Veliki petak

Čika svira violinu u sedmici, tamo negde od Skca do Taša… I peva – Aj volem diku, biram tamjaniku.
Mili prevrće očima.
-E, Mili, ajde da opičimo jedno kolo skroz do dole, vidiš da je tramvaj skoro prazan.
-Lepo sam ti rekla da mi je počeo pubertet, zašto me i dalje blamiraš?
Ponovo prevrt očima praćen okretanjem ka prozoru.
…Aha. Ništa onda.

Biao igra igrice. Samo na trenutak podigne pogled, kao sad ću ja samo da završim nivo. A taman sam htela da se naklonim uz pozdrav, te da kleknem i pred njegove noge postavim hunski mač osvojen u krvavim bitkama tamo iza Zapadnih planina… A on igra igrice…
Biaova žena sa neskrivenim divljenjem gleda u Mili koja i dalje ima oči tri broja veće od nas običnih smrtnika. Ali, mislim se ja, bolje da je ništa ne pitaš, počeo joj je pubertet.

Iz trole gledam bilborde. Čeda radi Či Gong, Boris se slikao sa nekom dobrodržećom gospođom, Voja opet reklamira ‘Al Paćino eyes’... Fali još samo Mrkonjić.
Ništa...

Na ratnom putu

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući

Nismo mogli da se sretnemo, da se ikada vidimo, dodirnemo. Saturn nas je odvojio. Postavio bedem visok i širok devedeset godina. Ali, šta je bedem za nas dvoje? Šta nam znači to linearno vreme, kauzalnost, logika? Nas dvoje i jesmo Saturn, ali i Pluton. I što nas vreme više odvaja, što nas više deli taj pravilni tok, to se mi više razumemo.
Tamo, u tim mutnim trenucima kada se mešaju život i smrt, mi se srećemo. Saturn i Pluton, dva opasna momka, dva čudna druga.

Danima sam gorela u temperaturi, danima je uzak stub žive pretio da probije toplomer, danima sam lebdela negde tamo... I tada sam te videla po prvi put. Nisi bio isti kao na fotografijama, jednostavno nisi... Možda zato što sam u snu hodala dugo krenuvši pešice iz prestonice zaobilaznim zemljanim putevima. Možda zbog rane zore u kojoj si mi se ukazao na pragu tvoje kuće. Naše kuće u staroj prestonici.
Osmehnuo si mi se i zagrlio me. Pomalo zbunjen, suzdržan. Ali čvrstog, muškog držanja. Samo smo se dugo gledali, tako sličnih lica, tako istih osobina. A onda, potpuno iznenadno rekao si mi da ćeš me čekati. I shvatila sam da još nije vreme.
Ujutru je temperatura počela da pada.


Ima tu neke čudne logike, mislila sam dok sam se penjala stepenicama osnovne škole „Radomir Putnik“. Ja sam išla u „Vojvodu Mišić“, a moj Uran-Neptun je eto kod Putnika. Raspoređene smo vojnički. Deda bi se nasmejao... I zato sam morala da zastanem kraj školskih panoa, da pogledam kako je Putnik izgledao. I dok mu proučavam crte lica, vidim šta? Ne znam, ima nešto u njemu. Osećam dobrotu i razumevanje. Uključuje se snaga trigona prve, pete i devete kuće. Još uvek ne znam da ovu snagu pružaju dva Jupitera i jedno Sunce-Pluton, ali osećam da je dobro, da pokreće, da veže i mene i dete i put. I trigon Uran-Merkura i dva Saturna iz prve, šeste i desete kuće. Trigon koji će me naterati da počnem da prevrćem knjige o istoriji i vojnoj strategiji.
-Zašto gledaš te slike?, pita Mili već nervozno pocupkujući. – Znaš da treba da idemo.

Znam da treba da idemo dalje, ali ima nešto u vojvodinim očima što me zadržava. Jer tamo u trenucima između života i smrti, kada se transformišu elementi, kada se mešaju kvaliteti – mi se srećemo.

