RCJ BJJ

Moj stari dođo.
I naravno videla sam kada je Igor izašao da signalizira nekom u kolima i provukla mu se iza leđa kao pravi nindža.




A unutra gužva za šandrcanje i zato smo i počeli što pre.
Zagrevanje...




... pa balansiranje i hajmo.



I tu odmah na početku sam shvatila da ću ovo morati da uradim sa nekim ogromnim čovekom.
Meni samo takvi sleduju.




I čudo - uspela sam.




A onda mi se prosvetlilo da će taj ogromni ovo da uradi na meni.




Ali i to sam preživela.
Čudo je žensko telo.



I stari prijatelji sa novim znanjem.



I trenuci teškog fizičkog tegljenja.
-Pašćeš kad ti kažem! Ja sam Inuk žena i svi me se plaše i ima da padneš od čistog straha!




-Gledaj, u jednom trenutku ćeš sigurno pasti. Ne možeš da stariš tu kao neko drvo.




-Svega mu, al' si zaguljen!



-Molim te, nemoj da se blamiram pred majorom. Lepo padni kao dobar dečko...
I to je momenat kada je počeo da sarađuje. I u tom momentu imao je beli pojas, ali uslediće iznenađenje i za njega i za mene.
Major nas je ipak vrlo pažljivo posmatrao.




I trenutka prosvetljenja kada shvatam da ja ipak umem i da letim.
Volare...



Trebalo mi je samo dve godine od poslednjeg susreta, samo dve... I konačno sam se usudila da uđem u parter sa Avijem.
Znala sam da može da me polomi ili ubije za par sekundi, ali...



...on je začudo najpažljivi grepling partner u mom životu do sada.



Bilo je tačno kao što je i pričao - igraš partiju šaha, misliš kroz pokret i to je to.



Blokirao me je na sve moguće načine, ali je i delom bio zadovoljan koliko sam naučila u međuvremenu.



A i mali brat je postao opak frajer... u međuvremenu.



Rekao mi je da sam tvrdoglava u borbi, što nije nikakva novost.



Istu stvar mi stalno govori i moj advokat.



Ako nemam snagu, makar da izgledam opasno. Kao onaj gušter sa krilcima.



I čudesni momenat kada smo se gravitacija i ja tako lepo i gromko pozdravile.



Mi smo izgledali ovako...



a suštinski je trebalo da izgledamo ovako.



I naravno, tu je bio i lik iz Vukova.
I naravno da mu do kraja nisam otkrila odakle ja stižem.
Nindža stil, jako dobar.



Hvatovi koji lome kosti napadaču ako je grub.
Samo što mu to ne treba unapred reći.



I moj M. koji obožava BJJ.
Sa mnom nikada nije hteo da ide u parter, ali je za sve druge treninge bio idealan.
Baš sam se radovala što ga ponovo vidim, a i Avi je mogao da se pokaže sa dva i po puta težim sparing partnerom.
I sredio ga je.



Klinac je bio previsoko.



I ipak se izvukao.



I taman sam umrla jedno pet puta, odvaljena o strunjače pedeset puta i pukla mi je kičma od natezanja čoveka od 100 kila jedno 150 puta i taman je tad bilo gotovo.
Ali i moj partner je dobio na poklon pojas u novoj boji.
I stvarno je zaslužio.




Pričali smo o našim životima, o izgubljenom oku, o nekim izdajama, o našem prijateljstvu, o Leonidasu koga oboje volimo, sve dok smo čekali fotografisanje.



Sledovao mi je susret sa starim ljudima i srce mi je bilo puno što baš njih vidim.
A usput sam za svaki slučaj stala na drugi kraj od Mađara koga sam (svega mi) slučajno odvalila pesnicom u glavu pokazujući Aviju jednu prljavu foru. Nisam znala da je čovek glavni u Pešti za krvava koreanska klanja.
Na kraju smo se sprijateljili.



