Vaviloncima, ali ne toliko unapređena. A sam Geber je vrlo žustro proklamovao dobrobiti eksperimentalnog metoda, jer kako je sam tvrdio „onaj koji se ne bavi praktičnim radom i ne vodi računa prilikom ispitivanja nikada ne može da postane majstor nauke“.
Geber je dao i teoriju geoloških formacija ležišta metala, pri čemu je tvrdio da se šest osnovnih metala razlikuju i drugačije deponuju u stenama zbog različitog odnosa sumpora i žive u njima.
I kasniji veliki umovi su se složili da je Geberov uticaj na nauku jednak onom koji su dali Anton Lavoazije ili Robert Bojl. Njegovi jasni opisi procesa i aparatura, kao i metodičan opis supstanci bili su daleko progresivniji od grčkog ezoterizma. I tačno se i jasno vidi ravnoteža između ’ilm i ’amal, teorijskog i praktičnog obučavanja.
Naravno, ovakav veliki um je takođe imao i velikog učitelja. Bio je to, kao što je već rečeno, imam Džafar ibn Sadik, koji je odbacio Aristotelovu teoriju o četiri elementa, uočavajući da je metal koji se nalazi u zemlji, kao jednom od „osnovnih“ elemenata, takođe element. Al Sadik je uveo i svoju čestičnu teoriju o postanju svemira. Po ovoj teoriji svemir je rođen kao vrlo mala čestica koja je u sebi imala 2 različita pola. Ova čestica je proizvela atom. I na taj način nastala je materija. Zatim se ona umnožila i stekla različite osobine, a ta raznovrsnost je dalje uzrokovala gustinu ili razređenost atoma.
Al Sadik je napisao i studiju o neprozirnosti materjala, pri čemu je materjale koji su čvrsti i sa sposobnošću apsorbovanja nazvao neprozirnim, a one koji su čvrsti i odbijajući nazvao je prozirnim. Takođe je utvrdio da „neprozirni“ materjali apsorbuju toplotu.
Al Razi kao još jedan od najuticijanijih islamskih naučnika, u svom delu „Sumnje u pogledu Galena“ dokazao je prvi da su Aristotelova teorija klasičnih elemenata i Galenova teorija humorizma pogrešne, i to koristeći eksperimentalni metod. U suštini, on je proveravao kako telo reaguje različitim temperaturama na ispitivanu tečnost. Pri čemu je zaključio da tečnost ili supstanca ne prenose sopstvenu toplotu (ili osobine) na telo, već izazivaju reakciju tela u zavisnosti od unete supstance. Reakcija naravno može biti daleko burnija od samih osobina supstance.
(Humorizam ili humoralna Galenova teorija odnosi se na četiri „humora“ u ljudskom telu, crne žuči, žute žuči, krvi i flegme. Disbalans ova četiri kvaliteta u telu proizvodi nelagodnost i bolest.)
Al Razijevi eksperimenti su uveli i nove termine kao što su uljanost supstance, sulfuroznost, zapaljivost i salinitet. On je bio i prvi naučnik koji je destilovao petrolej, izumeo kerozin i kerozinske lampe, moderne recepte za sapun, kao i brojne hemijske procese od kojih je jedan i sublimacija.
Treba istaći da su Abu Rajan al Biruni (između ostalog i astrolog koji je uveo proračunske tačke), Al Kindi, Avicena (čuveni lekar) i ibn Haldun bili žestoki oponenti alhemije, pri čemu je Al Kindi bio prvi koji je negirao čitav koncept transmutacije metala u zlato i srebro.
Od 12. veka islamski uticaj se proširio i na Evropu kada su Geberovi, Al Razijevi i Avicenini spisi prevedeni na latinski u doba takozvanog arapsko-latinskog prevodilačkog pokreta i nešto kasnije u 14. veku u spisima „pseudo-Gebera“, alhemičara koji se tako potpisivao i nekoliko sopstvenih dela podmetnuo kao Geberove originale.
