Povratak ibisa i mladi đubretari

Nisam neki patriota.
To ionako svi znaju.
Više mi je važno da zemljišta čista, voda čista, da su deca nahranjena i naučena, a žene, muškarci, životinje i biljke zadovoljni.
Boli me briga kako ide granična linija i ko je klao koga tamo nekad.
I to svi znaju.

Zato sam i dobijala packe od nekih kao bitnih ljudi proteklih godina.
I dobijaću ih.
I boleće me briga i dalje.

Jer dok tvoj sin na fejsu kači slike iz kafića sa braćalama i lepim izborom pića, a tvoja ćerka radi hiljaditi selfi u wc-u u iščekivanju stotog komentara kako je lepaaa, fenomenalna, mačka, kučka i sve što u kompletu ide sa tim... one moje dve su otišle da malo očiste Srbiju.

I da je bolje upoznaju.
I dok meni drobiš o sektašenju moje dete može da ti otpeva kompletnu pravoslavnu liturgiju i da ne isfalšira nijednom.
I da ti usput otpeva i mantre na sedam egzotičnih jezika, par opera, i milion standardnih pesmičica... uključujući i desetak srpskih grand hitova.
Šta ume tvoje dete?

Ume i da komunicira na nekoliko jezika, a i da se vrlo brzo prilagodi i onim nepoznatnim.
A koliko jezika zna tvoje dete?

I obe umeju da mi se ushićeno javljaju sa izveštajima kako su napravile večeru tako da su svi olizali tanjire, da su savršeno oprale sudove i veš, a da su najsigurnije da je wc šolja pošteno izribana ako to urade same.

Otišle su da očiste Obedsku baru, da raščiste livade da ponovo postanu plavne i da se vrati ibis, magična ptica koja znači preporod.
I jednog dana za njom da kroz taj močvarni vrt prošeta vrhovna boginja Izis sa sinom Horusom u rukama i da bude zadovoljna.
Otišle su da budu đubretari u tvojoj voljenoj zemlji. Toliko voljenoj da tvoja deca bacaju plastične flaše i ambalaže gde god da prođu.
Ona tvoja prelepa deca sa fejsa sa hiljadama lajkova.
Ova moja... skupljaju lajkove na jednoj drugoj strani na koju ti teško da ćeš ikada moći da pređeš.

I da, učim ih da budu dame i kraljice, jer su žene kormilari svake države.
I da one određuju pravila.

Šta ti učiš svoje ćerke?

Lepota je tako jednostavna.
I kompleksna.

I dok je tvoja ćerka gledala nebrojene koreanske tinejdž serije, gledala ih je i moja.
I naučila i jezik.
I usput završila jednu srednju školu i ispolagala ispita koliko ti samo možeš da sanjaš.
I naučila harmoniju.

I konačno shvatila šta je to hteo tamo neki Pitagora.

Dok je tvoja padala u depru zbog budalaština, moja druga je preživela pravi pakao i izvukla se. I trijumfuje.
Ostala joj je još jedna godina u srednoj školi i onda upisuje fakultet.
Za nju, za njeno poreklo, to je fenomenalan uspeh.
Ona jeste moja kraljica od Sabe.

I dok se ti prepucavaš za kafanskim stolom da li je bilo ovako ili onako, dok gubiš dijamantsko vreme na budalaštine, ja ću te samo zaobići.

Možeš da misliš o meni šta god želiš, i o mojoj deci.

Ja znam šta je istina, moja istina i ta i takva istina je jedina slamka koja će izvući ovu bednu močvaru.

U kampu ih je bilo samo četvoro iz Srbije, ostali klinci su stigli sa svih strana Evrope, da nešto nauče i da pomognu.
Nisu patriote, nisu samo to, srca su im veća od državnih granica.

I možda nisu baš idealno namešteni za fotke na fejsu, niti ispod piše da je provod bio boli glava (a bio je boli kičma), niti su obučeni po poslednjoj modi, na ovu i ovakvu decu ja računam.

Oni jesu moj ponos.

p.s. slike sam im ukrala sa fejs strane: The return of the Ibis - Povratak ibisa

Arijevski

Uveče kada se vraćam pogledam na trenutak ispod ETFa i ceo bulevar naniže zamiriše na Hajderabad.
I hodamo.
Nas troje.

Taj mali deformisani kreten, i ta matora žena, i ja.

