I moja želja da nisam tu, da sam u Kosta Mesi. Avokado Dejv je tog vikenda rasturio sve svojim pričama o hormonima.
I bila sam umorna, psihički.
To je zbog žena.
Puno finog baroknog izražavanja, a u suštini ništa konkretno.
Smor stil, bez greške.
Ali, rezultati snimanja su stigli, i samo potvrdili ono što već godinu dana držim u glavi. Da radimo u polju.
Ista zgrada JRB-a i ista sala, isti stolovi, isto rastojanje.
Taj treći seminar nije bio naivan.
Pored toga što sam se samoproklamovala za onu koja tu vrstu inicijacije nikako i nikada neće raditi na trudnim ženama, shvatila sam da postoje osobe koje koliko god se trudile ne treba da rade ovu vrstu "zezancije".
Za razliku od standardnog lečenja, ovde stvarno postoji procedura i to iz egipatskog doba i mora da se uradi u dlaku tačno.
I zato i košta.
I ako nešto može da se nazove magijanje, onda ovo mora da se nazove tako. Ide to dalje i od Egipta i od Atlantide.
I ide dalje od čistog šamanizma.
I nikada neću uticati na ljude da im se uradi ovo, a koje ja zovem inicijacija.
To nije za marketing.
Da sam izluđena time koliko sporo ljudi kapiraju postupak i koliko puno ima da se uči shvatila sam kada sam počela da pravim rečeničke brljotine dok sam mislila na komande - staviš nogu u glavu i osetiš očnu jabučicu na skočnom zglobu...
Ali na sreću imali smo pauzu i Cile se pojavila. Tog dana joj je bio rođendan.
I ako je iko ikada žarko želeo da nas dve budemo same i bilo gde drugde no tu, ja sam to želela.
I Cile je morala da se čisti kada je pauza završena.
Ali meni za nauk je i da nikada više ne pokazujem kalibracione tačke na njoj, niti bilo kom ko je van procesa inicijacije.
Bilo je dovoljno samo dve sekunde da na njenom licu pokažem linije sila i da mi se dete kontuzuje sledeća tri dana.
Na kraju, bila je zadivljena kako je konačno uspela da oseti svoju pinealnu i pituitarnu žlezdu.
Neka hvala, tim sportom se više nećemo baviti.
A na meni je brljirala (ne briljirala, nije greška) K.
A ja sam varila ručak i nadala se tišini.
D. je odmah dotrčala da joj očita predavanje, ali se K. junački opirala.
Ja sam se i dalje nadala popodnevnoj dremki.
I razmišljala o onom jutru kada sam se u toku moje inicijacije prepoznala kako ležim još uvek neotkopana u nekoj kripti u Egiptu.
I kako sam za 5 sekundi shvatila koliko me zaista nije briga gde sam razbacala sva svoja nekadašnja tela, a koliko me jeste briga da Ciletu obezbedim zimsku garderobu i pristojne cipele.
Ubica sam romantike i uništitelj hermetika. I sprdam se svaki put kada se spomene tajna. Nema tajni, pravo učenje je istina.
D. me je pasionirano slikao za to vreme i naravno, sprdao se sa mojim likom i delom.
Situacija se preokrenula kada je trebalo izvesti određene pokrete.
Inicijacija zapravo liči na šamanski ples, u stvari ona to i jeste.
Kao neka kombinacija joge i tai čija.
Muškarci su slabi u tom sportu, prosto nisu toliko pokretljivi kao žene.
A koliko je on nepokretljiv shvatila sam kada je zakukao da ga prebacim na ortopediju.
Ali bilo mi je drago što je tu i što smo se ponovo sreli.
D. je moj drug iz razreda, iz srednje škole. Posle nas je život ponovo sastavio na fakultetu, mada smo završili različite odseke.
I eto sretosmo se ponovo tu, na najneverovatnijem mestu.
On je imao toliku sreću da u 8 uveče preuzme svoju diplomu i vrati se kući i ženi.
A ja sam morala po komandi u kafanu na radni sastanak sa večerom, dok mi je Cile slala očajničke poruke da izmislim bilo šta samo da se vratim njoj i to što pre.
Da izmislim pravi razlog.
Nisam mogla. Trebalo je razjasniti neke ranije razloge, organizacione brljotine i bezvezarije i nedeljama sam čekala pravi trenutak za to. Sada je bilo idealno vreme.
Ali ponekad ne vredi pričati.
Treba se oprostiti lepo i bez emotivnog prtljaga. Reći srećan put i zagrliti se.
I vratiti se kući.
Tamo gde te u ponoć još uvek budno čeka dete.
Neke inicijacije dešavaju se u deliću sekunde, recimo onda kada shvatiš...
Onda kada shvatiš.
I nema tajni, nema razloga.
A put se nastavlja dalje.
