Daj šta daš

Pre neki dan otvorim Blic i sasvim slučajno tamo u crnoj hronici, međ ostalim groznim vestima pročitam da su lopovi te noći iz skladišta u Kumodraškoj ukrali gomile kutija čokoladnih napolitanki tipa „Vip“ i gomile kutija čuvenoga flipsa (kojim smo se svi redom trovali godinama, a i dalje je najbolji) pod imenom „Smoki“. Ukupna šteta iznosi... Ostalo nisu dirali.
O, o, o, o, o... počnem da pevam refren iz Single ladies i zavučem se u tajnu pregradu, za koju već i vrapci na grani znaju da tu štekujem slatkiše i normalno izvučem „Vip“.
Ali pođimo redom, od antropoloških načela

Kao što svi znamo ovaj kosmos se održava na dve sile, aktivnoj i pasivnoj, muškoj i ženskoj, toploj i hladnoj, blabla i blabla (da skratim). Po istim principima u muškarcima preovlađuje yang, ili aktivna sila, a u ženama yin ili pasivna.
Te je tako normalno da kada ON stigne kući posle prebacivanja formacija slonova preko Alpa, a ka Rimu, ili pošto je završio malterisanje Kineskog zida, sedne da ruča.
Porodični ručak po antropološkim standardima izgleda ovako: glava porodice jede i jede i jede, jer je čovek gladan, a i nema šta drugo.
Ostali mrljave.

Kada se narečeni ručak završi, glava porodice se izvali u mirnom kutku pećine da bi vario to što je pojeo. Ostali se razmile po raznim štekovima u potrazi za slatkišima.

I nije to ništa kvarno, ni bezobrazno. Prosto način na koji funkcioniše realnost ovog svemira. Žene i deca su nežni i ranjivi. Žene treba da su blage, fine, mlake, mekane i salaste.

Pa koga bi mužjaci branili i od čega, pobogu, da smo sve utrenirane kao amazonke?

Te sledeći sopstveni yin princip, i neodupirući se svojoj ženskoj prirodi, stigla sam do sledećih krucijalnih zaključaka:

Što se tiče keksa – ništa.
Nekada smo voleli „Domaćicu“. Lep tanak keksić prekriven finim slojem gorkaste čokolade. Sada – njanja. Niti keksić, niti čokolada mogu da se svrstaju u išta specijalno.
„Jafa“ je bila savršena. Mekano piškotno testo, sjajni žele i opet gorkasti sloj čokolade. Sada im je uvek testo bajato, a ono ozgo bezveze.
Ima neki „Toto“ kao ful čokoladni keks, ali i to ništa.
Pa onaj „Kolo“ keks, trlababalandajojprođedan.

Čoladni medenjaci..mmmm... pod imenom „Medena srca“. Ako su sveži – savršeni su, ali to samo kada se kupuju u rinfuzi.
E sad, ima tu još jedna stvar. Takoreći zakon, takoreći ono gde se svaka konditorska fabrika tako debelo zezne da mi uopšte nije jasno kako im niko do sada nije otvorio oči.

Kupujem slatkiše zato što ih volim.
Ne volim svakojake ukuse.
Ali, ako neki zavolim, tada sa punim pravom očekujem da ostane isti.
Ne želim da se pogoršava, niti ikako želim da se poboljšava.

I sledeća, krucijalna stvar.
Ne želim da dam bogatstvo na slatkiše.
Ergo, uvek ću tražiti one koji su najeftiniji, sa najvećom gramažom i najboljim ukusom.

To je toliko očito, logično, imbecilno glupo i jasno da mi stvarno ne dopire do mozga zašto se firme ne pridržavaju istih univerzalnih (kosmičkih) pravila?

I onda se narečena „Medena srca“ spakuju u skupe kesice, digne im se cena, i usput se isplati Karleuša da ih u preskupoj, potpunoj nejasnoj, glupoj i dosadnoj reklami propagira.

I zamislite deco... niko neće da ih kupuje.
Ma šta kažeš? Ccc!


Evo mog predloga za Medena srca...




Imala je neka bosanska fabrika „Mira“, a mislim da ih još ima, neke vafle „Frondi“ (ali čoko varijanta, ne voćna, to fuj) unutra debelo punjene čokoladnim-lešnik kremom i to ok cena, a velika gramaža. Ali nije za svaki dan, i nekako je suvo. A i mogu da pojedem celo to pakovanje od četvrt kile za pet sekundi, dok čekam autobus. Pa kao računam da ništa nisam ni jela.
Na kraju, nije mi ostalo ništa drugo do da krenem u dugogodišnje istraživanje čokoladnih napolitanki, u stvari kockica.

