Delimo isti san

Trećeg dana sam imala pad.
I jedva čekala da se završi sve.

Ali, uleteli smo u aktivnu fazu i imala sam krvarenje.
I to poprilično.

I posle sam morala da odležim, i još uvek moram.
Osim onog ustajanja u zoru da popijem antibiotik.
I da zalečim pocepanu usnu.

On nije verovao da ću izdržati i na kraju mi je rekao da bi mi sad dodelio medalju za hrabrost.
A nije bila hrabrost. Samo jako dobar anestetik, onaj za hirurške intervencije. I jaka želja da se cela ta višedecenijska noćna mora okonča što pre.
To je bio moj san. I u onom trenutku, onog poslednjeg dana, kada sam se uprkos anesteziji zalepila za plafon zbog stravičnog dalekog, pa bliskog, pa sržnog bola, setila sam se onog doživljaja od zimus.
Stojim na visećem mostu.
I nema nazad.
I onda, pošto ne mogu da se okrenem i vratim - bacam sav strah dole negde ispod i počinjem da igram salsu na sred srede, a onda 'ladna k'o boza nastavljam dalje dobacujući ljudima okolo.

Nije me iznenadio ni taj bol, ni stravičan umor, iscrpljenost, kraširanje imunosistema.
Iznenadio me je nedostatak straha.
Tražila sam ga, ali ga nije bilo.







Interesantni dani.
Lokalni astrolozi su se polomili objašnjavajući svima šta znači fiksni krst ovih dana, pa uz Merkur, pa pomračenje...
Ja sam izabrala bitku, zakazala je, odradila i izvukla se.
Istina uz rane i rizik, ali se ipak izvukla.


A baš tog trećeg dana javili su mi za M.M.-a.
Rekao mi je još onomadne da mu je ovo poslednja Olimpijada. Bio je na dve, a znao je da nije baš u cvetu mladosti.
Ali je morao da pokuša i ovaj put.

Imali su plan da voze biciklističku trku. I naravno, mladost ludost, zaboravio je da može otac da mi bude. Pošli su bajsevima do Londona, a tamo u Mađarskoj na nekih 40 stepeni srce mu se samo raspuklo.
Kažu da su braća Mađari bili vrhunski od pomoći. Za par minuta u toj nedođiji spustio se helikopter, izletela je kompletna urgentna ekipa, sve je bilo kao u filmu.
Samo što se njemu srce bukvalno razletelo.

Nije mi žao.
I on je odabrao bitku i trijumfovao.

Želeo je da to bude poslednja Olimpijada i ispunio je želju.

Žao mi je samo što se nismo videli pre toga. On je odrastao sa mojom majkom i hteo je toliko toga da mi kaže. Da me nasmeje.






I pošto je baš bio treći dan treća vest je više potresla mene nego nju.
Spakovala se vrlo disciplinovano, izdiktirala Mili sve instrukcije i zaduženja, i sutradan otišla na operaciju.

Posle mi je rekla da je na onom visećem mostu iza nje stajao beli štap. Nije ni za sekundu poželela da mu se vrati.

I sada je u planovima da operiše i drugo oko.
I da povuče svoje članstvo iz njenog najomraženijeg udruženja. I da nikada ne nauči kako se koristi štap.

I sada hoće da nauči da igra.
Kaže da je spremna.





Na mom spisku neke stvari su precrtane. Odrađene.
A neke nove se dodaju, iz starih ideja.

Godinama smo se sprdali da će se moj džip na reliju zvati "Nepobediva kočija antimona", a zna se i zbog čega.
I na tome se i završavalo.

Sada?


Reli je prebačen na Čile i Argentinu.
A obećah sebi poodavno da moram da odigram pravi argentinski tango u pravoj Argentini.
Mislim da je i pravo vreme da počnem pravo planiranje.