Budi moj Mišković, biću tvoja Milka Forcan

Budi
Bodhi
Svaha

Život 18

divlja šargarepa (Daucus carota, porodica Apiaceae)










čičak (Arctium lappa porodica Asteraceae)








Hiper-livada međ dva hiper-marketa

Zamenim Marsa...

...i posle 7 dana kućnog pritvora izađem da prošetam i da se uzemljim.
I izazovem saobraćajni haos na Topčiderskoj zvezdi i potpuni šou program u parku.

Funkcioniše besprekorno.

La flèche

- (strelovita navala, let napred)

Appuntata - zaustavni bod u ispadu, je zaustavni bod u uzvrat sa varkom. Izvršava se umesto protivodbrane kod napada u drugom pokušaju. To je bod koji završava na istom mestu pogođajne površine, gde je trebalo da završi i prvi bod na početku navale.

Contraacione, Sperrdeckung - protivpothvat, je zaustavni bod u zadnji deo protivnikove navale, a predstavlja odbranu i bod u isti čas. Sa uspehom se upotrebljava protiv konačnog udarca sa zamahom, kao i protiv velikog obilaženja.
Kontraakcija jeste akcija protiv akcije u tempo (Gegenhandlung).

Finte ins Tempo - varka u pravi čas, jeste poduhvat koji izvršava branilac u napadačev napad. Pod varkom u pravi čas podrazumeva se grupni naziv za sve varke koje se izvode iz jednostavnih tempo akcija.

Ripresa d'attaco, Riprese d'attaque - obnovljen napad, je ponavljanje napada protiv protivnika, koji nakon odbrane ne uzvraća, nego se sa više koraka povlači unazad. Izvodi se tako da borac posle izvršenog ispada ustaje napred, te ponovo napada iz dalekog razmaka sa korakom napred - nazad.

Corps a corps, Corpo a corpo - sraz telom, je smanjenje razmaka na tu udaljenost, kod koje protivnik nije u mogućnosti da pruži uzvrat. Sraz telom je i doticanje ili udaranje tela o telo u borbi floretom ili sabljom. U borbi mačem ne smatra se nepravilnim sraz telom.

Mačevanje
S. Kerec





U duh potpuno lišen 
misli i emocija,
Čak ni tigar ne nalazi mesta da zarije
svoje okrutne kandže.

Jedan te isti povetarac prolazi
Preko borova na planini i hrastovog
drveća u dolini;
Pa zašto onda oni daju drugačije tonove?

Neki misle da udaranje znači udariti:
Ali udaranje ne znači udariti, niti ubijanje
znači ubiti.
Onaj koji zadaje udarac i onaj koji ga prima -
Njih obojica nisu ništa više od sna u kojem
nema nikakve stvarnosti.

Bez razmišljanja, bez premišljanja -
Savršena praznina:
Pa ipak se u njoj nešto kreće,
Sledeći svoj sopstveni put.

Oko ga vidi,
Ali ga nijedne ruke ne mogu uhvatiti -
Mesec u reci:
To je tajna moje škole.

Oblaci i magle -
To su promene usred vazduha:
Iznad njih večno sijaju Sunce i Mesec.

Pobeda je za onog,
Čak i pre borbe,
Ko nema nikakvih misli o sebi,
Prebivajući u ne-um-nosti Velikog Početka.

  
Škola Shingake-ryu





Ri i ji su termini koji se veoma mnogo koriste u kegonskoj filozofiji. Ji je određeni predmet ili događaj, a ri je univerzalno načelo. Dokle god se oni drže odvojeno život gubi svoju slobodu i spontanost, a čovek ne uspeva da bude svoj gospodar. Sa stanovišta psihologije, ovo je nesvesno koje se probija u polje svesti kada se svest izgubi, prepuštajući se zapovestima nesvesnog. Sa religiozne tačke gledišta, to je umiranje nečijeg sopstva i življenje u Hristu ili, kako bi to Bunan Zenđi rekao, "življenje mrtvog čoveka". U slučaju mačevaoca, on se mora osloboditi svih ideja koje uključuju život i smrt, dobitak i gubitak, pravo i krivo, predajući se moći koja živi duboko u njegovom unutarnjem biću- Ri i ji su onda u skladnoj saradnji. Bunanova pesma glasi:

Dok živiš
Budi mrtav čovek,
Budi potpuno mrtav  - 
A ponašaj se kako hoćeš,
I sve će biti u redu.

