Patuljasti kolač

Zimus mi je sa svih Net strana iskakao recept za super kolačić od samo tri sastojka, beše li tako, više se ni ne sećam. I ja kao 'ajd da probam uopšte ne razmišljajući o razmerama.



E tog (bitnog) detalja sam postala svesna kada sam narečene sastojke poređala na stolu i shvatila da imam dve ribe i dve pogače kojima ću da nahranim stotine ljudi.
Mislim, koliki li je to kolač kada se pravi od cela spektakularna 3 jajeta?

Po receptu ide valjda 150gr bele čokolade, ali ja je ne mirišem nikako, a ni mladunče, pa sam kupila onu najmanju od 100gr, dodala šaku kakao putera i 2 kesice vanilin šećera da izimitiram tih 50 nedostajućih grama. Uz to ide 3 jajeta i valjda beše 300gr maskarpone sira. Ali ga nije bilo, te uzeh rikotu da bih shvatila da je u pitanju običan mladi kravlji sir, nije kremast nego mrvast.
Ali baš da vidim šta će dalje da se dešava.

Istopi se čokolada (i njena imitacija) na laganoj vatri, a rerna se zagreje na nekih 180-200 C. 

Fora je što pleh mora da ide potopljen u vodu. To sam rešila tako što sam uzela veći pleh i stavila poklopac od tegle da na njoj bude manji pleh. A onda se setih da će tako da se klati, pa uzeh još jedan poklopac da gornji pleh bude stabilan na dva oslonca.
Sreća što ne nađoh još jedan oslonac...

I to je na kraju izgledalo ovako.

Belanca se umute posebno, a žumanca i sir se umute sa čokoladom.

Belanca penasto, a ovo ostalo kremasto.
Pa se obe smese spoje laganim mešanjem.

Pleh se podmaže nečim, izabrala sam kokosovo ulje.
I dobro se zvekne o podlogu da izađe što više vazduha.

E da, pošto je u pitanju neki japanski sufle koji ide u modlu od 15cm (znate, to je ona koju dobijete uz Barbi komplet za kuvanje) shvatih da od tog suflea ništa biti neće, pa je išao u najmanji pleh.

I po receptu prvo se (u prethodno zagrejanoj rerni peče) na 170C 15 minuta, pa na 160C 15 minuta, a onda se sve ugasi i ostavi u rerni još 15 minuta. I proverava čačkalicom.

I ja to stvarno počeh tako, ali kao na kratko samo da se dogovorim oko posla sa čovekom preko skajpa, a onda sam vrisnula (Sufle!!!), on je počeo da se smeje, pa sam otrčala u kuhinju i vidim da nije ni blizu gotovog.
I tako jedno par puta, te rerna na 180, te vrti na 160, isključi, uključi, par vrisaka preko skajpa, par njegovih komentara o ženskim problemima i repu iščupasmo.

Bilo je pečeno, božanstveno miriše, lepog je ukusa, samo što je malo. Recimo 2 ili 3 puta više svega za valjan sufle ili kao patišpanj kore sa nekim vanil kremom i voćem i to bi tada valjalo.

Ovde je preliveno domaćim džemom od šipka i naravno da je planulo.
I naravno da sam pitana da li je ovo pravljeno za patuljke ili sam i Gulivera negde sračunala.
A moj odgovor je bio da je matematika majka razmišljanja, ali i da ovih dana retko navraća u našu kuću.

Crkvena zvona

-...Neko mi je rekao da se na Sveti Četvrtak polja mogu zaštititi ako se u zemlju zakopaju jaja.
-Da li imate iskustva sa tim?, hteo je da zna inkvizitor.
-Prečasni oče, ne mogu sebi priuštiti da u ova teška vremena zakopavam jaja u zemlju.
-Da li se, po vašem mišljenju, nevreme može zaustaviti zvonjavom zvona?
-Nikada nisam videla da je zvonjava zvona uspela da zaustavi nevreme, ako je već počelo.
-Šta znate o ženama koje su uhapšene zajedno sa vama?
-Ne znam baš ništa.
-One su priznale da su se bavile magijom.
-Ako su tako rekle, onda je tako.
-Znači, vi verujete da čarobnjaci i veštice zaista postoje, iako tvrdite da ne verujete da mogu počiniti zlodela i baviti se magijom.