Može se usput i dodati da tim mojim potezom konditorska industrija u Srba počinje svoj razvojni bum, te sada sve firme prave istovetne kockice, samo sa različitim načinima punjenja.
Eto koliki je moj doprinos domaćoj prehrambenoj industriji.
Molim vas (sve vas po fabrikama) nemojte me odlikovati, ne želim 3 minuta u Dnevniku 2, a posle osvrta na skupštinsko zasedanje i sejanje ozime pšenice. Želim samo i jedino da mi se zahvalite tako što ćete mi na kućnu adresu isporučiti veće količine vaših proizvoda, normalno rinfuzno i normalno u većim kutijama. Hvala lepo.

Elem, situacija na tom polju je sledeća.

Godinama je „Čokonjamb“ bio jedini najbolji, ali onda se nekako ofucao. Sloj čokolade ozgo je postao tanak, transparentan, kao domaći tenderi, a ono unutra je suvo, a nije više ni slatko.
Ako baš, baš nemam para, ondak „Medela“, to je tek bez ukusa. Ista priča kao za njambove, ali još suvlja i još bezbojnija. Što bre ljudi štedite na šećeru?
Štark još drži standardne „Čokoladne napolitanke“, ali ni to više nije kao što je nekada bilo. Jafa ima „Nugatu“. Tu je gornji sloj ok, u stvari nije ok, ali može da prođe, a ono unutra je, što bi rekao moj otac „ko da jedem suv leba“.
Imaju i neke kocke „Alea“. To kupujem kod privatnog piljara, ali džabe Marko, džabe Turci, džabe orem drum dok stignem do njega. Tu su toliko nakrljali vanile (one „prirodno identičan ukus E306 CH-OH-CH-OH...“ i ostali lanci koje nalazimo u procesu krekovanja nafte) da mi prosto pozli.
„Jafolitanke“ samo kada nema drugog izbora. Nema tu čokoladnog ukusa, tačno se oseća samo kakao, a unutra, po defoltu suvo. Džabe si Nigrutine repovao i gnjavio se, ukus je dronjav... Dronjolitanke.

One neke kockice „Yo d’oro“ (šta god da je pisac narečenim naslovom hteo time da kaže) su isto njesra drugo pakovanje. Neću voćno punjenje unutra i neću kafeno. E ima i to, ali bez čokoladnog sloja spolja. E, ma nemojte.
Probala sam i to bez spoljnog sloja i... „ko da jedem suv leba“...

Dakle, moj izbor je „Vip“. I, o, nemojte se zavaravati da je najbolji, daleko od toga da je dobar, ali nema ništa drugo. A nekako mi se čini da su i tu počeli da štede na čokoladnom spoljnom sloju. I naravno, kada budem sigurna prestaću da ga kupujem. Pa na šta ja vama ličim? Na forum u Davosu, pomoć zemljama trećeg sveta? Ma, ajte...

Daklem, Vip 1. ima mlogo ružno ime, podseća me na uzlet srpskih modnih revija, zatvorene klupske prostorije, zone za političare, zone za švalerke i u tom smislu, 2. pakovanje je njanja, mada ruku na srce i ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi otvaranja kesice – otvaraju se najlakše. Za Medelu na primer, moram da uključim i donje i gornje zube, a za Frondi koristim olovku na minice ako mi nož nije pri ruci. Ako isti Frondi otvaram na ulici, preživljavam pakao. Onaj celofan... to je strašno.
3. Ukus (to je bitno) unutra je ok. Debeo fil, malo korica, to se traži. Ali opet krljaju po pola litre hemikalija. Ako pojedem pakovanje od 250 gr organi gornjeg abdominalnog sistema počinju da igraju kazačok, a pet minuta kasnije nalazim se u stanju izmenjene svesti, što će reči da je sadržaj dopro do mozga, a preko krvotoka. Ili što bi veliki Kastaneda primetio – Ženo, sada si nagual. Jeste, učitelju, izmešao mi se i tonal i nagual i sad bih ja samo pola čaše vode i da legnem...

Verujte mi, nešto nije u redu sa hemijskim sastavom ako mogu da podnesem pakovanje od 125 gr, a ne mogu ono od 250 gr.

Imala sam ja i svojih „po ivici preživljavanja“ eksperimenata, kada sam kupovala pakovanja od pola kile. Na sreću ili nesreću, ta pakovanja u najobičnijoj kesi, a koja koštaju kao ono upola manje samo spakovano ne mogu se naći nigde van „Štarkovih“prodavnica.
(Sram vas bilo u „Štarku“ i sram ove bilo u „Maksiju“ što nema i to veliko a jeftino pakovanje.)

