I znaš šta je to?, pita me dok mi mota zavoje oko ruku.
Valjda znam... One sitne kokoške sa Jave, petlići cverglančići.
Posle mi je sparingovao.
...A to je bilo tako dobro.
Objavio yzse u 30. mart 2009 15:54:10 | 3 komentara
eeee, dirty bits! to nisam cuo eonima!
Objavio vrabac u 31. mart 2009 11:37:26
hocu reci bEAts :)
Objavio vrabac u 31. mart 2009 11:39:09
eeee :)
Objavio yzse u 31. mart 2009 16:48:56
Monday, March 30, 2009
Monday, March 23, 2009
De Triplici Ordinari Exiliris et Lapidis Theoria
Mhm...
E nije nego.
Tako se knjige neće pisati. Bar ne mojim guščijim perom.
Da li si spreman Petre Egidije?
Da li si stvarno spreman?
Nisi želeo racionalan tekst, nisi želeo suvu suštinu, nisam ni ja. Uostalom, znaš kako kažu – zlo je racionalno. Tu igru nećemo da igramo.
Svašta se dešavalo, razbio me taj drugi kvadrant, neela raja yoga, Mars baci snagu Jupiteru i onda sve ode pravo u ..., da ti ne objašnjavam.
Uspela sam konačno da se isplačem. U stvari, plakala sam danima i danima, i tiho i glasno, i da me niko ne vidi, jer on baci snagu Jupiteru i sve ode u …
A onda sam stala.
Zaustavio me je zvuk. Pogledala sam ka prozoru i videla ih kako proleću ka istoku. Otrčala do ivice i tamo i ispod i iznad svih spratova videla sam formacije Elohima kako se združuju i spremaju za pokret. Zevsa mu, Egidije, pa gde si sada?
U ovoj tvrđavi, u glavnom zamku, mi smo samo čistači, đubretari, jutarnji skupljači nokšira. I sobe su nam na vrhu istočne kule – tvoja i na vrhu zapadne - moja, tamo gde duva i uvek je ledeno, i gde nema ničeg osim snova.
U tom nadvojvodinom klosteru ja upravo sedam za sto i pokušavam da sračunam konačne i tačne pozicije Meseca. Jer, šimšira mu, opet Egidije, lepo sam ih našla, svaki mesečni semisekstil, a onda dobih zvanične koordinate i plus obaveštenje da je pun Mesec na Regulusu. Pa pobogu, kome da verujem? Neću valjda sebi?
I da vidiš čuda, izgleda da su oni pogrešili. Proveravala sam u Astrologu, Zetu i Solar Fire-u, jurila podatke po pacifičkom vremenu, maltene da sam se popela na Habl da proverim da li su svi zavrtnji namešteni kako treba.
Ja sam imala tačne podatke, oni nisu. Mesec je bio dan ranije na Regulusu, a ne taj dan. Dvanaest stepeni greške, malo li je? Ajd gađaj nešto raketom sa 12 stepeni greške?
I opet sam stala, jer Mars... Ali nema veze, ionako je sve samo bio san. Znala sam od početka da jednom moram da se probudim, brzo obučem dok cvokoćem od hladnoće i odjurim na posao skupljanja nokšira.
I dok se saplićem na stepenicama opet te tražim. I opet te vidim na vrhu tvoje kule dok virim kroz prozor. Ponovo si se zavukao u opservatoriju i mogu da garantujem da nisi nivelisao limbove. O končaničnoj paralaksi pojma nemaš, a hoćeš da vidiš sve. Glupi Ovnu, dovikujem ti odozdo. Brljiva Vago, odgovaraš mi kao da si ti tu stariji. Gubiš vreme, blesavi Meseče u Ribama, mašem ti da siđeš odatle i kreneš sa mnom. Neotesani Meseče u Škorpiji, ne deri se plutonska seljančuro, celo utvrđenje nas sluša, smeješ mi se Egidije, ali nema veze, ja znam gde čeka odgovor.
Ti gledaš gore, jer tebi se tako crta, a ja moram da siđem dole, pravo ka...
I trčim stotine spratova ispod, tamo gde nadvojvoda drži zmajeve i jeretike u zabačenim ćelijama, zaobilazim kuhinje i ostave, i jedva se probijam do kovačnice.
Da li si spreman Petre Egidije, sada kada se sprema rat?
Na čijoj si strani prijatelju?
Venera se vraća unazad i radi kao inicijalno punjenje za glavnu stvar. I to baš kod tebe prijatelju, inferiorna konjunkcija i pomračenje. Pokupiće Marsa usput dok joj Uran bude glavna meta, i vratiće ga, daće mu snagu. Zveknuće tačno sve nas potrpane po sazvežđima Ovna, Bika, Vage i Škorpije… Spremaš li se, čoveče, za ratove zvezda?
I dok otvaram teška vrata, nemam vremena da se naviknem na talas vrućine, nemam kada da smirim srce zbog nagle promene, on me već grabi za ruku i vuče ka nakovnju. Gledaj, mumla dubokim glasom, gledaj pažljivo, a izgleda da je i ljut što me je toliko čekao.
I gledam, stvarno gledam.
Dok on kuje slojeve ja moram da pazim, svaki spoj, svaki krvavi spoj moram da provučem kroz sopstveni um, da ga memorišem, da postane moja suština.
Ali, ja sam samo sluga u zapadnoj kuli, pokušavam da mu objasnim da je napravio grešku. A on me ošine pogledom i pripreti ogromnom rukom. Rekao sam ti da gledaš, glas mu je leden.
I ja gledam.
Svaki spoj, svaki udarac postaje deo mojih moždanih krivina i to boli. Tako gadno i užasno boli, i mislim da će mi mozak eksplodirati od bola, ali gledam. Gledam dok mi suze klize niz obraze od muke, dok me bol razbija i sastavlja. Gledam, jer ga se plašim.
I vidim karavane, vidim mletačke trgovce, njihove prevare i zlatnike, vidim kako tovar vuc čelika stiže u luku. Tovar vredan svoje težine u zlatu. I vidim kako je sastavljen, koliko puta je ubačen ugljenik u retortu, koliko puta je prečišćen, koliko puta je krv čoveka koji ga je mešao ušla u kombinaciju, ugradila se u rešetku, sastavila sa njim. I vidim ljude koji su pijucima odvajali žilu iz stene i oslepljenog konja koji je vukao tovar do glavnog hodnika i čekrke i još ruku. Vidim i pomeranje ploča i izliv magme, utiskivanje žice. I kako se pomera centar i kako radi kao magnet. I kako energija…
I padam, udaram glavom o kameni pod. Tanak mlaz krvi iz nosa i čujem kako kaplje.
Kap po kap.
On se samo sagne u prolazu i tiho mi kaže da je mač sada moj i da ga uzmem kada se ohladi.
I odlazi.
Petre Egidije, znaš da sam samo jedna glupa brljiva žena. Sanjala sam san dok je Mars bacao snagu Jupiteru. I kao svaka glupa i brljiva pokušala sam da izbegnem, da se pravim kao da ne postoji, da ubeđujem samu sebe da ako mi se sprema nešto loše, onda to i ne želim da doživim. Da je to bolje nego da me boli.
Ali ne možeš tako. Jer, Mars…
U toj zapadnoj kuli ja više ne sanjam.
Polako, da me niko ne vidi silazim u dvorište. Zaobilazim jato guski, kojih se ionako panično plašim i odlazim ka štalama. I nisu mi bitni ti savršeni konji, niti nadvojvodini elitni grifoni, a ni onaj skoro providni jednorog što ga čuvaju kao da je od dragog kamenja.
Ja idem skroz tamo u kraj, u mrak. Tamo gde niko ne sme ni da priviri. Nešto me vuče i nešto me tera. I to što niko ne želi, ja ću da uzmem. To što niko neće – neka bude moje.
Ne idi tamo, dovikne mi jedan od momaka. Nema tamo ništa za tebe. Samo neko nadvojvodino čudovište. Ionako ničemu ne služi, jedino što može je da izgrize rešetke. Hoćeš da te pojede?
Ma, neka me pojede, neka pojede prazninu u meni, ionako više ne sanjam, mislim dok prilazim polako.
I tu je. Savršen, sasvim miran. Otvori oči, okrene glavu, pa me ponovo pogleda.
I onda radim sasvim suludu stvar, pružam mu ruku. I očekujem da je odgrize, ali on ne reaguje.
Belo sivo krzno, mekano na dodir. I znam da su ga dopremili samo zato što si im ti rekao da je to kraljevski astrolog video u direkcijama. Kako lažeš Egidije, kako ti perfektno, da ne trepneš, umeš da slažeš. Sve vreme si znao da ću baš ja… Ionako nije ni važno, sada kada ga vučem za uši i gnjavim po vratu.
A štalski momak gleda i čeka onaj momenat kada ću biti pojedena u trenu.
I doći će dani, a ja ću polako, sasvim polako da ga hranim, šetam, volim. I doći će dani kada ćemo izlaziti da slobodno istražujemo okolne livade i da ga gledam kako juri divljač i kako mi se opet vraća.
