Hendershot-ov generator

Do u detalj kako se pravi.
Pa ko voli nek izvoli.
Stvarno nije komplikovano, ali sam u fazi da me mrzi da motam bakarnu žicu.
Moram malo da odmorim.

Nerešiv deo jednačine, tzv. imaginarni ostatak

Uopšte nije teško doneti odluku, preseći i otići.
I držati se toga.

Problem je...
Problem je isterati iz glave taj osećaj ujutru dok se budim.

Posle je lako.
Stavim slušalice u uši i bubanj i bubanj i bubanj i bas.
Ali je jutro problematično.

Ananda

Sunce je sa Merkurom u Lavu, a Mesec sedi u Rohini nakšatri.
I zajedno formiraju Budha-Aditya yogu.

I setih se Bakija kad je ušao u Hare Krišnu, još smo bili valjda tek na početku druge godine u srednjoj školi. I kako me je izluđivao recitovanjem Bhagavat Gite iza mojih leđa na sred matematike.
I kako se molio Krišni da mu pomogne oko kontrolnog koji ne da veze nije imao da uradi, nego se nije ni spremao.
I kako mu ja dajem da prepiše sve.
I kako se on ponovo zahvaljuje Krišni.

I kako ta knjiga danima i danima, i mesecima i godinama putuje po Banjici, i Karaburmi i u Indiju.
I kako se on vraća.
I kako se grlimo na sred banjičke pijace.

I kako prolaze godine i decenije, i onda ja uzimam da je čitam. Prvo Ramajanu, kao obavezno štivo, pa Bhagavat Gitu, a za njom i Mahabharatu.
I kako nosam te knjige po plesnim školama i borilačkim salama.

I danas se eto obrazuje ta Budha-Aditya yoga i znači inteligenciju.
Začudo probudila sam se jutros sa vrlo kristalno jasnim saznanjem da sam brljiva. Neopevano, nedokazivo, užasno-matoro a opet - brljiva. Zastrašujuće brljiva.
I okružena ljudima koji savršeno verbalizuju, racionalizuju, prosvetljeni su i produhovljeni.

A ja?

Pre neki dan sam počela da jedem sirovo meso.
Počela sa goveđom džigericom.
O da.
Povredila svetinju.

Jer "nema oslobođenja zbog patnje, preko patnje i zbog prestanka patnje".

Sedela sam mu u krilu, ležala ispod njega, umirala na zemlji zbog njega, stajala iza njega u borbenim formacijama, rađala zbog njega, jela i gladovala zbog njega. Sve sam bila samo zbog njega.

I kada je krenuo da pokuša da se izbegne Kurukšetra rat, glavni Kaurava je naložio da mu se uz put bacaju cvetne latice, da žene pevaju, da se pred njega iznesu hrana i dragulji, on je stigao sam, seo u ugao i uzeo samo čašu vode.
-Nemojte da se glupirate, to me ne interesuje, otprilike im je rekao. Pokušao je, ali rat je bio neminovan.  


Kada je trebalo da počne napad Arđuna ga je pitao zašto mora da ubija, odgovorio mu je da tako treba da se desi i neka se desi.

A onda je par hiljada godina kasnije uvaženi swami, guru i presvetli dopisivao svoje komentare gde je umno obrazložio kako je to u stvari ubijanje zbog principa vere. "Princip vere" nije objasnio, ali sam uvaženom guruu, swamiju i presvetlom rekla da pali, da šeta, da prvo opere svoju činiju, a posle može da pere i sve ostalo i lično.
I zagrizla parče goveđe džigerice.

Neka cveta hiljade cvetova. I neka su cvetovi i mirisni i lepi, i smrdljivi i ružni, i brljivi ovako kao ja.

I kada je stao ispred Arđune, rekao mu je da se ne plaši i da će mu u sred bitke pokazati svoju suštinu.
I zasijalo je milijarde sunaca.

Ma jedno je moralo da bude brljivo.
Ovako kao ja.


I kada je njegov bedni prijatelj došao da mu ponudi samo jednu činijicu pirinča i da moli da ga oslobodi gladi i siromaštva, on ga je ponudio kraljevskom trpezom.
Čovek je samo osetio stid što donosi bedan poklon.
Ali Krišna je prihvatio i blagoslovio i umnogostručio.
Svako bedno zrno pirinča pretvorio je u mnoštvo i u blago, i u milijarde sunaca.

