Oko za oko.
Zub za zub.
Pocepan Winx poster za uništenu šminku.
Tako ja vaspitavam.
Pa, dokle više?
Je l’treba možda da počnem da mašem “ženskim” cepinom da bi me iko ozbiljno shvatio?
Objavio yzse u 18. novembar 2008 13:18:57 | 6 komentara
Zar se vec sminka? :)
Objavio Omu u 18. novembar 2008 16:37:47
Oooo... poodavno :)
Objavio yzse u 18. novembar 2008 19:23:01
ochaj
Objavio anagarika u 18. novembar 2008 19:35:54
Postoji li muska sminka, s adekvatnim tezistem, kao sto je zenski cepin? :)
Objavio Omu u 19. novembar 2008 0:38:51
Oko za oko...Ko tebe kamenom ti njega hlebom... Okreni drugi obraz... Za cepin ili bajlu uvek ima vremena... I bez povreda molim.
Objavio zec u 19. novembar 2008 7:46:43
Anagarika,
Očaj nastupa u onom momentu kada se pređe granica, a ja uopšte ne mogu da se setim gde mi je kaiš...
Omu,
Kako da ne postoji. Imaš tu maskaru sa višim težištem (za gornje trepavice) i onu sa nižim (za donje). Pa mora da se zna šta gde ide...
Ne, ozbiljno, taj mitski ženski cepin je krenuo da se šeta po blogovima i ko zna gde će završiti...
A ja stvarno zbog "ženskog posta" moram da napišem i muški, čisto ravnoteže radi. Sve ono zbog čega volim, obožavam muškarce i zašto bih ih najradije pobila.
Ali već vidim da ću taj agresivniji deo posebno, samo da pronađem adekvatan pjesnički izraz...
Zec,
Samo malo strpljenja... Živo me zanima kako ćeš ti reagovati u praksi jednog dana :)
Objavio yzse u 19. novembar 2008 14:53:50
Wednesday, November 19, 2008
Thursday, October 30, 2008
Izvini
Nisam mogla da te zovem... U stvari, znaš da ne smem da lažem. Nisam htela da te zovem.
Znala sam, naći ćemo se, saslušati to predavanje ozbiljni kao akademici, onda ću da te povedem negde ulicama da se malo smeješ, da pravimo budale od sebe (kao da nam je to ikad i bilo teško) i da se rasterećen vratiš kući.
Ali nije mi bilo ni do predavanja, a ni do tebe.
A znam da ni tebi nije bilo do mene. Ne sad - dok si u ljubavnoj problematici.
Fenomenalan dan, taj utorak.
Počela sam da čitam Ramajanu, kao što sam čoveku i obećala još proletos. Pa ona slika ispod koje spavam već 20 godina je tačno to – Rama, Sita, Lakšmana i Hanuman. I sad... Rama je proteran na 14 godina, a prate ga njegova žena Sita (najlepša od najlepših) i verni mlađi brat Lakšmana.
I upravo sam taj dan završila bitku sa rakšasom Kharom i počela da se spremam za onu glavnu sa Ravanom.
I otišla sam konačno da poručim kamen (naravno, odrao me je), ali smo se zaglavili u nekoj priči pa mi je objašnjavao da će morati da provuče metal kroz iridijum, a preko elektrolize... Da bi ga stabilizovao u boji. Standardni postupak. Ma, nebitno - mislim se ja do god je sve ostalo kako treba. Naručila sam ga na Muruganov dan, a dobiću ga na Šukrin, tačno sutra i tačno kako treba... Na Diwali.
Tu u blizini Privrednog suda štrajkovali su radnici... Ja sam samo prošla, moj put ide dalje.
On vozi – ja gledam.
Tamo na Terzijama počela sam da pevam onu davnu pesmu.
Uzmi ako ti se sviđa - http://www.4shared.com/file/69020925/354030c3/16_Govinda1.html
Prošlo je... koliko? Skoro jedan solarni ciklus. Tada kada sam se probudila pre zore.
Probudio me je bol.
Ustala sam i otišla do bolničkog prozora. Još je bila noć. Samo autoput i voz koji je upravo ulazio u stanicu Prokop.
Malo kasnije došla je sestra i rekla mi da uzmem duplu dozu blokatora. Ćurka jedna. A i ja sam bila ćurka. Samo, kako smo mogle da znamo da je to „ono“?
Opet me je zabolelo. Krvnički. Nisam imala granu mangovog drveta da se pridržim, pa sam se pridržala za Njega.
Sledeće beskrajne sate čekala sam i pevala u sebi. Čekala da se nameste sazvežđa, planete, kuće.
Pevala sam to. Drugu pesmu nisam znala. Čekala sam da se nešto desi, pa da umrem.
Jer „moj život za Tvoj“ i nema dalje.
Muzika se pojačavala. Taj mršavi anemični plavi, što i liči na tebe, sve vreme mi je pevao. Svih trinaest sati. Kada su me dovezli u salu, okrenuli su me ka istoku, a on je stajao iza mene. On, u stvari sva četvorica. U stvari, 144 člana hora, simfonijski orkestar, perkusionisti, red gitarista, tri reda sitarista i 28 nakšatri.
I da, umrla sam tog dana i ponovo se rodila.
Rama mora da prođe još borbi. Rahukalam, ništa drugo.
Ali ja nisam iz te priče, bez obzira na egzaltacije Sunca i Meseca, bez obzira na sve. Zato idem dalje i pevam.
Pevam dok uživam u slobodi. Jer Mili je na planini i sada me svaki čas zasipa porukama koliko mrzi planinarenje, da je ušla u Šargansku osmicu i da će uskoro ići u tehno selo. (Ne, ne etno, kako si glupa mama, tehno selo...) Šminka se po vasceli dan u pripremama za diskoteku, u koju će ući i odmah izaći sa konstatacijom koliko idiotsku muziku puštaju tamo.
Ja hodam dalje i pevam Nasinga Day Jaya Nasinga Day, a molim se da On sačuva sve te autobuse prepune bezobrazne dečurlije.
Sve te autobuse prepune dragocenosti na traljavim putevima serbskim.
Tamo na Dorćolu zastanem na semaforu, a iza leđa mi stoje Sita i Rama. Dok on napinje luk ka zlatnom jelenu ja prelazim ulicu.
I vrte se molitveni točkovi na Potali... i čujem glas sa Kule da se vratim, ali idem dalje.
Ma idi Petre Egidije, meni tog dana Sunce stoji na Mesecu, Mesec prilazi Veneri na kojoj je Mars. A sa svake strane sekstiluju joj Saturn i Jupiter (i to siderički iz lava i strelca, šta reći...). Mom vladaru, zapovedniku nad demonima, onom ko se usudio da prekine Njega i Nju u ljubavnom zagrljaju, i zato je i bio progutan na hiljadu godina. Tranzitna Venera je siderički u paklu, tačno tamo gde i treba da bude. Da se malo opameti, pa da krene dalje.
I ja idem dalje, jer tamo na vrhu planine čeka On.
Tog dana imam toliko energije da je sreća tvoja što me nisi video. Ogromne, razvaljujuće energije.
Na Divali sestra crta svom bratu tilak na čelu, ali kako sam ja raspoložena jedino što bi mogao da dobiješ su batine. A ništa sestri ne donosi takvo zadovoljstvo i radost nego kada kvalitetno isprebija mlađeg brata... Vaistinu. I zato idem dalje.
A i muzika oko mene je u tom stilu. Tatvička, elementarna. Ali to bi ti trebalo da znaš daleko bolje od ikog.
Žena me gleda belo u Indija šopu kod Doma omladine. Ok, nije bitno, uzvraćam joj. Ona ne zna šta je to tantrički dorje, a hoće da joj objasnim. Problem je samo u tome što ne znam kako. To je i oružje i iskustvo, a i nema sličnog oblika u radnji, i zato se izvinjavam i produžavam dalje.
U Majke Jevrosime zastajem da propustim karavan. Jer On isto tako ide dalje, kao reka, kao vetar. Prvo idu kamile natovarene zlatom i dragim kamenjem, mirisnim uljima, tovarima svile i egzotičnim začinima i drvetom. Za njima napreduju konji noseći ratnike. More njih, sve tamo do policijske stanice i dalje... Za njima napreduju robovi i robinje, majstori starih zanata, svirači. Nebo iznad njih je prekriveno hiljadama dresiranih sokolova iza kojih lete tri zmaja. Dole – ulica se raspada od topota slonova. Savršenih, oklopljenih ratnih slonova. Za njima ratne dvokolice i jedan jedini jednorog. Tamo u daljini nazirem da nosači pažljivo prebacuju drvo. Ono drvo protkano željama.
