Najbolje je na vidiku

I izabrala sam baš taj dan.
Da prođem pored hotela, pa preko livade blizu reke.

I da ih gledam kako rade.
Da se upoznam, da me vide.




Da razmenimo osmehe kada prvi put uđem u salu.
Da se poznajemo.



I izabrala sam da odem ranije.

 Sa rukama u džepovima.

I sa zadovoljstvom u srcu.





p.s. 24. septembra uspela sam da se popnem uz šipku.
Wannabe nindža je uspeo u svojoj zamisli, mada je traljavo doskočio na podlogu i povredio stopalo.
Sve u rok službe
sebi.
Sinoć sasvim slučajno koktel u ambasadi.
Sasvim lepo počinje.

Predlog za nedeljno popodne uz mali ekran - Prsten Nibelunga

Godinama je mojoj kući išla kombinovana neverica sa sve sprdnjom na čuvenu Vagnerovu operu Prsten Nibelunga. Ne zato što je Vagner veliki, jer jeste veliki kompozitor, već zato što sam ja mala.

Ova opera traje 3 (i slovom tri) dana, karte se za Vegnerov festival gde se i ona obavezno izvodi, kupuju godinu do dve unapred, i svojevremeno je poslužila i za podizanje arijevsko-nacističkog stila razmišljanja, koji se kasnije razvio u vrlo dramatičnom i strahotnom pravcu.

I bilo je vreme da se posadimo pred ekranom i žrtvujemo 3 sata svojih života vezanih za ovu severno evropsku legendu.
I najbolje od svega - priča je jako, ali jako dobra.
I još bolje od toga - sada mi je jasno koliko su TV serije Igra prestola i Vikinzi pokrali ideja iz ovog filma (obratiti pažnju na sam kraj filma).

Nekad bilo

Tamo nekad kada je Saturn tek zagazio u Škorpiju.
Pogled na muškarce koje sam toliko volela i sa kojima sam prošla pakao.
Leđa uz leđa.

I tu i tamo kroz mene prođe oblak tuge, ali nema nazad.
Nema vraćanja.

Profesionalke

Standardno je da tu jednu poslednju stanicu do kuće provedem klateći se sa obe ruke uhvaćena na onoj vodoravnoj šipci pred vratima trole.
Javi se tu mali problem ako vozač jače zakoči te me inercija potera metar unapred. Ali snalazim se.

Jedno veče sam uspela da u štiklama preskočim i unezverenu gospođu usađenu pred prvim vratima. Ona nije mogla unazad, kese, ovo ono, a ja sam samo nonšalantno rekla da nema problema. Uhvatila se za držač nad točkom i preletela kružno sa druge strane.
-Malo me trese klimakterijum, osmehnula sam joj se.
-Viiidim, otegnula je ona, mada si malo mlada za to.

Veštice uvek previše mlade za to.

Sada se znamo mi devojke. Devojke i "devojke".
A znaju nas i momci od preko puta koji se bave brazilskim zanimacijama.
Oni misle da smo mi ljute profesionalke.
A mi mislimo da međ njima ima jako interesantnih primeraka.

Big, big serbian guys, što bi rekao major.

Glasovi njenih predaka

Mi smo spremni

I za 19. i za 20.

Predlog za nedeljno popodne uz mali ekran i najstrašniju trešinu

Nije borilačka obuka samo mlaćenje, to je i ceo filozofski sistem.
I baš zbog toga, s vremena na vreme, da se ne premorimo od previše informacija, kao domaće zadatke dobijamo da čitamo određene knjige ili gledamo filmove.

I baš zbog toga, svom mladom, ali vrlo visprenom instruktoru neću oprostiti što mi je uvalio i ovo.
U pitanju je domaća najstrašnija horor-borilačka-trešina svih vremena, a koja mi je uspešno upropastila nežna sećanja na najlepši ljubavni film svih vremena pod imenom Roki 1 i ubogaljila mi do daske svaku predstavu romantičnog ljubavnog plesa po kiši. O nadahnutoj propovedi na kraju filma, kao kruni svega da i ne govorim.
Dosta sam se potresla i ovo mom dragom instruktoru neću zaboraviti.
Nikada.

Predlog za nedeljno popodne uz mali ekran samo za one sa jakim stomacima i još jačim moždanim ganglijama.
Verujte mi, udara.