Preko okeana

Tamo je ...

Gulim gume

Radim neki veliki portal, a u vezi najskupljih taljiga na svetu.
I svačega sam se nagledala i naslušala.
Od najboljih majstora koji su ludački zaljubljeni u ono što rade i prave remek dela, do onih najgorih bamova i džibera.

Ne znam samo zašto me takve stvari još uvek čude.
A ne bih vozila te tipove taljiga, pa da mi ih džabe daju.

Žene nekako nisu za te niske modele, a koji zvuče kao IMTovi traktori.
Ali posao je posao, i ima da se uradi kako valja.

Suština

Neke stvari sačekaju slobodnih pet minuta, pa ih se setim posle godinu dana.
Ona kaže:
-Možda je vreme da igram nešto drugo. Šta misliš da li da se vratim na standardne i latino?
Ja je pogledam, pa pomislim...




Standardni, latino, tango, kizomba, hiphop stara škola/nova škola, kramp, šipka, bolivudsko, još aerial...
-Da, promena je uvek dobrodošla.
-A ti?, uzvraća mi njenim božanstvenim damskim osmehom.
Ponekad se osetim kao lički medved pored nje.




-Perfektovaću tango tamo negde kada se penzionišem. To je taman idealan sport za te godine.



-Ponovo planiraš nešto opasno?



-Planiram da ovo leto uđem duboko. U bubrege, ako me razumeš. U snagu predaka.
Potrebno mi je nešto novo, staro. Samo moje.

-A Mili?
-Ah Mili. Ta je išla jedan semestar i sada je ubeđena da je vrhunska igračica. Za prijem u konzulatu sasvim je obučena.
-A ti želiš više?
-Uvek želim više.

Više, dalje, dublje. Takav je život.

Ma, dokle, bre?

Desi se i to da zastanem pored uključenog televizora i onda slušam dok slažem veš kako je Zapadna Morava ovde, a u Lučanima onde, pa stoje ljudi, pa reporter sav važan i pametan izveštava, pa čiča sada nema više hleba da jede, pa taman su sredili kuće od onog biblijskog potopa od pre dve godine i džabe...

A onda vispreni sa Prve dramatično prikrajči svoj izveštaj i na kraju doda: „Ali ne brinite, imamo i dobru vest! Nad Moravom se jutros pojavila duga!“

„Gvozdene debilu!“ otme mi se nekontrolisano iz dubine duše, a posle stanem i pitam se zašto. Pa zašto da ne? Živim u državi koja svoju decu vaspitava Kristijanima, dripcima, džukcima i starleturvama. Živim u državi koja se prodaje za kikiriki, pa i manje od toga, dok se održava „Srpski Davos“ (Slušaj, bilo bi smešno da nije otužno), lupeta se o startapovima, IT tehnologijama, fura glamur i peva na sve strane. Njive stoje prekrivene đubretom, po šumama su kese, po rekama plutaju gume. Lik završi svoj trening u Hajd parku tako što sune praznu flašu od 2l par metara iza sebe i ode sav srećan, jak, definisan i glup. Kada izađem da čistim po kraju dobacuju mi da su mislili da sam dama, ali avaj samo sam seljančura. Kada pošaljem svoje dete da čisti Srbiju, odane patriote koji postuju slike sa svojom decom iz raznih evropskih letovališta, mi šalju poruke kako mrzim svoju zemlju, kako se prodajem strancima, kako sam bedna žena.  

I gledam retardirane svaki dan na državnim poslovima, kako se bore da shvate da okrugli oblik ide u okrugli otvor, a trouglasti... Sad je čovek pitao gde su inženjerske jedinice vojske. E moj brajko, si ti bio u Srbiji poslednjih 20 godina? Si čuo da smo izgubili rat 1999.? Si saznao da smo potpisali sve što su nam dali? Da li znaš da je sledećih deset godina urađena reorganizacija vojske?... I da je sve bilo gotovo još 2009.? Sada si shvatio da smo pod njima? Sada si shvatio da smo roblje?

Nisi shvatio da si sada svoja vojna inženjerija?

Jer ne postoji druga.

Pa si seo da kucaš na Netu, da se svađaš po kafanama, da brojiš sitninu za piće? Da čekaš da ti neko udeli posao? Da kada dođeš kući zatekneš ženu sa zombi očima jer je gledala kako Hajrudin hoće da uda Fukret za Alija, ali ona pobeže, pa onda ide izbacivanje, a pre je bila tuča, pa je posle išla ona reklama za Tensilen „od kada se drogiram super se osećam“. Pa nije stigla da skuva ručak, počisti i vaspita decu.

I onda pada kiša celu noć i ode kuća... I njive i groblje i putevi. I valjaju se kese i gume. Stojimo kao posrani golubovi na suvom ostrvcetu, guknemo tu i tamo, pobijemo se tu i tamo, i niko da uključi mozak, niko da se dohvati lopate, da očisti, da planira, da kada ponovo podigne kuću jedna kiša ne može da ga sjebe.

Stojimo tako na ostrvcetu.

Posrani.

Kriv je Bog.

Ne, dragi moji, to je prirodna selekcija.

Tako to izgleda kada si slab ili samo glup.

Sasvim je dovoljno da samo budeš glup.

