Od dijamanata pa optočeno čelikom

U jednom od onih musavih dana, ono kad ponovo zaređam posete advokatu, pa se setim usput da mi fali još jedna čokolada, lešnici i ako nađem pomelo.
I uletim pre sastanka na pijacu kod Cvetka i protrčim je, jer neću da zakasnim. I sa čuđenjem gledam kako se izmenila. Kinezi kod kojih sam kupovala farmerke pre desetak godina više nisu tu. I Miline prve igračke su stizale sa tog mesta, jer su prve moje valjane plate išle na nju.
I iz trećeg obilaska pronađem tezgu sa čovekom koji ima to što želim, ali za lešnik treba da pređem na drugu stranu.
I tako se zavučem uz zid kod ribarnice i eto okrenem.
I vidim.

Vidim nju.

Tamo među redovima praznih gajbica i maskiranih gajbica sa jagodama neko je tako majstorski uglavio kolica. Bebeća kolica, vidi se stara, pohabana, ali u radnom stanju. Sve je namešteno tako da se ne vidi. Ali ja je vidim. Vidim kako spava ispod starog ćebeta. Naviknuta na buku i hladnoću, na mirise povrća i blata i kiše i upornih gladnih golubova.
Spava kao da je sama na svetu.
Raste u snu.

I popakujem stvari u ranac i dok se pravim da vraćam kusur po džepovima posmatram je i sažimam vreme.
I gledam je kako raste tu među tezgama i kako trči sa kerovima. I svi je znaju i čuvaju. I hrane. I kako nosi stare stvari i kako je svesna. Ali zna da njena mama radi i da nemaju.
I sažimam i dalje.
Preokrećem situacije, prevrćem nebesa, štelujem aspekte.
I nalazim joj ženu koja će u njenoj šesnaestoj godini da shvati da ova pijačna princeza radi matematičke transformacije kao od šale, da joj hemija, biologija i fizika idu kao voda.
Da ume i da može.
I ta žena će isto prevrnuti nebesa i naći će joj stipendiju.

I vrtim vreme deset godina kasnije kada vodi svoju majku u daleku zemlju i pokazuje joj pogled sa ikstoipsilonitog sprata zgrade u začaranom gradu u kom živi. I kako majci kreću suze. A onda počinju da se smeju i silaze dole da pronađu neku pijacu. Da gledaju ljude. Drugačije ljude, a u suštini iste. One koji se štite u svoj svojoj bedi i muci.

I sabijam, sabijam vreme, sve dok ne implodira, dok više nema smisla.
I gledam je kako rastavlja kvazikristale i vodonične elektrone koji tuneliraju između lanaca DNK i kako pronalazi sistem.

I onda je vidim ispred severne kraljice. Samo nju u nežnoj tirkiznoj haljini sa čeličnim ukrasom u kosi posutim dijamantima, a koji imitira strukturu života koju je shvatila.
Stoji u redu muškaraca u frakovima i čeka svoj red da izađe i primi nagradu.

I u tom trenutku zamirisaće joj jagode i blato i kišni dan na Cvetkovoj pijaci. Neće znati zašto, ali setiće se svoje majke.
Mene se neće setiti. Ja sam samo jedna prolazna vila Grdana koja upravo kasni na sastanak sa advokatom. I koja u torbi nosi onu lošu čokoladu, ali ima 400gr i jeftina je, a kraj je meseca.

I u trećoj sekundi osećam pogled kao nož jednog od muškaraca sa obližnje tezge i više nije diskretno vaditi se na pakovanje džepova po rancu.
I odlazim.
Ako sam pogrešila dragocena pijačna princezo neka mene udari.
Navikla sam. Nije problem.

Dok hodam iza mene se vreme raspetljava i vraća u stalni tok, a u jednom od onih musavih dana tako prođe neka matora veštica i začara te.
Zaštiti te ljubavlju.
I disciplinom.
I znanjem.

Budi blagoslovena ljubavi.