Ima taj crtani iz onog prepotopskog vremena kada sam bila mala.
Dve mačke, jedna pametna, a jedna glupa. Pa kad god glupa upropasti pametnu i skapira da joj sleduju batine, jedinu nadu koju ima ubaci u svoju standardnu mantru - Đole je moj drug.
No, kao i uvek džabe.
Daklem, u ovom tekstu govoriće se o umetnosti, o Đoletu i Boletu, o iznerviranoj babetini (ja) i halucinogenim supstancama.
I biće bolno.
Scena 1.
Leto, veče, zvoni mi mobilni.
Žena se predstavlja, ima ime kao naša čuvena etablirana glumica i želi da joj uradim horoskop.
Ja verglam svoju standardnu priču, ona se slaže, uzimam joj podatke, proveravam kartu, zovem je i kažem da mogu da je čitam i da je sve ok (pa nisam ni ja svemoguća i ne radim sve ljude).
Par dana kasnije srećemo se u kafeu u centru.
I žena jeste naša čuvena etablirana glumica.
Podatke ne otkrivam ni javno, ni privatno. Otprilike sam kao pop na ispovesti i sve to nije ni bitno.
Stvar je u tome što sam joj odmah rekla da je njena firma - propala firma, ali ima nade. I tu negde za ovaj period prorekoh joj da će upravnik koji je godinama maltretira da otpeva novu pesmu ponukan politikom i da joj sleduje uspon, ali da mora da uključi mozak, i bla bla...
-Kako?, upita me ona razrogačenih očiju. - Kako, kada niko živ više ne ide u pozorište? Filmovi se ne snimaju, a i ovo što se snima je žali Bože, a para NEMA.
E kako... I tu ja krenem da je prosvetljavam šta je to progres. I kako ima ljudi, ljutih amatera koji su svoju egzistenciju oslonili na Youtube.(I tu odmah joj istresem desetak imena koja postadoše planetarne zvezde samo uz pomoć 1 fotoaparata, 1 kompa, 2 grama mozga i 3 grama talenta.) I kako nema potrebe da umre čekajući da ova bedna država uđe u PayPal sistem, već da dotični kanal iskoristi za svoju samopromociju. Da od sebe napravi ikonu, legendu, divu, šta god poželi.
I kako ne možeš servirati uzvišene filozofije debilima, već ih moraš navući na svetlucavu glupost, pa im tek onda pružiti učenja. Otprilike kao da reklamiraš Sokrata koji se u halterima vrti oko šipke.
I voila, eto recepta u "lako ćemo" maniru. Fora je u tome da mora da se makar pokuša. Na sanjarenje neće da radi.
I žena se oduševi. Na kraju se setila, da pošto ona ne ume sa kompovima za istu stvar angažuje svoju producentkinju, koja je toliko mega uspešna da je ova prva izdržava... od plate.
Te kombinacije mi nekako nisu jasne. Ja kao dobijam bednu platu, ali angažujem sopstvenog producenta, nesposobnijeg od mene, izdržavam ga, pa zajedno gladni plačemo? Ali, ok, to su umetnici, specijalna bića.
I usput... Karta joj vrišti po nekoliko stavki, a jedna od njih su i narkotici. Neptun elektronika, što bih ja definisala kraće. Manje narkotika, više umetnosti, karta je bila jasna. No, naša diva onda krene da mi se umiljava kako ona koristi samo lagane duvajuće varijante, s vremena na vreme, kao da to od mene zavisi i od mog blagoslova.
I kad je došlo vreme da me plati za moje usluge pohvali mi se dama da je to od novca koji je dobila uz neku nagradu. Veći deo će ići za uplatu letovanja u jednoj arapskoj zemlji. Na to ne izdržah a da ne odigram Dragu Savetu i upozorih je da ne sme da nosi narkotike (bilo koje vrste) u arapske zemlje. Ne da će da je kamenuju, nego će glavu da joj odseku na glavnom gradskom trgu.
I ostavih ženu u dilemi kako će da izdrži celih 15 dana bez duvanja.
