Tart pita od jabuka

Tart od jabuke pamet da stane koliko je dobar i lagan za pravljenje.

Prvo sam naučila da pravim testo za tart ili pitu po američkom receptu, što je daleko lakše i brže od onog mog standardnog. (I ovo je prekopirano iz ranijeg posta o tome kako se pravi klasični tart od bundeve).

Jako je lako. Uzme se šolja i po brašna, pola kašičice soli i pola šolje putera. Uz to ide pola čaše hladne vode, ali baš hladne i baš 100 ml. Puter se rasturi u što sitnije komadiće, uspe se pola od vode, pa se mesi, a zatim dodaje još po malo u toku daljeg mešenja  u činiji. Ali se generalno ide na to da se druga polovina vode ne iskoristi skroz.
Umešeno testo se oblikuje u kuglu, umota u providnu foliju i stavi u frižider na minimum pola sata.

I kada je prošlo pola sata, izvadila sam testo iz frižidera i umesto da ga razvučem oklagijom, pa prebacim na tart (mrzelo me, a i činilo mi se komplikovano, samo sam (na puterom namazan i pobrašnjavljen) stavila kuglu testa na sredinu i razvukla ga preko kalupa za tart (standardni reckavi kalup za tart, ne znam koji je prečnik, ali je onaj najuobičajeniji). I eto ga.

U međuvremenu sam napravila punjenje od jabuka. Uzela sam pet srednjih običnih jabuka koje sam imala u kući, oljuštila i isekla na veće komade. Preko toga sam iscedila sok jednog celog limuna i ostavila sa strane.
Zatim sam uzela veću krišku putera, recimo oko 50gr, stavila na tiganj i preko toga sipala celu malu kesicu cimeta, i po kašičicu muskatnog oraščića i đumbira i rastopila. Kako je počelo da krčka ubacila sam jabuke i krčkala na samo malo slabijoj vatri da ne bi zagorelo uz povremeno mešanje. To je trajalo par minuta, a zatim sam usula recimo par kašika šećera.
Radi se odokativno zbog slatkoće samih jabuka.
A kada je posle par minuta krčkanja i povremenog mešanja sve lepo omekšalo, a dete je stiglo iz sobe sa konstatacijom da stan miriše na onaj Glejd miris mešavine kolača, na šta joj je rečeno da je tehnološki deformisana i da u mojoj kući veštački mirisi mešavine kolača neće ući, ali da će se prirodnih namirisati, fil je bio gotov.

I onda se preruči u pleh sa testom (ovde je bio onaj latičasti), stavi u rernu prvo par minuta na 220C, pa se smanji na 180C i sve vreme odbija gladno dete od rerne rečima da nije pečeno. E kada je pečeno, a to je za nekih do pola sata, jer stvarno ide brzo - izgleda ovako.

I onda još zadržati dete podalje od tanjira dok ne fotografišem. I šta da kažem posle te prve pite od jabuka, sledeće dve sam napravila u istoj sedmici. Uželelo se dete jabuka.

I tog dana na meniju za ručak su bile šparoge, zlatne (kao nisu obične, nego imaju malo jači ukus) pečurke i pečeni batat, kao malo egzotike i bilo je fenomenalno.

E da, ovo mi je bilo za nauk, pošto je u pitanju bilo drugo pravljenje testa za tart. Te sam, sada iskusna, napravila nekoliko tih kugli od testa za tart, spljeskala ih kao debele palačinke i stavila u najlon kesice.
A onda fino u zamrzivač.

Kad god je nekom u kući palo na pamet da bih mogla eto ponovo da napravimo ono... sledećeg jutra bih samo izvadila kesicu da se odledi i do podne je sve bilo spremno za punjenje.
Ali mi je usput došlo i da ovaj recept može fenomenalno dobro da ispadne sa dunjama, pa neka to ostane za sledeći put.

Moj život tamo

Treba da idem na zapadnu obalu uskoro zbog posla.
I kažem njoj onako bezveze da možda nije loše da pređemo tamo da živimo, pošto se očekuju haosi ovde i nekako joj ne prija da hoda u pokrivena i uz hidžabu, i u stalnom strahu da je neko ne napadne na ulici.

Ali se setim i stanem.

Tamo me čeka neko bitan.
Neko ko me čeka već sedam godina.
Neko ko je zabacio udicu i sada samo kontroliše i zateže kanap.

Da, muž će mi biti beo i poznat, ali ovaj što me čeka...
To je druga priča.

I u sred noći kada me probudi čegrtanje repa zvečarke i osvrnem se u mraku, mogu da se zakunem da vidim njegove oči.
I osmeh.