Neljudski umorna bila sam prevežena u civilizaciju da se dalje snalazim sama, pošto su oni nastavili priče u kafani.
Večito u kolima sa obezbeđenjem, to je moja karma.
Nema tu mesta da se pravim važna i osećam zaštićeno. Samo se priča o upropašćenim kolenima i ubogaljenim tetivama i dele se recepti.



Čekajući jedan od tri busa, smrznuta, sa friškim modricama i par polomljenih noktiju razmišljala sam o njemu. Nedostajao mi je.
Želela sam da izađem na pola puta, skrenem desno i onda kad mi otvori samo da se sručim na njega.
Da me uvuče unutra i zatvori vrata.
Da me pusti da spavam.
Među njegovim rukama.

Ali otišla sam kući.
Da ga sanjam.

Čistka

Kad ne pogiboh sada otvarajući gornji deo plakara.
I kad je već počelo da pada reših da idemo do kraja.

BJJ

Vidimo se sutra.

Stari prijatelji.
Stari dođo.
Stara ljubav.
Novo osećanje.

Iz krvi

Otkačila advokata za danas, mislim da je preterao.
Pogasila naloge, telefone, džidže.
Nedelja je.

I pogledala ih u oči.
I počela momentalno da plačem.

Iz krvi u krv,
tražila blagoslov,
molila blagoslov,
oslobođenje.

Iz krvi u krv,
sedela sam sa svojim precima.

Sa redom muškaraca i žena,
sa mojima.

Danseria

Glupost je uopšte pokušati iole smislenu aktivnost za vreme ovih aspekata, ali ako ovaj retro Merkur najavljuje kao eho povratak nekih davnih vremena, onda u to spada i moj povratak u montažu.
Konačno novi Adobe Premier (provalila ga 60% za dva dana), iznervirala se posle renderovanja koliko mali fajl zauzima kada se kovertuje u avi format.
Ne našla rešenje.
Dizala video celu noć i sada mi je kristalno jasno zašto onaj mučeni Kapiel propade živ sa svojim tjubetom.
A onda se plus zeznula prihvatajući tjubetove opcije za doterivanje snimka, što mi je ubogaljilo titlove.

Ali iz svega se uči.






To je to za danas, a ja se spremam za večeras.
Cipele su ispolirane.
Pantalone oprane još jednom za svaki slučaj.
Košulja ispeglana.
Parfem izabran.
Pokloni kupljeni.

To je to.

Ljuljaj me nežno

Pokazujem joj.
Ne veruje.
Ne verujem ni ja.
To može mnogo da ga košta.
Za budućnost.
On se kocka.

Ali ima muda.

-I šta sada da radim?, pitam je unezvereno.
-Šta - šta da radiš? Nemoj da si glupa, mudra je baba Mili, i iskusna. -Otići ćeš.
Pa razmišlja.
-Ali nećeš otići onako kako ti hoćeš u tvojim imbecilnim uniformama, ima da ideš kao žensko.
-Na pamet mi ne pada, decidirana sam ja.
-Boli me briga šta ti hoćeš, ići ćeš u onoj kao tango suknji sa prorezom.
-To ti idi u suknji sa prorezom u februaru mesecu, moja tradicija su dva para dugačkih gaća, pa trenerka i ozgo militari pantalone... A biće i tvoja tradicija kad krenu da ti kaliraju bešika i jajnici.

Ona se okreće i ne mogu da verujem koliko je odlučnosti u njenom glasu.
-Nećeš ići u militari pantalonama, ja ti neću dati.
-E vidi, imam ove bež, kupila ih pre dve nedelje, se sećaš?
-Ne. Ne dam ti da izađeš tako.
-Onda neću ići i bićeš srećna što si mi upropastila život, a?
-Ne, nego ćeš ići, ali kao žensko.

-Mislim da draga moja, sad sam mudra sova, uopšte ne kapiraš. Ne treba da izgledam "na izvolte", "ajd me pokupi", "jedva čekam" i u tom stilu. Treba da sam suzdržana, pristojna, treba da se trudi, da me lovi, da se polomi... Inače, game over. Nema izazova.