I nije stvar u njemu, već u meni. I dok budem vežbala satima tamo na brvnima, na konopcima, na poligonima, on će u stvari kontrolisati moje pokrete. Mi moramo da delujemo usklađeno.
I baš on biće moja zaštita i oružje u danima koji slede.
I tih devet noći u oktobru radićemo kao jedno, bićemo jedno.
…Tamo u zapadnoj kuli ja skupljam pregršti snova, gulim ih sa zidova, ribam sa poda. Izbacujem ih kroz prozor i neka se dobro čuva onaj što prolazi ispod kada mu na glavu tresnu svi moji promašaji.
To je samo vrh zapadne kule, spaljeni put, nema tu ničeg osim praznine.
I onda u toj praznini tražim pravu strukturu. I istina sada može da zasija, samo kada je mirno, tiho i prazno.
Konjunkcija Venere i Marsa se dešava na tački Omega. Tvoja sreća Egidije sada počinje. Moja…
I znam, i piše i čitam, ali ne verujem. Treba da… i da uzmem.
U jednoj stvarnosti ja se spremam da se vratim, u drugoj - tražim onaj deo sebe izgubljen tamo negde u kvantnom preplitanju. I taj deo mene zna, upravo oseća kako mi je. Na periferiji nekog svemira duplikat mene razume. I tom delu mene je isto.
U nekoj sasvim trećoj stvarnosti ja... Ali to je tamo negde u onim najmanjim verovatnoćama. Zanemarljivim.
Ali, ima li kraja, sigurno se pitaš dok me sa istočne kule gledaš kako jurim nizbrdo, preskačući po tri stepenika, saplićući se, kotrljajući ka nečem dole. Možda nema snova, ali šta je sa sećanjima, to meni sada prolazi kroz glavu.
I nije čak ni u podrumu, to je dole, ali na potpuno nebitnom mestu. Jedna zavučena sobica gde sunce baca zrake ukoso. Muškarac stavlja malu ploču na gramofon i okreće se dok dete pruža ruke ka njemu. I on uzima dete u naručje, podiže ga i počinje da igra.
Jedna glupa tralala pesmica o ptici koja preleće planine i leti ka Suncu. O tome da slobodu niko ne može da ti oduzme. Nešto što ću vaditi sa moždanih periferija u svakom teškom trenutku.
Una paloma blanca, pevamo zajedno dok me vrti po sobi, po zlatnim zracima...
A onda se iskradam i produžavam niz hodnik do bolničkog dela.
Rekao mi je tek tako, kao da je to nešto sasvim obično. Samo - odem na planinu i donesem ti koprive.
I dok gledam kako ostalim trudnicama ubrizgavaju gvožđe, mirna sam, sa osmehom. Jedino sam ja dobila ogromni buket čiste energije. Onaj koji će detetu u meni dati gradivne elemente, obojiti mu oči u srebrno, obojiti mu misli u zlatno.
Ponekad i nije loše pogledati u tom pravcu, na niže. Ima dragocenih sećanja, dragocenih ljudi.
Ali, u svakoj stvarnosti ja moram da siđem dole, skroz dole. Nije bitno da li je u pitanju dvorište, podrum, detinjstvo, materica, nukleus ćelije. Moja promena dešava se u srži.
Jer on mi sada daje da bi mi uzeo, da bi mi opet dao.Da me nauči da nikad i ništa nije moje.
Imum coeli, donje nebo.
Tvoja promena je na putu. Ali te priče ćeš pričati sam.
Dovoljno je što sam ti pokazala kako radi klaster u drugom kvadrantu i šta čitam na IC-u.
A nebrojeno je stvarnosti, mladi brate. Nebrojeno je svetova.
I svaki se sprema.
I bezveze... kažem ti razbio me drugi kvadrant jer... I kukala sam kao svaka prava i velika ćurka. A onda je došlo vreme da mi se podbule oči vrate u normalu, da se umijem i da vežem traku oko čela.
Onu belu sa crvenim suncem i zracima.
Pa, na čijoj si strani ovnu nijedan?
Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice.
Vreme je sad.
Od tvog rođendana do mog, tačno kada Sunce pređe pola puta od tebe ka meni desiće se kardinalni krst. Spreman Egidije, dok se zarušavaju svetovi?
Hoćemo li ostati kao Jahin i Boaz?
Jer, nećemo svi umreti, ali ćemo se svi preobraziti, sećaš li se toga?
Još samo malo, “na uglu svetova zla” oni se dogledaju i još samo sasvim, sasvim malo…
Oseti kako će se kora raspuknuti pod našim nogama. Bazalt se topi. Vidi kako se Pangea cepa na Gondvanu i Lauraziju.
Ti ostaješ na istočnoj strani, a pukotina se proširuje.
Promeniće se magnetna inklinacija, nećeš mi verovati, a gledaćeš sam.
Oseti tačku na kojoj ti stojiš, pa onda pogledaj preko puta ka meni.
Samo ćemo se gledati dok se cepamo po pola, po atomima, veruj mi.
I neka se zbriše sve staro.
Tada u zoru dok se eskadrila sprema za poletanje.
Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice. To pamti.
I ne zatiči se na brodovima.
Saturn je na mojoj strani. Uran na tvojoj. Tada, baš tada, bićemo spremni za promenu.
I dato nam je četrdeset dana.
2006, 1010, 2012, 2021.
So90Sa90Pl90Ur, taj momenat smo čekali. I konačno je vreme.
Odbrojavanje počinje sada.
Da si mi živ i zdrav, i u očekivanju ljubavi. Tvoja sreća upravo počinje.
I kada je vidiš sa vrha istočne kule prepoznaj je, dočekaj je sa osmehom.
Tamo u formaciji Elohima, sa njima ona putuje...
Srećan ti rođendan
Želim ti da ti ništa ne želim... Neka te On vodi, samo to, ogromno to
Objavio yzse u 23. mart 2009 15:46:29 | 6 komentara
Prevedi mi naslov članka na latinskom - SMESTA!!! Hoćeš li? I nadam se da si priču preuzeo iz 'Skarleta i Kristine', pošto si prošle godine bio u bioskopu. Koja ti se antička ličnost tamo svidela? Reci mi odgovor - SMESTA!!!
I za "Belo koplje":
Režiser
NJEGOSLAV FLANJAK
Scenario
MILUTIN KLISURIĆ
MIRKO ĆIRIĆ - 'ĆOSA'
ZLATOSAV MILANOV
Glasovi
MARKO ŽIVIĆ (Pankracije Belokopljanski)
BRANIMIR BRSTINA (Konj Nevis)
BORO STJEPANOVIĆ (Pino)
VOJIN ĆETKOVIĆ (Trevor Peti)
NEBOJŠA GLOGOVAC (Predsednik Lože Porodice Mirnih)
DAMJAN KECOJEVIĆ (Gantom)
SUZANA LUKIĆ (Princeza Karita)
BRANKO VIDAKOVIĆ (Veštac Mardžori)
... I drugi glumci iz vojvođanskih pozorišta, i užičkog, naravno (Nenad Jovanović, na primer).
Muzika
NEMANJA MOSUROVIĆ
Produkcija
BS GROUP
2009.
Premijera filma je u aprilu ove godine. Upućujem te na sajt - vuk91.mojblog.rs - zapiši ga i ostavićeš mi komentare na moje nove članke. Razumeli smo se?
Onda dobro, pozdravlja te puno tvoj
VUK
Objavio Vuk91 u 23. mart 2009 23:29:41
volela bih da najveci deo teksta nisam razumela, slutim da jesam...
preosetljiv je moj MO u biku, preosetljiva sam na MO u ribama, a tek na energije Marsa i Jupitera...
Mars...
nadam se da te dobre srece prate...
Objavio bamby (Neregistrovan) u 24. mart 2009 0:35:54
Vuče,
"moj Vuk" je momak koji kad god pročita neku moju priču vezuje kablove, cepa gitaru i posle sve to destiliše kroz Reason i Forge. A onda mi fajl pošalje kao poklon... I to zvuči predivno.
A ti prijatelju spamuješ. Samo te gledam i pitam se dokle :)
Neću da ti prevedem naslov (iako je vrlo bitan), nauči nešto i sam.
U bioskopima gledam samo crtaće, a poslednja pozorišna predstava na kojoj sam bila (ne "bio", ni to nisi proverio, pa kakav ti je to viral marketing?) je vaistinu imala neku radnju, ali ja sam spavala naslonjena na... Davno je to bilo.
Volim Aristofana, kako se sprda sa Sokratovim likom i delom. I posle toga Sokrata poštujem samo još malo više.
Omu,
Nadam se da ćeš videti ovo. Stvarno izvini, ali u tom trenutku nisam mogla da ti odgovorim na pitanje. Ne, neće biti smaka sveta, ako se to pitaš. Menjaju se energije, pa kako ih ko oseti. A vreme jeste dragoceno... I kada to znaš onda imaš i sve potrebne odgovore. Ali zašto uopšte ja tebi to treba da kažem?
Nema pelzen gegen leben... bre :)
B,
:))))) ..."na vetru miris lavande pomešan sa zlatom"
2006 strašna, udarna godina, baš kad smo se srele.
