Snajperista

Sasvim je lako.
Kao sloboda.

Ubiješ, ne vezuješ se.
I nema karme.

Krečim.
U stvari, lažem.
Ne krečim.
Pravim neki rustik zid od lažnih cigala, pa ću to da pređem dva puta fasadnom na vodenoj bazi.
A treba i da konačno samo posle deset godina uramim i okačim dve slike koje sam tako davno naslikala baš za taj hodnik.
Da izigravaju prozor sa dva krila i pogledom kroz njega.

Odvalila sam se danas.
Par prstiju na desnoj ruci mi je i malo poderano.
Ali slušam baćatu, uvežbavam korake za one moje srede na Bulevaru.

Samo sam rasklopila.
Spakovala.
I vrlo graciozno izašla u visokim štiklama.

Sutra je bila baćata.
Danas razmazujem taj neki kao cementni lepak, pa...

Sasvim je lako.
I nema karme.

Princip dva mača

U tridesetosmoj godini, sin starog Sekišjusaija, Jagju Munenori, smatran je najboljim mačevaocem u Japanu. Bio je peti sin gospodara Sekišjusaija i već je četrdeset godina prošlo od dana kad je Tokugava Ijeasu zatražio od Sekišjusaija da naimenuje tutora i instruktora borenja za njegovog sina Hidetadu, od koga je nameravao da načini šoguna.
Sekišjusai je pred Iejasua izveo sve svoje sinove i unuke i Munenori se tada nije izdvajao ničim posebnim. Nije bio upadljiva figura, ali je bilo očigledno da je veoma praktična duha i da se ne gubi tako lako u oblacima. Nije bio ni snažan kao njegov otac, ni genije u borbi mačem, kao njegov sinovac Hjogo, ali je bio pouzdan i, što je bilo odlučujuće, jedini je znao glavni princip Jagjuovog stila borenja. Taj princip je bio da glavna vrednost umetnosti ratovanja leži u njenoj primenljivosti na veštinu vladanja zemljom.
Sekišjusai je tačno znao šta je Ijeasu želeo od njega. Taj vojskovođa koji je osvojio čitavu zemlju nije hteo da njegov sin uči samo da rukuje mačem. Mnogo ranije, pre bitke kod Sekigahare, i Ijeasu je imao učitelja, majstora mačevanja koji se zvao Okujama i koji je i sam govorio da se ovladavanjem veštinom mačevanja može steći oko kojim čovek može da posmatra događaje u zemlji i nauči da vlada njome.
...

Za Baikenov način borbe (kasurigamom) najvažnije je bilo rastojanje između njega i protivnika. Samo na jednoj određenoj razdaljini, koju je stalno držao, mogao je efektno da koristi i sečivo i kuglu na lancu. Musaši shvati da će, ako uspe da uzmakne samo jedan korak od dometa lanca i kugle, ili se približi Baikenu za korak-dva, ovaj biti bespomoćan. Ali, Baiken je bio dovoljno vešt da stalno održava istu razdaljinu, to je bila tajna njegove tehnike.
Musašiju iznenada sinu da i Baiken koristi princip dva mača i da je u tome ta njegova tajna. Kugla na lancu određene dužine funkcionisala je kao dugi mač, sečivo srpa kao kratki.
"Pa da!", skoro glasno uzviknu Musaši samom sebi, "to je Baikenov stil borenja Jaegaki!". On shvati da je ušao u tajnu protivnikovog borenja i bi siguran da će u tom dvoboju pobediti. Kao što je to uradio samo nekoliko puta u životu, on naglo zabi pete u zemlju i odskoči skoro dva metra unazad, prebaci istovremeno kratki mač iz leve u desnu ruku i baci ga njome snažno, kao da je koplje.
Baiken se snažno izvi u stranu i mač ga promaši zabivši se u korenje drveta iza njega, ali dok se izmicao, izgubio je kontrolu nad lancem i on mu se obavi oko tela. Pre nego što se Baiken snašao, Musaši se zalete i nalete svom snagom na njega grabeći ga za ruke. Baikenova desna šaka krete prema maču koji mu je stajao za pojasom, ali ga Musaši snažno tresnu po ručnom zglobu i sam zgrabi protivnikov mač.
U jednom istom potezu Musaši izvuče Baikenov mač iz korica i raseče ga odozgo nadole, kao što se sekirom raseca komad zdravog suvog drveta.
"Kakva šteta!", uzdahnu žalosno Musaši videći smrt čoveka koji je otkrio način borenja Jaegaki i koga je morao da ubije sopstvenom rukom.
(karatake udarac, tačno posred tela, vertikalno)

...

Videći da neće moći da ode ako im ne održi neku vrstu predavanja, Musaši pokaza na dve muskete koje je video uspravljene uz jedan od stubova i zatraži da mu ih daju. Šima klimnu glavom, a jedan od samuraja skoči i dodade musketu Musašiju. Držeći ih za cevi obema rukama, Musaši reče:
"Dva mača su jedan mač. Jedan mač je dva mača. Ruke su razdvojene, ali one pripadaju istom telu. Nigde, ni u jednom obliku, nema dvojnog načina razmišljanja. Nijedan način borenja, nijedna njegova varijanta ne odstupa od toga. Pokazaću vam."
On stade čvrsto sa obe noge i poče da vrti musketama tako brzo i snažno da se one uskoro, zajedno sa njegovim rukama, pretvoriše u veliku vetrenjaču koja je pretila da uništi sve čega se dotakne na skoro dva metra unaokolo. Svi ustuknuše i gledahu zadivljeno.
Musaši zaustavi vetrenjaču, i dok se niko još nije bio osvestio, ode do stuba i ostavi muskete na mesto.