Lakota.
On pripada Lakotama.

I vezani smo hiljadama godina, učimo, čekamo se po životima.
Satiremo vreme i prostor.

Namota kanap, pa malo popusti.
Ali zna da ćemo se videti.

A znam i ja.
Uskoro.

Poklonu se u kesicu ne gleda

-Poklon? Za mene!?... A šta je unutra?
-Nešto što ti je potrebno već godinama, a nikako da dobaviš sama, odgovara ona filozofski.
-Znam!... Kupila si mi muža! Samo... kako si uspela da ga spakuješ u ovako malu kesicu?
-Ima da se nađu ti instant modeli. Pa kao sipaš ga u vruću vodu, promešaš i eto.
-A sigurno si mi kupila nekog mladog, razbacanog, što se slika u kupatilu sa peškirom oko kukova, sriče poruke i potpuno je neplodan.
-Kako neplodan?
-Drži smart phone u gaćama i eto sigurnog seksa.
-Jok, ja sam, samo za tebe, uzela model "otac porodice".
-Pa da ide okolo i kuka gde mu je druga čarapa iz fioke, da me saleće sa finansijskim bilansima i da počnem da kuvam hranu u kazanima pošto on nikad nije na dijeti?
-E baš taj model.

Baš lepo. Ali nekako... sve me stra kad prođem pored kesice. Kako li mu je unutra? Da se ne smrzava noću, možda je i gladan... Prosto ne mogu da izdržim još dve nedelje.

Tart pita od bundeve

Standardna američka pita od bundeve, ili tart od bundeve kako to ide ovde kod nas u Evropi, se pravi mega giga lako i baš me čudo što na našem Internetu nema više ovih recepata i boljih slika, pošto sam imala problem sa kamerom, ali nisam intervenisala filterima ili bilo čim.
Ovako je izgledala, a ukus joj je bio još bolji.



Standardni problem koji se javlja u ovom receptu je što se mahom koristi slatko kondenzovano mleko i pire od bundeve iz konzerve. Prvu stvar ne donesoh od Kineza, jer kondenzovano mleko je kod njih odlično, a jeftino, a druga stvar kod nas ne postoji. Nisam čak imala ni pavlaku za kuvanje, ali to me nije dalo pokolebati.

Prvo sam naučila da pravim testo za tart ili pitu po američkom receptu, što je daleko lakše i brže od onog mog standardnog.

Jako je lako. Uzme se šolja i po brašna, pola kašičice soli i pola šolje putera. Uz to ide pola čaše hladne vode, ali baš hladne i baš 100 ml. Puter se rasturi u što sitnije komadiće, uspe se pola od vode, pa se mesi, a zatim dodaje još po malo u toku daljeg mešenja  u činiji. Ali se generalno ide na to da se druga polovina vode ne iskoristi skroz.
Umešeno testo se oblikuje u kuglu, umota u providnu foliju i stavi u frižider na minimum pola sata.

Taman se u to doba klasično ispekla i ohladila bundeva.
Viđala sam preporuke za ovaj ili onaj tip bundeve, ali ova se zadesila u kući i sa tom je rađeno. Uzela sam tri ili četiri ovakva komada, skinula im donju koru i to je sve.

Zatim sam u činiji za mućenje prvo stavila kašiku i po cimeta, pola kašike muskatnog oraha (indijsko orašče), toliko đumbira u prahu, i da li beše anisa, više se ni ne sećam, na vrh kašičice soli. I jednu kesicu vanilin šećera, jer mi bi žao da upropastim štapić prave vanile ako stvari krenu nizbrdo.

E u to sada ide bundeva, pa se to dobro izgnječi i promeša.

Sada se doda 3 jajeta i par kašika šećera. Treba da bude malo slađe nego što je uobičajeno, ali onda ta mera šećera zavisi od slatkoće same bundeve.

I na kraju oko šolja, do šolja i po mleka. I ovo zavisi od bundeve koliko je suva ili vlažna, tako da sve mere moraju da idu odokativno.

Tada je taman prošlo pola sata, te sam izvadila testo iz frižidera i umesto da ga razvučem oklagijom, pa prebacim na tart (mrzelo me, a i činilo mi se komplikovano, samo sam (na puterom namazan i pobrašnjavljen) stavila kuglu testa na sredinu i razvukla ga preko kalupa za tart (standardni reckavi kalup za tart, ne znam koji je prečnik, ali je onaj najuobičajeniji). I eto ga.

Sipala sam smesu da bude ujednačena i ubacila u rernu.

