Kućni đavo

Po verovanju u Banatu, kućni đavo je veoma poslušan, čini usluge svome gospodaru i njegovom domu, ostvarujući svaku želju, a posebno one želje koje teže bogaćenju i sticanju novca. Ovaj demon je u stanju da neograničeno ispunjava i izvršava sve želje i naređenja svoga gospodara. Ipak, on to ne čini sasvim bezuslovno. Gospodar treba da prema njemu bude dobar i da ga dobro hrani. Ako vlasnik zanemari tu svoju obavezu, verovalo se da demon onda prestaje da bude prijatelj i da postaje opasan neprijatelj, koji gleda da uništi i potpuno upropasti svog domaćina. Verovalo se da je ovaj demon sasvim malog rasta, od veličine palca do veličine maloga deteta. Na sebi ima čakšire a na glavi mora obavezno imati crvenu kapicu. Imao je ljudski izgled, ali i neka životinjska obeležja - rogove i rep. Mislilo se da boravi u odžaku, pod stolom ili u kakvom sudu u kuhinji. Trebalo mu je ostavljati pod sto hranu svakog dana. Ovakvog demona nije mogla imati svaka kuća, pošto se mislilo da je do njega veoma teško doći.
Neki su verovali da se ovaj đavolak mogao kupiti u apoteci i da se držao u flaši, dok su drugi smatrali da se on izleže iz jajeta naročite vrste (koje snese petao, kokoš koja propeva i slično). Verovalo se da takvo jaje čovek mora nositi pod pazuhom izvesno vreme. Od apoteka koje su, navodno, prodavale ove demone pominjale su se apoteka u Smederevu i u samome Pančevu, na Starčevačkom drumu. Noseći demona u flaši iz apoteke prema kući, njegov novi vlasnik ne bi smeo da se osvrne, pošto bi demona izgubio zauvek.


Mitska bića srpskih predaka
Dr Slobodan Zečević


...pošto bi demona izgubio zauvek.

Hold on to me

Raspevavamo se.
I glasovi nam se uklapaju.

U mesecima kada nema Sunca, nema svetlosti, kada sabiramo i sakupljamo ženske kosti, preuređujemo grobnicu, kada nam je muka u stomaku, kada je tišina...
Pevamo zajedno.

I glasovi nam se uklapaju vrlo lepo.
Stariji i mlađi, a u suštini jedan isti.

Zato što je vreme

Svađamo se jedno pola sata oko modela haljine i cipela.
Nas dve hoćemo neke salonke sa cvetićima, neki prolećasti model.
Deda je za obične, neke crne.
I hoćemo da je haljina cvetasta, kao za mlade devojke.
Njega je baš briga.

I ja sam za neki lepi, elegantni kaput, onako strukiran.
Ili mantil.
Mili kaže da sam glupa, lep džemper joj je sasvim dovoljan.
Za sanduk.

Eto tek je sada shvatila kako sam bila u pravu za redistribuciju hema u njoj i da joj je to pravilo problem. Ovaj lekar koji ju je pregledao juče je posumnjao baš na to, ali sada je kasno za dijagnoze. Vreme joj je da ide.

I kažem Mili da je sada pravo vreme da se spremi za medicinu, taj šamanski krak treba da se prenese sa njene baba-tetke na nju. I kad ne zna šta i kako uspeće da isfercera molekule, da eksituje vodonike po ćelijama i membranama i čudesima raznim, jer ima od koga. To upravo prelazi na nju.

Baba-tetki sleduje odmor na onoj strani, u cvetnoj haljini.

I kada mi moji ljudi najave pauzu zbog praznovanja i put za Kruševac ne znam kako da im kažem da ću možda krenuti sa njima.
I ne znam koliko će mi minuta biti potrebno da pređem prag u uđem u našu kuću tamo.
Moju kuću.

I da odradim sve kako treba.

Bolivudsko

Kako "šta se novo plesno naučilo ove godine? Ništa, a?"

A?
Aaaaaaa... ha... ha.

Dve olovke

Posle ovog snimka svaki put kada ulazim u borilačku salu pozdravim ih pitanjem ko je ovog puta poneo dve olovke.
I svi znamo da će taj izigravati hirurga u slučaju potrebe.

Odavno sam im jasno stavila do znanja da mene ne interesuje da znam kako se nos namešta.
Ali olovke nosim. Dezinfikovane.

Mada im to ne govorim.