-Pazi, krivi ona glavu, sad sam ja mudra sova. Ti uopšte nemaš iskustvo u vezi tih okupljanja.
-Ti imaš. Dve žurke u životu, od kojih je jedna bila novogodišnji doček, a ona prva programirana akcija sa sirotim mučenim očevima koji su vas razvozili kućama u sred noći... A i ova druga je bila isto. I sa po dežurnim ocem u svakom stanu, verovatno nakljukanim bensedinima da lakše podnesu slušanje vaših budalaština.
-Ma nije valjda, sada je malo pecnuta.
-Jeste, ne stajem ja, i sa protivpožarnim aparatom uz svakog oca za svaki slučaj. Onim priručnim za kola... Znaš onaj mali sa buvljaka.

-Gubimo vreme, odgovara mi plod moje utrobe.
-Jeste, ali ja stvarno nemam šta da obučem. Imam slavski sako i diplomsko odelo... I uniforme... ?
-Nema od toga ništa, nema uniformi, razumeš. Čitaj mi sa usana - NEMA UNIFORMI.
-Dobro bre... E a to istorijsko diplomsko odelo? Ono svetlo sivo sa tankim belim prugama, strukiran sako i pantalone. Mogu belu košulju u pantalone... ili da visi?... A oko vrata onu dedinu sivo-plavu kravatu?
-Koju?
-Ma sivoplavu, tvoja je crvena, moja ta druga. On se ionako oprostio odavno od te dve kravate. Ali pazi, kravata samo bačena oko vrata, ništa čvor... Mogu da je iskoristim za davljenje ako me neko usput napadne, a?
-Pali, nema ko da te napadne. Nego odelo, bela košulja i kravata, a dole si mislila bele duboke adidas patike? A?
-Pa ne idu mi one planinarske uz odelo.
-Pa ćeš da repuješ usput! Debilu! Izgledaćeš kao tvoj Zeleni na finalu za srpsku pjesmu Evrovizije 2004...
-Ništa mu nije falilo, baš je bio lepo obučen. Bože, prođe deset godina...
-Pali bre!
-Ne nego ću da se polomim u štiklama kad im vreme nije, a em što ne mogu da manevrišem u njima ako se nešto desi.
-Pa imaš kravatu, sada je sarkastična.
-Jest vala... imam kravatu... Ali nemam odgovarajuću torbu.
-A moja venecijanska torbica?
-Pa je l' ide cvetna lahorasta torbica uz gangstersko-erotični stil? Pa je l' ide, sunce moje sa Venerom u Vagi?
-Ne ide..., pa razmišlja. Imaš onu super mat crnu tašnu što kao ide kaiš preko nje. Erotično, strogo, gangsterski.
-Jeste i ne mogu da provučem glavu kroz ručku, nego treba da je nosim na ramenu. Ako neko hoće da je otme, a u štiklama ne trčim...
-Jao Bože gospode, ti si bolesna, ali ozbiljno bolesna, teško uzdiše baba Mili.
-Bila bi i ti da ti u torbi stoje svi dokumenti, kartice i telefoni. Pare su tu najmanji problem.

Ona gleda.
-Ok, nosim crnu torbu... I to je to. Preko crni kaput i osećaj da imam na sebi tri vazdušna jastuka... eto.

Pola sata kasnije vraćam se kod nje.

-Gledaj...Ne mogu da odem tamo kao da sam stigla sa zasedanja upravnog odbora banke. Ok, jesam matora, ali ako se pojavim tako mogu samo da mu čestitam slavu na vratima, pa da razvezemo razgovor o tome ko je u međuvremenu umro, penzionisao se i tako... Kao kod tetka Nade.
-Ali sa ispravnim slušnim aparatom, uzdiše ona.

-Ne znam šta da radim. Da je makar leto, tu imam finu žensku garderobu, ovako je sve bezveze. Reći ću ti meni najmrskiju žensku rečenicu svih vremena - nemam šta da obučem... Bar da imam ijedne pristojne crne pantalone...