"Od nebrojeno mogućnosti da se ubije čovek, reci zbogom i nek te proguta noć..." i tačno smo to i uradili, svi mi sa "naše" katedre za primenjenu matematiku ;)
Baš sam juče, dok čistim particije na kompu, pronašla jednu pesmicu koja mi je tada stigla u mejlu. Slatka "dižem ti ego" rimovana pesmica koja se završava sa "al' to si i sama znala". Počela sam da se smejem, jer sam u međuvremenu izgleda i zaboravila. I setila se i tebe i njih dvojice i svega, svih ostalih... I ti se pojavljuješ :)
I ne brini se, znaš i sama da uvek igram kraljičin gambit, omiljeni mi potez :)
A imam i neispunjenu želju. Volela bih da ponovo čitam to što ti umeš da napišeš. Tvoja "snaga, snaga i moć..." ;)
Objavio yzse u 24. mart 2009 14:40:58
Od kamenja drag mi je lapis lazuli, zbog boje kojom mozes pisati. Ostala alhemija reci mi je dostupna tek kroz koju kap kondenzata koju se usudim da propustim preko nepca. Ionako je ovo neka vasa prica.
Nisam imao na umu smak sveta (vec ti :p), nego sam samo hteo da se poigram recima i vremenom, jer tebe bas briga ako sad zvekne kometa, a mozda neko nije jos stigao da zabrlja (ironicno pitanje, naravno, ko bi pa hteo da sebe zakopa u pesak), ali nasavsi se pred manjkom vremena, pozeli da ga ima napretek, pa makar ga spucao na gluposti.
http://omu.mojblog.rs/p-odbrojavanje/79176.html
Objavio Omu u 25. mart 2009 1:48:58
Videla... :)
Objavio yzse u 25. mart 2009 16:21:36
Fino. ;)
Objavio Bystander/musicmaster (Neregistrovan) u 27. mart 2009 19:51:13
E nije nego.
Tako se knjige neće pisati. Bar ne mojim guščijim perom.
Da li si spreman Petre Egidije?
Da li si stvarno spreman?
Nisi želeo racionalan tekst, nisi želeo suvu suštinu, nisam ni ja. Uostalom, znaš kako kažu – zlo je racionalno. Tu igru nećemo da igramo.
Svašta se dešavalo, razbio me taj drugi kvadrant, neela raja yoga, Mars baci snagu Jupiteru i onda sve ode pravo u ..., da ti ne objašnjavam.
Uspela sam konačno da se isplačem. U stvari, plakala sam danima i danima, i tiho i glasno, i da me niko ne vidi, jer on baci snagu Jupiteru i sve ode u …
A onda sam stala.
Zaustavio me je zvuk. Pogledala sam ka prozoru i videla ih kako proleću ka istoku. Otrčala do ivice i tamo i ispod i iznad svih spratova videla sam formacije Elohima kako se združuju i spremaju za pokret. Zevsa mu, Egidije, pa gde si sada?
U ovoj tvrđavi, u glavnom zamku, mi smo samo čistači, đubretari, jutarnji skupljači nokšira. I sobe su nam na vrhu istočne kule – tvoja i na vrhu zapadne - moja, tamo gde duva i uvek je ledeno, i gde nema ničeg osim snova.
U tom nadvojvodinom klosteru ja upravo sedam za sto i pokušavam da sračunam konačne i tačne pozicije Meseca. Jer, šimšira mu, opet Egidije, lepo sam ih našla, svaki mesečni semisekstil, a onda dobih zvanične koordinate i plus obaveštenje da je pun Mesec na Regulusu. Pa pobogu, kome da verujem? Neću valjda sebi?
I da vidiš čuda, izgleda da su oni pogrešili. Proveravala sam u Astrologu, Zetu i Solar Fire-u, jurila podatke po pacifičkom vremenu, maltene da sam se popela na Habl da proverim da li su svi zavrtnji namešteni kako treba.
Ja sam imala tačne podatke, oni nisu. Mesec je bio dan ranije na Regulusu, a ne taj dan. Dvanaest stepeni greške, malo li je? Ajd gađaj nešto raketom sa 12 stepeni greške?
I opet sam stala, jer Mars... Ali nema veze, ionako je sve samo bio san. Znala sam od početka da jednom moram da se probudim, brzo obučem dok cvokoćem od hladnoće i odjurim na posao skupljanja nokšira.
I dok se saplićem na stepenicama opet te tražim. I opet te vidim na vrhu tvoje kule dok virim kroz prozor. Ponovo si se zavukao u opservatoriju i mogu da garantujem da nisi nivelisao limbove. O končaničnoj paralaksi pojma nemaš, a hoćeš da vidiš sve. Glupi Ovnu, dovikujem ti odozdo. Brljiva Vago, odgovaraš mi kao da si ti tu stariji. Gubiš vreme, blesavi Meseče u Ribama, mašem ti da siđeš odatle i kreneš sa mnom. Neotesani Meseče u Škorpiji, ne deri se plutonska seljančuro, celo utvrđenje nas sluša, smeješ mi se Egidije, ali nema veze, ja znam gde čeka odgovor.
Ti gledaš gore, jer tebi se tako crta, a ja moram da siđem dole, pravo ka...
I trčim stotine spratova ispod, tamo gde nadvojvoda drži zmajeve i jeretike u zabačenim ćelijama, zaobilazim kuhinje i ostave, i jedva se probijam do kovačnice.
Da li si spreman Petre Egidije, sada kada se sprema rat?
Na čijoj si strani prijatelju?
Venera se vraća unazad i radi kao inicijalno punjenje za glavnu stvar. I to baš kod tebe prijatelju, inferiorna konjunkcija i pomračenje. Pokupiće Marsa usput dok joj Uran bude glavna meta, i vratiće ga, daće mu snagu. Zveknuće tačno sve nas potrpane po sazvežđima Ovna, Bika, Vage i Škorpije… Spremaš li se, čoveče, za ratove zvezda?
I dok otvaram teška vrata, nemam vremena da se naviknem na talas vrućine, nemam kada da smirim srce zbog nagle promene, on me već grabi za ruku i vuče ka nakovnju. Gledaj, mumla dubokim glasom, gledaj pažljivo, a izgleda da je i ljut što me je toliko čekao.
I gledam, stvarno gledam.
Dok on kuje slojeve ja moram da pazim, svaki spoj, svaki krvavi spoj moram da provučem kroz sopstveni um, da ga memorišem, da postane moja suština.
Ali, ja sam samo sluga u zapadnoj kuli, pokušavam da mu objasnim da je napravio grešku. A on me ošine pogledom i pripreti ogromnom rukom. Rekao sam ti da gledaš, glas mu je leden.
I ja gledam.
Svaki spoj, svaki udarac postaje deo mojih moždanih krivina i to boli. Tako gadno i užasno boli, i mislim da će mi mozak eksplodirati od bola, ali gledam. Gledam dok mi suze klize niz obraze od muke, dok me bol razbija i sastavlja. Gledam, jer ga se plašim.
I vidim karavane, vidim mletačke trgovce, njihove prevare i zlatnike, vidim kako tovar vuc čelika stiže u luku. Tovar vredan svoje težine u zlatu. I vidim kako je sastavljen, koliko puta je ubačen ugljenik u retortu, koliko puta je prečišćen, koliko puta je krv čoveka koji ga je mešao ušla u kombinaciju, ugradila se u rešetku, sastavila sa njim. I vidim ljude koji su pijucima odvajali žilu iz stene i oslepljenog konja koji je vukao tovar do glavnog hodnika i čekrke i još ruku. Vidim i pomeranje ploča i izliv magme, utiskivanje žice. I kako se pomera centar i kako radi kao magnet. I kako energija…
I padam, udaram glavom o kameni pod. Tanak mlaz krvi iz nosa i čujem kako kaplje.
Kap po kap.
On se samo sagne u prolazu i tiho mi kaže da je mač sada moj i da ga uzmem kada se ohladi.
I odlazi.
Petre Egidije, znaš da sam samo jedna glupa brljiva žena. Sanjala sam san dok je Mars bacao snagu Jupiteru. I kao svaka glupa i brljiva pokušala sam da izbegnem, da se pravim kao da ne postoji, da ubeđujem samu sebe da ako mi se sprema nešto loše, onda to i ne želim da doživim. Da je to bolje nego da me boli.
Ali ne možeš tako. Jer, Mars…
U toj zapadnoj kuli ja više ne sanjam.
Polako, da me niko ne vidi silazim u dvorište. Zaobilazim jato guski, kojih se ionako panično plašim i odlazim ka štalama. I nisu mi bitni ti savršeni konji, niti nadvojvodini elitni grifoni, a ni onaj skoro providni jednorog što ga čuvaju kao da je od dragog kamenja.
Ja idem skroz tamo u kraj, u mrak. Tamo gde niko ne sme ni da priviri. Nešto me vuče i nešto me tera. I to što niko ne želi, ja ću da uzmem. To što niko neće – neka bude moje.
Ne idi tamo, dovikne mi jedan od momaka. Nema tamo ništa za tebe. Samo neko nadvojvodino čudovište. Ionako ničemu ne služi, jedino što može je da izgrize rešetke. Hoćeš da te pojede?
Ma, neka me pojede, neka pojede prazninu u meni, ionako više ne sanjam, mislim dok prilazim polako.