Ali ja hoću samo Njega. Onakvog kakav u suštini i jeste. Bez ičega, bez tih smešnih dekoracija za odvlačenje pažnje. Hoću to što On jeste i ništa više.
I sve svoje dajem za to.
I ništa više.
Zastrašujuć je, ali to sam znala i pre. I meni više nije. Ne kada je Rahukalam na izmaku i kada se spremam da se sa Ramom vratim u kraljevstvo.
Zastrašujuć je, ali samo sa njim mogu da zaigram. Ja znam da upravljam, ali samo On zna da stvori i uništi. On daje impuls, a ja sledim.
Eta pi bozoni, nizovi stringova, vibracije svih svemira i antisvemira – tu igru igramo.
Uništitelj i ja.
... Posle kod kuće sela sam i u jednom zamahu počela i završila prevod Vigyane Bhairave Tantre. Istuširala se, namazala esencijalnim uljima i legla.
A onda sam čitala kako Ravana polazi na put da se sretne sa Ramom.
I bezveze, Petre Egidije, stvarno izvini što nisam zvala jer... Ma, nije više ni važno zašto.
A znam da razumeš.
Znala sam, naći ćemo se, saslušati to predavanje ozbiljni kao akademici, onda ću da te povedem negde ulicama da se malo smeješ, da pravimo budale od sebe (kao da nam je to ikad i bilo teško) i da se rasterećen vratiš kući.
Ali nije mi bilo ni do predavanja, a ni do tebe.
A znam da ni tebi nije bilo do mene. Ne sad - dok si u ljubavnoj problematici.
Fenomenalan dan, taj utorak.
Počela sam da čitam Ramajanu, kao što sam čoveku i obećala još proletos. Pa ona slika ispod koje spavam već 20 godina je tačno to – Rama, Sita, Lakšmana i Hanuman. I sad... Rama je proteran na 14 godina, a prate ga njegova žena Sita (najlepša od najlepših) i verni mlađi brat Lakšmana.
I upravo sam taj dan završila bitku sa rakšasom Kharom i počela da se spremam za onu glavnu sa Ravanom.
I otišla sam konačno da poručim kamen (naravno, odrao me je), ali smo se zaglavili u nekoj priči pa mi je objašnjavao da će morati da provuče metal kroz iridijum, a preko elektrolize... Da bi ga stabilizovao u boji. Standardni postupak. Ma, nebitno - mislim se ja do god je sve ostalo kako treba. Naručila sam ga na Muruganov dan, a dobiću ga na Šukrin, tačno sutra i tačno kako treba... Na Diwali.
Tu u blizini Privrednog suda štrajkovali su radnici... Ja sam samo prošla, moj put ide dalje.
On vozi – ja gledam.
Tamo na Terzijama počela sam da pevam onu davnu pesmu.
Uzmi ako ti se sviđa - http://www.4shared.com/file/69020925/354030c3/16_Govinda1.html
Prošlo je... koliko? Skoro jedan solarni ciklus. Tada kada sam se probudila pre zore.
Probudio me je bol.
Ustala sam i otišla do bolničkog prozora. Još je bila noć. Samo autoput i voz koji je upravo ulazio u stanicu Prokop.
Malo kasnije došla je sestra i rekla mi da uzmem duplu dozu blokatora. Ćurka jedna. A i ja sam bila ćurka. Samo, kako smo mogle da znamo da je to „ono“?
Opet me je zabolelo. Krvnički. Nisam imala granu mangovog drveta da se pridržim, pa sam se pridržala za Njega.
Sledeće beskrajne sate čekala sam i pevala u sebi. Čekala da se nameste sazvežđa, planete, kuće.
Pevala sam to. Drugu pesmu nisam znala. Čekala sam da se nešto desi, pa da umrem.
Jer „moj život za Tvoj“ i nema dalje.
Muzika se pojačavala. Taj mršavi anemični plavi, što i liči na tebe, sve vreme mi je pevao. Svih trinaest sati. Kada su me dovezli u salu, okrenuli su me ka istoku, a on je stajao iza mene. On, u stvari sva četvorica. U stvari, 144 člana hora, simfonijski orkestar, perkusionisti, red gitarista, tri reda sitarista i 28 nakšatri.
I da, umrla sam tog dana i ponovo se rodila.
Rama mora da prođe još borbi. Rahukalam, ništa drugo.
Ali ja nisam iz te priče, bez obzira na egzaltacije Sunca i Meseca, bez obzira na sve. Zato idem dalje i pevam.
Pevam dok uživam u slobodi. Jer Mili je na planini i sada me svaki čas zasipa porukama koliko mrzi planinarenje, da je ušla u Šargansku osmicu i da će uskoro ići u tehno selo. (Ne, ne etno, kako si glupa mama, tehno selo...) Šminka se po vasceli dan u pripremama za diskoteku, u koju će ući i odmah izaći sa konstatacijom koliko idiotsku muziku puštaju tamo.
Ja hodam dalje i pevam Nasinga Day Jaya Nasinga Day, a molim se da On sačuva sve te autobuse prepune bezobrazne dečurlije.
Sve te autobuse prepune dragocenosti na traljavim putevima serbskim.
Tamo na Dorćolu zastanem na semaforu, a iza leđa mi stoje Sita i Rama. Dok on napinje luk ka zlatnom jelenu ja prelazim ulicu.
I vrte se molitveni točkovi na Potali... i čujem glas sa Kule da se vratim, ali idem dalje.
Ma idi Petre Egidije, meni tog dana Sunce stoji na Mesecu, Mesec prilazi Veneri na kojoj je Mars. A sa svake strane sekstiluju joj Saturn i Jupiter (i to siderički iz lava i strelca, šta reći...). Mom vladaru, zapovedniku nad demonima, onom ko se usudio da prekine Njega i Nju u ljubavnom zagrljaju, i zato je i bio progutan na hiljadu godina. Tranzitna Venera je siderički u paklu, tačno tamo gde i treba da bude. Da se malo opameti, pa da krene dalje.
I ja idem dalje, jer tamo na vrhu planine čeka On.
Tog dana imam toliko energije da je sreća tvoja što me nisi video. Ogromne, razvaljujuće energije.
Na Divali sestra crta svom bratu tilak na čelu, ali kako sam ja raspoložena jedino što bi mogao da dobiješ su batine. A ništa sestri ne donosi takvo zadovoljstvo i radost nego kada kvalitetno isprebija mlađeg brata... Vaistinu. I zato idem dalje.
A i muzika oko mene je u tom stilu. Tatvička, elementarna. Ali to bi ti trebalo da znaš daleko bolje od ikog.
Žena me gleda belo u Indija šopu kod Doma omladine. Ok, nije bitno, uzvraćam joj. Ona ne zna šta je to tantrički dorje, a hoće da joj objasnim. Problem je samo u tome što ne znam kako. To je i oružje i iskustvo, a i nema sličnog oblika u radnji, i zato se izvinjavam i produžavam dalje.
U Majke Jevrosime zastajem da propustim karavan. Jer On isto tako ide dalje, kao reka, kao vetar. Prvo idu kamile natovarene zlatom i dragim kamenjem, mirisnim uljima, tovarima svile i egzotičnim začinima i drvetom. Za njima napreduju konji noseći ratnike. More njih, sve tamo do policijske stanice i dalje... Za njima napreduju robovi i robinje, majstori starih zanata, svirači. Nebo iznad njih je prekriveno hiljadama dresiranih sokolova iza kojih lete tri zmaja. Dole – ulica se raspada od topota slonova. Savršenih, oklopljenih ratnih slonova. Za njima ratne dvokolice i jedan jedini jednorog. Tamo u daljini nazirem da nosači pažljivo prebacuju drvo. Ono drvo protkano željama.
Ali ja hoću samo Njega. Onakvog kakav u suštini i jeste. Bez ičega, bez tih smešnih dekoracija za odvlačenje pažnje. Hoću to što On jeste i ništa više.
I sve svoje dajem za to.
I ništa više.