Ono što jeste pravi problem „Vip“ kocki je temperatura. Ako ih otvorim na ulici u zimskom periodu – nemaju nikakav ukus, kao da jedem njambove. A leti – tragedija. Onaj čokoladni sloj se toliko istopi da je to strašno. Pola ostane na kesici sa unutrašnje strane. Greota da se baci.
Onda Mili ide 20 metara ispred mene i pravi se da me ne poznaje, a ja u maniru Mister Bina ližem rasparanu kesicu i grebem noktima tvrđe ostatke.
I naravno slušam elegične poeme koje mi vetar nanosi sa Miline strane „Avaj meni, zašto mi Slavica nije majka, nego ti luda, avaj, avaj meni...“.

I dobro, neko bi do sada vispreno primetio a zašto ne kupujem klot čokoladu? Eh, zašto... Probala sam i tu sve što se na tržištu nudi, ali sve u svemu njanja.
Imala sam 3 godine kada sam za rođendan dobila belu čokoladu. I ja kao ništa, spustim je na gomilicu čokolada koje su mi dragi gosti doneli uz igračke. No, ne lezi vraže, svi se iskupe da vide i to čudo. Nateraju me da je odmah otvorim i da kao pokažem svoje ushićenje.
Otvorim ja onaj srebrni celofan i stanem. Mislila sam da je pokvarena, a ono tetka iza mojih leđa „Jao, divna bela čokolada“. Ajde, da ne ispadnem seljančura uzmem kockicu i razočaram se do kraja svog života.
Nekih 25 godina kasnije moja drugarica donese Mili belu čokoladu i ja, ajde da ne ispadne da utičem na dete samo oćutim prateći reakciju. Reakcija – ista. Fuj, bljak, nikada – bela čokolada.
Dakle, bela čokolada je najgluplja i najbezukusnija prevara, a što se tiče crne – važi pravilo dvojno.
Mlečna čokolada je za decu, gorka za ljubavnike... Samo da se zna.

Pri čemu ovo pravilo isključuje one varijante aero čokolada, gde se tabla gistro puni mehurićima, pa onda imaš osećaj da jedeš ništa, thin air.
Ima čokolada, nije da ih nema, ali moj favoit već decenijama je Toblerone i to što veća to bolje. Na Milke se nešto ne ložim, mada ruku na srce, nisam ih nikad ni odbila. Nestle mi nekako nisu legle, a domaće su sasvim ok, pogotovo Menaž.

Pre par meseci, Mili i ja, u prijateljskoj, nesvrstanoj šetnji gradom sasvim slučajno, tražeći piratske diskove, stigosmo i do kapija jednog tržnog centra u srcu grada. I ajd kad smo tu da i uđemo. Ona me pogleda da li sam normalna, jer zna dete da mene ta garderoba ič ne interesuje, ali ja samo odmahnuh glavom, kao nije mi do garderobe, već tražim adekvatan lanac od belog zlata.
Da sam joj u tom momentu rekla da tražim uranijumsko punjenje za rakete shvatilo bi dete, naviklo se, ali ovo joj bi šok.
Tek sve u svemu, u momentu vekovne ekonomske krize ja šetam po zlatarama i odmahujem glavom na ponuđene mi modele i onda se spasonosno setim da baš tu ima i radnja koja prodaje belgijsku čokoladu. Samo što ne znam gde je tačno.
Bez frke, sad će majka da te nauči orjentisanje u divljini i tržnom centru, mahnem joj ja i odem do plana otštampanog kraj lifta. Ok, to je u onom pravcu, znači samo idemo ovamo, ovamo, pa skrenemo tamo... I opet se nađosmo kraj lifta.
Kada smo treći put pogodile lift pukao mi je film, počela sam da bunarim po rancu tražeći kompas, no na sreću pravilo „pitaj seljaka“ urodilo je plodom. Nekako nađosmo radnjicu.
E, to kilo belgijske čokolade košta 3 600 rahmetli dinara (makar je toliko koštalo), što je strašno s obzirom da standardno kilo košta oko 700-1000.
Šta da kažem, kada sam na kraju uzela od svega, osim onog sa kafom i alkoholom. Do Kofi drima smo smazale sve, a onda da se osnažimo tople čokolade, čokoladni sladoled i čokoladni (pa koji drugi?) mafin.
Mafin njanja. Bio bi idealan da ga presečem a ono da iscuri gusti, masni fil, koji ću ja na kraju, na blam sopstvenog deteta, polizati sa tanjira. Ali, džabe, ništa specijalno, testo i u njemu komadići. Nema senzacije, nema fascinacije.
Uveče normalno nisam mogla da jedem ništa drugo do dve štangle Menaž. A sutra sam ceo dan pila samo čaj zbog intenzivnog osećaja da mi se slezina pakuje i odlazi u sunčane i zdravije krajeve.