I tu je. Savršen, sasvim miran. Otvori oči, okrene glavu, pa me ponovo pogleda.
I onda radim sasvim suludu stvar, pružam mu ruku. I očekujem da je odgrize, ali on ne reaguje.
Belo sivo krzno, mekano na dodir. I znam da su ga dopremili samo zato što si im ti rekao da je to kraljevski astrolog video u direkcijama. Kako lažeš Egidije, kako ti perfektno, da ne trepneš, umeš da slažeš. Sve vreme si znao da ću baš ja… Ionako nije ni važno, sada kada ga vučem za uši i gnjavim po vratu.
A štalski momak gleda i čeka onaj momenat kada ću biti pojedena u trenu.
I doći će dani, a ja ću polako, sasvim polako da ga hranim, šetam, volim. I doći će dani kada ćemo izlaziti da slobodno istražujemo okolne livade i da ga gledam kako juri divljač i kako mi se opet vraća.
I nije stvar u njemu, već u meni. I dok budem vežbala satima tamo na brvnima, na konopcima, na poligonima, on će u stvari kontrolisati moje pokrete. Mi moramo da delujemo usklađeno.
I baš on biće moja zaštita i oružje u danima koji slede.
I tih devet noći u oktobru radićemo kao jedno, bićemo jedno.
…Tamo u zapadnoj kuli ja skupljam pregršti snova, gulim ih sa zidova, ribam sa poda. Izbacujem ih kroz prozor i neka se dobro čuva onaj što prolazi ispod kada mu na glavu tresnu svi moji promašaji.
To je samo vrh zapadne kule, spaljeni put, nema tu ničeg osim praznine.
I onda u toj praznini tražim pravu strukturu. I istina sada može da zasija, samo kada je mirno, tiho i prazno.
Konjunkcija Venere i Marsa se dešava na tački Omega. Tvoja sreća Egidije sada počinje. Moja…
I znam, i piše i čitam, ali ne verujem. Treba da… i da uzmem.
U jednoj stvarnosti ja se spremam da se vratim, u drugoj - tražim onaj deo sebe izgubljen tamo negde u kvantnom preplitanju. I taj deo mene zna, upravo oseća kako mi je. Na periferiji nekog svemira duplikat mene razume. I tom delu mene je isto.
U nekoj sasvim trećoj stvarnosti ja... Ali to je tamo negde u onim najmanjim verovatnoćama. Zanemarljivim.
Ali, ima li kraja, sigurno se pitaš dok me sa istočne kule gledaš kako jurim nizbrdo, preskačući po tri stepenika, saplićući se, kotrljajući ka nečem dole. Možda nema snova, ali šta je sa sećanjima, to meni sada prolazi kroz glavu.
I nije čak ni u podrumu, to je dole, ali na potpuno nebitnom mestu. Jedna zavučena sobica gde sunce baca zrake ukoso. Muškarac stavlja malu ploču na gramofon i okreće se dok dete pruža ruke ka njemu. I on uzima dete u naručje, podiže ga i počinje da igra.
Jedna glupa tralala pesmica o ptici koja preleće planine i leti ka Suncu. O tome da slobodu niko ne može da ti oduzme. Nešto što ću vaditi sa moždanih periferija u svakom teškom trenutku.
Una paloma blanca, pevamo zajedno dok me vrti po sobi, po zlatnim zracima...
A onda se iskradam i produžavam niz hodnik do bolničkog dela.
Rekao mi je tek tako, kao da je to nešto sasvim obično. Samo - odem na planinu i donesem ti koprive.
I dok gledam kako ostalim trudnicama ubrizgavaju gvožđe, mirna sam, sa osmehom. Jedino sam ja dobila ogromni buket čiste energije. Onaj koji će detetu u meni dati gradivne elemente, obojiti mu oči u srebrno, obojiti mu misli u zlatno.
Ponekad i nije loše pogledati u tom pravcu, na niže. Ima dragocenih sećanja, dragocenih ljudi.
Ali, u svakoj stvarnosti ja moram da siđem dole, skroz dole. Nije bitno da li je u pitanju dvorište, podrum, detinjstvo, materica, nukleus ćelije. Moja promena dešava se u srži.
Jer on mi sada daje da bi mi uzeo, da bi mi opet dao.Da me nauči da nikad i ništa nije moje.
Imum coeli, donje nebo.
Tvoja promena je na putu. Ali te priče ćeš pričati sam.
Dovoljno je što sam ti pokazala kako radi klaster u drugom kvadrantu i šta čitam na IC-u.
A nebrojeno je stvarnosti, mladi brate. Nebrojeno je svetova.
I svaki se sprema.
I bezveze... kažem ti razbio me drugi kvadrant jer... I kukala sam kao svaka prava i velika ćurka. A onda je došlo vreme da mi se podbule oči vrate u normalu, da se umijem i da vežem traku oko čela.
Onu belu sa crvenim suncem i zracima.
Pa, na čijoj si strani ovnu nijedan?
Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice.
Vreme je sad.
Od tvog rođendana do mog, tačno kada Sunce pređe pola puta od tebe ka meni desiće se kardinalni krst. Spreman Egidije, dok se zarušavaju svetovi?
Hoćemo li ostati kao Jahin i Boaz?
Jer, nećemo svi umreti, ali ćemo se svi preobraziti, sećaš li se toga?
Još samo malo, “na uglu svetova zla” oni se dogledaju i još samo sasvim, sasvim malo…
Oseti kako će se kora raspuknuti pod našim nogama. Bazalt se topi. Vidi kako se Pangea cepa na Gondvanu i Lauraziju.
Ti ostaješ na istočnoj strani, a pukotina se proširuje.
Promeniće se magnetna inklinacija, nećeš mi verovati, a gledaćeš sam.
Oseti tačku na kojoj ti stojiš, pa onda pogledaj preko puta ka meni.
Samo ćemo se gledati dok se cepamo po pola, po atomima, veruj mi.
I neka se zbriše sve staro.
Tada u zoru dok se eskadrila sprema za poletanje.
Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice. To pamti.
I ne zatiči se na brodovima.
Saturn je na mojoj strani. Uran na tvojoj. Tada, baš tada, bićemo spremni za promenu.
I dato nam je četrdeset dana.
2006, 1010, 2012, 2021.
So90Sa90Pl90Ur, taj momenat smo čekali. I konačno je vreme.
Odbrojavanje počinje sada.
Da si mi živ i zdrav, i u očekivanju ljubavi. Tvoja sreća upravo počinje.
I kada je vidiš sa vrha istočne kule prepoznaj je, dočekaj je sa osmehom.
Tamo u formaciji Elohima, sa njima ona putuje...
Srećan ti rođendan
Želim ti da ti ništa ne želim... Neka te On vodi, samo to, ogromno to
Objavio yzse u 23. mart 2009 15:46:29 | 6 komentara
Prevedi mi naslov članka na latinskom - SMESTA!!! Hoćeš li? I nadam se da si priču preuzeo iz 'Skarleta i Kristine', pošto si prošle godine bio u bioskopu. Koja ti se antička ličnost tamo svidela? Reci mi odgovor - SMESTA!!!
I za "Belo koplje":
Režiser
NJEGOSLAV FLANJAK
Scenario
MILUTIN KLISURIĆ
MIRKO ĆIRIĆ - 'ĆOSA'
ZLATOSAV MILANOV
Glasovi
MARKO ŽIVIĆ (Pankracije Belokopljanski)
BRANIMIR BRSTINA (Konj Nevis)
BORO STJEPANOVIĆ (Pino)
VOJIN ĆETKOVIĆ (Trevor Peti)
NEBOJŠA GLOGOVAC (Predsednik Lože Porodice Mirnih)
DAMJAN KECOJEVIĆ (Gantom)
SUZANA LUKIĆ (Princeza Karita)
BRANKO VIDAKOVIĆ (Veštac Mardžori)
... I drugi glumci iz vojvođanskih pozorišta, i užičkog, naravno (Nenad Jovanović, na primer).
Muzika
NEMANJA MOSUROVIĆ
Produkcija
BS GROUP
2009.
Premijera filma je u aprilu ove godine. Upućujem te na sajt - vuk91.mojblog.rs - zapiši ga i ostavićeš mi komentare na moje nove članke. Razumeli smo se?
Onda dobro, pozdravlja te puno tvoj
VUK
Objavio Vuk91 u 23. mart 2009 23:29:41
volela bih da najveci deo teksta nisam razumela, slutim da jesam...
preosetljiv je moj MO u biku, preosetljiva sam na MO u ribama, a tek na energije Marsa i Jupitera...
Mars...
nadam se da te dobre srece prate...
Objavio bamby (Neregistrovan) u 24. mart 2009 0:35:54
Vuče,
"moj Vuk" je momak koji kad god pročita neku moju priču vezuje kablove, cepa gitaru i posle sve to destiliše kroz Reason i Forge. A onda mi fajl pošalje kao poklon... I to zvuči predivno.
A ti prijatelju spamuješ. Samo te gledam i pitam se dokle :)
Neću da ti prevedem naslov (iako je vrlo bitan), nauči nešto i sam.
