Dobar ugao

...snimanja.
I još bolja montaža.

Razmišljam o takvim uglovima, o strukturi priče.
Porađam se takoreći.

Danima

Fiesta

Otišla sam najviše da njoj napravim mir od par sati.
Sprema diplomski, histeriše, radi, gori.
I upala u pogrešnu rupu u Golsvordijevoj.
Neki arapski klub, duvaju nargile. Smetao mi je smrad, loša kombinacija.

Napolju se već bilo skupilo par ljudi, pa smo čekali da se čovek popne iz podruma i otključa nam vrata.
Tu sam primetila tog mladog lika, razbacanog, sa istetoviranim jin/jang simbolom na unutrašnjoj strani mišice.
Svideo mi se na neki način.
Znam ga na neki način.
Srešćemo se još u borilačkoj sali, ali tamo na jesen.

Dole dva sata baćate. Nekog i znam, ostali su novi. Lik sa kojim igram par puta ne da je dvostruko, nego je trostruko teži od mene i za dve glave viši. I osećam se kao dete od pet godina i pitam dok se gledam u ogledalu zašto mi uopšte pada na pamet da vodim računa o liniji.

Tetovirani obožava da igra sa mnom. I dalje mi se jako sviđa, ali družićemo se na jesen. U nekim drugim uslovima, na neki drugi način. I uz obavezne modrice. On to još uvek ne zna.
On ne zna da sam hiljadu godina stara, da sam veštica, da se ovog leta bavim zmijama i gmizavcima.
I da mu ne bi bilo spasa ako zagazi tu gde ja ovih dana koračam.

I onda dok ide zamena partnera samo se setim u trenutku, ubodem se škorpionski u trenutku.
I gotova sam.
On mi nedostaje.
U tom podrumu, u toj rupetini, samo mi on nedostaje.
Mi bi to bolje.
Mi bi se smejali više.
Zezali inteligentnije.
Igrali savršeno.

Sinoć je padala sitna kiša iznad Vuka.
I pretrčala sam do tramvajske stanice.
I gledala ta čudna večernja lica ljudi koji se vraćaju kući.
Nijedan bajker nije prošao.

I sve do skretanja u Resavsku konačno sam sklopila strukturu romana. I crnog i plavog. I teraformiranje planete i sisteme za ubrizgavanje ugljendioksida, transport, gravitaciju. Sve rešila. Sve sklopila.
I onaj... ljubavni deo.

Na plejeru se vrtela Trejsi i kroz Masarikovu, kroz sitnu kišu mogla sam da čujem samo to.



Ali nijedan bajker nije prošao.
Nijedan.

Papir, scenario, strast

Tri godine od postavljanja videa i isto toliko od Bredberijeve smrti trebalo je da prođe da ovo stigne do mene.
Ali je vredelo čekati.

Od dijamanata pa optočeno čelikom

U jednom od onih musavih dana, ono kad ponovo zaređam posete advokatu, pa se setim usput da mi fali još jedna čokolada, lešnici i ako nađem pomelo.
I uletim pre sastanka na pijacu kod Cvetka i protrčim je, jer neću da zakasnim. I sa čuđenjem gledam kako se izmenila. Kinezi kod kojih sam kupovala farmerke pre desetak godina više nisu tu. I Miline prve igračke su stizale sa tog mesta, jer su prve moje valjane plate išle na nju.
I iz trećeg obilaska pronađem tezgu sa čovekom koji ima to što želim, ali za lešnik treba da pređem na drugu stranu.
I tako se zavučem uz zid kod ribarnice i eto okrenem.
I vidim.

Vidim nju.

Tamo među redovima praznih gajbica i maskiranih gajbica sa jagodama neko je tako majstorski uglavio kolica. Bebeća kolica, vidi se stara, pohabana, ali u radnom stanju. Sve je namešteno tako da se ne vidi. Ali ja je vidim. Vidim kako spava ispod starog ćebeta. Naviknuta na buku i hladnoću, na mirise povrća i blata i kiše i upornih gladnih golubova.
Spava kao da je sama na svetu.
Raste u snu.

I popakujem stvari u ranac i dok se pravim da vraćam kusur po džepovima posmatram je i sažimam vreme.
I gledam je kako raste tu među tezgama i kako trči sa kerovima. I svi je znaju i čuvaju. I hrane. I kako nosi stare stvari i kako je svesna. Ali zna da njena mama radi i da nemaju.
I sažimam i dalje.
Preokrećem situacije, prevrćem nebesa, štelujem aspekte.
I nalazim joj ženu koja će u njenoj šesnaestoj godini da shvati da ova pijačna princeza radi matematičke transformacije kao od šale, da joj hemija, biologija i fizika idu kao voda.
Da ume i da može.
I ta žena će isto prevrnuti nebesa i naći će joj stipendiju.

