2. Kineska alhemija

Dok je u centru kulture i civilizacije starog sveta – Atini, odavno prežaljen Sokrat; i dok se velikim umovima činilo da ljudska misao ne može da dopre dalje, na drugom kraju planete dešavale su se zapanjujuće transformacije.
Dve filozofske škole su imale primat u Kini tog doba: konfučijanska, koju su alhemičari osuđivali kao skolastičku i preterano prizemnu; i taoistička.
Ono što su alhemija i taoizam imali zajedničko bila je težnja ka besmrtnosti. Taoisti su to pokušavali da postignu striktnim režimom ishrane, kontrolom disanja i fizioloških funkcija. A alhemičari korišćenjem visoko toksičnih materija, koje su morale da se uzimaju u pažljivo odmerenim dozama.
Međutim, nisu svi mogli da priušte sebi ¨eliksir¨, niti je većina alhemičara imala materjalnih mogućnosti da ima svoju laboratoriju. Zato je taoistička mistička škola poslužila kao idealna zamena za spoljašnju (weidan), eksperimentalnu alhemiju. I tako je nastala neidan škola koja se bavila unutrašnjom transformacijom.


Tradicija i doktrina

Alhemija, bez obzira na njeno poreklo i praktikovanje uvek ima isti cilj – da otkrije i razume principe na kojima je formiran kosmos i kako on funkcioniše. Sam alhemičar se duhovno i fizički ¨uzdiže¨ kroz seriju uspešno završenih faza eksperimenata, da bi na kraju ušao u stadijum kada ¨nebo samo otkriva svoje tajne¨ i tako postao savršen ili autetičan čovek (cen ren). Ovaj fenomen se u evropskoj tradiciji naziva efekat ¨Adam Kadmon¨.
Specifičnost kineske alhemičarske varijante je simbioza sa kanonom taoizma i pridržavanje principa ¨Knjige promena¨. Dve glavne osobine kosmosa su vreme i prostor, i da bi ove karakteristike bile pravilno poštovane, alhemičar je morao da se pridržava nekih pravila. Prostor laboratorije trebalo je da bude zaštićen talismanima, a sama laboratorija je naravno, morala da bude na topografski dobro izabranom mestu. Pri čemu su i instrumenti bili pravilno orjentisani prema kretanju elementarnih energija zemlje.
Zagrevanje sastojaka bilo je po minutno definisanim ciklusima. Ovo ¨vreme vatre¨ (huo hou) omogućavalo je izuzetno skraćenje vremena potrebnog alhemičaru da postigne ono za šta je prirodi bilo potrebno više hiljada godina. Vreme, kao i prostor su transcedentni. Dolaskom na kraj vremena ili stizanjem do njegovog početka bilo je isto, s obzirom da je težnja bila na bezvremenosti. A prostor gde alhemičar smešta sebe i svoj rad bio je van dimenzija prostora. Na ovaj način, u prostoru, ali i van njega, on je mogao da se kreće stazama od ¨neba¨ do ¨ambisa¨, višim i nižim saznajnim nivoima.
Oduvek je kineska alhemija bila povezana sa ranim učenjima Taoizma, naročito tekstovima Lao C-a i Čuang C-a. Kosmos kakvim ga poznajemo je poslednja etapa u seriji spontanih transmutacija čiji je koren u početnom ne-postojanju. A interesantna je i činjenica da se danas otprilike tako definiše i teorija o večno oscilujućem svemiru. Ovaj proces odvaja primarno Jedinstvo na dva komplementarna principa Jin i Jang. Njihovo ponovno sjedinjenje generiše kosmos. Kada je proces završen tada svemir mora da se ponaša u skladu sa određenim zakonima. A zadatak alhemičara je da istraži sve etape stvaranja ali unazad, krećući se ka prapočetku.
Iako je dobro dokumentovana ova 2 000 godina stara tradicija, najveći izbor alhemičarskih tekstova nalazi se u Taoističkom kanonu (Dao cang) uobličenom u 15. veku. Tekstovi sadrže recepte, opis sastojaka, ritualna pravila i delove koji se tiču kosmoloških veza minerala i metala, instrumenata i operacija. Neidan (unutrašnja) alhemija nastala kasnije, koristi isti rečnik s tim da su tekstovi alegorijski, usresređeni na transcedentalno znanje unutar samog tragaoca. Neidan škola kasnije nastavlja da se samostalno razvija.


