Kućni đavo

Po verovanju u Banatu, kućni đavo je veoma poslušan, čini usluge svome gospodaru i njegovom domu, ostvarujući svaku želju, a posebno one želje koje teže bogaćenju i sticanju novca. Ovaj demon je u stanju da neograničeno ispunjava i izvršava sve želje i naređenja svoga gospodara. Ipak, on to ne čini sasvim bezuslovno. Gospodar treba da prema njemu bude dobar i da ga dobro hrani. Ako vlasnik zanemari tu svoju obavezu, verovalo se da demon onda prestaje da bude prijatelj i da postaje opasan neprijatelj, koji gleda da uništi i potpuno upropasti svog domaćina. Verovalo se da je ovaj demon sasvim malog rasta, od veličine palca do veličine maloga deteta. Na sebi ima čakšire a na glavi mora obavezno imati crvenu kapicu. Imao je ljudski izgled, ali i neka životinjska obeležja - rogove i rep. Mislilo se da boravi u odžaku, pod stolom ili u kakvom sudu u kuhinji. Trebalo mu je ostavljati pod sto hranu svakog dana. Ovakvog demona nije mogla imati svaka kuća, pošto se mislilo da je do njega veoma teško doći.
Neki su verovali da se ovaj đavolak mogao kupiti u apoteci i da se držao u flaši, dok su drugi smatrali da se on izleže iz jajeta naročite vrste (koje snese petao, kokoš koja propeva i slično). Verovalo se da takvo jaje čovek mora nositi pod pazuhom izvesno vreme. Od apoteka koje su, navodno, prodavale ove demone pominjale su se apoteka u Smederevu i u samome Pančevu, na Starčevačkom drumu. Noseći demona u flaši iz apoteke prema kući, njegov novi vlasnik ne bi smeo da se osvrne, pošto bi demona izgubio zauvek.


Mitska bića srpskih predaka
Dr Slobodan Zečević


...pošto bi demona izgubio zauvek.

Hold on to me

Raspevavamo se.
I glasovi nam se uklapaju.

U mesecima kada nema Sunca, nema svetlosti, kada sabiramo i sakupljamo ženske kosti, preuređujemo grobnicu, kada nam je muka u stomaku, kada je tišina...
Pevamo zajedno.

I glasovi nam se uklapaju vrlo lepo.
Stariji i mlađi, a u suštini jedan isti.

Zato što je vreme

Svađamo se jedno pola sata oko modela haljine i cipela.
Nas dve hoćemo neke salonke sa cvetićima, neki prolećasti model.
Deda je za obične, neke crne.
I hoćemo da je haljina cvetasta, kao za mlade devojke.
Njega je baš briga.

I ja sam za neki lepi, elegantni kaput, onako strukiran.
Ili mantil.
Mili kaže da sam glupa, lep džemper joj je sasvim dovoljan.
Za sanduk.

Eto tek je sada shvatila kako sam bila u pravu za redistribuciju hema u njoj i da joj je to pravilo problem. Ovaj lekar koji ju je pregledao juče je posumnjao baš na to, ali sada je kasno za dijagnoze. Vreme joj je da ide.

I kažem Mili da je sada pravo vreme da se spremi za medicinu, taj šamanski krak treba da se prenese sa njene baba-tetke na nju. I kad ne zna šta i kako uspeće da isfercera molekule, da eksituje vodonike po ćelijama i membranama i čudesima raznim, jer ima od koga. To upravo prelazi na nju.

Baba-tetki sleduje odmor na onoj strani, u cvetnoj haljini.

I kada mi moji ljudi najave pauzu zbog praznovanja i put za Kruševac ne znam kako da im kažem da ću možda krenuti sa njima.
I ne znam koliko će mi minuta biti potrebno da pređem prag u uđem u našu kuću tamo.
Moju kuću.

I da odradim sve kako treba.

Bolivudsko

Kako "šta se novo plesno naučilo ove godine? Ništa, a?"

A?
Aaaaaaa... ha... ha.

Dve olovke

Posle ovog snimka svaki put kada ulazim u borilačku salu pozdravim ih pitanjem ko je ovog puta poneo dve olovke.
I svi znamo da će taj izigravati hirurga u slučaju potrebe.

Odavno sam im jasno stavila do znanja da mene ne interesuje da znam kako se nos namešta.
Ali olovke nosim. Dezinfikovane.

Mada im to ne govorim.