Zastrašujuć je, ali to sam znala i pre. I meni više nije. Ne kada je Rahukalam na izmaku i kada se spremam da se sa Ramom vratim u kraljevstvo.
Zastrašujuć je, ali samo sa njim mogu da zaigram. Ja znam da upravljam, ali samo On zna da stvori i uništi. On daje impuls, a ja sledim.
Eta pi bozoni, nizovi stringova, vibracije svih svemira i antisvemira – tu igru igramo.
Uništitelj i ja.
... Posle kod kuće sela sam i u jednom zamahu počela i završila prevod Vigyane Bhairave Tantre. Istuširala se, namazala esencijalnim uljima i legla.
A onda sam čitala kako Ravana polazi na put da se sretne sa Ramom.
I bezveze, Petre Egidije, stvarno izvini što nisam zvala jer... Ma, nije više ni važno zašto.
A znam da razumeš.
Sunday, October 26, 2008
Prljav posao
Prvo se uključi simfonijski orkestar, a onda zagrmi Džosipin glas…
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Ja upravo ulazim u zgradu Palate pravde, nema dojave o bombi, nema ničeg, nikakve akcije, niti gnjavaže. Sa svim mogućim tehnološkim spravama prolazim kontrolu i niko da me zaustavi.
Pre nekih… pa tačno trideset godina ova država je kao i uvek vispreno smislila nešto što se tada zvalo “stabilizacija”. Sada bi to verovatno krstili kao smanjenje javne potrošnje, ali potpuno nebitno. Elem, sve u svemu, običnim ljudima je bilo zabranjeno da iznose dinare sa teritorije SFRJ(ot). A dinari su tada bili konvertibilna valuta i normalno su se menjali u stranim menjačnicama.
Sećam se… imala sam pet godina i kad smo već na moru, normalna stvar, hajde da svratimo do Trsta. Uglavili smo se u autobus i na moje insistiranje seli u poslednji red. Majka sa leve, otac sa desne strane, a ja u sredini sa pregledom na ceo autobus.
Na krilu mi je bila mala kožna tašna.
Eh, radosti... Konačno sam mogla da se rešim gledanja kroz prozor, što sam znala napamet i da osetim kako je gilipterima koji obično i biraju ta poslednja mesta.
I sve je bilo ok... do granice.
Na granici su nas zaustavili i nisam mogla da razumem zašto su se svi toliko izbezumili u nekom iščekivanju. Sve dok nisu ušli carinici. Jedan plavi i jedan crni, Slovenac i Srbin. Prvi minut sve se činilo normalno, Slovenac je kontrolisao pasoše, nešto je tiho pitao ili komentarisao, i ja sam već u dosadi počela da se istežem, dok me je ruka sa desne strane umirivala.
A onda je crni počeo svoju predstavu. Kakav trenutak, kako dobro izabrano mesto sa pogledom na sve. Mrcvario je ljude onim psihopatskim pogledom i ledenim rečenicama, muvao im stvari, pomerao ih, par puta kao slučajno oborio prtljag iznad i sve se rušilo i rasipalo.
Nešto stvarno nije u redu, mislila sam dok sam osećala kako raste tenzija između mojih roditelja tačno iznad moje glave.
I na kraju je uzeo tašnu nekoj ženi i namerno je, tačno sam videla, prevrnuo. A onda se kao izvinio i počeo da joj sakuplja rasute sitnice. Bio je to geg, predstava, laž i ja sam se nasmejala. Kao i uvek u tim dečijim danima, nasmejala sam se gromko i zarazno. I usledio je muk.
Majku nisam ni smela da pogledam, mada sam osetila ono poznato “razbiću te od batina čim se ovaj kreten udalji”, a “kreten” se polako okrenuo i pogledao me stravičnim pogledom.
Opet sam se nasmejala… ne znam zašto.
A on je krenuo direktno ka meni.
Pružila sam mu moju tašnicu, ali on je samo odmahnuo i sagnuo se kako bi bili u istoj ravni.
- Ko kod tebe kući pere sudove ?, pitao je.
- Mama.
- E vidiš… Kada jedemo, a moramo da jedemo, uvek ostanu prljavi sudovi. I neko mora da ih opere. I to je prljav posao… Ali neko mora da uradi i prljav posao. Razumeš?
Klimnula sam glavom kao da razumem, a nisam, pranje sudova nije prljav posao, ali nisam htela da se ubeđujem sa njim jer bih posle samo izvukla duple batine od majke.
- Upamti, neko uvek mora da odradi i onaj prljav posao.
Pomilovao me je po glavi, okrenuo se, dao znak kolegi i obojica su izašli.
Okrenula sam se skroz pozadi i dugo im mahala kožnom tašnicom. I oni su meni.
Kako sam sela nazad na mesto otac mi je uzeo tašnicu.
U njoj su moji roditelji držali sve naše pare.
Ljudi nikada ne veruju, čak ni kada im istinom mašeš ispred nosa.
…Ali i to je sada nebitno.
Dakle,
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Sudnica je na trećem spratu. Ja polako dišem dok se penjem i zaobilazim stajače na stepenicama. Lica su im prazna. Onaj ko ima lice nije ni sudija, ni advokat, ni službenik, taj je došao da se bori za sebe. Taj još uvek pokazuje i nešto što nije samo čisto nepatvoreno licemerje.
Ali neko mora da odradi i prljav posao.
Udri Džosipa.
Jedan čovjek živi tu,
Neka tajna mu je ime.
Jedno djete živi tu,
Taj se čovjek igra s njime.
(Kakav maestralan stih...)
Sudija ima glas kao Gordana Pop Lazić, i kada podignem pogled na trenutak mi se učini da i liči na nju. Potpuno ravnim, nezainteresovanim glasom ona odrađuje svoj posao. Potpuno ravnodušna, potpuno nesvesna da sebi sastavlja jako gadnu karmu, bez trunke unošenja u smisao onog što upravo odrađuje. Njen glas me uspavljuje dok gledam tačno ispred sebe u ivicu stola, u ništa.
U toj Palati pravde (kakva sprdačina) osećam se kao retard. Kao da samo ja konstatujem da tu ništa nije normalno, da nešto nije u redu. Da su ti tu ljudi najbičniji klonovi.
Ali neću, mislim u sebi dok Pop Lazićka diktira zapisničarki da je dana tog i tog 2008. godine doneta izmena presude donete… tako što sada…
Stvarno je nevažno, jer Mili i ja smo trenutno na Namerniku zore.
Ukrcale smo se pre par nedelja kada sam ponovo iz biblioteke donela Hronike Narnije i sada plovimo sa decom Pevensijevih, kraljem Kaspijanom i vernim lordom Drinijanom.
Idemo ka istoku, prema Aslanu.
Uvek prema Aslanu.
I taj prizor posve star
Ako slici dodam cvjeća…
Ah, da… Mili više nije Mili. Odlučila je da se zove Lajra, od momenta kada smo krenule u ekspediciju na sever. Morala sam da joj kupim krzno žderavca (jer ono najbolje čuva toplotu), da joj pronađem jedan od 6 na svetu preostalih aletiometara i da unajmim panserbjorne oklopnog medveda da nas čuva.
I uspele smo, stigle smo na magnetski sever i prebacile se tamo gde svemir možeš da rastaviš i ponovo sastaviš od elementarnih čestica.
A onda nas je Aslan vratio na Zemlju.
Ali svaka mala stvar
Bit će dosta da se sjećam.
Pop Lazićka pogleda mog advokata, advokat mene, ja ostajem pri prvobitnom zahtevu. Želim da se iznos veže za evre. Evro je u tom trenutku ekstremno nizak, oko 75, 76. Ali ne odustajem. Ako sam i pročitala pogrešno tu horarnu kartu, neka mene ta greška košta.
Koštao me je i taj Venerin ciklus od osam godina, od prve presude do ove izmenjene, pa ništa.
I onda je ostalo samo da ispotpisujemo papire. Što smo i uradili.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pozdravljam se sa advokatom tamo kod skulpture mučenog cara Dušana i odlazim. Usput svraćam u Maksi u Sarajevskoj i tovarim se kesama prepunih slatkiša (Mili, pardon Lajra sutra slavi rođendan u školi).
Tamo na vratima stavljam kese u ona velika pokretna kolica i otvaram jednu kesicu čokoladnih napolitanki.
Postala sam svesna da ne osećam ništa tek pošto sam pojela pola pakovanja. Nešto gadno mi stoji u grlu.