Završetak čudnog popodneva nadovezao se sa pozivom mog bivšeg muža koji mi se požalio da mu se Mili ne javlja na mobilni. Trčeći ka troli koja je upravo ulazila u stanicu objasnila sam mu da su svi ti umetnici potpuno ludi i izlapeli, pa i naša ćerka. Ali da će sve biti sređeno.
15 minuta kasnije čim sam ušla u kuću dotičnoj gospođici sam momentalno očitala bukvicu i o narkoticima i o izlapelosti, i o ljubavi u kompletu sa gladovanjem. Onda me je dotična priupitala na kojim sam ja to narkoticima, te sam joj detaljno opisala stanje u srpskoj kulturi i umetnosti.
Nekoliko dana kasnije taman dok mi je Mili spaljivala kosu u pokušaju da mi napravi lokne, diva je ponovo nazvala nudeći mi besplatne karte za predstavu. Pogledah dete, dete prevrnu očima, a onda mi je ostalo samo da se na lep način izvinim i odbijem poklon. Pola sata kasnije krenule smo na plesno veče na otvorenom.
Glavna pozorišna predstava je moj život i glavna uloga je moja uloga. Ostale priče me ne interesuju. I sve one silne knjige sam odavno spalila u glavi.
Nemam vremena za tuđe, igram samo svoju priču. I tako učim i mladunče.
No, danas sam se ponukana svim tim setila da prekopam Youtube i vidim šta je diva uradila sa svim onim što mi je obećala.
I... ništa.
Ništa nije uradila po pitanju sopstvene promocije i promocije projekta u koji je unela svu svoju dušu, kako je to dramski rekla.
In the meanwhile...
Mili i ja smo pratile naše lične i planetarne tjub zvezde i malo ih proveravale po pitanju prihodovanja.
Nije loše, štaviše...
Što me je i inspirisalo da počnem da se bavim tehničkim pitanjima nastupa na Youtubetu.
I što ja poželim - to se stvori.
Ili makar tako u početku izgleda.
Scena 2.
Vrteći vremensku prognozu i strip u Blicu nađem slučajno da FDU u sklopu Festa ima besplatnu školu za maturante (ta sam!).
Pa svakog dana krajem februara i prvih dana marta, a sve po sat i po, idu predavanja.
Nije me ič zanimalo šta će čuvena glumica o glumi, niti scenski kostim, scenario...
Potrebni su mi bili pravi podaci o tehničkom delu - kamera, zvuk, montaža.
'Ajd montažu i da zaobiđem, ovde se niko nije proslavio time, a to sam već i radila, ali ove dve prve stavke moram da naučim kako treba.
Ali, nisam maturant. A želim da uđem u tribinsku salu DOBa.
U međuvremenu sam prisustvovala sastanku Saveta roditelja škole, a tek me čeka Savet roditelja opštine. Na narečenom sastanku sam se izurlala o stanju u srpskoj prosveti, o pranju para, o budalaštinama, o upropašćenim generacijama i da, čuvenim sitnim prosvetarskim guzicama i finim ženama psiholozima koje nam bogalje decu direktno iz nadležnog ministarstva.
Skraćeno rečeno, hejtovala sam najstrašnije, inspirisana tehnološkim i ekonomskim rezultatima našeg naprednog prosvetiteljstva.
I opet džabe.
Scena 3.
Sretnem svoju prijateljicu, neetabliranu mladu glumicu, često gladnu, ali disciplinovanu i voljnu i da uči i da zaradi, u sred kafane, u sred intervjua koji radim za časopis. I na licinom mestu počnem da je nagovaram da krene sa mnom u DOB na "Školu filma za maturante". Master plan je da ona izigrava retardiranu maturantkinju koja ne mož da mrdne nigde bez mame, a da ja izigravam domino mamu koja ne pušta dete nigde samo. I uđemo, pokupimo informacije i izađemo.
