De Triplici Ordinari Exiliris et Lapidis Theoria

Mhm...
E nije nego.
Tako se knjige neće pisati. Bar ne mojim guščijim perom.

Da li si spreman Petre Egidije?
Da li si stvarno spreman?

Nisi želeo racionalan tekst, nisi želeo suvu suštinu, nisam ni ja. Uostalom, znaš kako kažu – zlo je racionalno. Tu igru nećemo da igramo.

Svašta se dešavalo, razbio me taj drugi kvadrant, neela raja yoga, Mars baci snagu Jupiteru i onda sve ode pravo u ..., da ti ne objašnjavam.
Uspela sam konačno da se isplačem. U stvari, plakala sam danima i danima, i tiho i glasno, i da me niko ne vidi, jer on baci snagu Jupiteru i sve ode u …
A onda sam stala.

Zaustavio me je zvuk. Pogledala sam ka prozoru i videla ih kako proleću ka istoku. Otrčala do ivice i tamo i ispod i iznad svih spratova videla sam formacije Elohima kako se združuju i spremaju za pokret. Zevsa mu, Egidije, pa gde si sada?

U ovoj tvrđavi, u glavnom zamku, mi smo samo čistači, đubretari, jutarnji skupljači nokšira. I sobe su nam na vrhu istočne kule – tvoja i na vrhu zapadne - moja, tamo gde duva i uvek je ledeno, i gde nema ničeg osim snova.
U tom nadvojvodinom klosteru ja upravo sedam za sto i pokušavam da sračunam konačne i tačne pozicije Meseca. Jer, šimšira mu, opet Egidije, lepo sam ih našla, svaki mesečni semisekstil, a onda dobih zvanične koordinate i plus obaveštenje da je pun Mesec na Regulusu. Pa pobogu, kome da verujem? Neću valjda sebi?
I da vidiš čuda, izgleda da su oni pogrešili. Proveravala sam u Astrologu, Zetu i Solar Fire-u, jurila podatke po pacifičkom vremenu, maltene da sam se popela na Habl da proverim da li su svi zavrtnji namešteni kako treba.
Ja sam imala tačne podatke, oni nisu. Mesec je bio dan ranije na Regulusu, a ne taj dan. Dvanaest stepeni greške, malo li je? Ajd gađaj nešto raketom sa 12 stepeni greške?

I opet sam stala, jer Mars... Ali nema veze, ionako je sve samo bio san. Znala sam od početka da jednom moram da se probudim, brzo obučem dok cvokoćem od hladnoće i odjurim na posao skupljanja nokšira.

I dok se saplićem na stepenicama opet te tražim. I opet te vidim na vrhu tvoje kule dok virim kroz prozor. Ponovo si se zavukao u opservatoriju i mogu da garantujem da nisi nivelisao limbove. O končaničnoj paralaksi pojma nemaš, a hoćeš da vidiš sve. Glupi Ovnu, dovikujem ti odozdo. Brljiva Vago, odgovaraš mi kao da si ti tu stariji. Gubiš vreme, blesavi Meseče u Ribama, mašem ti da siđeš odatle i kreneš sa mnom. Neotesani Meseče u Škorpiji, ne deri se plutonska seljančuro, celo utvrđenje nas sluša, smeješ mi se Egidije, ali nema veze, ja znam gde čeka odgovor.
Ti gledaš gore, jer tebi se tako crta, a ja moram da siđem dole, pravo ka...

I trčim stotine spratova ispod, tamo gde nadvojvoda drži zmajeve i jeretike u zabačenim ćelijama, zaobilazim kuhinje i ostave, i jedva se probijam do kovačnice.

Da li si spreman Petre Egidije, sada kada se sprema rat?
Na čijoj si strani prijatelju?

Venera se vraća unazad i radi kao inicijalno punjenje za glavnu stvar. I to baš kod tebe prijatelju, inferiorna konjunkcija i pomračenje. Pokupiće Marsa usput dok joj Uran bude glavna meta, i vratiće ga, daće mu snagu. Zveknuće tačno sve nas potrpane po sazvežđima Ovna, Bika, Vage i Škorpije… Spremaš li se, čoveče, za ratove zvezda?

I dok otvaram teška vrata, nemam vremena da se naviknem na talas vrućine, nemam kada da smirim srce zbog nagle promene, on me već grabi za ruku i vuče ka nakovnju. Gledaj, mumla dubokim glasom, gledaj pažljivo, a izgleda da je i ljut što me je toliko čekao.
I gledam, stvarno gledam.
Dok on kuje slojeve ja moram da pazim, svaki spoj, svaki krvavi spoj moram da provučem kroz sopstveni um, da ga memorišem, da postane moja suština.
Ali, ja sam samo sluga u zapadnoj kuli, pokušavam da mu objasnim da je napravio grešku. A on me ošine pogledom i pripreti ogromnom rukom. Rekao sam ti da gledaš, glas mu je leden.
I ja gledam.