Tetkina deca

Stigao mi je poziv za takmičenje.
Ali tetka nema vremena.
Ali tetka ima osmeh.
I sećanje.
I obećanje za ozbiljnu obuku dato ozbiljnom instruktoru.

Jeftini sitni kolači, posni i bezglutenski

Kada bih vam rekla da me je ovoliko kolačića na poslužavniku (plus nekih 6 ili više od 6 koje sam pojela usput praveći ih) koštalo oko 100-120 dinara maksimalno, a moglo je i manje - da li bi mi verovali?

U poslednje vreme uhvatilo me je neko ludilo te pasionirano iščitavam recepte za kolače od neobičnih ili neuobičajenih sastojaka, pa je tako i krompir (kao lažni kesten) stupio na scenu. I ako već u recepte ide kuvan, pa propasiran krompir - da li bi mogao da se iskoristi već gotov krompir pire? Onaj koji se meša sa vrelom vodom, solju i puterom? I hajde da pokušam.

Iz recepta za tradicionalni japanski slatkiš wagashi ostalo mi je koja mera šećera ide, ali ovde u pakovanju ovog pirea bilo 120gr suvog sastojka te sam uzela 100 -120 gr šećera (dodala u toku ključanja tih dodatnih 20 grama) i sipala preko toga otprilike punu čašu vode. Sve kasnije mere idu na otprilike.

Uključila sam ringlu na maksimalno i pustila da proključa i da se sav kristal šećer rastvori.

A ovo je bilo u planu da se ubaci u tu osnovnu masu. U celu masu sam planirala da dodam aromu vanile, pošto me je stvarno mrzelo da kuvam i štapić vanile u šećeru (a imam jako dobre iz Mađarske) i malo ruma. Pa u jednu trećinu da ide čokolada - u ovoj štangli ima 40 grama. A u drugu trećinu će ići kokos i biće uvaljano u taj isti kokos, a treća trećina je trebalo da ostane bez ičega, ali sam je na kraju uvaljala u susam. Koji je možda trebalo da suvo propečem na ringli, ali i to me je mrzelo, jer mi je vreme brzinski proticalo. Moralo se žuriti.
E da, gustin je stavljen tu za svaki slučaj, ako preteram sa šećernim sirupom. No, na sreću to se nije desilo i kuglice su klot bezglutenske.

Eto, šećer je proključao i sav se rastvorio, pa sam sklonila šerpu sa vatre.

Ovde se desila jedina greška. Kada je umešan krompir pire u šećerni sirup ispalo je da je sve previše gusto i suvo. Zato sam dva puta dodala do skoro pola čaše vode (ukupno manje od jedne čaše). Plašila sam se da će mi i ovaj deo koji ide sa čokoladom biti presuv te sam u šerpicu sa štanglom čokolade dodala vodu po dnu. I jeste bilo previše.
Kasnije sam tu šerpicu vratila na ringlu da malo ispari višak vode, stavljala u frižider da se stegne i taman kad je sve bilo potaman, napravila sam brljotinu uvaljajući čokoladne kuglice u vanilin (kristal) šećer koji ih je ponovo otopio. Ok, pola sata stajanja u frižideru je rešilo problem, ali jedino što ne izgledaju kuglasto već raščupasto. Ali im je ukus fenomenalan.

U obe mase je išla aroma vanile (mera je: po par puta sam usula iz flašice) i isto toliko ruma.
Bela masa je podeljena po pola i u jednu polovinu ušlo je malo kokosovog brašna i uvaljane su u kokos. A druga polovina je ostavljena klot, samo što je uvaljana u susam (koji eto nisam prepekla, mada može i ovako.)

Naravno da nisam izdržala već sam ih probala odmah, a nisam ni kasnije izdržala, i jedno sat vremena stajanja u frižideru im nekako definiše ukus. Bolji su, jasni, lepi. I ko ne zna da je u pitanju krompir pire zakleo bi se da je u pitanju kesten pire.
Sutradan je tek prava stvar, te izdržite toliko i probajte ih tada. Ima razlike.

I ima ideja i za razvijanja u novim pravcima. Sa recimo mlevenim orašastim voćem (od lešnika, oraha, badema do indijskog oraha...), pa suvim voćem, pa začinima, pa čokoladnim prelivom. Pa mogu i kockasti i štanglasti. Pa može i kao bezglutenska pesak torta. Toliko ideja, a tako brzo i jeftino.