Par godina ranije napisala sam ovde kako nekako ne bih da se guram ispod nadgrobnog spomenika sa bilo kim. Nije bilo vreme, nisam bila sasvim načisto.
Ne, i dalje nisam za klasičnu sahranu. Mislim da je to čisto traćenje (plodne) zemlje i silan trošak, a za bezveze.
Ali za klasičnu ljubav jesam.
I nekako, ma ne smem sebi ni da priznam, prosto mi došlo da budem sa nekim.
Da smo zajedno.
Da ostarimo zajedno.
Ali onako, za izistinski.
Kao... ljubav.
No comments:
Post a Comment