U 13. veku Nasir al Din al Tusi je proklamovao ranu verziju zakona o održanju masa, tako što je tvrdio da suština materije ostaje nepromenljiva i da je moguće da promeni svoj oblik, ali ne i da nestane.
Srednji vek je zapravo bio period uzleta nauke na teritoriji Bliskog istoka.
Monday, December 7, 2009
Jamajkanska lekcija br.2 - The Full Monty
How can you expect the victory when for your dreams you have never went to war?
To je moj rat.
Moje strateško planiranje.
I nema žaljenja, nema tuge.
Prošli put mačka na prozoru mi je pravila društvo.
I moram da iskreno priznam – bila je interesantnija od nekih ljudi koje sam sretala... do sada.
Sat vremena dok vitamini ulaze u moj sistem.
Sat vremena potrošen na bolje stvari no što je kukanje nad sudbinom.
Ladies and gentlemen
you can always tell the mediocre among us…
They will live and die without the battle scars.
To je moj rat.
Moje strateško planiranje.
I nema žaljenja, nema tuge.
Prošli put mačka na prozoru mi je pravila društvo.
I moram da iskreno priznam – bila je interesantnija od nekih ljudi koje sam sretala... do sada.
Sat vremena dok vitamini ulaze u moj sistem.
Sat vremena potrošen na bolje stvari no što je kukanje nad sudbinom.
Ladies and gentlemen
you can always tell the mediocre among us…
They will live and die without the battle scars.
Saturday, December 5, 2009
Jamajkanska lekcija br.1 – samopouzdanje
A da probam ono što se zove volja.... aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa....
Wednesday, December 2, 2009
Kao neki DIY
Recept za plitki ormarić u kupatilu
Elem, uzmeš čamovinu (ne bukvu, previše tvrda, i ne topolu, previše meka). I apsolutno je dozvoljeno da na stovarištu preuzmeš najobičniji brodski pod. Uz ovo kupi odmah i lajsne 4x3cm, lajsnice do 1cm, drvene tiplove osmice, par šmirgli (grubu i finu ili više varijanti), špatulice za gitovanje, drvofix iliti lepak za drvo, par emajl boja, firnajz, dvokomponentni lak…
Brodski pod je zgodan zato što samo odbiješ one "muško-ženske" delove ubodnom testerom i ako treba malo ga abrihtuješ, pa ga posle samo lepo obradiš šlajfericom (trakasta je vrhunac, ali ako nema valja i vibraciona, sve samo da izbegnem ručno šmirglanje).
I sad... imaš daske idealne debljine i širine oko 12-15cm. I ambiciju da sastaviš ormarić. Recimo, tri police unutra i da sa jedne strane ormarića vire još 15 cm, s tim da ti spoljni delovi budu obrađeni pod uglom ili da imaju luk.
Gledaš da najniža polica ima iznad sebe najvišu visinu, tako da se lako smesti čaša sa četkicama za zube, te da se iste lako i vade i vraćaju. Oni delovi polica koji vire napolju su jako zgodni za šampon, tečni sapun, dezodorans ili parfem.
Spojiš ormarić sa (napr.) 3 police unutra i to tako što fiksiraš delove stegama ili nogama i rukama (umem ja to i u štiklama) i probušiš rupe bušilicom (možeš da staviš graničnik na burgiju, mada je lakše kad ideš otprilike). Ondak u te rupe idu drveni tiplovi, premazani drvofixom, kojima samo odrežeš viškove koji vire. (Tiplovi se prvo odrežu običnom testerom na “otprilike”, pa se malo ušmirglaju po ivicama da bi se lakše ukucali čekićem.) Poenta jeste da su baš drveni tiplovi zato što je u kupatilu večito tropska sredina i tako izbegavaš truljenje i rđanje.
Eto, imaš ormarić. Leđa mu i nisu nešto potrebna, ali ako želiš najobičniji tanki lesonit will do.