Gađenje?
Možda… Ali – neko mora da odradi i prljav posao.
U troli čitam novine preko leđa nekog čoveka. Kurs jeste nerealan i više neće moći da se održi, evro raste.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pokušavam da osetim melodiju, ali ona knedla i dalje stoji u mom grlu.
Ko je tu pobednik, a ko gubitnik?
Uveče... plovimo dalje. More na istoku je kristalno čisto i tamo u daljini pojavljuju se lotosovi cvetovi na površini.
Mili naslanja glavu na moje rame dok joj čitam, a ja se naslanjam na Aslanovu grivu.
Sada kad smo izašle iz te mračne palate, iz tog prljavog posla, tog zaludnog pranja sudova, poslednjeg okršaja sa demonom prošlosti... ja samo želim tvoj zagrljaj Aslane.
Samo tvoj zagrljaj dok dete spava na meni.
Ništa više.
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Ja upravo ulazim u zgradu Palate pravde, nema dojave o bombi, nema ničeg, nikakve akcije, niti gnjavaže. Sa svim mogućim tehnološkim spravama prolazim kontrolu i niko da me zaustavi.
Pre nekih… pa tačno trideset godina ova država je kao i uvek vispreno smislila nešto što se tada zvalo “stabilizacija”. Sada bi to verovatno krstili kao smanjenje javne potrošnje, ali potpuno nebitno. Elem, sve u svemu, običnim ljudima je bilo zabranjeno da iznose dinare sa teritorije SFRJ(ot). A dinari su tada bili konvertibilna valuta i normalno su se menjali u stranim menjačnicama.
Sećam se… imala sam pet godina i kad smo već na moru, normalna stvar, hajde da svratimo do Trsta. Uglavili smo se u autobus i na moje insistiranje seli u poslednji red. Majka sa leve, otac sa desne strane, a ja u sredini sa pregledom na ceo autobus.
Na krilu mi je bila mala kožna tašna.
Eh, radosti... Konačno sam mogla da se rešim gledanja kroz prozor, što sam znala napamet i da osetim kako je gilipterima koji obično i biraju ta poslednja mesta.
I sve je bilo ok... do granice.
Na granici su nas zaustavili i nisam mogla da razumem zašto su se svi toliko izbezumili u nekom iščekivanju. Sve dok nisu ušli carinici. Jedan plavi i jedan crni, Slovenac i Srbin. Prvi minut sve se činilo normalno, Slovenac je kontrolisao pasoše, nešto je tiho pitao ili komentarisao, i ja sam već u dosadi počela da se istežem, dok me je ruka sa desne strane umirivala.
A onda je crni počeo svoju predstavu. Kakav trenutak, kako dobro izabrano mesto sa pogledom na sve. Mrcvario je ljude onim psihopatskim pogledom i ledenim rečenicama, muvao im stvari, pomerao ih, par puta kao slučajno oborio prtljag iznad i sve se rušilo i rasipalo.
Nešto stvarno nije u redu, mislila sam dok sam osećala kako raste tenzija između mojih roditelja tačno iznad moje glave.
I na kraju je uzeo tašnu nekoj ženi i namerno je, tačno sam videla, prevrnuo. A onda se kao izvinio i počeo da joj sakuplja rasute sitnice. Bio je to geg, predstava, laž i ja sam se nasmejala. Kao i uvek u tim dečijim danima, nasmejala sam se gromko i zarazno. I usledio je muk.
Majku nisam ni smela da pogledam, mada sam osetila ono poznato “razbiću te od batina čim se ovaj kreten udalji”, a “kreten” se polako okrenuo i pogledao me stravičnim pogledom.
Opet sam se nasmejala… ne znam zašto.
A on je krenuo direktno ka meni.
Pružila sam mu moju tašnicu, ali on je samo odmahnuo i sagnuo se kako bi bili u istoj ravni.
- Ko kod tebe kući pere sudove ?, pitao je.
- Mama.
- E vidiš… Kada jedemo, a moramo da jedemo, uvek ostanu prljavi sudovi. I neko mora da ih opere. I to je prljav posao… Ali neko mora da uradi i prljav posao. Razumeš?
Klimnula sam glavom kao da razumem, a nisam, pranje sudova nije prljav posao, ali nisam htela da se ubeđujem sa njim jer bih posle samo izvukla duple batine od majke.
- Upamti, neko uvek mora da odradi i onaj prljav posao.
Pomilovao me je po glavi, okrenuo se, dao znak kolegi i obojica su izašli.
Okrenula sam se skroz pozadi i dugo im mahala kožnom tašnicom. I oni su meni.
Kako sam sela nazad na mesto otac mi je uzeo tašnicu.
U njoj su moji roditelji držali sve naše pare.
Ljudi nikada ne veruju, čak ni kada im istinom mašeš ispred nosa.
…Ali i to je sada nebitno.
Dakle,
Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…
Sudnica je na trećem spratu. Ja polako dišem dok se penjem i zaobilazim stajače na stepenicama. Lica su im prazna. Onaj ko ima lice nije ni sudija, ni advokat, ni službenik, taj je došao da se bori za sebe. Taj još uvek pokazuje i nešto što nije samo čisto nepatvoreno licemerje.
Ali neko mora da odradi i prljav posao.
Udri Džosipa.
Jedan čovjek živi tu,
Neka tajna mu je ime.
Jedno djete živi tu,
Taj se čovjek igra s njime.
(Kakav maestralan stih...)
Sudija ima glas kao Gordana Pop Lazić, i kada podignem pogled na trenutak mi se učini da i liči na nju. Potpuno ravnim, nezainteresovanim glasom ona odrađuje svoj posao. Potpuno ravnodušna, potpuno nesvesna da sebi sastavlja jako gadnu karmu, bez trunke unošenja u smisao onog što upravo odrađuje. Njen glas me uspavljuje dok gledam tačno ispred sebe u ivicu stola, u ništa.
U toj Palati pravde (kakva sprdačina) osećam se kao retard. Kao da samo ja konstatujem da tu ništa nije normalno, da nešto nije u redu. Da su ti tu ljudi najbičniji klonovi.
Ali neću, mislim u sebi dok Pop Lazićka diktira zapisničarki da je dana tog i tog 2008. godine doneta izmena presude donete… tako što sada…
Stvarno je nevažno, jer Mili i ja smo trenutno na Namerniku zore.
Ukrcale smo se pre par nedelja kada sam ponovo iz biblioteke donela Hronike Narnije i sada plovimo sa decom Pevensijevih, kraljem Kaspijanom i vernim lordom Drinijanom.
Idemo ka istoku, prema Aslanu.
Uvek prema Aslanu.
I taj prizor posve star
Ako slici dodam cvjeća…
Ah, da… Mili više nije Mili. Odlučila je da se zove Lajra, od momenta kada smo krenule u ekspediciju na sever. Morala sam da joj kupim krzno žderavca (jer ono najbolje čuva toplotu), da joj pronađem jedan od 6 na svetu preostalih aletiometara i da unajmim panserbjorne oklopnog medveda da nas čuva.
I uspele smo, stigle smo na magnetski sever i prebacile se tamo gde svemir možeš da rastaviš i ponovo sastaviš od elementarnih čestica.
A onda nas je Aslan vratio na Zemlju.
Ali svaka mala stvar
Bit će dosta da se sjećam.
Pop Lazićka pogleda mog advokata, advokat mene, ja ostajem pri prvobitnom zahtevu. Želim da se iznos veže za evre. Evro je u tom trenutku ekstremno nizak, oko 75, 76. Ali ne odustajem. Ako sam i pročitala pogrešno tu horarnu kartu, neka mene ta greška košta.
Koštao me je i taj Venerin ciklus od osam godina, od prve presude do ove izmenjene, pa ništa.
I onda je ostalo samo da ispotpisujemo papire. Što smo i uradili.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pozdravljam se sa advokatom tamo kod skulpture mučenog cara Dušana i odlazim. Usput svraćam u Maksi u Sarajevskoj i tovarim se kesama prepunih slatkiša (Mili, pardon Lajra sutra slavi rođendan u školi).
Tamo na vratima stavljam kese u ona velika pokretna kolica i otvaram jednu kesicu čokoladnih napolitanki.
Postala sam svesna da ne osećam ništa tek pošto sam pojela pola pakovanja. Nešto gadno mi stoji u grlu.