I sad očekujem neku sprdnju, opaske, ali bol u mom glasu je iskren i dubok i ona me samo gleda, a onda skače i otvara orman.

-Imam tačno pantalone kakve tebi odgovaraju.
-?
-Nemoj tako da me gledaš, jesu farmerke, ali ne izgledaju kao farmerke. Čiste su, bez brige. Nisam ih sekla, bušila, spaljivala, nemaju rupe, prirodne poderotine...

Ja i dalje gledam. Prvo ne verujem informacijama koje čujem, a drugo znam šta sleduje.

-Gledaj Mili, smo učile zajedno onaj genetski preskok iz biologije? A,a? Jesmo. Dobro, svega mu, kada ćeš shvatiti da ti imaš noge kao tvoja baba (1 i 2), a ja kao moja baba (1 i 2)?
-Pa o tome ti i pričam! Taman  ćeš pokazati tvoje čačkaličaste noge u pravom modelu za njih!
-Prvo ja nemam čačkaličaste noge, nego imam noge kao Oliver Mandić u spotu "Ljuljaj me nežno", koji tada jeste bio mlad i mršav, ali mišićave muške noge su... mišićave muške noge i hoću da se ubijem zbog toga.
I drugo, koliko godina, decenija i eona treba da ti opisujem kako mrzim helanke i sve uzane pantalone koje izgledaju kao helanke, jerbo se osećam kao da sam u čarapama, drugim rečima golo. Svaka dalja rasprava je završena.

Ali ta je baš kao njena baba (i 1 i 2) - ne odustaje.

-Uzmi... Probaj... Probaj bre!

I ja šta ću - pokušam.

-Pobogu Mili, pa kako se ovo oblači? Ne mogu nogu da uvučem, pa da ih navučem, pa hoću li uspeti da uglavim svoje...
-Nemaš pojma, stani tako, a ja ću da ti... puf pant.

-Gledaj, ove tvoje pantalone - super su kao antisilovanje model. Niko živ ih sada neće svući sa mene, samo... Sada imam drugi problem, šta ako mi se pripiški?

-Kateter, pa kesu u džep, odgovara moje milo mudro mladunče vrlo pribrano.

-Ne, gledaj, ja ovo ne mogu, ne smem...

-O itekako možeš. Otići ćeš kod njega i biće ti lepo... Samo šta bi uradila kada bi pokušao da te poljubi?

Samo mi je dao znak, leđima je bio okrenut. Pružila sam ruku ka njemu i on ju je uhvatio za zglob tako lako, skliznulo je, sve kako treba.
I izvukao me je na sigurno.

-Pa da, izmakla bi se... Kao ja kad je on pokušao da me poljubi, priseća se baba Mili skorašnje mladosti i nastavlja. -Tu smo iste... Jao, pa to mi je od tebe. Užas!

Ja i dalje emitujem jedan muu pogled.

Rekla sam mu da se ne plaši. Odgovorio je da je sve ok. Onda sam mu otvorila srce, a on je zatvorio oči.
Samo što me je držao sve vreme da mu ne izmaknem.

-Čekaj, on sprema večeru?, nastavlja baba Mili kao vergl.
Ja klimam glavom.
-I ti ćeš da jedeš to što ti on spremi?
-Sa zadovoljstvom. Pojela bih i mandžurijsku čorbu, ako to napravi.
-Ako uspe da je napravi..., kombinuje ona. -Zamisli, kreneš ti tako ka centru grada, a ono vatrogasna kola u tom pravcu..
-To samo kada se budem vraćala kući, a ono vatrogasna kola u ovom pravcu, jer si ponovo pravila ručak, pa na pola otišla da proveriš fejs i reč po reč, mic po mic, ono vatrogasci.
-Ala je to smešno, ona okreće glavu.
-Uopšte nije smešno, uvek se dešava za dlaku. Jednog dana preći ćeš i tu dlaku. Nego, ove tvoje farmerke koje mi upravo srastaju sa nogama, da neće da ispadne pola pozadine ako se sagnem?

