Ma, dokle, bre?

Desi se i to da zastanem pored uključenog televizora i onda slušam dok slažem veš kako je Zapadna Morava ovde, a u Lučanima onde, pa stoje ljudi, pa reporter sav važan i pametan izveštava, pa čiča sada nema više hleba da jede, pa taman su sredili kuće od onog biblijskog potopa od pre dve godine i džabe...

A onda vispreni sa Prve dramatično prikrajči svoj izveštaj i na kraju doda: „Ali ne brinite, imamo i dobru vest! Nad Moravom se jutros pojavila duga!“

„Gvozdene debilu!“ otme mi se nekontrolisano iz dubine duše, a posle stanem i pitam se zašto. Pa zašto da ne? Živim u državi koja svoju decu vaspitava Kristijanima, dripcima, džukcima i starleturvama. Živim u državi koja se prodaje za kikiriki, pa i manje od toga, dok se održava „Srpski Davos“ (Slušaj, bilo bi smešno da nije otužno), lupeta se o startapovima, IT tehnologijama, fura glamur i peva na sve strane. Njive stoje prekrivene đubretom, po šumama su kese, po rekama plutaju gume. Lik završi svoj trening u Hajd parku tako što sune praznu flašu od 2l par metara iza sebe i ode sav srećan, jak, definisan i glup. Kada izađem da čistim po kraju dobacuju mi da su mislili da sam dama, ali avaj samo sam seljančura. Kada pošaljem svoje dete da čisti Srbiju, odane patriote koji postuju slike sa svojom decom iz raznih evropskih letovališta, mi šalju poruke kako mrzim svoju zemlju, kako se prodajem strancima, kako sam bedna žena.  

I gledam retardirane svaki dan na državnim poslovima, kako se bore da shvate da okrugli oblik ide u okrugli otvor, a trouglasti... Sad je čovek pitao gde su inženjerske jedinice vojske. E moj brajko, si ti bio u Srbiji poslednjih 20 godina? Si čuo da smo izgubili rat 1999.? Si saznao da smo potpisali sve što su nam dali? Da li znaš da je sledećih deset godina urađena reorganizacija vojske?... I da je sve bilo gotovo još 2009.? Sada si shvatio da smo pod njima? Sada si shvatio da smo roblje?

Nisi shvatio da si sada svoja vojna inženjerija?

Jer ne postoji druga.

Pa si seo da kucaš na Netu, da se svađaš po kafanama, da brojiš sitninu za piće? Da čekaš da ti neko udeli posao? Da kada dođeš kući zatekneš ženu sa zombi očima jer je gledala kako Hajrudin hoće da uda Fukret za Alija, ali ona pobeže, pa onda ide izbacivanje, a pre je bila tuča, pa je posle išla ona reklama za Tensilen „od kada se drogiram super se osećam“. Pa nije stigla da skuva ručak, počisti i vaspita decu.

I onda pada kiša celu noć i ode kuća... I njive i groblje i putevi. I valjaju se kese i gume. Stojimo kao posrani golubovi na suvom ostrvcetu, guknemo tu i tamo, pobijemo se tu i tamo, i niko da uključi mozak, niko da se dohvati lopate, da očisti, da planira, da kada ponovo podigne kuću jedna kiša ne može da ga sjebe.

Stojimo tako na ostrvcetu.

Posrani.

Kriv je Bog.

Ne, dragi moji, to je prirodna selekcija.

Tako to izgleda kada si slab ili samo glup.

Sasvim je dovoljno da samo budeš glup.

I stvarno pomislim ponekad da ipak ima nade. Jer juče mi je pritrčao momak i pomogao meni da pomognem ženi da iznese cegere i kolica iz autobusa. I moj mladi partner za sparing koji je trčao iz Beograda kući da pomogne ljudima, pa se vratio i džentlmenski istrpeo razmenu batina, i ponovo otišao tamo gde je potreban.

Mladi, a ipak pravi muškarci.

Dobri, pametni, sposobni, vredni.

I pomislim tako i onda me sačeka slika pokislog roblja koje čeka da im neko nešto udeli, da im zada zadatak, jer sami ne umeju, ne znaju to.

Znaju šta su najbolji anksiolitici na tržištu, ko je sa čijom ženom, koja je stavila silikone, a koji su slikoni najbolji, ali da prežive kišu koja traje jednu noć...

Nad Zapadnom Moravom se pojavila duga, Gvozdene majstore!

A ja sam ugasila televizor, sredila veš i otišla.