I samo ćutim. Upijam rečenice, skupljam reči po pločniku kao kovanice, kao prosute papire, olovke ili šnale.

Taj mali deformisani kreten samo je on u mojoj glavi. Dragocen je.

Jedno veče debeli je išao iza mene. Nisam ga videla, a nije ni onaj magarac koji je iskočio ispred. Šta god da je hteo ili nije hteo ja nisam imala vremena, sakupljam rečenice, ispravne forme, batine delim.

-Jebote ženo, kako ti udaraš, čula sam ga iza leđa.
-E molim te dovrši ga... I hvala, samo sam mu kratko dobacila dok sam nastavljala naniže.

Taj mali deformisani, niža vrsta, rasa, kasta, on je dragocen.

O njemu pišem. O krvi, bežanju, večnom životu.
O kamenu.

Arijevski sigurno. Arijevski udaram.
U svakom smislu.

You had me at hello

I sasvim je dovoljan tvoj pogled.
I onda sam gola i razvaljena.
I voljena.

Imao si me.
Imaćeš me.

Snajperista

Sasvim je lako.
Kao sloboda.

Ubiješ, ne vezuješ se.
I nema karme.

Krečim.
U stvari, lažem.
Ne krečim.
Pravim neki rustik zid od lažnih cigala, pa ću to da pređem dva puta fasadnom na vodenoj bazi.
A treba i da konačno samo posle deset godina uramim i okačim dve slike koje sam tako davno naslikala baš za taj hodnik.
Da izigravaju prozor sa dva krila i pogledom kroz njega.

Odvalila sam se danas.
Par prstiju na desnoj ruci mi je i malo poderano.
Ali slušam baćatu, uvežbavam korake za one moje srede na Bulevaru.

Samo sam rasklopila.
Spakovala.
I vrlo graciozno izašla u visokim štiklama.

Sutra je bila baćata.
Danas razmazujem taj neki kao cementni lepak, pa...

Sasvim je lako.
I nema karme.

Princip dva mača

U tridesetosmoj godini, sin starog Sekišjusaija, Jagju Munenori, smatran je najboljim mačevaocem u Japanu. Bio je peti sin gospodara Sekišjusaija i već je četrdeset godina prošlo od dana kad je Tokugava Ijeasu zatražio od Sekišjusaija da naimenuje tutora i instruktora borenja za njegovog sina Hidetadu, od koga je nameravao da načini šoguna.
Sekišjusai je pred Iejasua izveo sve svoje sinove i unuke i Munenori se tada nije izdvajao ničim posebnim. Nije bio upadljiva figura, ali je bilo očigledno da je veoma praktična duha i da se ne gubi tako lako u oblacima. Nije bio ni snažan kao njegov otac, ni genije u borbi mačem, kao njegov sinovac Hjogo, ali je bio pouzdan i, što je bilo odlučujuće, jedini je znao glavni princip Jagjuovog stila borenja. Taj princip je bio da glavna vrednost umetnosti ratovanja leži u njenoj primenljivosti na veštinu vladanja zemljom.
Sekišjusai je tačno znao šta je Ijeasu želeo od njega. Taj vojskovođa koji je osvojio čitavu zemlju nije hteo da njegov sin uči samo da rukuje mačem. Mnogo ranije, pre bitke kod Sekigahare, i Ijeasu je imao učitelja, majstora mačevanja koji se zvao Okujama i koji je i sam govorio da se ovladavanjem veštinom mačevanja može steći oko kojim čovek može da posmatra događaje u zemlji i nauči da vlada njome.
...

