Moje

Prvo se obračunam sa pejpalom, pa sa uplatiocem, onda redigujem tekst, posle uđem u sajt da pokupim nove tekstove koje treba da potpuno izmenim. U međuvremenu se javi A., pa se malo ubeđujemo i svađamo, najviše oko para, jer nisam retardirana, a ni naročito filantropski raspoložena. Onda ponovo otvorim nalog da vidim da li je novac proknjižen. Pa eventually odahnem.
Vratim se mom fajlu. Udahnem duboko i prebacim se. I dok sedim u koncentraciji uz kičmu mi se penje siva zmija, dođe do glave, zapalaca jezikom, pa se uvije oko vrata udobno i zaspe. Osećam kako joj srce pulsira dok kucam, dok se nosim sa sve i više i više novih likova koji se kao mravi naseljavaju u tom dokumentu.
Njegova plavičasta izdeformisana šaka me pogladi po obrazu, ja se samo malo pomerim, da ne uplašim zmiju i nastavim dalje. Kucanje nikog ne uzmenirava. Šake na tastaturi to je sada i zatvor i izlaz. Sada, danas. U danu kada mi je počela Merkurova mahadaša. I trajaće sledećih 18 godina.

I pukotine oko stolice, kroz koje se razliva lava, kroz koje se vidi kako kontinenti plutaju na magmi, kako duhovi donjeg sveta pokušavaju da se dokopaju površine.
Sedim.
Kucam.
Dani i noći koji se smenjuju, ja ponovo otvaram i zatvaram prozore, pričam, brojim pare, vraćam se fajlu. laboratoriji. Stolica koja se pretvara u grifona. Ne interesuje me. Retorte, cevi, eksplozije. Iz magle tela koja se kristališu u bocama.
Sedim.
Kucam.

Ovde sam ja otac.
I majka.
Moj je svet.
Moja kreacija.