Lice stranca

Nije mi potrebna tvoja snaga. Imam svoju.
I nije mi potrebna tvoja hrabrost, koliko god moja bila traljava.

I imam svoje snove, i interesovanja, i zaluđenosti i budalaštine.
I prošlost, za koju sam godinama mislila da je sasvim sigurno zakopana tamo negde odakle više nikada neće izaći.

I kada odeš imam čime da se zanimam.
Jutarnje vežbe i meditacije, večita iskakanja PHP-a, mejlovanja i mamlazi, vodi i odvodi dete, kuvaj i čisti, večernje vežbe... Treba da perem prozore i tepih, da izvučem krevet, sredim fioke i orman, izmislim milimetar prostora na hardu. Treba da zakazujem sastanke, razmišljam ko od njih pije kiselu, a ko sok, kome se kuva, a kome ne kuva kafa.

Neću skakati svaki čas da pogledam da li je stigla poruka, par dana kasnije više me neće zanimati ni mejl nalog.
Ljudi će cvrkutati oko mene svoje strahove i nade, i ja ću biti fina i blaga, i utešna, valjda mudra. Kao mudra...
I dok traje ta neka važno-nevažna priča pred očima će mi bljesnuti jedan bezobrazni osmeh i ona tri sitna mladeža iznad desnog obraza.
I kako se smejem... stojeći ili telefonom.

I onda ništa, vratiću se u ovde i sada.
I tu „ovde i sada“ biće jedno veliko ništa.

... Dok se ne vratiš.