Moj život tamo

Treba da idem na zapadnu obalu uskoro zbog posla.
I kažem njoj onako bezveze da možda nije loše da pređemo tamo da živimo, pošto se očekuju haosi ovde i nekako joj ne prija da hoda u pokrivena i uz hidžabu, i u stalnom strahu da je neko ne napadne na ulici.

Ali se setim i stanem.

Tamo me čeka neko bitan.
Neko ko me čeka već sedam godina.
Neko ko je zabacio udicu i sada samo kontroliše i zateže kanap.

Da, muž će mi biti beo i poznat, ali ovaj što me čeka...
To je druga priča.

I u sred noći kada me probudi čegrtanje repa zvečarke i osvrnem se u mraku, mogu da se zakunem da vidim njegove oči.
I osmeh.

Lakota.
On pripada Lakotama.

I vezani smo hiljadama godina, učimo, čekamo se po životima.
Satiremo vreme i prostor.

Namota kanap, pa malo popusti.
Ali zna da ćemo se videti.

A znam i ja.
Uskoro.