Vrata radiš tako što uzmeš one lajnse. Profilišeš im zub od 1,5x1,5cm I onda napraviš ram. Kao ram za sliku, ali spajanje nije pod 45stepeni, nego ide letva preko letve (muško-žensko preklapanje). Za ovo treba da napraviš vertikalni rez na geru do potrebne dubine, pa da bočno izbijaš dletom i čekićem vrlo pažljivo onaj deo na kraju. Naravno opet ih spojiš tiplovima, ali strogo paziš da sve bude u vinklu (triput meri... i vodi računa da ne padne krv, ja obično prepričavam onaj vic o pet piva za momke iz pilane čim se dohvatim dleta...).
Sve spojeve napuniš stolarskim gitom, znači prah od šlajfovanja pomešaš sa drvofixom pa u spojeve. Za to korištiš špatulice, ako nemaš kilometarske nokte kao ja :)
Špatulice se ne peru, nego kad se osuše sa njih samo sastružeš git.
S obzirom da sve treba da stoji postojano u kupatilu, gde je atmosfera kao u kasnijem paleozoiku, moraš da firnajzuješ. Zagreješ dobro firnajz i sve ljudski impregniraš, pa ostaviš da prenoći, pa sutra ponovo...
I onda ide zabavan deo. Možeš samo da ga omalaš, a možeš jako da razrediš jednu boju, pa kada je suva da naslikaš nešto preko nje. To sam radila za ormarić na mom provincijskom domenu. Tu se u ceo enterijer uklapalo da bude providno tamno plav, da se vide šare i godovi, a onda sam preko išla sa secesija motivima u zlatnoj boji. Pomalo rustično.
S obzirom da mi je kupatilo u prestonici malo, pločice su klot bele, a ormarići i police su rađeni kao da su od svetlog mermera.
Hint, razrediš 3 boje običnim razređivačem. Ja sam tada uzela belu, crnu i teget plavu. Uzmeš najobičnije plastične kese (one mekane), zgužvaš jednu (stavi rukavice) i umočiš malo u boju. Onda tackaš tom kesom po drvetu. Crnu i plavu sam aplikovala vrlo diskretno (vodi računa o tome), a onda sam išla belo preko svega. Fora je da vodiš računa da je krajnji rezultat idealan, a da je ukupan sloj boje vrlo tanak.
E, kada je to sve savršeno suvo ideš preko sa 2 sloja dvokomponentnog laka. Ako si debelo mazao boju imaćeš klobučenje. I posle svakog sloja laka, sušenje, pa pažljivo šmirglanje najfinijom šmirglom. I isto tako, ako počneš da se smeješ, postaneš euforičan i štagod, bacaj sve i beži napolje. Udara taj lak po moždanim sinapsama samo tako. Sutradan nećeš moći da pomeriš glavu iz kreveta.
I onda... Naravno, spojiš ram sa glavnim delom ormarića šarkama, ugradiš i ručkicu, pa onda opet sve odšrafiš i odneseš majstoru da tu ugradi ogledalo u ram, može i lesonit iza ogledala, čisto da ga učvrsti. I umesto gitovanja pozadi prikucaš one lajsnice 1x1cm.
U istom stilu možeš da imaš par ormarića i polica tako da kupatilo liči na nešto. Vrlo su zgodni ti plitki ormarići, jer možeš da pereš zube i da ne razmišljaš da li ćeš glavom proći kroz ogledalo, a sa druge strane unutra ide ono što nije za gledanje: četkice, zubi, jod, alkohol, ulošci, hidrogen...
Elem, po otvorenim policama idu bočice, flašice i što manje ukrasnih budalaština, a što više potrebnih stvari. Mada se treba setiti i estetike.
Ljudi mi ne veruju kad im tvrdim da uopšte ne slikam uljanim bojama, samo onim emajl. Ume mlogo dobro da izgleda. Pogotovo figurativni stil i to na velikim formatima.
Nemam više ništa zgodno sa izložbi, niti imam ogledala i police koje sam radila godinama (sve je na sreću prodato), tako da mi fale i slike iz tog doba.