U bioskopima gledam samo crtaće, a poslednja pozorišna predstava na kojoj sam bila (ne "bio", ni to nisi proverio, pa kakav ti je to viral marketing?) je vaistinu imala neku radnju, ali ja sam spavala naslonjena na... Davno je to bilo.
Volim Aristofana, kako se sprda sa Sokratovim likom i delom. I posle toga Sokrata poštujem samo još malo više.
Omu,
Nadam se da ćeš videti ovo. Stvarno izvini, ali u tom trenutku nisam mogla da ti odgovorim na pitanje. Ne, neće biti smaka sveta, ako se to pitaš. Menjaju se energije, pa kako ih ko oseti. A vreme jeste dragoceno... I kada to znaš onda imaš i sve potrebne odgovore. Ali zašto uopšte ja tebi to treba da kažem?
Nema pelzen gegen leben... bre :)
B,
:))))) ..."na vetru miris lavande pomešan sa zlatom"
2006 strašna, udarna godina, baš kad smo se srele.
"Od nebrojeno mogućnosti da se ubije čovek, reci zbogom i nek te proguta noć..." i tačno smo to i uradili, svi mi sa "naše" katedre za primenjenu matematiku ;)
Baš sam juče, dok čistim particije na kompu, pronašla jednu pesmicu koja mi je tada stigla u mejlu. Slatka "dižem ti ego" rimovana pesmica koja se završava sa "al' to si i sama znala". Počela sam da se smejem, jer sam u međuvremenu izgleda i zaboravila. I setila se i tebe i njih dvojice i svega, svih ostalih... I ti se pojavljuješ :)
I ne brini se, znaš i sama da uvek igram kraljičin gambit, omiljeni mi potez :)
A imam i neispunjenu želju. Volela bih da ponovo čitam to što ti umeš da napišeš. Tvoja "snaga, snaga i moć..." ;)
Objavio yzse u 24. mart 2009 14:40:58
Od kamenja drag mi je lapis lazuli, zbog boje kojom mozes pisati. Ostala alhemija reci mi je dostupna tek kroz koju kap kondenzata koju se usudim da propustim preko nepca. Ionako je ovo neka vasa prica.
Nisam imao na umu smak sveta (vec ti :p), nego sam samo hteo da se poigram recima i vremenom, jer tebe bas briga ako sad zvekne kometa, a mozda neko nije jos stigao da zabrlja (ironicno pitanje, naravno, ko bi pa hteo da sebe zakopa u pesak), ali nasavsi se pred manjkom vremena, pozeli da ga ima napretek, pa makar ga spucao na gluposti.
http://omu.mojblog.rs/p-odbrojavanje/79176.html
Objavio Omu u 25. mart 2009 1:48:58
Videla... :)
Objavio yzse u 25. mart 2009 16:21:36
Fino. ;)
Objavio Bystander/musicmaster (Neregistrovan) u 27. mart 2009 19:51:13
Saturday, March 21, 2009
13 dana, 17 sati
I poznaćete istinu i istina će vas osloboditi…
Jevanđelje po Jovanu
Sinoć sam sasvim slučajno naišla na tu rečenicu.
A danas je vejalo u Cvijićevoj tačno u podne.
Mene je razbijalo u grudima.
Danima sam tražila svoju grešku, danima se pitala šta je pošlo naopako.
Puštala Majka Portnoja, razbijala zvučne zidove, kukala, kajala se, obećavala sebi svašta.
Skakala kao bez duše na svaki zvuk telefona, posvađala se sa svima, grebala zidove, ispitivala vodostaj na obe reke, nahranila i prebrojala sve galebove, zaobilazila motore, gledala devetu fotografiju od 571, uništila jetru i slezinu slatkišima.
Htela sam da odem na Ibarsku magistralu i tamo u nekoj kafanskoj rupi naručim duplu dozu aqua regie, da me satre, spali, baci me pod sto, dok neko iznad mene peva odabrane Stojine hitove.
Onda sam shvatila da to nije moj stil (a šta jeste moj stil?) i naterala se da konačno bušim pločice. Uspela sam, bez obzira na pogrešnu burgiju. To je jedina dobra stvar.
Pokušavala da ispišem tu priču o kralju i bogalju na putu za Avalon, ali ne mogu.
Gledala sam satima dijagrame, tranzite, gluposti. Ovog puta potez je na Veneri. Od nje zavisi, od njene hrabrosti.
Ali ja sam kukavica i ne mogu više ni da pokušavam, ni da molim.
I ako istina nije onako kako izgleda nego onako kako ne izgleda, ja tu ne mogu da se snađem.
I ako nema razgovora i to moram da poštujem.
Dripački fazoni i njih moram da poštujem.
I znam da na još jednom mestu upravo ide ista muzika, ali nema veze, to se sluša ovih dana, nedelja... Ovih noći.
Ono što slušamo svi mi koji smo priznali poraz.
Poznali poraz.
Poznali istinu.
Danas je vejalo po celom gradu i zima nikako da se završi.
Mene je bolelo u grudima, kao duboka pukotina.
Samo to.
Objavio yzse u 21. mart 2009 13:57:57 | 6 komentara
jednom u zivotu digni belu zastavu
i prihvati to kao svoju pobedu...
17 sati 7 dana ni gore ni dole..
Objavio treca_smena u 21. mart 2009 17:30:38
Hvala ti puno, ali tu stvarno nema pobede. Niti sam je želela. Ne na taj način.
Prosto, nismo imali šansi, sve se tako namestilo. I to je sve.
I često me je sramota što svoje ružne momente istresam na ovom mestu, ali zaista nemam gde drugde. Potrudiću se da to više ne radim.
Objavio yzse u 21. mart 2009 22:24:32
a da ti malo iskuliras tu astrologiju?
mozda ti bude bolje.
Objavio vrabac u 21. mart 2009 22:51:39
Hej, polako. Ovo je tvoje parce web-a. Ako ti to donosi olaksanje, samo istresaj.
Objavio Lanna u 21. mart 2009 23:26:43
chim prestanesh da brojish bice ti bolje :)
Objavio spejsi u 21. mart 2009 23:31:56
Hvala devojke :)
Vrabac, sinoć mi je u hodniku skoro iznad glave eksplodirala sijalica i raznela i onu belu kuglu. Prizor fascinantan i nezaboravan, posle kog sam počela da pevam Eine kleine Geide mocht ich haben... Odmor mi je stvarno potreban.
Ali to ti je otprilike kao sa ženskim cepinom ili kosmovačkim vevericama, teško za odvikavanje.
Sutra treba da prebacim jedan hardkor post, pošto sam tako odavno obećala i ko se ne razume u materiju bolje da ne čita. Posle toga... idem opet da hranim galebove. Njih hermetike ne interesuju, na sreću.
I... ako si ti izašao živ iz lavine, pa izaći ću i ja. :)
Objavio yzse u 22. mart 2009 10:10:08
Jevanđelje po Jovanu
Sinoć sam sasvim slučajno naišla na tu rečenicu.
A danas je vejalo u Cvijićevoj tačno u podne.
Mene je razbijalo u grudima.
Danima sam tražila svoju grešku, danima se pitala šta je pošlo naopako.
Puštala Majka Portnoja, razbijala zvučne zidove, kukala, kajala se, obećavala sebi svašta.
Skakala kao bez duše na svaki zvuk telefona, posvađala se sa svima, grebala zidove, ispitivala vodostaj na obe reke, nahranila i prebrojala sve galebove, zaobilazila motore, gledala devetu fotografiju od 571, uništila jetru i slezinu slatkišima.
Htela sam da odem na Ibarsku magistralu i tamo u nekoj kafanskoj rupi naručim duplu dozu aqua regie, da me satre, spali, baci me pod sto, dok neko iznad mene peva odabrane Stojine hitove.
Onda sam shvatila da to nije moj stil (a šta jeste moj stil?) i naterala se da konačno bušim pločice. Uspela sam, bez obzira na pogrešnu burgiju. To je jedina dobra stvar.
Pokušavala da ispišem tu priču o kralju i bogalju na putu za Avalon, ali ne mogu.
Gledala sam satima dijagrame, tranzite, gluposti. Ovog puta potez je na Veneri. Od nje zavisi, od njene hrabrosti.
Ali ja sam kukavica i ne mogu više ni da pokušavam, ni da molim.
I ako istina nije onako kako izgleda nego onako kako ne izgleda, ja tu ne mogu da se snađem.
I ako nema razgovora i to moram da poštujem.
Dripački fazoni i njih moram da poštujem.
I znam da na još jednom mestu upravo ide ista muzika, ali nema veze, to se sluša ovih dana, nedelja... Ovih noći.
Ono što slušamo svi mi koji smo priznali poraz.
Poznali poraz.
Poznali istinu.
Danas je vejalo po celom gradu i zima nikako da se završi.
Mene je bolelo u grudima, kao duboka pukotina.
Samo to.
Objavio yzse u 21. mart 2009 13:57:57 | 6 komentara
jednom u zivotu digni belu zastavu
i prihvati to kao svoju pobedu...
17 sati 7 dana ni gore ni dole..
Objavio treca_smena u 21. mart 2009 17:30:38
Hvala ti puno, ali tu stvarno nema pobede. Niti sam je želela. Ne na taj način.