Mijamoto Musaši
Eiđi Jošikava

Odoh u šumu da se malo bavim vetrenjačom.

pasivno agresivno

U tom trenutku on očekuje da se osmehnem kiselo, pa da počne međusobno izvinjavanje, da mi bude neprijatno, te konsekutivno da on velikodušno primeti nešto lagano duhovito u stilu superiornog mužjaka, pa onda...

Ja gledam ledenim očima, ledenom facom. Kontrolišem šaržer, povlačim slajd, pardon klizač, kako bih videla da nije slučajno metak zaglavljen u cevi, nišanim i pucam.

Zategnem luk i pustim strelu.
Dišem bez prekida, bez stresa.

Priđem mu malo bliže i odvalim ga laktom iz okreta u donju vilicu.

Odvalim ga nogom u glavu bez dodatnog prilaska.
Dišem bez prekida.
Dišem.

-Ajd šetaj malo, kažem mu posle tri ledene sekunde gledanja.

On u šoku još uvek ne veruje da je to čuo. Još uvek procesira da li da to prihvati kao uvredu ili da... šta?
Spušta pogled i odlazi.
Nije tako planirao.
Nisam ni ja.

Okrećem se ostalima, izvinjavam se, kažem pokorno da mi se jako skratio fitilj, ali da sam obično pitoma. I da nije problem da nastavimo da igramo.

Mrzim pasivno-agresivne najviše na svetu.

Onako usput

Svašta se dešava.
Svašta se dešavalo.

Izvrtela sam fotografije pre neki dan i odustala od mnogih.
Prošao im je rok.

Ništa se dešava.

Gledam da što manje pišem na ovom mestu, da se ne prosipam ovde, da se fokusiram na ono što donosi pare.
Ali... Venera.

Uz sve momente, uz sve haose, maturske, prijemne, epidemije, čudesa, jurcanja, mahnitanja...
ima i lepih trenutaka.


She's making movies on location.
She don't know what it means.

But the music make her wanna be the story,
And the story was whatever was the song...

Dobar ugao

...snimanja.
I još bolja montaža.

Razmišljam o takvim uglovima, o strukturi priče.
Porađam se takoreći.

Danima

Fiesta

Otišla sam najviše da njoj napravim mir od par sati.
Sprema diplomski, histeriše, radi, gori.
I upala u pogrešnu rupu u Golsvordijevoj.
Neki arapski klub, duvaju nargile. Smetao mi je smrad, loša kombinacija.

Napolju se već bilo skupilo par ljudi, pa smo čekali da se čovek popne iz podruma i otključa nam vrata.
Tu sam primetila tog mladog lika, razbacanog, sa istetoviranim jin/jang simbolom na unutrašnjoj strani mišice.
Svideo mi se na neki način.
Znam ga na neki način.
Srešćemo se još u borilačkoj sali, ali tamo na jesen.

Dole dva sata baćate. Nekog i znam, ostali su novi. Lik sa kojim igram par puta ne da je dvostruko, nego je trostruko teži od mene i za dve glave viši. I osećam se kao dete od pet godina i pitam dok se gledam u ogledalu zašto mi uopšte pada na pamet da vodim računa o liniji.

Tetovirani obožava da igra sa mnom. I dalje mi se jako sviđa, ali družićemo se na jesen. U nekim drugim uslovima, na neki drugi način. I uz obavezne modrice. On to još uvek ne zna.
On ne zna da sam hiljadu godina stara, da sam veštica, da se ovog leta bavim zmijama i gmizavcima.
I da mu ne bi bilo spasa ako zagazi tu gde ja ovih dana koračam.

I onda dok ide zamena partnera samo se setim u trenutku, ubodem se škorpionski u trenutku.
I gotova sam.
On mi nedostaje.
U tom podrumu, u toj rupetini, samo mi on nedostaje.
Mi bi to bolje.
Mi bi se smejali više.
Zezali inteligentnije.
Igrali savršeno.

Sinoć je padala sitna kiša iznad Vuka.
I pretrčala sam do tramvajske stanice.
I gledala ta čudna večernja lica ljudi koji se vraćaju kući.
Nijedan bajker nije prošao.

I sve do skretanja u Resavsku konačno sam sklopila strukturu romana. I crnog i plavog. I teraformiranje planete i sisteme za ubrizgavanje ugljendioksida, transport, gravitaciju. Sve rešila. Sve sklopila.
I onaj... ljubavni deo.

Na plejeru se vrtela Trejsi i kroz Masarikovu, kroz sitnu kišu mogla sam da čujem samo to.



Ali nijedan bajker nije prošao.
Nijedan.

Papir, scenario, strast

Tri godine od postavljanja videa i isto toliko od Bredberijeve smrti trebalo je da prođe da ovo stigne do mene.
Ali je vredelo čekati.