Za Baikenov način borbe (kasurigamom) najvažnije je bilo rastojanje između njega i protivnika. Samo na jednoj određenoj razdaljini, koju je stalno držao, mogao je efektno da koristi i sečivo i kuglu na lancu. Musaši shvati da će, ako uspe da uzmakne samo jedan korak od dometa lanca i kugle, ili se približi Baikenu za korak-dva, ovaj biti bespomoćan. Ali, Baiken je bio dovoljno vešt da stalno održava istu razdaljinu, to je bila tajna njegove tehnike.
Musašiju iznenada sinu da i Baiken koristi princip dva mača i da je u tome ta njegova tajna. Kugla na lancu određene dužine funkcionisala je kao dugi mač, sečivo srpa kao kratki.
"Pa da!", skoro glasno uzviknu Musaši samom sebi, "to je Baikenov stil borenja Jaegaki!". On shvati da je ušao u tajnu protivnikovog borenja i bi siguran da će u tom dvoboju pobediti. Kao što je to uradio samo nekoliko puta u životu, on naglo zabi pete u zemlju i odskoči skoro dva metra unazad, prebaci istovremeno kratki mač iz leve u desnu ruku i baci ga njome snažno, kao da je koplje.
Baiken se snažno izvi u stranu i mač ga promaši zabivši se u korenje drveta iza njega, ali dok se izmicao, izgubio je kontrolu nad lancem i on mu se obavi oko tela. Pre nego što se Baiken snašao, Musaši se zalete i nalete svom snagom na njega grabeći ga za ruke. Baikenova desna šaka krete prema maču koji mu je stajao za pojasom, ali ga Musaši snažno tresnu po ručnom zglobu i sam zgrabi protivnikov mač.
U jednom istom potezu Musaši izvuče Baikenov mač iz korica i raseče ga odozgo nadole, kao što se sekirom raseca komad zdravog suvog drveta.
"Kakva šteta!", uzdahnu žalosno Musaši videći smrt čoveka koji je otkrio način borenja Jaegaki i koga je morao da ubije sopstvenom rukom.
(karatake udarac, tačno posred tela, vertikalno)

...

Videći da neće moći da ode ako im ne održi neku vrstu predavanja, Musaši pokaza na dve muskete koje je video uspravljene uz jedan od stubova i zatraži da mu ih daju. Šima klimnu glavom, a jedan od samuraja skoči i dodade musketu Musašiju. Držeći ih za cevi obema rukama, Musaši reče:
"Dva mača su jedan mač. Jedan mač je dva mača. Ruke su razdvojene, ali one pripadaju istom telu. Nigde, ni u jednom obliku, nema dvojnog načina razmišljanja. Nijedan način borenja, nijedna njegova varijanta ne odstupa od toga. Pokazaću vam."
On stade čvrsto sa obe noge i poče da vrti musketama tako brzo i snažno da se one uskoro, zajedno sa njegovim rukama, pretvoriše u veliku vetrenjaču koja je pretila da uništi sve čega se dotakne na skoro dva metra unaokolo. Svi ustuknuše i gledahu zadivljeno.
Musaši zaustavi vetrenjaču, i dok se niko još nije bio osvestio, ode do stuba i ostavi muskete na mesto.

Mijamoto Musaši
Eiđi Jošikava

Odoh u šumu da se malo bavim vetrenjačom.

pasivno agresivno

U tom trenutku on očekuje da se osmehnem kiselo, pa da počne međusobno izvinjavanje, da mi bude neprijatno, te konsekutivno da on velikodušno primeti nešto lagano duhovito u stilu superiornog mužjaka, pa onda...

Ja gledam ledenim očima, ledenom facom. Kontrolišem šaržer, povlačim slajd, pardon klizač, kako bih videla da nije slučajno metak zaglavljen u cevi, nišanim i pucam.

Zategnem luk i pustim strelu.
Dišem bez prekida, bez stresa.

Priđem mu malo bliže i odvalim ga laktom iz okreta u donju vilicu.

Odvalim ga nogom u glavu bez dodatnog prilaska.
Dišem bez prekida.
Dišem.

-Ajd šetaj malo, kažem mu posle tri ledene sekunde gledanja.

On u šoku još uvek ne veruje da je to čuo. Još uvek procesira da li da to prihvati kao uvredu ili da... šta?
Spušta pogled i odlazi.
Nije tako planirao.
Nisam ni ja.

Okrećem se ostalima, izvinjavam se, kažem pokorno da mi se jako skratio fitilj, ali da sam obično pitoma. I da nije problem da nastavimo da igramo.

Mrzim pasivno-agresivne najviše na svetu.

Onako usput

Svašta se dešava.
Svašta se dešavalo.

Izvrtela sam fotografije pre neki dan i odustala od mnogih.
Prošao im je rok.

Ništa se dešava.

Gledam da što manje pišem na ovom mestu, da se ne prosipam ovde, da se fokusiram na ono što donosi pare.
Ali... Venera.

Uz sve momente, uz sve haose, maturske, prijemne, epidemije, čudesa, jurcanja, mahnitanja...
ima i lepih trenutaka.


She's making movies on location.
She don't know what it means.

But the music make her wanna be the story,
And the story was whatever was the song...