Simbioza elemenata

Kao i na zapadu, i u kineskoj varijanti se ponavljaju isti šabloni. Olovo (yin) i živa (yang) se rafinišu i spajaju. Za neidan školu olovo je alegorijski naziv za čist Tao (čun yang), univerzalni Duh koji je dat svakom biću s tim da je u izmenjenom stanju, to jest transmutiran je u yin princip. Živa, sa druge strane, predstavlja individualni um.
Sledeći, vrlo važan metod transmutacije je usresređen na cinabarit (HgS) koji ima yang prirodu. Živa unutar jedinjenja predstavlja yin princip unutar yanga i ona je ekstraktovana i ponovo dodata sumporu (yang). Ovaj proces se izvodio devet puta da se bi konačno transformisao u eliksir koji u sebi utelovljuje kvalitete svetlosti čistog yanga.
Konačni rezultat i unutrašnje i spoljašnje alhemije je predstavljen pripremom huandan eliksira, eliksira povratka. Sastojci se ponavljanjem operacija vraćaju u svoj prvobitni oblik.

Što se tiče weidan škole akcenat je na cinabaritu i igra istovetnu ulogu kao zlato u zapadnoj alhemičarskoj tradiciji, dok je za neidan školu karakteristično insistiranje na olovu, elementu koji predstavlja početno Jedinstvo i takođe je sinonim za zlato, jer je reč ¨zlato¨ najčešće samo simbolična.
Cinabarit se kao i hematit koristio izuzetno dugo na Istoku i bio je cenjen kao boja koja koja se koristila za premazivanje posmrtnih poklona. Ono što je fascinantno u vezi živinog sulfida je njegova sposobnost da se iz crnog ili crvenog minerala transformiše u tečnu živu i obrnuto. Veza sa zlatom mogla bi da se nađe iz osobine cinabarita da se uobičajeno geološki nalazi pod nanosima zlata.

Pored cinabarita, različite operacije su se izvodile sa supstancama kao što su živa, arsenik, olovo, zlato i žad. Bile su zasnovane na cikličnom ponavljanju sublimacija i yin/yang konceptu, kao i principima pet elemenata. A cilj je bio proizvesti veštačko ¨zlato¨, naravno sa mnogo boljim kvalitetima u odnosu na prirodno, koje će tragaocu ili naručiocu obezbediti dug i zdrav život, ili čak besmrtnost. ¨Ko je ikada čuo za bogatog besmrtnika ili debelog taoistu?¨, pitanjem bi odgovarali alhemičari kada bi se insistiralo na razgovoru o profitabilnosti operacija.


Sedamdeset i jedan besmrtnik

Zbog izuzetno toksičnih svojstava elemenata sa kojima su radili, alhemičari su bili vrlo podozrivi prilikom dobijanja eliksira. Više su voleli da ga proizvedu sami. Dobro su poznati i opisani simptomi trovanja cinabaritom, što je i dovelo do obimne proizvodnje protivotrova, koji su se najčešće nazivali ¨kamenom¨ jer su bili proizvedeni tehnikama ¨fiksiranja¨ mineralnih ili biljnih rastvora u čvrstu formu.