Dajsec T. Suzuki
Zen i samuraji





Kada čovek na početku svog života ne zna ništa, on ne zna za oklevanje, za njega nema prepreka i smetnji. Ali nakon nekog vremena on kreće sa učenjem, postaje stidljiv, oprezan i počinje da oseća neke smetnje u svom umu koje mu smetaju da ide pravo napred kao što je to činio pre nego što je imao ikakvo obrazovanje. Znanje je potrebno, ali je poenta u tome ne postati njegov rob. Vi morate biti njegov gospodar tako da možete da ga iskoristite kada vi to želite. Ovu psihologiju morate primeniti na mačevanje. Mačevalac ne sme pružati utočište ničem spoljašnjem i nepotrebnom u svom umu, njegov um mora biti savršeno očišćen od svih egocentričnih emocija. Kada se to izvede i kad se um sam "izgubi" tako da čak ni đavoli ne mogu da mu uđu u trag, on može da po prvi put u potpunosti iskoristi tehniku koju je stekao. I ne samo to, on ide još dalje, jer on sada zaboravlja sve što je naučio, jer je on sada samo znanje i ne postoji nikakvo razumevanje između učenika i učenja. Zaista, ovo je krajnji cilj obuke u svi umetnostima gde stečeno znanje jeste izgubljeno znanje.


O Mističkom maču
Jagju Tađima No Kami






Jagju Tađima No Kami ponakd naziva Um "Mač Misterije", "Šimjo-ken". Kao mačevalac, on neminovno naglašava aktivni aspekt mača, a ne njegovu supstancijalnost. Drugim rečima, on želi da vidi mač koji se kreće funkcionalno. Kad on drži mač u rukama, mač se nalazi u neizdiferenciranom centru kruga koji nema obima. On je spreman i da se potvrdi i da se negira. Negiranje je nepostojanje, a potvrđivanje je postojanje. Taj mač može biti i jedno i drugo, u zavisnosti od situacije u kojoj se nađe. Obični ljudi su uvek jednostrani. Kad vide negaciju (nepostojanje), ne vide potvrdu (postojanje); kad vide potvrdu, ne vide negaciju. Ali vrsni mačevalac vidi i negaciju i potvrdu u isto vreme. On uviđa da negacija nije samo negacija već da uključuje u sebe i potvrđivanje. Tako je i sa potvrđivanjem.
U tome se sastoji Misterija.

Zen i mačevalaštvo I
Dajsec T. Suzuki






"Mač Misterije" (Šimjo-ken) ovde nije samo fizički, ali ja ne znam kako da ga definitivno razlikujem od prvog tajnog mača koji Jagju odbija da razjasni. On piše: "Božansko (ili Nesvesno) je unutra, a tajne se ispoljavaju spolja." To jest, kad božansko zauzme sedište Mača Misterije, telo i udovi spremni su da prikažu svu "rascvetalost" koja pripada Nezamislivom. Iz ovog iskaza očigledno je da ovaj mač uopšte nije materjalan. Nesvesno je ono što deluje iza područja svesti. Obično, svest je ta koja stvara sve vrste smetnji i ometa slobodno kretanje čoveka. Usled ideološki ili emocionalno nastalih smetnji, on ne uspeva da vidi ili otkrije kretnje neprijateljevog mača sa neposrednošću Meseca koji baca svoj odsjaj po vodi. Opažanje je faktor od sveopšteg značaja u umetnosti mačevalaštva. Kad se to postigne, funkcionisanje tela i udova trenutno sledi. Prema tome, Nesvesno se mora izvesti napolje i naterati da zauzme čitavo područje umne aktivnosti, tako da ono što je prvenstveno tu kao sila instiktivne neodoljivosti omogućava slobodnu upotrebu svesno prikupljenog znanja. To je rukovanje Jagjuovim Mačem Misterije.


Traktat o "Maču Taje"
Takuan






Umetnost mača, onako kako je ja vidim, ne sastoji se u takmičenju ko će pobediti, ni u ispitivanju snage, niti u pravljenju jednog koraka napred ili nazad; ona se sastoji u tome da vi ne vidite mene i ja ne vidim vas. Kad čovek prodre tamo gde nebo i zemlja još nisu razdvojeni, gde se yin i yang još nisu izdiferencirali, za njega se onda kaže da je stekao veštinu (u ovoj umetnosti).

Čovek koji je u potpunosti ovladao ovom umetnošću ne upotrebljava mač, a njegov protivnik sam sebe ubija; kad taj čovek upotrebi mač, onda on služi da pruži život drugima. Kada je naređeno da se ubije, on ubija; kada je naređeno da se pruži život, on daje život. Kada se ubija ne razmišlja se o davanju života; jer se ni u ubijanju ni u davanju života ne potvrđuje sopstvo. Čovek tu ne vidi "ovo" ili "ono", a ipak on dobro vidi šta je "ovo" ili "ono"; on ne pravi nikakve razlike, a ipak dobro zna šta je šta. On hoda po vodi kao da je zemlja; on hoda po zemlji kao da je voda. Onaj koji je stekao ovakvu slobodu ne može se sukobiti ni sa kim na zemlji.
On stoji apsolutno sam samcit.