Ali, kako da se oduprem svojoj ženskoj prirodi? Kako da ne budem mekana i salasta?
Mislim, valjda se sve ovo prosto podrazumeva?




Objavio yzse u 11. februar 2009 15:29:16 | 7 komentara

Priznajem sebi da sam ovo procitao samo zato sto sam se smejao, inace, ja, yang, ne trosim ove proizvode, iako su mi naoko poznati medju nepcem i med' grlom. :)))
Blesavuso!
Objavio Omu u 11. februar 2009 18:15:38

Iako nisam neki preterani ljubitelj slatkisa, volim sve da probam. Da nije tako, sad ne bih znala o cemu pricas.:)))
Elem, sve si u pravu. Tvom spisku bih dodala i Bajadere. Ima toga jos ali i ovo je dosta.:)))
Pored te prodavnice sa "jeftinim" slatkisima (o kojoj si pisala), ima jos jedna na Bulevaru. Tu su cene... Kad ti pakuju, ponudis im svoje usi da od njih naprave masnu. Toliko su skupi. Da bar vredi...
Objavio Lanna u 11. februar 2009 19:24:30

oho...napkon neko sa kim mogu bar a bar na ovu temu :))...a ujedno i da nadjem "rame za plakanje" jer ponuda keksica i chokolade je zabrinjavajuca :(
slazem se u 99% gore navedenih konstatacija...shto se keksica tiche tu zaista nemam resenje, pokushala vishe puta raznorazne stvari i na kraju iz chistog ochaja ( a neshto se mora jesti) doshla sam do onih tankih kao pti ber a odozgo tanak sloj chokolade( ima neki dechak "ugraviran" na toj chokoladi), nisam im zapamtila ime, znam da ih prepoznam,ali toliko o tome koliko su me impresionirali kad im ni ime nisam zapamtila (javicu ti). chokolade...milka ali samo - noisete, najlepshe zelje - ali samo one maleshne (ne pitaj me zashto ne i velike, ne znam da objasnim), u poslednje vreme smajlis - domaci - ali samo oni klasichni, a u mojoj torbi uvek postoji mala rezerva shtanglice kesten chokoladica...
o mom susretu sa belgijskom radnjom, "udaranje po ushima" u istoj ali i ljubavi na prvi pogled sa njihovim chokoladama...u postu, uskoro. vec dugo sam razmishljala da o tome moram da pishem, i eto sad si me podstakla...
inache, chitajuci,bash sam se slatko sa puno slasti smejala :)))
Objavio spejsi u 11. februar 2009 22:15:38

Slušaj Omu, kada budem pisala o cvik canglama i okastim dvanesticama verujem da ćeš razumeti, a do tada ćuti... i uživaj :)
Uostalom, ne možete da mrdnete bez žena, a ovamo se stalno nešto bunite... :)

Nego...

Lana i Spejsi... sestre slatke!

Jeste, fali mi i o Ledenim kockama, pa te varijante pti ber keksa sa čokoladom, pa detaljna analiza svih varijanti praznog pti ber tipa keksa. Ih, o kremićima ima da se piše i piše... Pa onda, tačno jedno pet varijanti postova o tim kvalitetnijim praline čoko bombonama. U stilu da li je bolja mlečna čokolada sa lešnik kremom i višnjama ili to isto samo gorka. A onda bademi i strugana kora pomoranže u varijanti sa gorkom čokoladom.
Smajliji sa lešnik kremom... tako je počela jedna moja lična priča i zato nisam ni smela detaljnije o tome. Ali...

Pišite drage moje, dajte da konačno čitamo ono što nam život znači :)

I Spejsi, ne znam da li znaš, ali Lani sam se skoro pridružila u duetskom pevanju. Taj duet je za par sati prerastao u mega hor svih blogerki. A pevale smo "Debelu devojku", normalna stvar.
Ajte sad malo i da igramo. Stiže proleće, valja se dovesti u formu. :)
Objavio yzse u 12. februar 2009 14:20:34

Moje zene nisu bas tolike da ne mogu da mrdnem od njih... ili ih bar nema toliko mnogo, u isto vreme na istom mestu :p
A ti se ne buni, vidis da ti pribavljam publiku! ;)
Objavio Omu u 12. februar 2009 15:02:42

Čuvaj te svoje žene... Šta bi ti bez njih? ... :)
Objavio yzse u 12. februar 2009 16:46:41

bolje jedi manje slatkog nego sto okrivljujes sve kako trpaju puno kemije. i hej, predji granicu...tamo ima mnogo boljih slatkisa...a u svojoj antropoloskoj osnovi si pobrkala neke loncice...
Objavio Anoniman (Neregistrovan) u 7. mart 2009 15:48:39