Ali…
Par finti za bojenje:
Ima fora i sa prelazom iz jedne boje u drugu, pa ozgo uradiš isto ali kontra smer i to tehnikom suve četke unutar šablona... Ma idi.
Daj da pojasnim... Razrediš jako svetlo zelenu i svetlo plavu (to uradiš mešanjem sa belom, pa razređivačem), na primer i ideš malim sunđerastim valjkom, jako malo natopljenim u boju i to sa jedne strane površine. A onda sa druge udariš drugu boju i pređeš preko one prve. Mnogo lep prelaz.
I kad je sve klot suvo uzmeš šablon. To može da bude parče najobičnijeg linoleuma (ono što se koristi kao topli pod po kuhinjama) ili još lakše zdipiš dedin rengen snimak pluća od pre deset godina i u njemu napraviš neki znak, ali obavezno takav da te optuže da si mason (to meni uvek pali) i staviš šablon na površinu i tada…
"suva četka" metoda:
-umočiš četku u boju samo milimetar ili dva i onda je malo otapkaš na parčetu kartona ili novina sa strane.
-tako “suvu” četku tapkaš unutar samo jednog dela šablona
-odložiš četku br.1 u uzmeš četku br.2 i uradiš isto ali sa nekom drugom bojom i kreneš po šablonu ali sa druge strane i negde na sredini dobićeš prelaz
-četke su one najobičnije koje se kupuju po farbarama, ni previše uzane, ni previše široke (ima to po brojevima, ali se više stvarno ne sećam)
Izgleda FENOMENALNO.
Ovo je samo jedan tužni ostatak stare slave. Odavno to nisam radila.
Ima tu još sjajnih postupaka, neke sam obećala poodavno, pa je i krajnje vreme da ih uradim… ali tek na leto. Tada će valjda biti i slike.
Što se tiče ostataka od ramljenja…
Kod mene je kao u kineskoj kuhinji (ne operi), ništa se ne baca. Ti četvrtasti komadi (manji ili veći) mogu da se izbuše po krajevima, ušmirglaju, oboje, pa da se od njih napravi kojekakva dekoracija.
Imam negde kaiš napravljen od tih tankih pločica, obojen u srebrno, pa su sitni detalji preko rađeni u teget plavoj boji. I sve je spajano srebrnim lančićima. Izgleda kao deo srednjevekovnog nakita i deluje elegantno na uzanoj crnoj haljini, ali… izgleda da je moj specijalni kaiš dobio noge. Moraću da probunarim po dečijim stvarima i vidim da slučajno nije otišao tamo.
Ovo sam pronašla kao deo kostima za neku staru pozorišnu predstavu. To je izigravalo muški nakit, pa je zato toliko “sirovo”, ali eto može da se vidi kako sve to izgleda.
Elem, uzmeš čamovinu (ne bukvu, previše tvrda, i ne topolu, previše meka). I apsolutno je dozvoljeno da na stovarištu preuzmeš najobičniji brodski pod. Uz ovo kupi odmah i lajsne 4x3cm, lajsnice do 1cm, drvene tiplove osmice, par šmirgli (grubu i finu ili više varijanti), špatulice za gitovanje, drvofix iliti lepak za drvo, par emajl boja, firnajz, dvokomponentni lak…
Brodski pod je zgodan zato što samo odbiješ one "muško-ženske" delove ubodnom testerom i ako treba malo ga abrihtuješ, pa ga posle samo lepo obradiš šlajfericom (trakasta je vrhunac, ali ako nema valja i vibraciona, sve samo da izbegnem ručno šmirglanje).
I sad... imaš daske idealne debljine i širine oko 12-15cm. I ambiciju da sastaviš ormarić. Recimo, tri police unutra i da sa jedne strane ormarića vire još 15 cm, s tim da ti spoljni delovi budu obrađeni pod uglom ili da imaju luk.
