Brza šampita sa gotovim korama

Tako je. Došao je i taj dan da napravim kolač u kom se inače godinama davim kad god mi se ukaže prilika.

U šerpi se zagreje malo manje od 14 kašika šećera i 1,5 čaša vode. Zagreje do ključanja, pa ključa još par minuta dok ne postane sirupasto.

6 belanaca valjano umutiti mikserom, pa tek pošto je dobro umućeno u tankom mlazu sipati sirup uz istovremeno mućenje. Mutiti i dalje (dok ne pošandrcate... dobro, ne baš toliko, ali blizu toga).

Raspakovati kore i shvatiti da su dve previše. Dovoljna je jedna. Inače ove kore su fantastične za Napoleon štangle (mille fouille ili kako god se beše pisalo na francuskom 1000 slojeva). To onaj fini kolač sa vanil filom. Ali ok, setila sam se da tu drugu koru sačuvam za jednu slatku i brzu improvizaciju.

Znači šam.
Šam brat moj.
Da se uozbiljim. Greška je bila mutiti sve u jednoj (dubokoj) posudi. Bolje podeliti belanca u dve posude pa svaku ponaosob, ali ok. Shvatila sam da mi gornji deo stoji postojano kano što šam i treba da stoji, ali da se donji "uslinavio". Pa sam gornji deo rasporedila po kori, a donji pokušala da umutim uz "pomozi Bože" mantru...

I uspelo mi je, umutilo se.
I voila, eto kore, eto šama.
Rasporedila sam pažljivo...

i dobila pravu, pravcijatu domaću šampitu.

I smazasmo je čas posla.

A o tom drugom kolaču u sledećem postu.

Resto 3

Baš sam postala fanatik za drveće.

Ali ne mogu da odolim, kao ni čudnim prizorima.
Kućica pored ogromne zgrade Nar. banke na Slaviji.

 I znam, drveće.

 Ali svetlost to tako magično menja.

 Nikada mi neće dosaditi.

 I jedan krov na Banovom brdetu.

Sa kog smo bili tako blizu nebu.
I dogovarali se o skakanju.

 I moj standardni solarni doručak... u sezoni.

I opet... i opet... i opet.

Zgrada koja me je zainteresovala u proleće, ne znajući da ću na jesen boraviti toliko puno u njoj.

I model cipela koji sam slikala za Mili (prase), pokazujući joj kako treba da izgledaju njene prve plesne.
Došli smo u tu fazu i Mili sada konačno valjano uči valcere, fokstrote i ostalo.

Znam, neću da komentarišem.

Svetlost je ono što me oduševljava.

Sa svake strane.

 I novi prijatelj na treningu u šumi.

Mislim da se zove cikada ili skakavac sa drveća.

 Super je sarađivao.

Ali smo morali da se rastanemo.

I to ga je dosta pogodilo.

I razmrdavanja radi

Kada me fizioteraput podseti koliko imam godina i da je sramota da mi u tim godinama on namešta kosti zbog ozbiljnih sportsko-borilačkih povreda počnem da se smejem.

-Pa ne očekujete valjda da uzmem neko pletivo, pa red klot, red frket?
-Kad bolje razmislim od tebe ne očekujem, nasmeje se on. -Nastavi samo. Ti se zabavljaš, ja zarađujem.

Šojmanke

Nije to ništa za sprdačinu, mada je bolje da ne pišem ono što sam komentarisala gledajući snimak.
Prva faza je padanje u trans zbog gubitka svesne kontrole i uz pomoć sa "one strane", a onda stižu informacije.
Priča se sa mrtvima - to je to.

Kod mene se maltene par poslednjih godina priča sa mrtvima i bez specijalnog tandrkanja.
A ona...

Joj ona. Devedeset godina. Noću izlazi napolje kao avet u spavaćici, bezumi komšiluk. Čeka na kapiji majku Božiju. Za stolom ostavlja obroke obema sestrama, a obe su mrtve već jako dugo. Savetuje se sa mamom. Kada joj moj otac kaže da će joj doneti štap ona mu odgovori da njoj ne treba, ali tati ipak treba.

Mrtvi su nam tu okolo.
I šojmanke ne fale.
Ima nas koliko hoćeš.
I mrtvih i živih.

Kroz noć

Izlazimo iz sale i hodamo.
Šibamo.

Nasmejani, puni modrica
i posekotina.

U vetrovitoj noći
iznad Slavije
sokolovi i jedan vuk.

Krv nije voda vaistinu.
Nije.
Ne ova kruševačka, epska.

Regenerisana,
nadahnuta.



Počeće da me prati loš glas,
družim se samo sa jako mlađim muskarcima,
ali ne biram ja.

Bira krv.

Resto 2

I nikako ne postizavam.

Eto, taj momenat još od onomadne.

 I nešto što me kljuca u glavu godinama. Ovo je primerak najimbecilnije arhitekture svih vremena. Šteta samo što se ne vidi dobro onaj tragični pokušaj ptice u reljefu iznad prizemlja. Ptice zbog koje izbegavam da idem sa te strane ulice. Jednog dana, ali sasvim sigurno, sručiće se parče nekom na glavu.

 I da ne zaboravim.

Jer ima ljudi koji vole da kukaju nad izmišljenim tegobama. A ima i ljudi koji ih ne izmišljaju. Ali su im nepremostive.

 A ima i ljudi (a vala i drveća) koje ni to ne može da zaustavi.

I takvi primerci se pamte.

Samo pronađu put između, izmigolje se.

Pridrže za svoju tegobu i iskoriste je.

Posle ove scene

neću više da slušam ničije kukanje.

Ne interesuje me. Jer ko hoće - može.

I posle je stiglo proleće.

Omamljujuće.

Savršeno.

I donelo mi mir

i nova učenja o biljkama.

I strahopoštovanje.

I da, novu priču o biofizici.

I sate i sate čitanja tekstova i bukvalno puzanja po šumi.

Ali je vredelo.

Ma nemam šta da pričam, nek pričaju tratinčice.