Jedan od autora koji se detaljnije bavio efektima eksperimentisanja lekom pod imenom ¨Hladni prašak¨, vrlo popularne supstance među naučnicima i državnim službenicima onog doba, sam je priznao da mu je ovaj ¨lek¨ dao deset godina života, ali da je ostalima dao još manje. Međutim, ova problematika i dalje živi među alhemičarima koji nikako da se slože da li je neki recept bukvalan ili metaforičan.
Neke recepture su zaista davale početno povećanje energije i duhovnih potencijala, sa ili bez uzgrednih halucinogenih efekata, kao i nekih ¨moći¨. Međutim vremenom, zahvaljujući akumulaciji otrovnih supstanci, telo bi neizbežno slabilo, smanjivale bi se mentalne sposobnosti, a paraliza i rane su bili česti simptomi. Ko god da je uzeo Eliksir činilo se kao da polako, ali sigurno izvršava samoubistvo.
Za Vang Čung Janga uzimanje Eliksira bilo je proces potreban da se ¨pročisti i ponovo rodi u ¨unutrašnjem životu¨, bez obzira da li će se nastaviti njegov fizički život¨. A neuspeh supstance mogao je da se opravda greškama prilikom beskrajnih ponavljanja operacija ili okretanjem osobe ili aparature u pogrešnom pravcu.
Bez obzira na to što su mnogi platili životom da bi samo pokušali da dožive transformaciju, neki, istina malobrojni, su i uspeli. Ostalo je zabeleženo da postoji sedamdeset i jedan besmrtnik, od kojih je dvadeset i dvoje to postalo korišćenjem različitih biljnih i mineralnih supstanci. S tim da se čvrsto veruje da biljke mogu da produže život, ali da samo minerali, to jest hemijska jedinjenja mogu da obezbede besmrtnost.
Sad... drugo je pitanje da li je iko od besmrtnika preživeo kasnija vremena, pošto se nigde ne spominje da li fizičke povrede, recimo zadobijene u ratu, imaju ili nemaju uticaj na tako promenjeno telo. Ili kako ti ljudi regulišu lična dokumenta, na primer... No, ostalo je zabeleženo da je u doba Tang dinastije (od 7. do 10. veka) svako ko je završio posao najviše inicijacije korišćenjem svih učenja i prakse odveden u zatvorenoj kočiji ka Zapadnim planinama... da se više nikada ne vrati.


Taoistički okultizam

Jedan od čuvenih kineskih alhemičara, predstavnik Južne škole, bio je i Ge Hong (kraj 3. i početak 4. veka). Južna škola bila je poznata po taoističkom okultizmu koji se oslanjao na tradiciju Han taoizma i insistiranju na fizičkoj besmrtnosti, što se postizalo primenom alhemije i magije.
Ge Hong je pored nesumnjive alhemičarske stručnosti bio izuzetno cenjen i kao učitelj filozofije, socijalni analitičar, lekar i farmaceut. Što je i razumljivo kada se uzme u obzir da taoistička alhemija ima jatrohemijski karakter i može da se slobodno tretira kao deo kineske medicinske tradicije. U dokumentima koje je ostavio iza sebe, Ge Hong iznenađuje čitaoca izrazitim skepticizmom i vrlo jakim racionalizmom, pored standardnih opisa ceremonijalnih rituala i vere u fizičku besmrtnost. On ismeva predrasude običnih ljudi, njihovo oduševljenje šamanizmom, krvavim ritualima i površnom verom u bogove ili duhove predaka, i negira bilo kakvu vezu alhemije sa ovim ¨nižim¨ naukama... Takođe je i vrlo siguran u sebe kada tvrdi da biljni lekovi ne mogu da poboljšaju ili produže život. To mogu da urade samo mineralni ili metalni elementi koji su stabilni u odnosu na temperaturne oscilacije. Alhemija je za njega ¨umetnost besmrtnosti¨ i nema nikakvu vezu sa natprirodnim ili religioznim iskustvom, već je ¨pozitivna¨ i utemeljena u realnosti kao i medicina ili farmacija.

Iako je devet puta izmenjen cinabaritni eliksir bio vrlo popularan, nije svako mogao da ga priušti, niti je mogao da sanja da može da izvede eksperiment sam. Laboratorija, oprema i materijal bili su nezamislivo skupi. Ne treba ni isticati da je bilo ekstremno opasno nabaviti eliksir po astronomskoj ceni i shvatiti da ne funkcioniše kako treba. Tako su tokom vremena metafore konkretne alhemije iznedrile unutrašnju (neidan) školu.
Akcenat je bio na promociji taoizma, kritikovanju lokalnih kultova i insistiranju na samospoznaji i promeni sopstva, kao i na kosmičkoj kontemplaciji.

Iako je Kina kroz vekove poznata po svojim vrlo represivnim političkim režimima, i weidan i neidan škola su nastavile da postoje, veruje se i do današnjih dana, samo što su uklonjene daleko od radoznalih ili nedobronamernih očiju.
Tokom tridesetih i početkom četrdesetih godina prošlog veka Čen Jingning je u Šangaju sa grupom entuzijasta izdavao dva časopisa posvećena isključivo neidan alhemiji. Bili su izuzetno popularni i promovisali su ¨transcedentalno učenje¨. Međutim, ono što je još važnije, pomogli su da se koncept, organizacija i aktivnosti neidan škole jasno indentifikuju i organizuju...i za buduća vremena.