Prosto, nismo imali šansi, sve se tako namestilo. I to je sve.
I često me je sramota što svoje ružne momente istresam na ovom mestu, ali zaista nemam gde drugde. Potrudiću se da to više ne radim.
Objavio yzse u 21. mart 2009 22:24:32
a da ti malo iskuliras tu astrologiju?
mozda ti bude bolje.
Objavio vrabac u 21. mart 2009 22:51:39
Hej, polako. Ovo je tvoje parce web-a. Ako ti to donosi olaksanje, samo istresaj.
Objavio Lanna u 21. mart 2009 23:26:43
chim prestanesh da brojish bice ti bolje :)
Objavio spejsi u 21. mart 2009 23:31:56
Hvala devojke :)
Vrabac, sinoć mi je u hodniku skoro iznad glave eksplodirala sijalica i raznela i onu belu kuglu. Prizor fascinantan i nezaboravan, posle kog sam počela da pevam Eine kleine Geide mocht ich haben... Odmor mi je stvarno potreban.
Ali to ti je otprilike kao sa ženskim cepinom ili kosmovačkim vevericama, teško za odvikavanje.
Sutra treba da prebacim jedan hardkor post, pošto sam tako odavno obećala i ko se ne razume u materiju bolje da ne čita. Posle toga... idem opet da hranim galebove. Njih hermetike ne interesuju, na sreću.
I... ako si ti izašao živ iz lavine, pa izaći ću i ja. :)
Objavio yzse u 22. mart 2009 10:10:08
Monday, March 9, 2009
Deveti
Istih smo dana svi mi bili rođeni i isto su nam tekli školski dani, na iste debilne predstave smo bili vođeni i svi gušeni na istoj strani.
I znam kada su nas vakcinisali, kao mačiće i kako smo preživljavali lokalnog nam zubara.
I zajedno smo išli na Taru, u Mitrovac i tada je Kanta dobio nadimak, za do kraja života.
Tasa je pogledao u Cileta, u njene plave oči, i kao da je do tada nikada i nije video - zaljubio se. Par godina kasnije, trenutak kada su se smuvali Tasa i Cile označio je i bratsko sjedinjenje naša dva razreda, na kraju čuvenih VIII1 i VIII2.
I dvadeset godina posle njih dvoje su još uvek zajedno.
A on je bio alfa mužjak susednog razreda. To se videlo na kilometar, jasno kao dan.
Mi, naravno, kakvim nas je Bog dao, nismo imali ovna predvodnika, ali smo zato bili prepuni kreativno-destruktivnih ideja.
Ali on je bio opasan, zaista opasan.
Tada nisam znala da ima opoziciju Marsa i Plutona, istu onakvu kakva se desila prošle godine u proleće, tada kada su lomili po gradu i tukli se onako za bezveze. A nije bilo za bezveze, znaš to i sam Petre Egidije. Mars Pluton opozicija je tačno to, haos.
Kažem, nisam znala, ali sam tu opoziciju jako dobro osećala. Kako i ne bih, moje Sunce se crtalo tačno na toj liniji. A moj Saturn tačno na njegovom Suncu. Sve i samo ljute kvadrature.
Karma i to ona vojnička, rekao bi ti. Ne znam, odgovorila bih ti ja.
Osećali smo se kao vukovi.
Nikada mi ništa ružno nije dobacio, samo me je gledao, vrlo nesigurno i spremno za napad. Uostalom, kao i ja njega. Nekako me je hvatala jeza kad god bi se našli blizu.
Ali strogo bez čarki.
Što je najčudnije u celoj priči jeste da smo imali i kooperativnih trenutaka. Kada se zapravo ništa i nismo direktno dogovarali, ali smo se jako dobro uklapali u toku samih dečijih i suludih akcija. I nikada neću zaboraviti to jutro kada…
Šinteri su malterirali naš čopor kerova i svake subote u jutro dešavao se isti haos. Krici i jurnjave, i svaki put za dlaku. Tada su se šinteri zaista trudili, ali i mi smo.
Situacija nije mogla da traje večno, pa smo rešili da skratimo postupak. Lepo smo se po ugledu na sastanke predsednika kućnih saveta u mesnoj zajednici, skupili i mi, po jedno glavno dete u svakom soliteru i još njih troje iz dugačke zgrade.
Većanje je trajalo kratko, odluka je bila da primenimo grubu silu i oteramo ih za sva vremena.
E, te subote u jutro, nećeš mi verovati Petre Egidije, ali naselje je tada bilo prepuno dece, počeli smo da izviremo u uličici iza zgrada. Nosila sam metalnu štanglu, najpraktičniju stvar, i naravno da nisam bila jedina, ali bilo je i običnih motki, lanaca od bicikla, reketa za tenis i jedno, pa čak, desetak bejzbolki, što je tada bilo ravno čudu.
Trebalo je da ofucani kamionet stigne sa naše strane i samo sam se u trenutku okrenula unazad i postala svesna zastrašujuće činjenice koliko nas ima i kako smo dobro organizovani.
Pluton i Uran u Vagi, bili i ostali kompletno ludi, generacija potpuno operisana od srama i straha, rođeni egzibicionisti. Neptun u Strelcu, uradićemo sve da zaštitimo slabijeg. I Neptun u Strelcu, zgazićemo sve, jer od nas sve i počinje.
Sećam se, stajala sam ispred Srleta i Mine i čekala taj momenat kada kamionet skrene i uđe u naselje. Mi smo bili prvi na liniji dočeka.
Kakav zakon, kakve gluposti, mi smo bili zakon.
I zaista, poznato zeleno vozilo skrenulo je jednom, pa još jednom i pošlo pravo ka nama.
E, tada, baš u tom trenutku, pojavio se on sa one druge strane predvodeći naoružanu ekipu iz njegovog kraja. Kamionet se našao odjednom okružen sa svih strana, i lagano je stao.
A on je skočio na krov i prebacio se u dva poteza napred. Samo je skliznuo i stao pored mene.
Čovek unutra je shvatio šta se dešava i u očima sam mu videla panični strah.
Nije bilo potrebe da ih... Nije bilo potrebe da pršte stakla i lome se glave, shvatio je.
U isto vreme, savršena koordinacija, ja sam pogledala ka šinterima, samo im dala znak očima, a on je mahnuo svojoj ekipi i oni su se razmakli, puštajući šintere da krenu u rikverc do donjeg parkinga, tamo se okrenu i odu da se više nikada ne vrate.
A onda smo se opet pogledali kao vukovi i vratili svojim svetovima.
Kasnije kada smo krenuli u srednje škole nailazila bih na njega na neverovatnim mestima. Samo bi iskočio odnekud iz mraka i ja bih se zaledila. Dešavalo se da se često nađemo na istom mestu i da se posle zajedno vraćamo kući, bez ikakve želje da progovorimo. Ali, opet ponavljam, bio je pristojan.
Otprilike tada je počeo da šeta vučjaka i što bi meni bilo čudnije, uspevao je da me sretne tamo daleko u šumi, na neverovatnim i zavučenim mestima, gde sam odlazila da čitam i slušam ptice.
Samo bih ga namirisala, par sekundi kasnije vučjak mi je prilazio, a pola minuta posle i on.
I jesmo, svo troje smo bili vukovi.
Način na koji bi se pojavljivao pod mojim prozorom dok se raspevavam (tada odličan mecosopran, danas ni govora) i pravio blesav. Kao i moj stil “aha, eno ga, završavaj Anitu Bejker, dok nije krenuo da te zeza ceo kraj sve do Banjice”. Ali zaista nikom nije pričao.
Zvanično smo oboje bili u Pogues i Sonic youth fazi, a šta je on slušao u samoći, ne znam, nije bilo potrebe da prolazim ispod njegovog prozora.
I nije tu bilo nikakve ljubavne priče. Samo smo bili interesantni jedno drugom, na neki čudan način.
Ali on nije imao šansi.
Petre Egidije, on nije mogao da preživi tranzit. I bio je prvi, kao i uvek, mužjak u hordi.
Već godinu dana ja mislim o njemu. Već godinu dana gori sveća dole u našoj crkvi i opet mi se vraća.
Sve do danas. Shvatila sam da Saturn tranzitira preko njegovog Meseca i sekstiluje sa mojim. Meni Pluton stoji na dnu neba, radi opoziciju sa Saturnom, tamo gde je njegovo Sunce. Svetovi se dodiruju.
Ali šta, šta zapravo želi da mi kaže?
Tamo na onoj strani on uporno pokušava nešto da mi saopšti. Da je vreme za promenu, da ide dalje, da je konačno gotovo...
Imao je opoziciju Marsa i Plutona, vrh treće i devete, i imao je T kvadrat Sunca sa njima. Od Saturna preko Južnog čvora do Sunca kratak put... Možeš vrteti nebo kako god ti padne na pamet. 4 minuta u levo ili progresije, sekundarne direkcije, skreni kod Ćićevca, sačekaj na semaforu, isto ti se hvata.
Nije imao šansi.