Razmislila sam pre nego što sam odgovorila.

-Ako su neki spaljeni, to je sigurno zbog pravde, a kada je reč o pravdi, ona nikada nije nepravedna.

Praktična veštica

Veštice, ispovesti i tajne
Zapisnici o potkazivanjima, mučenjima, suđenjima i pogubljenjima
Tersila Gato Kanu


To je bio momenat kada sam već drugi put naletela na tu priču da crkvena zvona mogu da zaustave oluju, ali samo pod uslovom da već nije počela.
Znam da su ranije crkvena zvona služila za uzbune i obaveštavanje.
Obožavam zvuk crkvenih zvona.
Živim jako blizu crkve i svaki dan zvone po par puta.
I želim da ih slušam duže.

Ali... možda je fora u frekvenciji?
Zašto recimo ne bi pokušali sada? Šta košta ove iz crkve da pritisnu dugme i odzvone ako posumnjaju da napolju može da prođe uragan? Evo kao upravo sada sa stravičnim gradom.

Zašto da ne probamo?

Sve kaste

Kažem joj: -Kad si mali čini ti se da svet stoji.
I kažem joj: -Obrati pažnju u Kruševcu. Traži mu sitnozrni granit, onaj koji sam izabrala iz kataloga.

Taj ima bolje karakteristike od mermera, pogotovo što će ići horizontalno.

Zatvaram grob u Kruševcu. I otvaram novi u Beogradu.
Ali to ne znači da odlazim.
Upravo supotno.

Plan je da porušim staru kuću, preuredim dvorište, pa da ga podelim na dve terase. Ispod jedne će ići bunker tip podruma, pa na manjem delu placa kuća.
Nova kuća.

Hoću da mi donosi novac, a ne trošak.

Ali grob se zatvara.
Taj porodični.

I Mili kaže: -Hoćeš opet da vodiš vinograde kao tvoj pradeda?

-Ne baš, odgovaram. -Ali nešto slično.

-Jesmo mi seljaci?, ponovo me pita.
-Mi smo sve. Bili smo pomorci i trgovci u Dubrovniku. I deo porodice u Grčkoj. Pa smo bili seljaci, uzgajivači i proizvođači vina. I deo su bili vojnici, žandarmi, specijalci, što bi se reklo danas. Ima u Stadžinom podrumu naš porodični grb pod kojim smo išli na Kosovo. Onaj deo porodice. I posle kroz svetske ratove, i policiju u doba mira. I imaš ove zanatlije, mahom stolare i kvazihemičare. I generacije valjanih doktora koje su proizašle iz mnogo, ali mnogo dobrih veštica i šamana. Pa ću nekako da pomešam sve to, znaš da volim, i da počnem novo.
-Ja ću da se držim onih mnogo dobrih veštica i kvazihemičara, smeje se.
-Znam da hoćeš. Tako ti je pisano.

Ali kad si mala čini ti se svet stoji. A nije tako.
Regulišeš grobnice, tapije, uknjižavaš se, preknjižavaš, plaćaš porez i račune. Dižeš pogone i fabrike.
Vrtiš ideje.
Koristiš život.
Jer inače nema smisla.

Kad si mala zanimaju te samo vile i veštice. A posle se stvari promene.
Dok ponovo u tvoj život ne uđu baš veštice i vile.
Ali tek pošto prebrojiš mrtve.

Sve velike ljubavi

...su tužne.
Tako smo se Rista i ja rastali.

Ali iz svake ljubavi se nešto i nauči i ponese.
Iz ove jurnjave oko parazita izrodila se fenomenalna ideja.

I ta raste dalje u mom stomaku, glavi i srcu.