Gađenje?
Možda… Ali – neko mora da odradi i prljav posao.
U troli čitam novine preko leđa nekog čoveka. Kurs jeste nerealan i više neće moći da se održi, evro raste.
To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…
Pokušavam da osetim melodiju, ali ona knedla i dalje stoji u mom grlu.
Ko je tu pobednik, a ko gubitnik?
Uveče... plovimo dalje. More na istoku je kristalno čisto i tamo u daljini pojavljuju se lotosovi cvetovi na površini.
Mili naslanja glavu na moje rame dok joj čitam, a ja se naslanjam na Aslanovu grivu.
Sada kad smo izašle iz te mračne palate, iz tog prljavog posla, tog zaludnog pranja sudova, poslednjeg okršaja sa demonom prošlosti... ja samo želim tvoj zagrljaj Aslane.
Samo tvoj zagrljaj dok dete spava na meni.
Ništa više.
Saturday, September 27, 2008
Hajde da pokušamo
OK, na Netu nas ima raznih, te se volimo ili mrzimo, svejedno, ali...
Evo sve vas iz Beograda molim da pokušamo jednu stvar – da preselimo ministarstva i Vladu na Novi Beograd u staru zgradu SIV-a.
Na taj način oslobodićemo ulice raznih protesta i dolazaka jako važnih likova iz inostranstva.
Znam ja da mi ponaosob ne možemo ama baš ništa da uradimo, ali ako se udružimo i makar nešto probamo možda ćemo ipak i uspeti.
E sad kako?
Ja nemam bolju ideju od ove, ali ako neko ima neka je slobodno objavi.
Potrebno je da nateramo redakciju Blica da danima bombarduje vladu Srbije novinskim člancima i da pokrene kampanju za preseljenje, te da stalno izveštava ko hoće, a ko neće da se seli.
A to možemo da uradimo jedino tako što će što više nas ostavljati takav predlog na web stranici Blica gde je i objavljen članak koji se tiče saobraćajnog kolapsa u gradu.
Molim vas, ostavite svoj komentar i predlog o preseljenju na ovom linku:
http://www.blic.co.yu/beograd.php?id=58446
Hajde da pokažemo da ipak nešto jako dobro i korisno ipak možemo da uradimo.
Da smo ipak neka sila.
Objavio yzse u 27. septembar 2008 12:56:11 | 6 komentara
Podrzavam, ne samo sto je predlog dobar, nego i sto ti pises besno :p
Objavio Omu u 27. septembar 2008 15:42:06
Ta ideja o preseljenju u SIV je odavno aktuelna ali ne i izvodljiva. Toliko ima zaposlenih u raznoraznim Ministarstvima i u Vladi da ne mogu da se "popakuju" u zgradu SIV-a. Odakle znam? Rekli mi ljudi koji rade u nekim Ministarstvima.:) To je jedan razlog. Drugi razlog je sto je sam objekat koji izgleda impozantno u prostornom smislu, poprilicno nefunkcionalan. Treci razlog je sto neki nece da se sele (npr. Dinkic). Kad sve saberes, bojim se da je mrka kapa po ovom pitanju.
Inace, prva ja bih volela da se sve to izmesti sto dalje od centra grada.:)
Objavio Lanna u 27. septembar 2008 16:01:04
Omu,
hvala :)
Lanna,
U ovoj drzavi se ogromne pare trose na budalastine, da sad ne sirim temu (jer sam obecala sebi davno da cu na blogu sto manje da cackam ta pitanja, koliko god da me izludjuju, kao i svakog normalnog coveka)... Naravno da para ima da se zgrada SIVa dovede u funkcionalno stanje.
Sa druge strane, taman bi tako oslobodili neku zgradu u centru za galeriju Zorana Djindjica, sto kao pokusavaju vec godinama. I plus sto bi imali jos zgrada na raspolaganju za razne "normalne" namene.
Bas zato sto Dinkic, ili Kurta ili Murta ne zele, treba da ih nateramo da shvate da oni nemaju pravo da nesto zele, vec samo da nama sluze. Zato ih i placamo, zar ne?
Ako im se ta opcija ne svidja neka se bave drugim zanimanjima...
Zelja mi je da bila da pokazemo nasu "silu", sta moze da uradi online zajednica kada se udruzi i fokusira na jedan cilj.
Stvarno mi je dosta toga da pametni ljudi idu okolo i kukaju kako su okruzeni retardima i kako se nista ne moze promeniti.
Od kukanja nema vajde.
Ali... izgleda da je bilo uzalud. Na sajtu Blica stoji moj i jos jedan komentar u vezi toga i nista vise...
Nikog nije briga... dok mu ne zatreba hitna pomoc ili brz prevoz...
Objavio yzse u 28. septembar 2008 17:19:29
Naša zajednica nažalost nie uspela u nekim ozbiljnijim i egzistencijalnijim stvarima, kao što je pre nekih godinu dana bio pokušaj spuštanja cene mleka sa akcijom nekupovine istog.
Cvrc milojka.
Objavio Morticia u 28. septembar 2008 17:55:42
Morticia se setila lepog primera. A ja te podrzah ovde, jer se nekad osecam neprilicno kad podrzavam akcije koje nisu u mom gradu, jer nisam vezan za njih. "Sta tebe briga..." Mada, i nije da me nije briga. To je moj glavni grad. Ali i drugi cute, oni koje vise zanima, a ja da trcim pred barikade za tudje babe zdravlje...
Objavio Omu u 28. septembar 2008 19:50:19
Morticia (i Omu)
:)))
Ali gledaj logiku... kako mozes da spustis cenu mleka tako sto ga neces kupovati? Mislim, ok, to mozes ti, mogu ja, a sta da radi neko ko bas mora da kupuje mleko? Na koji nacin? Da iznajmi kozu ili kravu?
Krava na fiksnu kamatu?
Rent-a-koza?
Moja ideja od ranije je bila da svi u kraju izbegavamo da kupujemo bilo sta u Maksiju, jer je moja opstina Savski venac prakticno vencana za firmu Delta i nikako da nam omoguci da vidimo i neku drugu firmu. Da li su potkupljeni ili samo lenji, to me vise ne interesuje... Ali polako dizem ruke od svega.
To se vrlo tesko ili nikako da izvesti...
Ali, bez obzira, hvala sto ste makar reagovali na ovo :)
Objavio yzse u 29. septembar 2008 11:06:18
Evo sve vas iz Beograda molim da pokušamo jednu stvar – da preselimo ministarstva i Vladu na Novi Beograd u staru zgradu SIV-a.
Na taj način oslobodićemo ulice raznih protesta i dolazaka jako važnih likova iz inostranstva.
Znam ja da mi ponaosob ne možemo ama baš ništa da uradimo, ali ako se udružimo i makar nešto probamo možda ćemo ipak i uspeti.
E sad kako?
Ja nemam bolju ideju od ove, ali ako neko ima neka je slobodno objavi.
Potrebno je da nateramo redakciju Blica da danima bombarduje vladu Srbije novinskim člancima i da pokrene kampanju za preseljenje, te da stalno izveštava ko hoće, a ko neće da se seli.
A to možemo da uradimo jedino tako što će što više nas ostavljati takav predlog na web stranici Blica gde je i objavljen članak koji se tiče saobraćajnog kolapsa u gradu.
Molim vas, ostavite svoj komentar i predlog o preseljenju na ovom linku:
http://www.blic.co.yu/beograd.php?id=58446
Hajde da pokažemo da ipak nešto jako dobro i korisno ipak možemo da uradimo.
Da smo ipak neka sila.
Objavio yzse u 27. septembar 2008 12:56:11 | 6 komentara
Podrzavam, ne samo sto je predlog dobar, nego i sto ti pises besno :p
Objavio Omu u 27. septembar 2008 15:42:06
Ta ideja o preseljenju u SIV je odavno aktuelna ali ne i izvodljiva. Toliko ima zaposlenih u raznoraznim Ministarstvima i u Vladi da ne mogu da se "popakuju" u zgradu SIV-a. Odakle znam? Rekli mi ljudi koji rade u nekim Ministarstvima.:) To je jedan razlog. Drugi razlog je sto je sam objekat koji izgleda impozantno u prostornom smislu, poprilicno nefunkcionalan. Treci razlog je sto neki nece da se sele (npr. Dinkic). Kad sve saberes, bojim se da je mrka kapa po ovom pitanju.