Bilo je to u leto 1990. Noć, bila sam u Mađarskoj, skroz na onoj strani, blizu granice sa Rumunijom. Oko mene su se vodile neke površne priče i samo u trenutku sam podigla pogled i zabezeknula se koliko je moćno nebo iznad nas.
Ogromna zamišljena kupola prepuna blistavosti... a tamo u pozadini i dalje su se čuli mitraljezi sa rumunske strane.
E, tada je počelo.
Doba Rahua, Rahukalam, naše prokletstvo.
18,6 godina dok se Čvor ne vrati na početnu poziciju.
I isto je bila subota, Saturnov dan.
Trebalo je da odem do Nate negde u rano popodne da radimo konstrukcije. Izađem iz jedne trole kod Londona i uđem u drugu sve po poslednje stanice dvadesetdvojke. Ali, čudna stvar, tačno u podne meni se toliko prispavalo da sam strpala papagaja u kavez i zavukla se u krevet.
I spavala sledećih pet sati.
Sanjala sam kako se vraćamo sa Mitrovca i kako on urla u autobusu. Napolju je bila noć, i gusta i teška, i iz nekog razloga prelazili smo preko reke. Činilo mi se da nikada nećemo preći most i ući u stari grad. Samo njegov glas negde pozadi.
Posle sam čula na radiju da je pao kod Londona. Da je Vuja, valjda, bio sa njim. Da ga je držao, pokušavao da ga odvuče, da zaustavi krvarenje, da prizove pomoć.
Od Saturna do Sunca, od Plutona do Urana, Mars je samo zatvorio sistem i više nije...
Metak je stigao sa neke strane i najavio paklene godine.
Kazaljke su lagano skliznule.
A on je bio prvi mužjak u hordi.
Morao je da pokaže put, pravac.
Posle se Mita zakucao, Miroslava su doneli u metalnom sanduku i poručili da se ne otvara, tenkovi su orali ulice, Dark Master je skidao eksploziv sa bebe tad kad sam pukla, redovi gladnih se otezali po centru, letele su rakete dok sam u podrumu pokušavala da dojim dete, lomljena sam po sedam puta, sinterovana dok nije obrisan svaki trag onog što sam nekad bila, svašta nešto.
Ništa bitno.
Veruj mi, zaista više ništa bitno.
Samo je trajao Rahukalam.
Vreme ozbiljnog učenja.
Zmajski put.
Objavio yzse u 9. mart 2009 9:01:18 | 7 komentara
A i tekst izasao minut po zavrsetku danasnjeg Rahukalama...
Objavio Omu u 9. mart 2009 14:12:00
Tačno tako. I vidiš, sasvim slučajno.
A nikad i ništa nije slučajno...
Objavio yzse u 9. mart 2009 14:30:52
...a svaki tren što te boleo,
ja sam za to kriv,
jer sam te hteo.
Mudar si čovek Omu... Ovih dana samo mi se to vrti po glavi.
Objavio yzse u 9. mart 2009 14:33:53
Pominješ tranzicije i planete. Da li je to neka dublja veza sa astrologijom ili ne, ne znam, ali znam da možeš reći svoje mišljenje o tom prokletom datumu koji se javlja na sve moguće načine na netu danas. 21.12.2012 ^^ Šta ti YZSE misliš o tome? Najveći je fazon što niko ne ne može 100% da potvrdi ono u šta navodno veruje po tom pitanju.
Jel' po tebi YZSE to svetli ili tamni datum? Hoće li biti nove dimenzije i napokon termination of the "Profit" term, ili nam dolaze neki Annunaki "komandanti", jašući na nekakvoj kometi X sa sve vatrom nekom, sa svih strana, itd... ? :)
Objavio Bystander (Neregistrovan) u 10. mart 2009 9:58:58
Bystander, razumem šta želiš da znaš, ali neće to izgledati onako kako ti misliš. I bez kometa... još uvek.
Pri čemu moje mišljenje uopšte nije relevantno. I bolje da ništa ne komentarišem jer ovih dana čega god da se dotaknem to i upropastim.
Danas sam dugo gledala fotografiju sa jednog aerodroma i imala sve vreme ovog sveta da razmišljam kako sam uništila najbolju stvar koja mi se desila u poslednjih deset godina.
Može sada da proleti koja god kometa, sasvim je svejedno.
Objavio yzse u 11. mart 2009 17:52:37
Tebi je mozda svejedno. Sta da rade oni koji jos nisu stigli da upropaste najbolju stvar? Ili im jos nije isteklo deset godina za takav poduhvat? Oni bi voleli da znaju imaju li vremena za tako nesto, iako ne zele da to urade.
Objavio Omu u 11. mart 2009 22:52:16
Stvar? Koju stvar? Šta si upropastila? Možda i nisi. Kao što si i rekla, neće da izgleda kako se meni čini (a kako ja mislim...? ;) ), isto tako, možda to što si prejebala, uništila, upropastila hoće da pruži još jednu prilku. Reci nam, reci nam, reci nam! :-D ... klap, klap, klap....! :)
Objavio Bystander (Neregistrovan) u 12. mart 2009 1:46:21
I znam kada su nas vakcinisali, kao mačiće i kako smo preživljavali lokalnog nam zubara.
I zajedno smo išli na Taru, u Mitrovac i tada je Kanta dobio nadimak, za do kraja života.
Tasa je pogledao u Cileta, u njene plave oči, i kao da je do tada nikada i nije video - zaljubio se. Par godina kasnije, trenutak kada su se smuvali Tasa i Cile označio je i bratsko sjedinjenje naša dva razreda, na kraju čuvenih VIII1 i VIII2.
I dvadeset godina posle njih dvoje su još uvek zajedno.
A on je bio alfa mužjak susednog razreda. To se videlo na kilometar, jasno kao dan.
Mi, naravno, kakvim nas je Bog dao, nismo imali ovna predvodnika, ali smo zato bili prepuni kreativno-destruktivnih ideja.
Ali on je bio opasan, zaista opasan.
Tada nisam znala da ima opoziciju Marsa i Plutona, istu onakvu kakva se desila prošle godine u proleće, tada kada su lomili po gradu i tukli se onako za bezveze. A nije bilo za bezveze, znaš to i sam Petre Egidije. Mars Pluton opozicija je tačno to, haos.
Kažem, nisam znala, ali sam tu opoziciju jako dobro osećala. Kako i ne bih, moje Sunce se crtalo tačno na toj liniji. A moj Saturn tačno na njegovom Suncu. Sve i samo ljute kvadrature.
Karma i to ona vojnička, rekao bi ti. Ne znam, odgovorila bih ti ja.
Osećali smo se kao vukovi.
Nikada mi ništa ružno nije dobacio, samo me je gledao, vrlo nesigurno i spremno za napad. Uostalom, kao i ja njega. Nekako me je hvatala jeza kad god bi se našli blizu.
Ali strogo bez čarki.
Što je najčudnije u celoj priči jeste da smo imali i kooperativnih trenutaka. Kada se zapravo ništa i nismo direktno dogovarali, ali smo se jako dobro uklapali u toku samih dečijih i suludih akcija. I nikada neću zaboraviti to jutro kada…
Šinteri su malterirali naš čopor kerova i svake subote u jutro dešavao se isti haos. Krici i jurnjave, i svaki put za dlaku. Tada su se šinteri zaista trudili, ali i mi smo.
Situacija nije mogla da traje večno, pa smo rešili da skratimo postupak. Lepo smo se po ugledu na sastanke predsednika kućnih saveta u mesnoj zajednici, skupili i mi, po jedno glavno dete u svakom soliteru i još njih troje iz dugačke zgrade.
Većanje je trajalo kratko, odluka je bila da primenimo grubu silu i oteramo ih za sva vremena.
E, te subote u jutro, nećeš mi verovati Petre Egidije, ali naselje je tada bilo prepuno dece, počeli smo da izviremo u uličici iza zgrada. Nosila sam metalnu štanglu, najpraktičniju stvar, i naravno da nisam bila jedina, ali bilo je i običnih motki, lanaca od bicikla, reketa za tenis i jedno, pa čak, desetak bejzbolki, što je tada bilo ravno čudu.
Trebalo je da ofucani kamionet stigne sa naše strane i samo sam se u trenutku okrenula unazad i postala svesna zastrašujuće činjenice koliko nas ima i kako smo dobro organizovani.
Pluton i Uran u Vagi, bili i ostali kompletno ludi, generacija potpuno operisana od srama i straha, rođeni egzibicionisti. Neptun u Strelcu, uradićemo sve da zaštitimo slabijeg. I Neptun u Strelcu, zgazićemo sve, jer od nas sve i počinje.
Sećam se, stajala sam ispred Srleta i Mine i čekala taj momenat kada kamionet skrene i uđe u naselje. Mi smo bili prvi na liniji dočeka.
Kakav zakon, kakve gluposti, mi smo bili zakon.
I zaista, poznato zeleno vozilo skrenulo je jednom, pa još jednom i pošlo pravo ka nama.
E, tada, baš u tom trenutku, pojavio se on sa one druge strane predvodeći naoružanu ekipu iz njegovog kraja. Kamionet se našao odjednom okružen sa svih strana, i lagano je stao.
A on je skočio na krov i prebacio se u dva poteza napred. Samo je skliznuo i stao pored mene.