I ja odmah počinjem da izvodim serijal poza sa proverom koliko je nizak struk stvarno nizak.

-Dobro, je l' ti nameravaš da izvodiš skokove sa skakaonice u sred njegove dnevne sobe?
-I nordijsko skijanje i guranje boba, sve što treba. Dobro, šta ako mi ispadne nešto na pod? I treba da se sagnem i pokupim, naravno pevajući u sebi odabrane psalme da mi iz džepa ne ispadne i onaj kateter sa sve punom kesom. Zbori, o Sokrate!

-Sagnućeš se kao dama, kao kad si u kratkoj suknji. Ne... U stvari, nećeš se saginjati uopšte, on ima da skoči kao munja i da ti pokupi i kesu i kateter sa poda.
-Da... Srbija se saginjati neće... No, na kraju šta dalje?
-Bela košulja, pa crno korset preko...
-Ne, previše erotično.
-Ok, onaj tanak viseći džemper da ti izađu kragna i manžetne od košulje, moj Korto Malteze crni kaput, štikle naravno i da, moja venecijanska torbica... Sad ide uz kombinaciju.
-Sreća što su još i gaće na meni moje. Idem kao siromašna rođaka iz provincije.

Ali ona se na tu opasku uopšte ne osvrće.
-Baš mi je drago što te tako lepo spremam za dejt, izgovara i ja ne verujem u ono što čujem. -Zamisli kreneš ti tako, on ti otvori vrata, onda znaš... kao kamera krene da rotira oko vas sa ubrzanjem...
-I izudara se u ogledalo, pa u čiviluk i poslednjim obrtnim momentima ispadne napolje dok on zatvara vrata?
-Tebe i dalje zovu ubica romantike?
-Mhm...

-Dobro, za sada imamo kombinaciju, završavam ja ovo istorijsko zasedanje. A sad skoči, molim te, do kuhinje, donesi onaj nož za krompir, pa da ogulimo ove pantalone sa mojih nogu.
-Ne, ne, prvo ćeš da probaš sve to zajedno, pa ako ti JA dam zeleno svetlo - e onda je priča završena... Ali baš mi je drago što ideš. Ja hoću da ideš. Vas dvoje ste najobičnije dve glupe pihtije... u uniformama, ali ste pihtije... I zato ideš.

I idem.
Za par dana.
Ipak idem ka centru grada.

I kada otvori vrata ne znam šta da radim.
Osim da se osmehnem.
Ali zato idem.

Fu Hao - film za nedeljno popodne

Pre no što sam zaobišla zgradu kako bih nabola pravi (a sporedni) ulaz okrenula sam se i na kratko pogledala prozore odakle on gleda preko dana.
Kasnije ćemo se čuti, o lepote modernih vremena.
Daće mi znak da je video i da je sve ok.

Ušla i naravno u sred one gužve vidim jaknu na jednom mestu u poslednjem redu i ništa na mestu do nje.
Te se uglavim na to ništa mesto izvijajući vrat da vidim šta se dešava tamo daleko.

I taman kad je počelo shvatim da jakna pripada profesoru koji se tu konspirativno uglavio, te padne jedno prijateljsko pozdravljanje sa sve raspitivanjem i lakom konverzacijom sa osvrtom na svetska tržišta i komparaciju našeg sa nekim uticajnijim, kulturološkim fenomenima i..., a onda nam je glavni pripretio mačem.





Fanatici za mačevanje se uvek sretnu.
Ali uvek.

Mongolska sablja.





O stilovima i školama borenja.
O princezi Fu i kasnijim vekovima.
Bilo mi je žao što je sve tako  kratko, ali za početno informisanje sasvim ok.
Posle moram sama.
I iznenađenje koliko neke druge ljude zanima ta tema.

I jedva pronađoh, ali ipak pronađoh.