Bio je vreo avgustovski dan, kao i oni pre. Trupe su marširale prašnjavim drumovima, a tamo negde na početku kolone naše kombinovane divizije išao je i Stepa Stepanović. Ako on ne sme da pokaže da mu je loše, pa ne smem ni ja – pomislio si. Znam da si to pomislio, jer to bih i ja isto. Ono što ti nisi znao, a ja znam - je da je u tom času počela božanska igra elemenata. Hej, deda, znam i da me psuješ. Nas dvoje smo Pluton – Saturn, prosti i neotesani. Smetaju ti oprema, cokule, prašina. Žega pritiska pluća, vrti ti se u glavi, ne želiš vodu, ne želiš božansku igru, samo želiš hlad i odmor. Ali Stepa tamo daleko ispred nema milosti, on zna da 21. divizija Osmog austrijskog korpusa nije šala... Pogledao si sa strane ka livadi. Učinilo ti se da vidiš mlađu ženu i devojčicu, ali to je verovatno zbog vrućine, pomislio si. Podsetile su te na tvoju ženu i ćerku... Ali, ionako nema ničeg.
Hej, deda, to smo nas dve – mašemo ti, najavljujemo preokret.

- I onda? Šta je dalje bilo?, pita moj Uran-Neptun, nestrpljivo. – I kako ti možeš da znaš šta je tvoj deda mislio?
Znam... On i ja smo isti. Taj Pluton-Sunce u Vagi, koji će ga uprkos kvadraturi sa Saturnom iz Raka, vratiti kući posle toliko godina ratovanja. Daće mu zvanje načelnika žandarmerije, to Sunce željno pravde i taj Pluton željan borbi. Mesec iz Škorpije u trigonu sa Saturnom iz Raka, moć nad životinjama koja se uzdiže iz ljubavi, ali još važnije – razumevanje, osećaj za muku naroda. Mars u sekstilu sa Saturnom, zna znanje. Ume da rukuje tehnikom, da pronalazi, da povezuje. Ali isto tako, Mars iz 8. kuće u sekstilu sa Saturnom u Raku – spreman da gine, bez žaljenja, bez osvrtanja.
- Lud?, opet pita Mili.
- Lud, slažem se. Možda pomalo naopak...

Naopak, jer sve stoji naopako. Venera u Škorpiji, a Mars u Biku. Saturn u Raku, tamo gde mu najmanje odgovara, a Sunce u Vagi. Sve naopako, ali ako se maneš znakova i pogledaš samo kuće – sve je kako treba. Sunce u 1., Saturn u 10., Venera u 2., Mars u 8. Sve naopako i sve kako treba.

Triton

Triton je najveći Neptunov satelit. Najhladnije je telo Solarnog sistema sa prosečnom temperaturom od -235 0C. Poseduje ekstremno tanak atmosferski sloj sastavljen od oblaka komadića azotnog leda. Generalno sadrži azotni led, mada se veruje da na polarnim kapama može da se nađe i metanski led, jer se pod sunčevim zracima presijava ružičasto i ponekad čak crveno.
Bez obzira na svoju izuzetnu gustinu i nisku temperaturu, ovaj satelit i dalje pokazuje geološku aktivnost – gejzirske erupcije azota i prašine koje se uzdižu nekoliko kilometara u vis.
Triton je i jedini veliki satelit Solarnog sistema koji se kreće u retrogradnom smeru – smeru suprotnom rotaciji planete.
Veliki, u svim bojama, i zaleđen i aktivan, naopak...