Po receptu je trebalo da prvih desetak minuta ide na 220C, pa posle toga sat vremena na 180C. Međutim, sećajući se kako sam prošla u pokušaju da napravim kadaif kontrolisala sam proces i jedno manje od pola sata sve je bilo pečeno unutra, sa hrskavom bočnom koricom. Čak je počelo da gori, što se i vidi, kao i tragovi bockanja viljuškom.

I na kraju ispalo je ooooodlično. Možda stvarno fali pomalo ulupane slatke pavlake sa strane, ali planulo je i ovako. I definitivo više nije bauk za mene. Spremaće se još, duga je zima.

Grizem svoj san

Jutros posle naravno filijale Savski venac gde sam odnela uplatnice, pa pitala za dedu, pa ovo, pa ono... upadoh i u knjižaru da pitam da li imaju one plastične, da izvinete gaće, za u registrator.
I sada sedim već sat vremena i odvajam spise za glavnu arhivu.

Ono, osnivački akti, pa PIO, pa ugovori sa bankom, za poresko, plaćeni porezi za ovu godinu...

Odvajam deo za grafički dizajn, pa šta treba uraditi u lokalu, pa kako ću da prevežem Urketa odozgore, jer struja..., a on je ionako krenuo ozbiljno na free climbing.
A pošto je odavno prošao sve testove za ronioca i spasioca biće mi neophodan i kada mi iz Vodovoda puste vodu, jer nisam sigurna u ventile u lokalu.

Prošle nedelje Mili i ja u Starom dvoru, potpisivanje ugovora

Rekao je da je ovo početak. Da, znam da jeste.

I rekao je da od ljudi kao što smo mi zavisi država. I to sam znala.
Ali država me je ispalila na jednoj strani, a pomogla mi na drugoj.
I smestila me u pat poziciju.
I ponovo moram da se borim.

Ali nemam drugu opciju.
A Mili to vrlo dobro zna.

I ona je bila sa nama. Od proleća se znamo, družimo, pomažemo.
I još nekoliko ljudi koji grizu za svoj san.

Par mojih baba su bile dvorske dame, pa hajd kao i ja da stanem tu gde su i one prolazile.
Par deda su radili odgovorne poslove, često tajne za njegovo veličanstvo, ali i za državu.
Meni je bitno da sam počela da uredno isplaćujem porez i da planiram dalje.

I celo leto trčim po ulicama, po agencijama. U sred paklenih julskih vrućina ja sam tiptop sređena i pre no što uđem u Regionalnu pozdravim onog crvenog papagaja okačenog ispred kafića pored Kneza. Upamtio me je tokom leta.
I posle Razvojna i svađa i haos.
Pa Direkcija i pružena ruka.
I nikad kraja.

Sanjam svoj san, ispunjavam svoj san.
I preskačem prepreke, zaobilazim ih, nalazim rešenja.
Šibam po Fejsu, po Instagramu, pravim blog, pa uvozim najbolji templejt za ovu godinu, pa ga preparkiravam za sitne pare i imam sajt.
Pa agencija u Severnoj Karolini, pa planiranje, pa izvoz, ulazi i izlazi, pa... Nikad kraja.

I sedim sat vremena slažem papire, sutra ponovo trčim, u banci maltene što samo još i ne spavam. Plaćam cenu, radim kao rob dok ne uspem da se oslobodim starog IT posla. A znam da ću uvek biti u tome, jer moj ceo marketing sedi na IT delu.

I ima tako u bajci da moraš da služiš neku gadnu babu, da oreš zemlju krvavo, da potkivaš jednoroge, da noću kradeš zlatne jabuke, a onda će baba da ti da krilatog konja, pa kad lipše magarac ogulićeš i gvozdene opanke, a i zlatne posle njih, pa onda...

I setim se da sam ja od onih žena koje u letnju noć vole da posle plesne večeri u prolazu samo ubace u kontejner upropašćene sandale, jer su tako najbolje provele svoj vek. I nastavim da trčim, da se ne sećam više gde su mi plesne, one za starndardne...

Ali...
Grizem svoj san.
I ništa više nije bitno.

Mentor

Moj mladi (i nepismeni) princ se vratio.
Jeste, u planu su razbijeni nosevi, one olovke što ih vukljam po borilačkim salama za brzo nameštanje hrskavice, a prediktujem i pocepane usne.

Ali treba da se vratim i tangu i završim i taj deo... pre posvećivanja parkuru i šipci.

Tako da, moj mali je opasan tralala, i moj mali je back.
Pa da počnemo.





P.S. Čitaš li ovo dragone skoro spomenuti, očekujemo te u zoni gornjeg Dorćola u jednoj sali.
Staro društvo se ponovo okuplja.