Gledaš da najniža polica ima iznad sebe najvišu visinu, tako da se lako smesti čaša sa četkicama za zube, te da se iste lako i vade i vraćaju. Oni delovi polica koji vire napolju su jako zgodni za šampon, tečni sapun, dezodorans ili parfem.
Spojiš ormarić sa (napr.) 3 police unutra i to tako što fiksiraš delove stegama ili nogama i rukama (umem ja to i u štiklama) i probušiš rupe bušilicom (možeš da staviš graničnik na burgiju, mada je lakše kad ideš otprilike). Ondak u te rupe idu drveni tiplovi, premazani drvofixom, kojima samo odrežeš viškove koji vire. (Tiplovi se prvo odrežu običnom testerom na “otprilike”, pa se malo ušmirglaju po ivicama da bi se lakše ukucali čekićem.) Poenta jeste da su baš drveni tiplovi zato što je u kupatilu večito tropska sredina i tako izbegavaš truljenje i rđanje.
Eto, imaš ormarić. Leđa mu i nisu nešto potrebna, ali ako želiš najobičniji tanki lesonit will do.
Vrata radiš tako što uzmeš one lajnse. Profilišeš im zub od 1,5x1,5cm I onda napraviš ram. Kao ram za sliku, ali spajanje nije pod 45stepeni, nego ide letva preko letve (muško-žensko preklapanje). Za ovo treba da napraviš vertikalni rez na geru do potrebne dubine, pa da bočno izbijaš dletom i čekićem vrlo pažljivo onaj deo na kraju. Naravno opet ih spojiš tiplovima, ali strogo paziš da sve bude u vinklu (triput meri... i vodi računa da ne padne krv, ja obično prepričavam onaj vic o pet piva za momke iz pilane čim se dohvatim dleta...).
Sve spojeve napuniš stolarskim gitom, znači prah od šlajfovanja pomešaš sa drvofixom pa u spojeve. Za to korištiš špatulice, ako nemaš kilometarske nokte kao ja :)
Špatulice se ne peru, nego kad se osuše sa njih samo sastružeš git.
S obzirom da sve treba da stoji postojano u kupatilu, gde je atmosfera kao u kasnijem paleozoiku, moraš da firnajzuješ. Zagreješ dobro firnajz i sve ljudski impregniraš, pa ostaviš da prenoći, pa sutra ponovo...
I onda ide zabavan deo. Možeš samo da ga omalaš, a možeš jako da razrediš jednu boju, pa kada je suva da naslikaš nešto preko nje. To sam radila za ormarić na mom provincijskom domenu. Tu se u ceo enterijer uklapalo da bude providno tamno plav, da se vide šare i godovi, a onda sam preko išla sa secesija motivima u zlatnoj boji. Pomalo rustično.
S obzirom da mi je kupatilo u prestonici malo, pločice su klot bele, a ormarići i police su rađeni kao da su od svetlog mermera.
Hint, razrediš 3 boje običnim razređivačem. Ja sam tada uzela belu, crnu i teget plavu. Uzmeš najobičnije plastične kese (one mekane), zgužvaš jednu (stavi rukavice) i umočiš malo u boju. Onda tackaš tom kesom po drvetu. Crnu i plavu sam aplikovala vrlo diskretno (vodi računa o tome), a onda sam išla belo preko svega. Fora je da vodiš računa da je krajnji rezultat idealan, a da je ukupan sloj boje vrlo tanak.
E, kada je to sve savršeno suvo ideš preko sa 2 sloja dvokomponentnog laka. Ako si debelo mazao boju imaćeš klobučenje. I posle svakog sloja laka, sušenje, pa pažljivo šmirglanje najfinijom šmirglom. I isto tako, ako počneš da se smeješ, postaneš euforičan i štagod, bacaj sve i beži napolje. Udara taj lak po moždanim sinapsama samo tako. Sutradan nećeš moći da pomeriš glavu iz kreveta.