Inace, prva ja bih volela da se sve to izmesti sto dalje od centra grada.:)
Objavio Lanna u 27. septembar 2008 16:01:04
Omu,
hvala :)
Lanna,
U ovoj drzavi se ogromne pare trose na budalastine, da sad ne sirim temu (jer sam obecala sebi davno da cu na blogu sto manje da cackam ta pitanja, koliko god da me izludjuju, kao i svakog normalnog coveka)... Naravno da para ima da se zgrada SIVa dovede u funkcionalno stanje.
Sa druge strane, taman bi tako oslobodili neku zgradu u centru za galeriju Zorana Djindjica, sto kao pokusavaju vec godinama. I plus sto bi imali jos zgrada na raspolaganju za razne "normalne" namene.
Bas zato sto Dinkic, ili Kurta ili Murta ne zele, treba da ih nateramo da shvate da oni nemaju pravo da nesto zele, vec samo da nama sluze. Zato ih i placamo, zar ne?
Ako im se ta opcija ne svidja neka se bave drugim zanimanjima...
Zelja mi je da bila da pokazemo nasu "silu", sta moze da uradi online zajednica kada se udruzi i fokusira na jedan cilj.
Stvarno mi je dosta toga da pametni ljudi idu okolo i kukaju kako su okruzeni retardima i kako se nista ne moze promeniti.
Od kukanja nema vajde.
Ali... izgleda da je bilo uzalud. Na sajtu Blica stoji moj i jos jedan komentar u vezi toga i nista vise...
Nikog nije briga... dok mu ne zatreba hitna pomoc ili brz prevoz...
Objavio yzse u 28. septembar 2008 17:19:29
Naša zajednica nažalost nie uspela u nekim ozbiljnijim i egzistencijalnijim stvarima, kao što je pre nekih godinu dana bio pokušaj spuštanja cene mleka sa akcijom nekupovine istog.
Cvrc milojka.
Objavio Morticia u 28. septembar 2008 17:55:42
Morticia se setila lepog primera. A ja te podrzah ovde, jer se nekad osecam neprilicno kad podrzavam akcije koje nisu u mom gradu, jer nisam vezan za njih. "Sta tebe briga..." Mada, i nije da me nije briga. To je moj glavni grad. Ali i drugi cute, oni koje vise zanima, a ja da trcim pred barikade za tudje babe zdravlje...
Objavio Omu u 28. septembar 2008 19:50:19
Morticia (i Omu)
:)))
Ali gledaj logiku... kako mozes da spustis cenu mleka tako sto ga neces kupovati? Mislim, ok, to mozes ti, mogu ja, a sta da radi neko ko bas mora da kupuje mleko? Na koji nacin? Da iznajmi kozu ili kravu?
Krava na fiksnu kamatu?
Rent-a-koza?
Moja ideja od ranije je bila da svi u kraju izbegavamo da kupujemo bilo sta u Maksiju, jer je moja opstina Savski venac prakticno vencana za firmu Delta i nikako da nam omoguci da vidimo i neku drugu firmu. Da li su potkupljeni ili samo lenji, to me vise ne interesuje... Ali polako dizem ruke od svega.
To se vrlo tesko ili nikako da izvesti...
Ali, bez obzira, hvala sto ste makar reagovali na ovo :)
Objavio yzse u 29. septembar 2008 11:06:18
Thursday, September 25, 2008
Posle izbora...
Grad je zaglavljen.
Kao i svakog četvrtka. A četvrtkom, kao što znamo zaseda vlada. Nešto važno rade, nema sumnje.
A kad zaseda vlada (namerno malim slovom), onda svako koga muči neka muka ode pred Zgradu vlade (verovatno je ovde pogrešno pisati velikim slovom, ali nema veze).
Ovog puta setili su se ratni vojni invalidi. Ok, nemam ništa protiv, štaviše potpuno ih podržavam. I proletos sam bila uz štrajkače tada kada smo čekali da se oslobodi Kneza Miloša ne bi li krenuo saobraćaj.
Sedela sam u troli sve se razmišljajući da li da izađem i nastavim autotabanima, a onda se spasonosno setih da u kesi imam pakovanje od pola kile čokoladnih napolitanki. Pa sam jela. I jela... I jela.
Posle mi je bilo muka, tek tada ne bih mogla peške.
Ostalo mi je samo da čekam da saobraćajna policija pomeri tih par ljudi koji blokiraju ovamo, da ih potisnu da blokiraju onamo (u Nemanjinoj).
I setiše se... posle samo sat vremena. Što je uspeh, priznaćete.
Trola je polako prolazila, skoro prazna, a ja sam puna stomaka gledala umorno u te gladne ljude koji su zapucali iz provincije da se bore za svoje živote.
Eh, da... samo što je ovog puta situacija bila malčice drugačija.
Sipila je ta divna kišica, uspela sam da uguram dete, ranac i sebe u autobus i da namolim vozača da nas pusti da se provučemo do njega. Hvala trostukom Bogu što nam se smilovao, jer bi već na sledećoj stanici bile pregažene od strane dve starije gospođe koje su očajnički ponavljale da prevoz čekaju već sat i po, i nisu odustajale. I na kraju su i ušle... Kao što rekoh, ali nije zgoreg još jednom – hvala ti Gospode.
Ostatak puta Mili je zamišljala da vozi autobus, a ja sam kombinovala situaciju u glavi. Ovako nešto...
Mi smo narod prepun retarda, „#$%&/%$!!!
OK, mi smo narod prepun retarda, da ne zaboravim, ali...
Pobogu, pa nas je sveukupno oko 7 miliona duša. Ima nas kao pola Njujorka. Možeš nas organizovati, očistiti, podučiti, prevaspitati, reorganizovati za vrlo kratko vreme... jer nas ima malo.
Ali nema ko.
I onda poludim jer se setim kako se Demokratska stranka (kao napredna struja i idimidođimi...) večito zaklinje u Zorana Đinđića. Njega se posebno često prisete pred izbore.
Ali samo nikako da primene makar i jednu od njegovih zamisli.
Recimo, Đinđić je imao ideju da se sva ministarstva i vlada prebace u zgradu SIV-a na Novom Beogradu, koja ionako zvrji prazna.
Što se mene tiče, u istom smislu mogli bi da smanje broj poslanika i da celu komplet Skupštinu presele na isto mesto.
I onda šta?
Kako šta? Onda će 1. sva ministarstva (plus skupština) biti na jednom mestu, 2. blizu su im aerodrom, široki bulevari, hoteli, ko god da se seti da ovde sleti i odavde poleti, i 3. ko god da protestuje, štrajkuje ili šta god to sada slobodno može i da učini na onom ogromnom platou ispred same zgrade, neometajući ostalu sirotinju koja pokušava da koristi javni prevoz.
Ne, da budemo načisto, bilo je nekih indicija da će to i da urade pre par godina, ali se prvo kao pobunilo Ministarstvo vera i na kraju – ništa.
Kakve su to naše vere, pitala sam se tada... A sada ne da nema vere, nema ni grama mozga.
Posebno su sjajne one situacije kada stignu strani političari pa recimo zaustave gradski prevoz (GSP), ali puste sve ostale. To mi je evo već par decenija (ma... onoliko dugo koliko sam svesna) potpuna, apsolutna enigma. Pa da, normalna stvar da će potencijalni terorista da uđe u trolu i vozi se sa sve tetkama i penzionerima, noseći eksploziv u onom kariranom cegeru.
Ne znam stvarno... A verovatno da saobraćajna policija ipak zna bolje.
Tek... u mojim snovima jednog dana hodaću čistim, prohodnim i dobro organizovanim gradom. Povešću Mili u par muzeja, kulturnih centara ili galerija na mestima gde su nekada bila ministarstva, a kao specijalni događaj odvešću je u zgradu gde je nekada bila skupština, a sada Prirodnjački muzej.
I tamo gde je nekada sedeo Radoman, i Kurta i Murta... biće nekoliko skeleta mamuta. Sa strane minerali, pa presovani leptiri... Divota.
...
I da, u toj divnoj svetloj budućnosti imaćemo i grejanje u hladnim danima.