I tako su se te noći spojili svi elementi. Danima je isijavala vatra sa neba, iz zemlje. A onda se u trenutku prolomio grom i počela je oluja. Vatra je pozvala vazduh, a vazduh vodu. Počeo je težak pljusak, koji je natopio zemlju. Točak se zavrteo, a ti si odjednom osetio navalu snage. Napali smo bez najave, napali smo njih na našoj zemlji, na našoj muci. Četiri dana i četiri noći, za četiri elementa, za četiri strane, za sledeću bitku sa Četvrtim carskim pukom dragona.
Borio si se kao mahnit, ne razmišljajući odakle ta snaga dolazi. Borio si se da se pobediš, makar ti kosti ostale zauvek tu. Borio si se zbog svoje žene i deteta, i dece koju ćeš imati, i dece koja će se rađati posle ove čudne bitke. U vrelini, u vodi, probijen vetrom, u blatu do kolena gurao si zaglavljeni top. Ne daj se deda, još samo malo. To je taj zaglavljeni Saturn u Raku, u sekstilu sa Marsom, ali ne daj se. Izvuci ga, sačuvaj tehniku, samo još malo...
Znam ja da ti ne veruješ Stepi, ali Stepa samo prenosi naređenja. Ti znaš da Putnik ne greši. Ti Jupiteri u trigonu, ti Saturni u trigonu – Putnik ne greši. Njegov Mesec na tvom Marsu, njegovo Sunce na tvom Jupiteru. On zna kako je tebi, a ti znaš da do god veruješ u njega nema poraza. Vera vas održava. Vera drži kombinovanu srpsku diviziju... Vera obavija planinu Cer.
Jedna medalja za veru – Ribe, jedna za tehniku – Vodolija.
Mars i Neptun

- I je l’ su uspeli da pobede?, pita me dete dok nas probija vetar na putu do kuće.
- Pobedili su. Samo... to je bio tek početak. Čekala ih je Kolubara...

Nije bilo municije, Mišić je očajnički pokušavao da ubedi Putnika da se povuče Prva armija. Ali to je značilo povlačenje i ostale dve. A povlačenje je zapravo otvaranje linije napredovanja neprijatelja u srce države. Saturn i Neptun na krajnjim stepenima Vodolije. Očaj i vera, i ništa više.
Putnik pali još jednu, ko zna koju cigaretu i počinje da kašlje. Njemu ne treba karta, on zna svoju zemlju. On zna da je jedna stvar rasporediti trupe u planovima, a sasvim druga kada vozovi prevoze topove i jedinice marširaju danima i mesecima. Nije to isto, nisu ljudi tek kockice koje pomeramo na mapi.
Mišić je mlad, zdrav. Sunca su im blizu, razumeju se. Ali Mišić u Vodoliji ima Kiron, Jupiter, Veneru, Mesec, Mars, Atinu Paladu. A Putnik veru i očaj. Ali Mišić ima trigon Saturna iz Blizanaca sa stelijumom iz Vodolije – Putnik mora da popusti.
Vojska mora da se povuče. Preko Kosova, pa preko Albanije. Novembar je mesec, neprijatelj se ne nada takvom samoubilačkom potezu. Putnikov Mars iz Strelca i Pluton iz Ovna diktiraju pokret.
I trupe kreću. Ostavljaju nezaštićene gradove, ostavljaju decu i žene, imanja, sve što imaju.
Topovi su rasklopljeni i zakopani u zemlju. Valjda će se jednom vratiti... Vera i očaj.

Ti o tome ne razmišljaš, put je dug - treba izdržati. Treba preći planine, smetove, treba pomoći bolesnima. Tamo u sumrak vidiš kako nose vojvodu u stolici. Pluća mu se raspadaju, ali cigaretu ne ispušta. Saturn i Neptun, bez njih ne može da misli, a sa njima ne može da živi.
U zoru dok na leđima nosiš tifusnog momčića, pored tebe staju volovska kola. Medalja za izdržljivost – Jarac. Stari kralj ogrnut ćebetom produžava dalje. Srešćete se još jednom.
Zebnja te obuzima, da li će kralj izdržati, da li će vojskovođa ostati živ? Zebnja dok gledaš svoje raspadnute cokule, zebnja dok gledaš smrznutu decu, vukove u daljini, beskrajne smetove...
Deda... Izdrži još samo malo, molim te. Izdrži zbog mene.

- I? Svi su se smrzli, je l’ da?
- Jeste, svi su se smrzli... Ali nisu svi ostali tamo u tim visokim albanskim planinama. Dronjavi, izgladneli, zaraženi tifusom stigli su do luke. Tamo su ih francuski brodovi prebacivali dalje na lečenje.
- A deda?