Nah, bio je njen odmah glavom. Ako misliš da ćeš naučiti išta konkretno, grdno se varaš. To je samo šarena laža za klince, bila je mudra.
Ali meni đavo nije dao mira.
Scena 4.
Tribinska sala DOBa.
Ja kasnim, ali kasne i oni dobrano.
Organizacija teži nuli.
Sala ipak puna.
Ipak maturantima.
Sedam konspirativno u poslednji red i gledam da se utopim sa enterijerom.
U gornjem domu 3 mlade ćurke, koje će sledećih sat i po popunjavati pauze sa kikikikiki smehutanjem. Par palih sa Marsa, mladi wannabe glumac koji je seo do mene i negde na pola prezentacije zaspao i vrlo tiho zahrkao. Oko mene pet minuta po početku prezentacije isukani su telefoni i počelo je besomučno dopisivanje i provere na FBu. Ali to mi je koristilo, mogla sam neometano da proveravam koliko ima sati.
Napred, Đole i Bole, eksperti.
"Bole" je harizmatičan (ne i za jedinu tetku u publici), a Đole više dođe kao Bekolino uspavanka. I eksperti počeše o tome kako su juče ceo dan sedeli kao grčki filozofi tražeći pravi pristup kako da održe ovo predavanje. (Vidim spektakularno su uspeli jer video snimci nisu bili spremni do pred sam kraj. Predavanje nije spremljeno, ne postoji koncept, ne postoji pravac. Ali ok, baba hejterka ćuti i dalje. Ćuti i nada se.)
Onda su se setili da priupitaju publiku koliko njih namerava da upiše FDU.
(Traljava žetva, od toga dva komada žele da idu na kameru.)
Onda Đole poče priču kako u Njujorku ima škola gde se za tri godine uči i da glumiš i da režiraš, da pišeš scenario, radiš kameru i zvuk, montažu, produkciju i postprodukciju. Ali to je Amerika, ah... Ovde kod nas se samo jedna stvar uči 4 + 1 godinu. (Da, mi smo filmska sila, pa to sve studiozno radimo praveći legende.)
Pa je išao deo o inspiraciji i ljubavi.
(Babu hejterku godinama najviše inspiriše uplatnica za struju, pa infostan, poreska prijava i mesečna nabavka u Idei... Ah da, i original patike na koje se moja ćerka navukla pre par godina.)
I potom su krenula pitanja. To jest pitanje.
Onaj što je pao sa Marsa se raspitivao o statiranju u TV emisijama. I posle njega tišina.
To je bio odlučujući trenutak da uzmem po ono zbog čega sam i došla. Ili sam se barem tako nadala.
-Izvinite. Da li možete da mi kažete nešto više o snimanju za Tjub. Da li postoje neke sitne finte, tips and tricks ovog zanata? U današnje vreme ljudi se izdržavaju praveći klipove i to poprilično amaterskom opremom. (Ha, nit mi treba bogatstvo za tehniku, nit mi treba da potrošim silne godine svog života učeći neprimenljive budalaštine...)
-Zašto? (malo se narogušio)
-Zato što ne želim da snimak izgleda traljavo i bedno.
-Da li si ti ikada videla traljave snimke na Tjubu.
-Jesam, najviše srpske.
Ovo mu nije prijalo. Te je počeo da objašnjava da ovo predavanje nije vezano za tehnički deo (a za koji jeste?). Internet je druga vrsta medija i oni ga koriste za bla, bla, bla. U prevodu, odbij. Tajne ne otkrivamo konkurenciji. I ta konkurencija (koja će da vas satre za godinu dve) za nas ne postoji.
Ima taj lep dečiji način. Ako zatvorim oči kad je strašno, bauk automatski nestaje.
Ali je dečiji.
Kad otvorim svi papirni računi i dalje postoje.
LM, pošto ovaj tekst kucam već jedno poduže vreme videću da nastavim sutra, ili možda prekosutra. Pa da eventualno prepakujem u jedan post kasnije, jer izgleda rogobatno.
Ima naravoučenije, kako da nema?
No nema se više vremena.
