Zato što je vreme

Svađamo se jedno pola sata oko modela haljine i cipela.
Nas dve hoćemo neke salonke sa cvetićima, neki prolećasti model.
Deda je za obične, neke crne.
I hoćemo da je haljina cvetasta, kao za mlade devojke.
Njega je baš briga.

I ja sam za neki lepi, elegantni kaput, onako strukiran.
Ili mantil.
Mili kaže da sam glupa, lep džemper joj je sasvim dovoljan.
Za sanduk.

Eto tek je sada shvatila kako sam bila u pravu za redistribuciju hema u njoj i da joj je to pravilo problem. Ovaj lekar koji ju je pregledao juče je posumnjao baš na to, ali sada je kasno za dijagnoze. Vreme joj je da ide.

I kažem Mili da je sada pravo vreme da se spremi za medicinu, taj šamanski krak treba da se prenese sa njene baba-tetke na nju. I kad ne zna šta i kako uspeće da isfercera molekule, da eksituje vodonike po ćelijama i membranama i čudesima raznim, jer ima od koga. To upravo prelazi na nju.

Baba-tetki sleduje odmor na onoj strani, u cvetnoj haljini.

I kada mi moji ljudi najave pauzu zbog praznovanja i put za Kruševac ne znam kako da im kažem da ću možda krenuti sa njima.
I ne znam koliko će mi minuta biti potrebno da pređem prag u uđem u našu kuću tamo.
Moju kuću.

I da odradim sve kako treba.