Traktat o "Maču Taje"
Takuan

(Taja je jedan od tri mača koje je iskovao Fukoši (Feng Ho-cu) po naređenju kralja Cua u drevnoj Kini. On je poznat po svojim izvrsnim osobinama i predstavlja sinonim idealizovanog mača kao takvog)






Ono što čini da se mačevalaštvo približava zenu više od bilo koje druge umetnosti koja se razvila u Japanu, jeste činjenica da ono obuhvata problem smrti na najneposredniji mogući preteći način. Ako tu čovek napravi pogrešan korak, njihova sudbina zauvek je zapečaćena i on nema vremena za konceptualizaciju ili proračunate radnje. Sve što on radi mora dolaziti pravo iz njegovog unutrašnjeg mehanizma koji nije pod kontrolom svesti. On mora delovati instiktivno, a ne razumski. U trenutku najusredsređenije borbe na život i smrt ono što je od najveće važnosti jeste vreme i ono se mora iskoristiti na najefikasniji način. Ukoliko bi došlo i do jednog jedinog trenutka opuštenosti (suki), neprijatelj bi to odmah osetio i ne bi gubio vremena da to iskoristi, što bi značilo vaše uništenje. Jer tu se ne radi samo o porazu i poniženju.

Iz ovog razloga mačevaocu se uvek savetuje da bude slobodan od misli o smrti ili od uznemirenosti zbog ishoda borbe. Sve dok postoji bilo kakva "misao" bilo kakve prirode, to će se potpuno sigurno pokazati katastrofalnim. Jedna kineska izreka glasi: "Kad deluješ odlučno i bogovi ćete se kloniti." Odlučnost je nešto što je preko potrebno u mačevalaštvu. Bez nje ne može biti bilo kakve koncentracije, a da i ne govorimo o poistovećivanju. Usredsređenost, jedno-umnost, jedno-namernost (ekagrata), odlučnost - sve ovo znači jednu te istu stvar. Kad jedna radnja ima zadatak da odigra glavnu ulogu, ona se mora u potpunosti prepustiti samoj sebi. Ovaj trenutak poznat je u zenu kao stanje "ne-um-nosti" (munen), koje odgovara "infantilizmu", u kome još uvek nema ni začetka konceptualizacije.

Mač "ne-prebivajućeg uma"
osnivača Harija Sekuina







Adači Masahiro naglašava važnost psihičke obuke. Fizička obuka i tehničko umeće, nema sumnje, od suštinskog su značaja, ali onaj kome nedostaje psihički trening sigurno će biti poražen. Dok prolazi kroz obuku u ovoj umetnosti učenik mora biti aktivan i dinamičan u svakom pogledu. Ali u stvarnoj borbi njegov um mora biti miran i nimalo uznemiren. On se mora osećati kao da se ništa sudbonosno ne događa. Kad nastupa njegovi koraci su sigurni, a pogled mu nije napadno uprt na neprijatelja kao što to može biti slučaj kod čoveka poremećenog uma. Njegovo ponašanje nimalo se ne razlikuje od njegovog svakodnevnog ponašanja. Nema nikakvih promena u izrazu njegovog lica. Ništa ne otkriva činjenicu da on vodi borbu na život i smrt.

Bušido Sošo
Adači Masahiro

(Izvesni Adači Masahiro iz Kjota, koji je tvrdio da je osnivač škole mačevalaštva zvane Šimbu-rju (ili Điu-rju), napisao je knjigu pod naslovom Heijutsu Yokun ("Najvažniji elementi mačevalaštva"), u dva toma, a kao godinu izdanja naveo je 1790. Ova knjiga objavljena je prvi put 38. godine Meidžija (1905.) kao jedna od rasprava o srodnim temama koje su sakupili i priredili Arima Jusei i Inouje Tecuđiro pod zajedničkim nazivom Bušido Sošo - "Zbirka rasprava o Putu Samuraja".)