Letos je Đilas u sklopu svoje kampanje za gradonačelnika (a ne znam zašto kada nam uopšte nisu ni dozvolili da izglasavamo gradonačelničko mesto) ulazio u kanalizacioni sistem. To mu se toliko svidelo, u pokušajima da nam se dodvori, da me je par puta hvatao strah da ne iskoči kada podignem poklopac u kupatilu.
Sada ima važna posla i nema radikala da ga gnjave, tako da o grejanju nema kada da misli.
Deca se razboljevaju, časovi u školama su skraćeni zbog hladnoće, babe i dede padaju po ulicama, hitna pomoć se jako teško probija...
Čekaćemo još 4 godine... na nova prazna obećanja.
Kao i svakog četvrtka. A četvrtkom, kao što znamo zaseda vlada. Nešto važno rade, nema sumnje.
A kad zaseda vlada (namerno malim slovom), onda svako koga muči neka muka ode pred Zgradu vlade (verovatno je ovde pogrešno pisati velikim slovom, ali nema veze).
Ovog puta setili su se ratni vojni invalidi. Ok, nemam ništa protiv, štaviše potpuno ih podržavam. I proletos sam bila uz štrajkače tada kada smo čekali da se oslobodi Kneza Miloša ne bi li krenuo saobraćaj.
Sedela sam u troli sve se razmišljajući da li da izađem i nastavim autotabanima, a onda se spasonosno setih da u kesi imam pakovanje od pola kile čokoladnih napolitanki. Pa sam jela. I jela... I jela.
Posle mi je bilo muka, tek tada ne bih mogla peške.
Ostalo mi je samo da čekam da saobraćajna policija pomeri tih par ljudi koji blokiraju ovamo, da ih potisnu da blokiraju onamo (u Nemanjinoj).
I setiše se... posle samo sat vremena. Što je uspeh, priznaćete.
Trola je polako prolazila, skoro prazna, a ja sam puna stomaka gledala umorno u te gladne ljude koji su zapucali iz provincije da se bore za svoje živote.
Eh, da... samo što je ovog puta situacija bila malčice drugačija.
Sipila je ta divna kišica, uspela sam da uguram dete, ranac i sebe u autobus i da namolim vozača da nas pusti da se provučemo do njega. Hvala trostukom Bogu što nam se smilovao, jer bi već na sledećoj stanici bile pregažene od strane dve starije gospođe koje su očajnički ponavljale da prevoz čekaju već sat i po, i nisu odustajale. I na kraju su i ušle... Kao što rekoh, ali nije zgoreg još jednom – hvala ti Gospode.
Ostatak puta Mili je zamišljala da vozi autobus, a ja sam kombinovala situaciju u glavi. Ovako nešto...
Mi smo narod prepun retarda, „#$%&/%$!!!
OK, mi smo narod prepun retarda, da ne zaboravim, ali...
Pobogu, pa nas je sveukupno oko 7 miliona duša. Ima nas kao pola Njujorka. Možeš nas organizovati, očistiti, podučiti, prevaspitati, reorganizovati za vrlo kratko vreme... jer nas ima malo.
Ali nema ko.
I onda poludim jer se setim kako se Demokratska stranka (kao napredna struja i idimidođimi...) večito zaklinje u Zorana Đinđića. Njega se posebno često prisete pred izbore.
Ali samo nikako da primene makar i jednu od njegovih zamisli.
Recimo, Đinđić je imao ideju da se sva ministarstva i vlada prebace u zgradu SIV-a na Novom Beogradu, koja ionako zvrji prazna.
Što se mene tiče, u istom smislu mogli bi da smanje broj poslanika i da celu komplet Skupštinu presele na isto mesto.
I onda šta?
Kako šta? Onda će 1. sva ministarstva (plus skupština) biti na jednom mestu, 2. blizu su im aerodrom, široki bulevari, hoteli, ko god da se seti da ovde sleti i odavde poleti, i 3. ko god da protestuje, štrajkuje ili šta god to sada slobodno može i da učini na onom ogromnom platou ispred same zgrade, neometajući ostalu sirotinju koja pokušava da koristi javni prevoz.
Ne, da budemo načisto, bilo je nekih indicija da će to i da urade pre par godina, ali se prvo kao pobunilo Ministarstvo vera i na kraju – ništa.
Kakve su to naše vere, pitala sam se tada... A sada ne da nema vere, nema ni grama mozga.
Posebno su sjajne one situacije kada stignu strani političari pa recimo zaustave gradski prevoz (GSP), ali puste sve ostale. To mi je evo već par decenija (ma... onoliko dugo koliko sam svesna) potpuna, apsolutna enigma. Pa da, normalna stvar da će potencijalni terorista da uđe u trolu i vozi se sa sve tetkama i penzionerima, noseći eksploziv u onom kariranom cegeru.
Ne znam stvarno... A verovatno da saobraćajna policija ipak zna bolje.
Tek... u mojim snovima jednog dana hodaću čistim, prohodnim i dobro organizovanim gradom. Povešću Mili u par muzeja, kulturnih centara ili galerija na mestima gde su nekada bila ministarstva, a kao specijalni događaj odvešću je u zgradu gde je nekada bila skupština, a sada Prirodnjački muzej.
I tamo gde je nekada sedeo Radoman, i Kurta i Murta... biće nekoliko skeleta mamuta. Sa strane minerali, pa presovani leptiri... Divota.
...
I da, u toj divnoj svetloj budućnosti imaćemo i grejanje u hladnim danima.
Letos je Đilas u sklopu svoje kampanje za gradonačelnika (a ne znam zašto kada nam uopšte nisu ni dozvolili da izglasavamo gradonačelničko mesto) ulazio u kanalizacioni sistem. To mu se toliko svidelo, u pokušajima da nam se dodvori, da me je par puta hvatao strah da ne iskoči kada podignem poklopac u kupatilu.
Sada ima važna posla i nema radikala da ga gnjave, tako da o grejanju nema kada da misli.
Deca se razboljevaju, časovi u školama su skraćeni zbog hladnoće, babe i dede padaju po ulicama, hitna pomoć se jako teško probija...
Čekaćemo još 4 godine... na nova prazna obećanja.
Thursday, September 18, 2008
Nedelja popodne
Nisam znala zapravo šta se dešava, tad kad sedoh nešto da otkucam.
Kad ja tamo, ono međutim...
Izgledalo je isprva kao neki seks.
Samo što nije bilo to.
Mutant mrav sa krilima ili neko čudo što liči na raspomamljenog mutant mrava je dohvatilo našeg Romea.
A lepo sam ga mesecima molila da ode skroz iza u ugao, tamo kod Julije. Džabe, kad nije hteo da sluša.
I onda ga je mutant uzeo i odneo napolje.
...Siroti Romeo.
Objavio yzse u 18. septembar 2008 19:28:31 | 2 komentara
Siroti!
Objavio Morticia u 19. septembar 2008 18:01:13
Ma, zbog Julije mi je najzalije...
Objavio yzse u 22. septembar 2008 11:36:22
Kad ja tamo, ono međutim...
Izgledalo je isprva kao neki seks.
Samo što nije bilo to.
Mutant mrav sa krilima ili neko čudo što liči na raspomamljenog mutant mrava je dohvatilo našeg Romea.
A lepo sam ga mesecima molila da ode skroz iza u ugao, tamo kod Julije. Džabe, kad nije hteo da sluša.
I onda ga je mutant uzeo i odneo napolje.
...Siroti Romeo.
Objavio yzse u 18. septembar 2008 19:28:31 | 2 komentara
Siroti!
Objavio Morticia u 19. septembar 2008 18:01:13
Ma, zbog Julije mi je najzalije...
Objavio yzse u 22. septembar 2008 11:36:22
Monday, August 18, 2008
Despina
Još uvek svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući
Svako jutro velika kašika mleča u medu, pa pola sata kasnije vitamin B1 i 15 miligrama čistog otrova koji imitira kortizol.
Nešto kasnije kompleks B vitamina i B12 posebno. Uz doručak koji se sastoji ili od šljiva ili od breskvi.
Dva sata kasnije 1000 mg kalcijuma sa magnezijumom i cinkom.
S vremena na vreme vitamin C.
Od popodne do uveče lep raspored presovanog sibirskog ariša. Jak je do zla boga, u početku su mi pucali kapilari u beonjačama.
Tu i tamo po 15 miligrama folne kiseline, nije na odmet 5 dana u mesecu.
Posle... glina, pa zeolit.