Deda je sedeo na palubi umotan u prljavo ćebe, tresući se od gladi, kostur Saturn sa plutonskim sjajem u očima. Možda bi mu se i poneka suza skotrljala niz obraz samo da je imao snage. Bacali su ljude u more. Bacali su mrtve, da više mesta ostane za žive. I nije znao da li će i on da krene put dubina, sada, za pola sata, do sumraka.
Sela sam uz tebe, dodirnula ti ruku.
Moraš da izdržiš deda, bez tebe neću postojati ja.

Dok se vraćamo kući vetar sve jače duva. Ružan dan, nekako siv, sumoran.
- I tako je tvoj deda bačen u more?
- Nije, jer da jeste nas dve se nikada ne bi rodile... Izdržao je, ozdravio, jedno vreme je čak bio i u Alžiru, pa se vratio. Putnik nije, on je svoju dušu ostavio na putu. Ali, Mišić ga je zamenio. I uspeli su, pobedili su. I to ti je to...

Vratio si se. Deset godina stariji i dvadeset kilograma lakši. Počeo si da plačeš tek kada si zagrlio ženu i ćerku na pragu. Oružje si očistio, zaštitio i zakopao u bašti, za ne daj Bože. Za veru i očaj. A medalje si ostavio u kredencu da se deca igraju sa njima. Svih 12 komada, za svaki zodijački znak po jedna.
...Kad se rode nova deca.


Jednog dana, kada i ja stignem na naš prag i kada ga pređem, pokazaćeš mi, ispričaćeš mi sve.
Doneću i paklicu cigareta, za slučaj da navrati Putnik. A znaš da mora da navrati baš tu, baš u ulicu Vojvode Putnika.

Eh, deda...
Nas dvoje, Putnik i Triton u oblaku dima, u senkama sećanja. Savršena četvorka, saturnovski poredak...

Neptun na putu od Strelca do Vodolije

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući

Tražila sam te, tražila te tako očajnički da više nisam znala ni šta tražim. Mislila sam da si Saturn. Potpuno uobičajeno i apsolutno opravdano. A i šta drugo i da pomislim? Jeste, najlakše je reći da si onaj gadni i odvratni Saturn, koga se svi astrolozi pribojavaju, te mu pišu ode i elegije. Onaj što donosi kočenje i prepreke. Prljavi starac prekriven ugljenom prašinom. Onaj što unosi jezu i katatoniju. Ali nisi bio to.
Onda sam logično pretpostavila da si Mars. Malefik nema šta. Ali, to nije odgovaralo tranzitima. U suštini, ničemu nije odgovaralo.
Možda Uran. Ma sigurno Uran... Ali Uran je brz i udaran, a i ja sam sva „kardinalna“, i ipak tu se neke stvarni nisu uklapale.
Ma... da nisi Jupiter? Zdepasti slatkorečiti sholastičar hedonista. Ali... ko sme da dirne u demijurga? Da dovede u pitanje njegov autoritet i slavu?
Ne, Pluton nisi. Ja sam Pluton, ne ti.

Do god sam te tražila, nisam mogla da te nađem. A imala sam i snage i energije da se obračunam sa tobom, ko god da si, i šta god od aspekata da gradiš. Naoružala sam se svim vrstama oružja. Za Mars sam bila spremna da upotrebim i mač i koplje, i da krv lije potocima. Da bitka bude brza i strastvena. Šta drugo i da očekujem od 8. kuće, osim strasti i smrti. Za Saturn sam se naoružala strpljenjem i stoičkom snagom, u očekivanju duge i iscrpljujuće, ledene zime očajanja. Ta 10.kuća, taj položaj u samom zenitu mog neba – to je dug i usamljenički put. Jupiteru sam spremila znanje, dobrotu, milosrđe. Ali i radost. Jer je pred sam kraj 4. kuće, tamo gde mu je najlepše. Ali i 4. stepena od vrha 5. E, tu sam ga čekala. Tu gde mi je srce, u Vodoliji. Da se kockam sa svojim blagom, i da ga prokockam... I da ga ponovo vratim. Uranu sam postavila zamke elektromagnetizma, fantastično-ludačke ideje i neverovatne preokrete.
Pluton, nisam dirala, jer Pluton ja jesam.

