To je bilo na jučerašnji dan, pre 16 godina.
Pričala sam joj kako je ekipi - pilot, kopilot i mehaničar jasno rečeno da mogu da budu oboreni svakog momenta, ali su znali da nema druge opcije.
Prvi JATov avion je poleteo pošto je dan pre toga pogođen civilni hangar gde su se krila dva MIGa. Paklenih 12 minuta do ulaska u rumunsko teritorijalno nebo.
I pozdrav njihove kontrole leta i sigurno sletanje.
Posle toga na svakih 5 minuta poletao je po jedan od naših jadnih i bednih devet putničkih aviona. Među njima i jedan jedini DC10.
Sa po tri muškarca u svakom.
Sa po 12 kritičnih minuta.
Do Rumunije.
Tako su spasili našu putničku flotu.
Pričala sam joj i kada je pogođena fabrika usisivača, pa su ljudi plakali.
I kako se čas posla sredi celo elektro snabdevanje, a sačuva tehnika.
I kako je zbog kašnjenja vojne kompozicije pune nafte pogođen putnički voz, pa je ceo dan preko radija ponavljano da se javi neko ko može da prepozna mrtvo telo dečaka od 11 godina.
I kako su srpske železnice posle toga radile bolje od japanskih, ali samo do potpisivanja kapitulacije.
I o babi koja je izašla iz komšijinog podruma gde se smestilo celo malo selo. Otišla je da napravi deci palačinke i više ih nikada nije pravila. Od najveće seoske kuće ostala je samo rupa puna leševa.
I o mrtvoj ženi u Nišu, trudnoj sedam meseci.
Prizor koji se ne zaboravlja.
I bio je ovako lep prolećni dana kada sam je šetala u kolicima gore iznad na Bulevaru mira. Knjige o računarima sam sakrila u gornjem delu i brzo ih izvadila i ubacila kroz prozor vojnog džipa koji se na tren zaustavio. Pored vozača je bio naš venčani kum koji će sledeće dane i nedelje provesti na vojnom aerodromu smišljajući načine da sačuva tehniku i da preživi.
Tih dana su i hladnjače prepune leševa ulazile u Srbiju i namenski se potapale po jezerima. Godinu dve suša i pad vodostaja otkriće sve.
Politika je prljava rabota. I zahteva mozak, savršeno vladanje matematikom i obraz kao đon.
I nebitno je na kojoj si strani kada ti je teritorija države na nezgodnom mestu predviđenom za izgradnju dve strane vojne baze.
Mali si i ništavan.
Tu noć kada je gađana Slobina kuća samo sam kroz san čula prelet raketa, kao u igricama. Ona je spavala između nas dvoje za svaki slučaj. I u snu, ne budeći se, bacila sam se preko nje, da ona preživi ako nas pogode. U istom trenutku se bacio i njen otac što je rezultovalo takvim udarcem njegova glava o moju glavu da smo se momentalno probudili i počeli da smejemo.
I posle sam joj pričala kako je putnički avion sa Martijem Ahtisarijem poleteo nazad, a ja sam u očekivanju novih bombardovanja okrenula kolica od muzeja i pošla lagano kući.
I kako me je zaustavio vojnik, mlad momak koga smo sretale danima kako se vrti po iskopanim kanalima u našem kraju. I kako mi je dodao Mecu Pecu koji nam je ispao iz kolica.
Posle su došle godine gladi, kriminala.
I ostalo mi je u svesti da samo pamtim to kada je proleće lepo, kada se ljudi pomažu i kada čujem prijateljski glas sa one strane sigurnosti.
Drugo je nebitno.