I stvarno pomislim ponekad da ipak ima nade. Jer juče mi je pritrčao momak i pomogao meni da pomognem ženi da iznese cegere i kolica iz autobusa. I moj mladi partner za sparing koji je trčao iz Beograda kući da pomogne ljudima, pa se vratio i džentlmenski istrpeo razmenu batina, i ponovo otišao tamo gde je potreban.

Mladi, a ipak pravi muškarci.

Dobri, pametni, sposobni, vredni.

I pomislim tako i onda me sačeka slika pokislog roblja koje čeka da im neko nešto udeli, da im zada zadatak, jer sami ne umeju, ne znaju to.

Znaju šta su najbolji anksiolitici na tržištu, ko je sa čijom ženom, koja je stavila silikone, a koji su slikoni najbolji, ali da prežive kišu koja traje jednu noć...

Nad Zapadnom Moravom se pojavila duga, Gvozdene majstore!

A ja sam ugasila televizor, sredila veš i otišla.

Brza voćna torta sa mlevenim keksom

Ali je stvarno brza.

Prvo nisam ni planirala da je pravim, ali ovo ono... I tako se zatekoh u supermarketu sa supermalo vremena, a količine sastojaka sam znala napamet... I dok sam jurcala između rafova samo dograbih 100gr čokolade za kuvanje, kutiju sa 300 gr zaleđenog šumskog, crvenog, nekog, bilo kog jeftinog voća, 2 kese od po 100gr Kandit čokolade u prahu, 1l slatke pavlake plus 0,2l isto slatke pavlake, ali nije moralo, i kesu od 1kg mlevenog keksa. Ne treba toliko, u recept ide 300gr mlevenog keksa, ali ovaj je bio na nekom mega popustu, pa neće da se baci, nego ću ostatak iskoristiti za nešto drugo.

Podelila sam 1l slatke pavlake na dve činije u svaku usula po 100gr čokolade u prahu i umutila. U jedan deo sam dodala oko 350 gr keksa, a u drugi odleđeno voće. Par komada sam ostavila za dekoraciju. U veliki kalup od 32cm (samo bočna strana, dno je već tacna za serviranje) sam stavila deo sa keksom, poravnala, pa dodala deo sa voćem. I ubacila u frižider.
Zatim sam otopila nekih 100-150ml slatke pavlake i 100gr čokolade za kuvanje mešajući ih da se dobro sjedine na vrlo blagoj vatri. E da, dodala sam i kašičicu cimeta u prahu.
I ovaj sada ganaš je iznet na terasu na 15 minuta da se ohladi.
Kada se, jelte, ohladio prelila sam ga preko torte, poređala voće kao dekoraciju, vratila je u frižider, i rekla joj laku noć.

Kada sam joj ujutru nazvala dobro jutro, samo sam je izvadila iz frižidera. Ništa nožem okolo, čak me je i to mrzelo. Prosto sam otvorila kalup, podigla ga sa torte i gotovo.
Jeste kao bila velika i teška, ali je nestala za dan i po.

Naravno da na ovom mestu od par godina ranije stoji vrlo sličan recept, ali ovaj mi je nekako blizak srcu. Zdipila sam ga od Vere, čiju "Verinu malu kuhinju" gledam mesecima, volim je, stojim uz nju. I divim se toj finoj devojci negde iz srca Srbije kako na lep, neizveštačen i vrlo logičan način prezentuje svoje znanje.
U moru internetskih fensi budalaština Vera je moja kraljica.

Moje

Prvo se obračunam sa pejpalom, pa sa uplatiocem, onda redigujem tekst, posle uđem u sajt da pokupim nove tekstove koje treba da potpuno izmenim. U međuvremenu se javi A., pa se malo ubeđujemo i svađamo, najviše oko para, jer nisam retardirana, a ni naročito filantropski raspoložena. Onda ponovo otvorim nalog da vidim da li je novac proknjižen. Pa eventually odahnem.
Vratim se mom fajlu. Udahnem duboko i prebacim se. I dok sedim u koncentraciji uz kičmu mi se penje siva zmija, dođe do glave, zapalaca jezikom, pa se uvije oko vrata udobno i zaspe. Osećam kako joj srce pulsira dok kucam, dok se nosim sa sve i više i više novih likova koji se kao mravi naseljavaju u tom dokumentu.
Njegova plavičasta izdeformisana šaka me pogladi po obrazu, ja se samo malo pomerim, da ne uplašim zmiju i nastavim dalje. Kucanje nikog ne uzmenirava. Šake na tastaturi to je sada i zatvor i izlaz. Sada, danas. U danu kada mi je počela Merkurova mahadaša. I trajaće sledećih 18 godina.

I pukotine oko stolice, kroz koje se razliva lava, kroz koje se vidi kako kontinenti plutaju na magmi, kako duhovi donjeg sveta pokušavaju da se dokopaju površine.
Sedim.
Kucam.
Dani i noći koji se smenjuju, ja ponovo otvaram i zatvaram prozore, pričam, brojim pare, vraćam se fajlu. laboratoriji. Stolica koja se pretvara u grifona. Ne interesuje me. Retorte, cevi, eksplozije. Iz magle tela koja se kristališu u bocama.
Sedim.
Kucam.

Ovde sam ja otac.
I majka.
Moj je svet.
Moja kreacija.