Jedna od velikih prednosti koju mač ima u odnosu na obično čitanje knjiga sastoji se u tome da čim napraviš pogrešan korak ti sigurno daješ svom protivniku šansu da te pobedi. Tu neprestano moraš da budeš na oprezu. Iako pripravnost ne znači vrhunac mačevalaštva, ona nas održava vernim sebi; to jest, ona nam ne dopušta da se upuštamo u beskorisna razmišljanja. Razmišljanje je višestruko korisno, ali postoje neke prilike kada razmišljanje ometa rad i kada od njega treba dići ruke i pustiti nesvesno u prvi plan. U takvim slučajevima, čovek prestaje da bude svoj svesni gospodar i postaje oruđe u rukama nepoznatog. Nepoznato nema ego-svest, a u skladu s tim ni misao o pobedi u takmičenju, jer se kreće na nivou nedualiteta, gde nema ni subjekta ni objekta. Upravo iz ovog razloga mač se kreće tamo kud treba da se kreće i čini da se borba pobedonosno završi. Ovo je praktična primena Lao.cuove doktrine o "delanju ne-delanjem". Sun-cu, veliki autoritet kada je reč o ratovanju kaže: "Nije savršenstvo pobediti u svakoj borbi u kojoj učestvuješ, već pobediti bez namere da se pobedi. To je savršena pobeda." 


Dajsec T. Suzuki
Zen i mačevalaštvo I

Delimo isti san

Trećeg dana sam imala pad.
I jedva čekala da se završi sve.

Ali, uleteli smo u aktivnu fazu i imala sam krvarenje.
I to poprilično.

I posle sam morala da odležim, i još uvek moram.
Osim onog ustajanja u zoru da popijem antibiotik.
I da zalečim pocepanu usnu.

On nije verovao da ću izdržati i na kraju mi je rekao da bi mi sad dodelio medalju za hrabrost.
A nije bila hrabrost. Samo jako dobar anestetik, onaj za hirurške intervencije. I jaka želja da se cela ta višedecenijska noćna mora okonča što pre.
To je bio moj san. I u onom trenutku, onog poslednjeg dana, kada sam se uprkos anesteziji zalepila za plafon zbog stravičnog dalekog, pa bliskog, pa sržnog bola, setila sam se onog doživljaja od zimus.
Stojim na visećem mostu.
I nema nazad.
I onda, pošto ne mogu da se okrenem i vratim - bacam sav strah dole negde ispod i počinjem da igram salsu na sred srede, a onda 'ladna k'o boza nastavljam dalje dobacujući ljudima okolo.

Nije me iznenadio ni taj bol, ni stravičan umor, iscrpljenost, kraširanje imunosistema.
Iznenadio me je nedostatak straha.
Tražila sam ga, ali ga nije bilo.







Interesantni dani.
Lokalni astrolozi su se polomili objašnjavajući svima šta znači fiksni krst ovih dana, pa uz Merkur, pa pomračenje...
Ja sam izabrala bitku, zakazala je, odradila i izvukla se.
Istina uz rane i rizik, ali se ipak izvukla.


A baš tog trećeg dana javili su mi za M.M.-a.
Rekao mi je još onomadne da mu je ovo poslednja Olimpijada. Bio je na dve, a znao je da nije baš u cvetu mladosti.
Ali je morao da pokuša i ovaj put.

Imali su plan da voze biciklističku trku. I naravno, mladost ludost, zaboravio je da može otac da mi bude. Pošli su bajsevima do Londona, a tamo u Mađarskoj na nekih 40 stepeni srce mu se samo raspuklo.
Kažu da su braća Mađari bili vrhunski od pomoći. Za par minuta u toj nedođiji spustio se helikopter, izletela je kompletna urgentna ekipa, sve je bilo kao u filmu.
Samo što se njemu srce bukvalno razletelo.

Nije mi žao.
I on je odabrao bitku i trijumfovao.

Želeo je da to bude poslednja Olimpijada i ispunio je želju.

Žao mi je samo što se nismo videli pre toga. On je odrastao sa mojom majkom i hteo je toliko toga da mi kaže. Da me nasmeje.






I pošto je baš bio treći dan treća vest je više potresla mene nego nju.
Spakovala se vrlo disciplinovano, izdiktirala Mili sve instrukcije i zaduženja, i sutradan otišla na operaciju.

Posle mi je rekla da je na onom visećem mostu iza nje stajao beli štap. Nije ni za sekundu poželela da mu se vrati.

I sada je u planovima da operiše i drugo oko.
I da povuče svoje članstvo iz njenog najomraženijeg udruženja. I da nikada ne nauči kako se koristi štap.

I sada hoće da nauči da igra.
Kaže da je spremna.





Na mom spisku neke stvari su precrtane. Odrađene.
A neke nove se dodaju, iz starih ideja.

Godinama smo se sprdali da će se moj džip na reliju zvati "Nepobediva kočija antimona", a zna se i zbog čega.
I na tome se i završavalo.

Sada?


Reli je prebačen na Čile i Argentinu.
A obećah sebi poodavno da moram da odigram pravi argentinski tango u pravoj Argentini.
Mislim da je i pravo vreme da počnem pravo planiranje.

Ovih dana

Život 17

paukova jaja