Čovek unutra je shvatio šta se dešava i u očima sam mu videla panični strah.
Nije bilo potrebe da ih... Nije bilo potrebe da pršte stakla i lome se glave, shvatio je.
U isto vreme, savršena koordinacija, ja sam pogledala ka šinterima, samo im dala znak očima, a on je mahnuo svojoj ekipi i oni su se razmakli, puštajući šintere da krenu u rikverc do donjeg parkinga, tamo se okrenu i odu da se više nikada ne vrate.
A onda smo se opet pogledali kao vukovi i vratili svojim svetovima.
Kasnije kada smo krenuli u srednje škole nailazila bih na njega na neverovatnim mestima. Samo bi iskočio odnekud iz mraka i ja bih se zaledila. Dešavalo se da se često nađemo na istom mestu i da se posle zajedno vraćamo kući, bez ikakve želje da progovorimo. Ali, opet ponavljam, bio je pristojan.
Otprilike tada je počeo da šeta vučjaka i što bi meni bilo čudnije, uspevao je da me sretne tamo daleko u šumi, na neverovatnim i zavučenim mestima, gde sam odlazila da čitam i slušam ptice.
Samo bih ga namirisala, par sekundi kasnije vučjak mi je prilazio, a pola minuta posle i on.
I jesmo, svo troje smo bili vukovi.
Način na koji bi se pojavljivao pod mojim prozorom dok se raspevavam (tada odličan mecosopran, danas ni govora) i pravio blesav. Kao i moj stil “aha, eno ga, završavaj Anitu Bejker, dok nije krenuo da te zeza ceo kraj sve do Banjice”. Ali zaista nikom nije pričao.
Zvanično smo oboje bili u Pogues i Sonic youth fazi, a šta je on slušao u samoći, ne znam, nije bilo potrebe da prolazim ispod njegovog prozora.
I nije tu bilo nikakve ljubavne priče. Samo smo bili interesantni jedno drugom, na neki čudan način.
Ali on nije imao šansi.
Petre Egidije, on nije mogao da preživi tranzit. I bio je prvi, kao i uvek, mužjak u hordi.
Već godinu dana ja mislim o njemu. Već godinu dana gori sveća dole u našoj crkvi i opet mi se vraća.
Sve do danas. Shvatila sam da Saturn tranzitira preko njegovog Meseca i sekstiluje sa mojim. Meni Pluton stoji na dnu neba, radi opoziciju sa Saturnom, tamo gde je njegovo Sunce. Svetovi se dodiruju.
Ali šta, šta zapravo želi da mi kaže?
Tamo na onoj strani on uporno pokušava nešto da mi saopšti. Da je vreme za promenu, da ide dalje, da je konačno gotovo...
Imao je opoziciju Marsa i Plutona, vrh treće i devete, i imao je T kvadrat Sunca sa njima. Od Saturna preko Južnog čvora do Sunca kratak put... Možeš vrteti nebo kako god ti padne na pamet. 4 minuta u levo ili progresije, sekundarne direkcije, skreni kod Ćićevca, sačekaj na semaforu, isto ti se hvata.
Nije imao šansi.
Bilo je to u leto 1990. Noć, bila sam u Mađarskoj, skroz na onoj strani, blizu granice sa Rumunijom. Oko mene su se vodile neke površne priče i samo u trenutku sam podigla pogled i zabezeknula se koliko je moćno nebo iznad nas.
Ogromna zamišljena kupola prepuna blistavosti... a tamo u pozadini i dalje su se čuli mitraljezi sa rumunske strane.
E, tada je počelo.
Doba Rahua, Rahukalam, naše prokletstvo.
18,6 godina dok se Čvor ne vrati na početnu poziciju.
I isto je bila subota, Saturnov dan.
Trebalo je da odem do Nate negde u rano popodne da radimo konstrukcije. Izađem iz jedne trole kod Londona i uđem u drugu sve po poslednje stanice dvadesetdvojke. Ali, čudna stvar, tačno u podne meni se toliko prispavalo da sam strpala papagaja u kavez i zavukla se u krevet.
I spavala sledećih pet sati.
Sanjala sam kako se vraćamo sa Mitrovca i kako on urla u autobusu. Napolju je bila noć, i gusta i teška, i iz nekog razloga prelazili smo preko reke. Činilo mi se da nikada nećemo preći most i ući u stari grad. Samo njegov glas negde pozadi.
Posle sam čula na radiju da je pao kod Londona. Da je Vuja, valjda, bio sa njim. Da ga je držao, pokušavao da ga odvuče, da zaustavi krvarenje, da prizove pomoć.
Od Saturna do Sunca, od Plutona do Urana, Mars je samo zatvorio sistem i više nije...
Metak je stigao sa neke strane i najavio paklene godine.
Kazaljke su lagano skliznule.
A on je bio prvi mužjak u hordi.
Morao je da pokaže put, pravac.
Posle se Mita zakucao, Miroslava su doneli u metalnom sanduku i poručili da se ne otvara, tenkovi su orali ulice, Dark Master je skidao eksploziv sa bebe tad kad sam pukla, redovi gladnih se otezali po centru, letele su rakete dok sam u podrumu pokušavala da dojim dete, lomljena sam po sedam puta, sinterovana dok nije obrisan svaki trag onog što sam nekad bila, svašta nešto.
Ništa bitno.
Veruj mi, zaista više ništa bitno.
Samo je trajao Rahukalam.
Vreme ozbiljnog učenja.
Zmajski put.
Objavio yzse u 9. mart 2009 9:01:18 | 7 komentara
A i tekst izasao minut po zavrsetku danasnjeg Rahukalama...
Objavio Omu u 9. mart 2009 14:12:00
Tačno tako. I vidiš, sasvim slučajno.
A nikad i ništa nije slučajno...
Objavio yzse u 9. mart 2009 14:30:52
...a svaki tren što te boleo,
ja sam za to kriv,
jer sam te hteo.
Mudar si čovek Omu... Ovih dana samo mi se to vrti po glavi.
Objavio yzse u 9. mart 2009 14:33:53
Pominješ tranzicije i planete. Da li je to neka dublja veza sa astrologijom ili ne, ne znam, ali znam da možeš reći svoje mišljenje o tom prokletom datumu koji se javlja na sve moguće načine na netu danas. 21.12.2012 ^^ Šta ti YZSE misliš o tome? Najveći je fazon što niko ne ne može 100% da potvrdi ono u šta navodno veruje po tom pitanju.
Jel' po tebi YZSE to svetli ili tamni datum? Hoće li biti nove dimenzije i napokon termination of the "Profit" term, ili nam dolaze neki Annunaki "komandanti", jašući na nekakvoj kometi X sa sve vatrom nekom, sa svih strana, itd... ? :)
Objavio Bystander (Neregistrovan) u 10. mart 2009 9:58:58
Bystander, razumem šta želiš da znaš, ali neće to izgledati onako kako ti misliš. I bez kometa... još uvek.
Pri čemu moje mišljenje uopšte nije relevantno. I bolje da ništa ne komentarišem jer ovih dana čega god da se dotaknem to i upropastim.
Danas sam dugo gledala fotografiju sa jednog aerodroma i imala sve vreme ovog sveta da razmišljam kako sam uništila najbolju stvar koja mi se desila u poslednjih deset godina.
Može sada da proleti koja god kometa, sasvim je svejedno.
Objavio yzse u 11. mart 2009 17:52:37
Tebi je mozda svejedno. Sta da rade oni koji jos nisu stigli da upropaste najbolju stvar? Ili im jos nije isteklo deset godina za takav poduhvat? Oni bi voleli da znaju imaju li vremena za tako nesto, iako ne zele da to urade.
Objavio Omu u 11. mart 2009 22:52:16
Stvar? Koju stvar? Šta si upropastila? Možda i nisi. Kao što si i rekla, neće da izgleda kako se meni čini (a kako ja mislim...? ;) ), isto tako, možda to što si prejebala, uništila, upropastila hoće da pruži još jednu prilku. Reci nam, reci nam, reci nam! :-D ... klap, klap, klap....! :)
Objavio Bystander (Neregistrovan) u 12. mart 2009 1:46:21
Sunday, March 8, 2009
Danas, na dan glupih žena
Danas je 8. mart, dan svih izgubljenih iluzija.
Nisam se nadala poklonu, nisam očekivala ni čokoladu.
Samo da se seti da mi čestita.
Umesto toga dobila sam kofu govana.
Zašto sam se uopšte i nadala nečem boljem?
Pet dana ranije bila sam krpa za brisanje patosa.
Umesto zagrljaja dobila sam guranje.
Umesto ljubljenja svađu.
Zašto me je gledao sa mržnjom, sa zlobom?
Zašto?
Nisam se nadala poklonu, nisam očekivala ni čokoladu.
Samo da se seti da mi čestita.
Umesto toga dobila sam kofu govana.
Zašto sam se uopšte i nadala nečem boljem?
Pet dana ranije bila sam krpa za brisanje patosa.
Umesto zagrljaja dobila sam guranje.
Umesto ljubljenja svađu.
Zašto me je gledao sa mržnjom, sa zlobom?
Zašto?
Subscribe to:
Posts (Atom)