Biao mi daje mlevene mrave. Tvrdi da nema ničeg što je toliko jang... I mineralne kuglice. I za njih kaže da su jače od bilo kog mineralnog kompleksa u tabletama.
I ja znam da je u pravu, ja ih pijem. Prave se po bhasma alhemičarskoj tehnologiji staroj par hiljada godina.
Ali to nije ništa, okreće se on strogo. Ako ne budeš radila Či Gong kao da ništa nisi ni uradila. Svaki dan, svaki dan kako god da se osećaš, svaki božiji dan ima da radiš vežbu. Svako jutro i svako veče.
Moraš da pronađeš svoj centar.
I ja radim. Radim svaki božiji dan. Zasipa me sitan sneg, pa za njim kišica, onda Sunce. Džogeri me zaobilaze u strahu, policijski džip se parkira nedaleko i iza zamračenih stakala osećam njihove zbunjene poglede. Ne znaju šta ja to u stvari radim.
Tražim svoj centar.
Kriziram u 9. minutu, ali nastavljam bez pogovora. U glavi mi odzvanja medeni glas Mary Wells, ali Biao mi je zabranio da pevam kada počne da me boli.
Nothing you can say could make me run away... from my guy..., peva ona dok tri kapljice znoja klize niz kičmu.
No handsome face could ever take the place of my guy...
Pogled mi je prikovan u jednu tačku i kada završim sa svojih 16 minuta (a moram da doteram do sat vremena) neću moći da se pomerim. Razvući ću ruke iznad glave, taman toliko da drot u džipu pomisli kako se bavim okultnim radnjama. A onda ako uspem da skupim noge i sastavim plan za hodanje valjda ću stići na vreme da ručam (sirovi raštan, spanać ili kelerabu).
Četiri dana nedeljno hatha yoga, uz krija i rađa jogu. Brojim dahove kroz nozdrve, uravnotežavam Idu i Pingalu. Pratim tok meridijana u telu, pratim krv, pratim svoj duh.
Despina očajnice, tamo u Neptunovom maglovitom zatvoru.
Tri dana nedeljno žrtvujem se Zorici, opakoj amazonki. Danas uzimaš teže tegove i povećavamo broj trbušnjaka... I gde je osmeh? Kada ti je najteže hoću da vidim osmeh.
Kao na porođaju, dobacujem ja, ali ona ne čuje. Upravo je pojačala naš hit uz koji radimo vežbe sa šipkama. I tu pevam, pevam jer me boli... I nije zabranjeno. A i idealno se uklapa uz moje postojeće stanje.
I’m on fire baby... and I’m burning...
Sat vremena kasnije, posle vojničke torture, posle jedne promenjene majice, pola litre vode, pakovanja papirnih maramica i tri puta u želudac vraćenog raštana (ili u grđem slučaju lubenice) vezujem maramu sa praporcima oko kukova i prepuštam se Ivani.
Ona me pogleda ispod oka i samo mi pokaže prstom da zadignem majicu i spustim trenerku na kukove. Zvučiš kao Deda Mraz, dobaci mi u prolazu. Tako se i osećam... kao Deda Mraz. A praporci bi trebalo da zvone kao u „Hiljadu i jednoj noći“.
I onda počinjemo, bubreg u ležište, bubreg van ležišta. Horizontalne i vertikalne osmice, pokret rukama „harim“, savijanje unazad do zemlje.
Samo nežno, opominje me ona. Kada igraš onda igraš, ne treba da se biješ.
Da, da... Venera... ne Mars, ponavljam sebi. Ali povuče me... Muzika je brza i već vidim nečiju glavu na tanjiru... Kao Irodijada. Ili je bolje da izvučem bodež u trenutku kada...
Opet si izletela, čujem njen glas. Nežno. To je igra zavođenja...
To jeste igra zavođenja. To je više od igre...
Bhairava za šta, za koga me spremaš?
Svako jutro velika kašika mleča u medu, pa pola sata kasnije vitamin B1 i 15 miligrama čistog otrova koji imitira kortizol.
Nešto kasnije kompleks B vitamina i B12 posebno. Uz doručak koji se sastoji ili od šljiva ili od breskvi.
Dva sata kasnije 1000 mg kalcijuma sa magnezijumom i cinkom.
S vremena na vreme vitamin C.
Od popodne do uveče lep raspored presovanog sibirskog ariša. Jak je do zla boga, u početku su mi pucali kapilari u beonjačama.
Tu i tamo po 15 miligrama folne kiseline, nije na odmet 5 dana u mesecu.
Posle... glina, pa zeolit.
Biao mi daje mlevene mrave. Tvrdi da nema ničeg što je toliko jang... I mineralne kuglice. I za njih kaže da su jače od bilo kog mineralnog kompleksa u tabletama.
I ja znam da je u pravu, ja ih pijem. Prave se po bhasma alhemičarskoj tehnologiji staroj par hiljada godina.
Ali to nije ništa, okreće se on strogo. Ako ne budeš radila Či Gong kao da ništa nisi ni uradila. Svaki dan, svaki dan kako god da se osećaš, svaki božiji dan ima da radiš vežbu. Svako jutro i svako veče.
Moraš da pronađeš svoj centar.
I ja radim. Radim svaki božiji dan. Zasipa me sitan sneg, pa za njim kišica, onda Sunce. Džogeri me zaobilaze u strahu, policijski džip se parkira nedaleko i iza zamračenih stakala osećam njihove zbunjene poglede. Ne znaju šta ja to u stvari radim.
Tražim svoj centar.
Kriziram u 9. minutu, ali nastavljam bez pogovora. U glavi mi odzvanja medeni glas Mary Wells, ali Biao mi je zabranio da pevam kada počne da me boli.
Nothing you can say could make me run away... from my guy..., peva ona dok tri kapljice znoja klize niz kičmu.
No handsome face could ever take the place of my guy...
Pogled mi je prikovan u jednu tačku i kada završim sa svojih 16 minuta (a moram da doteram do sat vremena) neću moći da se pomerim. Razvući ću ruke iznad glave, taman toliko da drot u džipu pomisli kako se bavim okultnim radnjama. A onda ako uspem da skupim noge i sastavim plan za hodanje valjda ću stići na vreme da ručam (sirovi raštan, spanać ili kelerabu).
Četiri dana nedeljno hatha yoga, uz krija i rađa jogu. Brojim dahove kroz nozdrve, uravnotežavam Idu i Pingalu. Pratim tok meridijana u telu, pratim krv, pratim svoj duh.
Despina očajnice, tamo u Neptunovom maglovitom zatvoru.
Tri dana nedeljno žrtvujem se Zorici, opakoj amazonki. Danas uzimaš teže tegove i povećavamo broj trbušnjaka... I gde je osmeh? Kada ti je najteže hoću da vidim osmeh.
Kao na porođaju, dobacujem ja, ali ona ne čuje. Upravo je pojačala naš hit uz koji radimo vežbe sa šipkama. I tu pevam, pevam jer me boli... I nije zabranjeno. A i idealno se uklapa uz moje postojeće stanje.
I’m on fire baby... and I’m burning...
Sat vremena kasnije, posle vojničke torture, posle jedne promenjene majice, pola litre vode, pakovanja papirnih maramica i tri puta u želudac vraćenog raštana (ili u grđem slučaju lubenice) vezujem maramu sa praporcima oko kukova i prepuštam se Ivani.
Ona me pogleda ispod oka i samo mi pokaže prstom da zadignem majicu i spustim trenerku na kukove. Zvučiš kao Deda Mraz, dobaci mi u prolazu. Tako se i osećam... kao Deda Mraz. A praporci bi trebalo da zvone kao u „Hiljadu i jednoj noći“.
I onda počinjemo, bubreg u ležište, bubreg van ležišta. Horizontalne i vertikalne osmice, pokret rukama „harim“, savijanje unazad do zemlje.
Samo nežno, opominje me ona. Kada igraš onda igraš, ne treba da se biješ.
Da, da... Venera... ne Mars, ponavljam sebi. Ali povuče me... Muzika je brza i već vidim nečiju glavu na tanjiru... Kao Irodijada. Ili je bolje da izvučem bodež u trenutku kada...
Opet si izletela, čujem njen glas. Nežno. To je igra zavođenja...
To jeste igra zavođenja. To je više od igre...
Bhairava za šta, za koga me spremaš?
Subscribe to:
Posts (Atom)