I onda... Naravno, spojiš ram sa glavnim delom ormarića šarkama, ugradiš i ručkicu, pa onda opet sve odšrafiš i odneseš majstoru da tu ugradi ogledalo u ram, može i lesonit iza ogledala, čisto da ga učvrsti. I umesto gitovanja pozadi prikucaš one lajsnice 1x1cm.
U istom stilu možeš da imaš par ormarića i polica tako da kupatilo liči na nešto. Vrlo su zgodni ti plitki ormarići, jer možeš da pereš zube i da ne razmišljaš da li ćeš glavom proći kroz ogledalo, a sa druge strane unutra ide ono što nije za gledanje: četkice, zubi, jod, alkohol, ulošci, hidrogen...
Elem, po otvorenim policama idu bočice, flašice i što manje ukrasnih budalaština, a što više potrebnih stvari. Mada se treba setiti i estetike.
Ljudi mi ne veruju kad im tvrdim da uopšte ne slikam uljanim bojama, samo onim emajl. Ume mlogo dobro da izgleda. Pogotovo figurativni stil i to na velikim formatima.
Nemam više ništa zgodno sa izložbi, niti imam ogledala i police koje sam radila godinama (sve je na sreću prodato), tako da mi fale i slike iz tog doba.
Ali…
Par finti za bojenje:
Ima fora i sa prelazom iz jedne boje u drugu, pa ozgo uradiš isto ali kontra smer i to tehnikom suve četke unutar šablona... Ma idi.
Daj da pojasnim... Razrediš jako svetlo zelenu i svetlo plavu (to uradiš mešanjem sa belom, pa razređivačem), na primer i ideš malim sunđerastim valjkom, jako malo natopljenim u boju i to sa jedne strane površine. A onda sa druge udariš drugu boju i pređeš preko one prve. Mnogo lep prelaz.
I kad je sve klot suvo uzmeš šablon. To može da bude parče najobičnijeg linoleuma (ono što se koristi kao topli pod po kuhinjama) ili još lakše zdipiš dedin rengen snimak pluća od pre deset godina i u njemu napraviš neki znak, ali obavezno takav da te optuže da si mason (to meni uvek pali) i staviš šablon na površinu i tada…
"suva četka" metoda:
-umočiš četku u boju samo milimetar ili dva i onda je malo otapkaš na parčetu kartona ili novina sa strane.
-tako “suvu” četku tapkaš unutar samo jednog dela šablona
-odložiš četku br.1 u uzmeš četku br.2 i uradiš isto ali sa nekom drugom bojom i kreneš po šablonu ali sa druge strane i negde na sredini dobićeš prelaz
-četke su one najobičnije koje se kupuju po farbarama, ni previše uzane, ni previše široke (ima to po brojevima, ali se više stvarno ne sećam)
Izgleda FENOMENALNO.
Ovo je samo jedan tužni ostatak stare slave. Odavno to nisam radila.
Ima tu još sjajnih postupaka, neke sam obećala poodavno, pa je i krajnje vreme da ih uradim… ali tek na leto. Tada će valjda biti i slike.
Što se tiče ostataka od ramljenja…
Kod mene je kao u kineskoj kuhinji (ne operi), ništa se ne baca. Ti četvrtasti komadi (manji ili veći) mogu da se izbuše po krajevima, ušmirglaju, oboje, pa da se od njih napravi kojekakva dekoracija.
Imam negde kaiš napravljen od tih tankih pločica, obojen u srebrno, pa su sitni detalji preko rađeni u teget plavoj boji. I sve je spajano srebrnim lančićima. Izgleda kao deo srednjevekovnog nakita i deluje elegantno na uzanoj crnoj haljini, ali… izgleda da je moj specijalni kaiš dobio noge. Moraću da probunarim po dečijim stvarima i vidim da slučajno nije otišao tamo.
Ovo sam pronašla kao deo kostima za neku staru pozorišnu predstavu. To je izigravalo muški nakit, pa je zato toliko “sirovo”, ali eto može da se vidi kako sve to izgleda.
Subscribe to:
Posts (Atom)