I vrtim vreme deset godina kasnije kada vodi svoju majku u daleku zemlju i pokazuje joj pogled sa ikstoipsilonitog sprata zgrade u začaranom gradu u kom živi. I kako majci kreću suze. A onda počinju da se smeju i silaze dole da pronađu neku pijacu. Da gledaju ljude. Drugačije ljude, a u suštini iste. One koji se štite u svoj svojoj bedi i muci.

I sabijam, sabijam vreme, sve dok ne implodira, dok više nema smisla.
I gledam je kako rastavlja kvazikristale i vodonične elektrone koji tuneliraju između lanaca DNK i kako pronalazi sistem.

I onda je vidim ispred severne kraljice. Samo nju u nežnoj tirkiznoj haljini sa čeličnim ukrasom u kosi posutim dijamantima, a koji imitira strukturu života koju je shvatila.
Stoji u redu muškaraca u frakovima i čeka svoj red da izađe i primi nagradu.

I u tom trenutku zamirisaće joj jagode i blato i kišni dan na Cvetkovoj pijaci. Neće znati zašto, ali setiće se svoje majke.
Mene se neće setiti. Ja sam samo jedna prolazna vila Grdana koja upravo kasni na sastanak sa advokatom. I koja u torbi nosi onu lošu čokoladu, ali ima 400gr i jeftina je, a kraj je meseca.

I u trećoj sekundi osećam pogled kao nož jednog od muškaraca sa obližnje tezge i više nije diskretno vaditi se na pakovanje džepova po rancu.
I odlazim.
Ako sam pogrešila dragocena pijačna princezo neka mene udari.
Navikla sam. Nije problem.

Dok hodam iza mene se vreme raspetljava i vraća u stalni tok, a u jednom od onih musavih dana tako prođe neka matora veštica i začara te.
Zaštiti te ljubavlju.
I disciplinom.
I znanjem.

Budi blagoslovena ljubavi. 

U rana jutra - 149. epizoda

Horhe Rodriges se udobno smestio na ležaljku pored Evanheline na obali gradskog jezera. Dodao joj je čašu kristalne tečnosti i uz osmeh nazdravio.
Imali su zajedničku želju da uživaju baš na tom polupustom mestu i to baš pre no što nastane opšta navala opšte populacije Beogradairesa. Evanhelina je inače imala i želju da svrate do lokalne ersoft streljane, no toliko velikodušan kapetan Rodriges nije želeo da bude. Prvo, spremao se da se za par dana vrati na područja divljeg istoka gde je previše često morao da se rekreativno bavi upravo ersoftom, a drugo i njemu važnije, želeo je da od tužnog hermafrodita kakav Evanhelina jeste bila tog lenjog toplog proletnjeg popodneva dobije samo njenu žensku polovinu.

-Horhe, okrenu se ona ka njemu pošto je otpila dug gutljaj iz čaše.
-Reci draga, nasmeja se on.
-Da li bi bilo previše patetično i izveštačeno da ti kažem da ćeš mi nedostajati?
-Bilo bi, draga.
-Debilu, Evanhelina okrete glavu od njega i poče zainteresovano da posmatra patku, galeba ili nešto ptičijeg roda kako pluta po površini vode. Kratkovidost ju je sprečavala da prepozna vrstu, a urođena odbojnost ka naočarima..
-Šta si odlučila?, prekide je on u razmišljanju.
-A?, nekulturno se prenu ona.
-Pitam šta si odlučila Cesna ili Piper?
-Nisam sigurna, ali ako je Piper biće Arrow, nikako Tomahawk. Taj... mi se ne sviđa, upilji se Evanhelina ponovo u pticu. 

I onda sam kliknula na daljinski i ugasila televizor.

Ostavila sam Evahelinu i Horhea da leže na ležaljci na obali jezera. Da se zevzeče dok se Sunce pomera, dok se Zemlja pomera, a Merkur stacionira retrogradno.
Ostavila sam je da se odmori, da ga ponovo pusti da ode, da zarađuje njegove prljave krvave pare i da joj posle donosi čokolade.

Razmišljala sam stvarno da li Pajper ili Cesna, kako da skupim te pare, kako ovo i ono...

I otišla da spavam.