Na svako tvoje oružje bila sam sposobna da izvučem moj adekvatan odgovor. Ali što sam više vitlala mačevima, izdržljivošću i idejama, ti si bio sve jači i jači.

Znala sam samo da si sporo i veliko nebesko telo. Sporo i veliko, i najverovatnije malefik. I ništa više. Ali, isto tako, znala sam da moram da te pronađem. Da te vidim, da uhvatim tvoju esenciju, zatvorim je u staklenu bočicu i proučavam. Jer drugačije ne mogu da pronađem rešenje.

Srebrnasta izmaglica

Krenula sam redom. Nije moglo na drugi način. Iznad horizonta imala sam izazov. Saturn u Zenitu u kvadratu sa Suncem i Plutonom na Ascedentu. Izazov? Kakav kompliment. Iskrenije rečeno – prokletstvo.
A ispod horizonta Jupiter u trigonu sa tim istim Suncem i Plutonom. Blagoslov? Unutrašnja snaga? Pa, ruku na srce, ludost najlepše rečeno.
Ali šta je bilo to što je od mog života pravilo izluđujuću zbrku. Ono nešto što bi sve zaglavilo u momentu kada mi je potrebna promena, i ono nešto što bi me guralo, dok sam se opirala u trenucima neophodnog odmora.
Kad god bih pogledala Neptun automatski bi se pojavljivala misao da to nije ništa, da nije bitno, da nema uticaja. U suštini i zašto bih se pribojavala planete koja je sasvim pristojno smeštena u Strelcu, u 3. kući, u sekstilu sa Suncem i u jodu sa Jupiterom i Saturnom. Natalno ne kvadrira, nema opoziciju. Ništa.
I što je najvažnije u sekstilu je sa Suncem (i Plutonom). Znam, donosi mi veze sa intelektualcima, što ume da bude zamorno. Ponekad toliko da bih više poželela da se na tom mestu nađe poneki umetnik, ali ne – u mom slučaju mora da bude inženjer, sistem administrator, dizajner aplikacija i još koječega. A ako jeste inženjer, a najčešće je tako, onda je obavezno u pitanju transport. Od trakastih transportera kojim putuju sirovine do pomorskih sistema. Pruge, cevovodi, beskrajni vodovi... Hoću – neću, ali mehaniku i dinamiku fluida ne mogu da zaboravim. Neptun se pokreće... „I sve teče, sve se menja.“