Što bi rekao...

Što bi rekao grof Monte Kristo: "Jedan."

E vaistinu, od Spasov dana - jedan.


Ostaje mi još da iskažem "dva" i "tri", ali i to vreme se približava.

Prebacivanje

Rekla je da je par dana pre toga bila strahovita saobraćajna nesreća i da tek što su raščistili ostatke ona se našla krećući se upravo ka toj tački. Tu iza okuke pravo ispred nje je izleteo džip sa celom porodicom unutra.
Mogla je da skrene levo i završi u provaliji.
Ili je mogla da skrene desno i pogine na licu mesta jer bi se zakucala direktno u njih onom stranom gde joj je telo.

I bukvalno se našla u jednoj sekundi.
Gledala im je lica i znala da ne može da izbegne prostor.
Ali je mogla da izbegne vreme.

I zato se prebacila u dve sekunde kasnije.

U retrovizoru je videla izbezumljena lica ljudi kroz čija kola je upravo prošla... Makar su oni tako mislili.
Samo se spustila par stotina metara niže i zaustavila pored već parkirane Kim koja je sve videla i odmah izletela pred nju i gurnula joj neku tinkuturu za smirenje

-Običnim ljudima je dozvoljeno prebacivanje samo u specijalnim trenucima, ali mi moramo da znamo kako to da izvedemo po želji, namignula mi je. -Da li ti se desilo nešto slično?
-Samo tri puta i to slučajno, odgovorila sam iskreno.
-E pa vreme je da naučiš i onaj "po želji" deo jednačine.

Čudno je to, razmišljala sam kasnije. Svuda smo po svetu, ali sve vučemo taj koren iz severne Azije i sve pripadamo klanu vukova.
I htela sam da joj kažem šta spremam i kako napreduje moja laboratorija za proizvodnju čudesnih bića, ali sam stala i rešila da sačekam još malo.
Još moram da učim.

Ponedeljak popodne

Samo me je ovlaš zakačio, ali vidim da čovek zna da igra i odlično vodi. I počeo je da se izvinjava.
Okrenula sam sve na šalu... i zaboravila.
Konačno sam uživala, ponovo učila kizombu, ponovo učila da hodam na štiklama, da se sređujem, da izgledam kao žensko.
I posle časa dok pakujem i raspakujem svoju sport-Bili torbu on ponovo prilazi i pita kako mi je stopalo i da me nije povredio.
Pogledam ga na sekundu...
I u toj sekundi ispred očiju mi proleti kako me instruktor davi da osetim prekid dovoda krvi u karotidama, pa dva puta noga u glavu, pa dva puta crna Prajd rukavica za boks ka mom desnom oku posle čega se više ničeg nisam sećala, i kako je Soni zaustavio seminar da objasni šta su to trajne povrede, pošto dečko nije imao osećaj da je ženski vrat daleko tanji od muškog i samo što mi ga nije slomio tri puta, pa kako mi moja crna karma od čoveka mrvi koleno, koje će ostati deformisano sledećih godinu dana, a drugi se u tom trenutku sapliće i dok pada šutira me u glavu dok ležim na podu, a onda me povuče i zamalo čerupa kožu sa jedne cele polovine lica. Mesec dana kasnije odvalio me je pored nosa, posle čega sam počela fontanski da krvarim iz svih glavenih otvora. A bila sam i bičevana, istina samo par udaraca, ali sam i uzvratila i otkrila da sam rođena za dominu, a fleke, modrice i ulubljenja kostiju više ni ne brojim.

Vidim čovek je ozbiljno zabrinut, te u damskom maniru i kao da sam upravo dobila buket ljiljana na poklon, uzvraćam mu najlepšim osmehom i obećavam da ću to nekako, ikako da izdržim.
I zahvaljujem se na predivnoj pažnji.

I dok izlazim iz Gnezda shvatam konačno kako je očaravajuće biti žensko... a ono makar u trenucima kada mi život dozvoli i taj luksuz.