Despina

Još uvek svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući

Svako jutro velika kašika mleča u medu, pa pola sata kasnije vitamin B1 i 15 miligrama čistog otrova koji imitira kortizol.
Nešto kasnije kompleks B vitamina i B12 posebno. Uz doručak koji se sastoji ili od šljiva ili od breskvi.
Dva sata kasnije 1000 mg kalcijuma sa magnezijumom i cinkom.

S vremena na vreme vitamin C.

Od popodne do uveče lep raspored presovanog sibirskog ariša. Jak je do zla boga, u početku su mi pucali kapilari u beonjačama.

Tu i tamo po 15 miligrama folne kiseline, nije na odmet 5 dana u mesecu.

Posle... glina, pa zeolit.

Biao mi daje mlevene mrave. Tvrdi da nema ničeg što je toliko jang... I mineralne kuglice. I za njih kaže da su jače od bilo kog mineralnog kompleksa u tabletama.
I ja znam da je u pravu, ja ih pijem. Prave se po bhasma alhemičarskoj tehnologiji staroj par hiljada godina.
Ali to nije ništa, okreće se on strogo. Ako ne budeš radila Či Gong kao da ništa nisi ni uradila. Svaki dan, svaki dan kako god da se osećaš, svaki božiji dan ima da radiš vežbu. Svako jutro i svako veče.
Moraš da pronađeš svoj centar.

I ja radim. Radim svaki božiji dan. Zasipa me sitan sneg, pa za njim kišica, onda Sunce. Džogeri me zaobilaze u strahu, policijski džip se parkira nedaleko i iza zamračenih stakala osećam njihove zbunjene poglede. Ne znaju šta ja to u stvari radim.
Tražim svoj centar.

Kriziram u 9. minutu, ali nastavljam bez pogovora. U glavi mi odzvanja medeni glas Mary Wells, ali Biao mi je zabranio da pevam kada počne da me boli.

Nothing you can say could make me run away... from my guy..., peva ona dok tri kapljice znoja klize niz kičmu.
No handsome face could ever take the place of my guy...

Pogled mi je prikovan u jednu tačku i kada završim sa svojih 16 minuta (a moram da doteram do sat vremena) neću moći da se pomerim. Razvući ću ruke iznad glave, taman toliko da drot u džipu pomisli kako se bavim okultnim radnjama. A onda ako uspem da skupim noge i sastavim plan za hodanje valjda ću stići na vreme da ručam (sirovi raštan, spanać ili kelerabu).

Četiri dana nedeljno hatha yoga, uz krija i rađa jogu. Brojim dahove kroz nozdrve, uravnotežavam Idu i Pingalu. Pratim tok meridijana u telu, pratim krv, pratim svoj duh.

Despina očajnice, tamo u Neptunovom maglovitom zatvoru.

Tri dana nedeljno žrtvujem se Zorici, opakoj amazonki. Danas uzimaš teže tegove i povećavamo broj trbušnjaka... I gde je osmeh? Kada ti je najteže hoću da vidim osmeh.
Kao na porođaju, dobacujem ja, ali ona ne čuje. Upravo je pojačala naš hit uz koji radimo vežbe sa šipkama. I tu pevam, pevam jer me boli... I nije zabranjeno. A i idealno se uklapa uz moje postojeće stanje.

I’m on fire baby... and I’m burning...

Sat vremena kasnije, posle vojničke torture, posle jedne promenjene majice, pola litre vode, pakovanja papirnih maramica i tri puta u želudac vraćenog raštana (ili u grđem slučaju lubenice) vezujem maramu sa praporcima oko kukova i prepuštam se Ivani.
Ona me pogleda ispod oka i samo mi pokaže prstom da zadignem majicu i spustim trenerku na kukove. Zvučiš kao Deda Mraz, dobaci mi u prolazu. Tako se i osećam... kao Deda Mraz. A praporci bi trebalo da zvone kao u „Hiljadu i jednoj noći“.
I onda počinjemo, bubreg u ležište, bubreg van ležišta. Horizontalne i vertikalne osmice, pokret rukama „harim“, savijanje unazad do zemlje.
Samo nežno, opominje me ona. Kada igraš onda igraš, ne treba da se biješ.
Da, da... Venera... ne Mars, ponavljam sebi. Ali povuče me... Muzika je brza i već vidim nečiju glavu na tanjiru... Kao Irodijada. Ili je bolje da izvučem bodež u trenutku kada...
Opet si izletela, čujem njen glas. Nežno. To je igra zavođenja...

To jeste igra zavođenja. To je više od igre...

Bhairava za šta, za koga me spremaš?