Pa, zašto bih se na kraju krajeva i uzbuđivala zbog nebitne srebrne izmaglice? Neptun u 3. kući, u Strelcu, na 5-tom stepenu. U Merkurovom carstvu – laž, fantazija. Što i jeste bio dok sam bila dete, Merkurov drug. Nije bilo većeg majstora za laži. Ispredala sam ih i povezivala da niko nije mogao da prodre u suštinu, da pronađe onaj skriveni procep kroz koji može da zasija svetlo istine. Ali to nisu bile laži koje bi nekog povredile, više moje lične fantazije koje su tek počinjale da dobijaju konkretnu formu, da se izdvajaju iznad retorte uma. Srebrne izmaglice koje su se pretvarale u daleka putovanja, magične životinje, ljude obdarene neverovatnim moćima. Na 5. stepenu, tu po Maniliusu počinje kraljevstvo Vodolije, tehnologija i budućnost. I tu gde u vrhu znaka imam baš Jupitera.
Vodolijom vlada Uran. A Uran je u konjunkciji sa Merkurom u 1. kući. A Merkur vlada 12. kućom. Sanjam, inspirišem se, komuniciram preko snova. Živim za ono što volim i sanjam, vladar 5. u 1. Potpuno šamanski. Lepo... razmaženo, samo šta sa tim?
Pa, ništa, ruku na srce. Ali, ako pogledam na drugačiji način, nešto će se već i pokazati. Neptun u Jupiterovom carstvu, Jupiter u Saturnovom, da zaboravim na trenutak taj večito prisutni Uran. A Saturn visoko gore u Raku u Zenitu. Jod. Jod mog života. Da bi sve bilo još komplikovanije Saturn je u konjunkciji sa Južnim čvorom. Dobro, Južni čvor i ima svoje lepo mesto u 10. kući, ali šta se dešava? Neptun i Jupiter usmeravaju energiju u Saturn i Južni čvor. Jedan ubrizgava fluide, iluzije, kultove, magične životinje, crtane filmove, bajke... A drugi – tehnologiju, nauku, religiju. Energije se spajaju u centru i tako pojačane penju ka Saturnu. Saturn ih gleda, secira, analizira, obrađuje, dodaje im tračak razumevanja, jer je u Mesečevom carstvu i u trigonu sa njim. A onda ih tako obrađene vraća dole, pravo u korene mog bića u IC. Tamo gde taj tek spravljeni eliksir stiže do Severnog čvora i Lilit. Praktično izigravam retortu, ciklično obrćem energije.
Neptun u Strelcu, generacijski aspekt. Svih nas rođenih između 1970. i 1984., svih nas vaspitavanih na istim crtanim filmovima, i istim stripovima i filmovima, svih nas koji se govorom crtanih filmova sporazumevamo. U restoranu ćemo zbunjenom konobaru ozbiljno ponoviti da želimo samo „hosenpfefer“, u kolima ćemo se raspravljati da je ipak „trebalo da skrenemo levo kod Albakerkija“, a decu ćemo zasmejavati onim „oduvek sam želeo da imam malog zeku“.
Sa radošću se sećamo svega onoga što smo naučili od Branka Kockice, Raše Popova, Dejvida Belamija. Nekako se u maglama prošlosti gube i nestaju sva ona naukovanja koja su se odnosila na naše odlično uređeno „samoupravno“ društvo. Šta li to beše?... Ne znam, valjda se odnosi na one gomile Lunov-Magnus i Alan Ford stripova, nekako me na to asocira.
Mi smo generacija koja nikada neće odrasti. Koja, praktično, i ne želi da odraste, a i zašto bi? Svet je toliko drugačiji, tako ispunjen bojama i magijom kada ga posmatramo dečijim očima.
Ali isto tako, mi smo vrlo bezobrazna generacija. To je taj Neptun u Strelcu koji je sposoban da zgazi, pljune, prezre sve što mi prethodi. Ne, mi nećemo kao naši roditelji. I ne, nećemo taj stav da je život takav i onakav, ali da mora da se trpi.
Sebičnost i samoživost, i to je karakteristika. Da se ne pomeramo ni u jednom pravcu, da ne sazrevamo bolno šireći sopstvenu dušu da primi još neku, da ostanemo večita deca, bez obaveza, samo sa pravima, samo u svetovima fantazije. Bez mokrih, tek otkuvanih pelena na žici, bez redovnog kuvanja, bez uplatnica za struju... Pogleda zarivenih u monitore, u daleke i čudne svetove, u virtuelna prijateljstva i ljubavi, samo u snove i iluzije.

I sve sam to znala, samo... Kako je tako fantastična ideja slobode mogla da mi naudi? To nisam uspevala da vidim.
Polako i metodično kroz maglu

Niko njega u suštini i nije mogao da vidi. A zahvaljujući tome što se Uran zapravo i nije kretao onako kako bi se to u astronomiji očekivalo, Neptun je prvo “izračunat” matematički. Iako u početku nije bio priznat, što tako liči na njega, Neptun je konačno viđen 23. septembra 1846. godine. A odmah zatim, samo 17 dana kasnije primećen je i njegov najveći satelit Triton.
Neptunovo jezgro je vrlo malo i sastoji se od stena i leda. Zatim kao sledeći sloj ide mantl ili pokrivač od amonijaka, vode i metanskog leda. Atmosferu čine vodonik, helijum i metanski gas.

On je ispod površine laž, iluzija, zavisnost, opijenost, ali isto tako iznad površine on je entuzijazam, umetnost, apstrakcija.