I ja tako godinama vadim iz džepova komade bakarne žice i kondenzatore i pola čačkalice, i parče od pertle.
Sva moja blaga.
I sve mu dajem, svega se rešavam.
A najviše starih učenja.

I kako posle kišnog prepodneva izlazi Sunce, tako i ja pronalazim jednu staru stvar.
Onako teško sektašku.
I puštam je što glasnije.
I igram.

Danas je Krišnin rođendan.


I boli me briga za veroispovesti, za kanone i sve redom.
U sjaju milijardu sunaca ovo jedno brljivo igra danas ceo dan.

HPA putanja

Morala sam da pokušam, da iskusim to na sebi.
Preko 3 grama jedne vrste amino-kiseline uz 150mg cinka, stravična doza. Danima. Pa onda druga amino-kiselina.

Osetila sam tačno tamo gde je i trebalo. Prvo tok u medula oblongata, zatim udar kao fontana u hipotalamusu, pa ide u pituitarnu, pa se posle prebacuje dole u adrenalne.
U glavi putuje iz medule sa obe strane korteksa, sretne se napred, pa se vrati kroz corpus callosum.

Ležala sam danima kao u komi. Ustajala sa stravičnim vrtoglavicama. Sastavljala se, sabirala i oduzimala kako bih izigravala normalno ljudsko biće.

U danima pre toga prebacila sam se namerno na glikolizu, a zvuk je bio nož, bol koji se samo vrištanjem anulirao. Pečat autizma.
A onda sam se vadila iz te rupe. Da shvatim mehanizam.
Pa sam tu natrčala na disleksiju. Sa zaprepašćenjem sam gledala u slova na ekranu koja ispisuju sasvim drugo od onog što želim. I kako se nešto što teško iskopavam iz uma pretavara u nerazumljive redove prepune grešaka. I kako mi prsti uvek trče ka pogrešnoj tipki tastature.

I noću. Mrtvi su dolazili. Grlili me i samo meni šaputali neke njima važne tajne. On je ponovo umirao na mojim rukama i budila sam se sleđena od straha i sa osušenim suzama. Ali to sam znala. Ono što nisam rekla mi je moja pokojna i bivša svekrva.
I nisu njene reči bile te koje su me uzdrmale, bio je to njen zagrljaj, miris, dodir njene garderobe i kože. Kako se držala uz mene u toku celog sna.
I kako čeka da Mili još malo poraste pa da počne da je uči.
Kroz snove.

Prošla sam kroz proces, iskusila ga, shvatila mehanizam.
I izašla.

Rich white girl song

Sada je u fazi samo libanske hrane.
I samo pravi tiramisu ulicu dalje.
I samo original patike.
Kod Kineza više neće ni da primiriše.
Ni zbog tegle tahinija, niti zbog soka od kokosa.
A iz tržnih centara izlazi naoružana kesama.
Sama i samouverena.

Može joj se.
Ja obezbeđujem.

Zbog Marsa

Moj mozak je napravio jedno cak.
Samo sekunda.
I to me je koštalo pesnice pravo u glavu.

Na sreću upala je nekako ispod oka i odmah do nosa.
On se izbezumio, ja nisam.
Očekivala sam bol, ali se pojavio samo čudan osećaj u sinusnim šupljinama i ništa više.
Oko na mestu i nos ne polomljen, super sam prošla.

I onda sekundu kasnije samo sam podmestila dlan i krv je jurnula.
Jeste, skakanje, maramice, voda, odgovaranje na pitanja dok mi je kroz glavu prolazila ona završna scena iz Rokija.
Pet minuta kasnije, pet maramica kasnije, uzela sam ogledalce iz tašne obrisala ubrljano lice, pažljivo izduvala nos i to je bilo to.
Ustala i nastavila borbu sa prvim koji mi je naleteo.

Pogledala sam krvave maramice još jednom pošto sam prešla ulicu i ubacila ih u kantu.
I produžila dalje.

Samo to

I dovoljno je za danas.