A po nekim standardima mene već godinama ruši sporo, veliko telo, i najverovatnije malefik... Samo što mi nikada zapravo i neće biti jasna ta podela na malefike i benefike. Neptun se na primer generalno vodi kao benefik, ali ako se ne bavim filozofijom ili muzikom, koliko može da se uplete u moj život kao benefik? A opet ako je malefik, kako to da nekom drugom donosi blagoslov? I u suštini, ako i razmišljam na ovaj način – opet plutam u vodama njegove apstraktne izmaglice.

No, dobro, da se manem filozofije i vratim matematici, kao i uvek kada ne mogu da nađem pravo rešenje. Počela sam da posmatram kroz Saturna. Vraćala sam vreme unazad i posmatrala sta koja planeta radi u kom trenutku... I, o gle čuda? Primećen si.
Ali tek kada si to sam dozvolio, tek kada si ušao u aplikacioni trigon sa mojim Merkur-Uranom iz 1. kuće. Kada si mi sam otvorio oči.

Počeo si tako što si mi iskvadrirao Merkur-Uran, ozbiljno me razbolevši. Dajući znak da počnu one škorpionske igre „ili život ili smrt“, da svaka pa i najobičnija stvar bude rizik i teška odluka. A onda... U jurnjavi sa Uranom svako bi lako zaključio da sam rodila dete tada kada je Uran ušao u svoj znak, Vodoliju, kao moju 5. kuću. Ali, čekaj, čekaj. Znam kako je Uran brz i kako se sve dešava munjevito u trenutku dodira orbisa. Što ovde nije slučaj. Uran je ugodno sedeo najmanje godinu dana u sopstvenoj kući kada se desilo to da Neptun stigne tačno na natalni Jupiter ispred same 5. kuće, da baci aplikacioni zrak kvadrature na Mesec sa jedne i na Mars sa druge strane. I da počne magija kreacije novog bića.
Savršena istina i uranska magija, ali sa neptunskim očima i sa Ascedentom u Ribama.

-I dalje? - dečije oči gledaju upitno.
-Dalje je bilo i svašta i ništa.
...Neptun je krenuo da kvadrira od Meseca do Venere, zastajući na Tački duha i Atini Paladi, kao usputnim stanicama, tek toliko da se ne prekine niz. A to je jedan devetogodišnji put, tih otprilike 11 stepeni u Škorpiji. Devet godina haosa, čuđenja, neverovatnih i nerazumljivih situacija, traganja, želje za slobodom, žudnje za samoćom, istraživanja, držanja za ivicu skoro raspadnutog splava dok Posejdon poslednji put izranja na uzburkanoj pučini. Devet godina duhovnog izgnanstva.
Devet... dugih godina.

-I šta sad? To nije srećan kraj. Znaš da sve bajke moraju da imaju srećan kraj?
-A „Devojčica sa šibicama“? Uvek se naježim kad se setim te bajke...
-Ćuti!, dečije oči se bune. –To nije bajka. Sve bajke imaju srećan kraj. Moraš to da izmisliš... kako znaš i umeš.
To mladi Neptun tvrdi potpuno ubeđeno, uranski se boreći iz svoje 5. kuće.

-Znam... sada znam kako ću da stvorim srećan kraj...
-E, odlično. Otkucaj to brzo, pa se skloni. Red je da i ja već jednom odigram svoje igrice.

Naravno, šta bi i radio Neptun kroz Uran, nego igrao igrice... No, da se vratim početku.
Pluton nisam dirala, jer Pluton ja jesam.

...I kada poslednji put moj nesigurni splav priđe vrtlogu iz kog se izvija u plavičastim maglama taj vrhovni morski bog, a horovi sirena zapevaju svoju hipnotičku pesmu da me navedu pravo na njega, u srce oluje, u razaračku snagu iluzije, ja nemam ništa drugo do snage koju mi Pluton pruža. Otvoriću svoje plutonske oči, rukom ću zaštititi svoje uransko srce i počeću da mu pevam, sve glasnije, ali i nežnije, da mu pričam, slikam, igram, sanjam... Da ga volim.
U momentu kada ga zaista zavolim, rasturiću ga, transformisati, spojiti se sa njim u konkretnu formu.
Ali... prvo da isplovim dalje, na pučinu.