Svaki spoj, svaki udarac postaje deo mojih moždanih krivina i to boli. Tako gadno i užasno boli, i mislim da će mi mozak eksplodirati od bola, ali gledam. Gledam dok mi suze klize niz obraze od muke, dok me bol razbija i sastavlja. Gledam, jer ga se plašim.
I vidim karavane, vidim mletačke trgovce, njihove prevare i zlatnike, vidim kako tovar vuc čelika stiže u luku. Tovar vredan svoje težine u zlatu. I vidim kako je sastavljen, koliko puta je ubačen ugljenik u retortu, koliko puta je prečišćen, koliko puta je krv čoveka koji ga je mešao ušla u kombinaciju, ugradila se u rešetku, sastavila sa njim. I vidim ljude koji su pijucima odvajali žilu iz stene i oslepljenog konja koji je vukao tovar do glavnog hodnika i čekrke i još ruku. Vidim i pomeranje ploča i izliv magme, utiskivanje žice. I kako se pomera centar i kako radi kao magnet. I kako energija…

I padam, udaram glavom o kameni pod. Tanak mlaz krvi iz nosa i čujem kako kaplje.
Kap po kap.

On se samo sagne u prolazu i tiho mi kaže da je mač sada moj i da ga uzmem kada se ohladi.
I odlazi.



Petre Egidije, znaš da sam samo jedna glupa brljiva žena. Sanjala sam san dok je Mars bacao snagu Jupiteru. I kao svaka glupa i brljiva pokušala sam da izbegnem, da se pravim kao da ne postoji, da ubeđujem samu sebe da ako mi se sprema nešto loše, onda to i ne želim da doživim. Da je to bolje nego da me boli.
Ali ne možeš tako. Jer, Mars…

U toj zapadnoj kuli ja više ne sanjam.


Polako, da me niko ne vidi silazim u dvorište. Zaobilazim jato guski, kojih se ionako panično plašim i odlazim ka štalama. I nisu mi bitni ti savršeni konji, niti nadvojvodini elitni grifoni, a ni onaj skoro providni jednorog što ga čuvaju kao da je od dragog kamenja.
Ja idem skroz tamo u kraj, u mrak. Tamo gde niko ne sme ni da priviri. Nešto me vuče i nešto me tera. I to što niko ne želi, ja ću da uzmem. To što niko neće – neka bude moje.
Ne idi tamo, dovikne mi jedan od momaka. Nema tamo ništa za tebe. Samo neko nadvojvodino čudovište. Ionako ničemu ne služi, jedino što može je da izgrize rešetke. Hoćeš da te pojede?
Ma, neka me pojede, neka pojede prazninu u meni, ionako više ne sanjam, mislim dok prilazim polako.
I tu je. Savršen, sasvim miran. Otvori oči, okrene glavu, pa me ponovo pogleda.
I onda radim sasvim suludu stvar, pružam mu ruku. I očekujem da je odgrize, ali on ne reaguje.
Belo sivo krzno, mekano na dodir. I znam da su ga dopremili samo zato što si im ti rekao da je to kraljevski astrolog video u direkcijama. Kako lažeš Egidije, kako ti perfektno, da ne trepneš, umeš da slažeš. Sve vreme si znao da ću baš ja… Ionako nije ni važno, sada kada ga vučem za uši i gnjavim po vratu.
A štalski momak gleda i čeka onaj momenat kada ću biti pojedena u trenu.

I doći će dani, a ja ću polako, sasvim polako da ga hranim, šetam, volim. I doći će dani kada ćemo izlaziti da slobodno istražujemo okolne livade i da ga gledam kako juri divljač i kako mi se opet vraća.
I nije stvar u njemu, već u meni. I dok budem vežbala satima tamo na brvnima, na konopcima, na poligonima, on će u stvari kontrolisati moje pokrete. Mi moramo da delujemo usklađeno.

I baš on biće moja zaštita i oružje u danima koji slede.
I tih devet noći u oktobru radićemo kao jedno, bićemo jedno.



…Tamo u zapadnoj kuli ja skupljam pregršti snova, gulim ih sa zidova, ribam sa poda. Izbacujem ih kroz prozor i neka se dobro čuva onaj što prolazi ispod kada mu na glavu tresnu svi moji promašaji.
To je samo vrh zapadne kule, spaljeni put, nema tu ničeg osim praznine.

I onda u toj praznini tražim pravu strukturu. I istina sada može da zasija, samo kada je mirno, tiho i prazno.
Konjunkcija Venere i Marsa se dešava na tački Omega. Tvoja sreća Egidije sada počinje. Moja…
I znam, i piše i čitam, ali ne verujem. Treba da… i da uzmem.

U jednoj stvarnosti ja se spremam da se vratim, u drugoj - tražim onaj deo sebe izgubljen tamo negde u kvantnom preplitanju. I taj deo mene zna, upravo oseća kako mi je. Na periferiji nekog svemira duplikat mene razume. I tom delu mene je isto.
U nekoj sasvim trećoj stvarnosti ja... Ali to je tamo negde u onim najmanjim verovatnoćama. Zanemarljivim.

Ali, ima li kraja, sigurno se pitaš dok me sa istočne kule gledaš kako jurim nizbrdo, preskačući po tri stepenika, saplićući se, kotrljajući ka nečem dole. Možda nema snova, ali šta je sa sećanjima, to meni sada prolazi kroz glavu.
I nije čak ni u podrumu, to je dole, ali na potpuno nebitnom mestu. Jedna zavučena sobica gde sunce baca zrake ukoso. Muškarac stavlja malu ploču na gramofon i okreće se dok dete pruža ruke ka njemu. I on uzima dete u naručje, podiže ga i počinje da igra.
Jedna glupa tralala pesmica o ptici koja preleće planine i leti ka Suncu. O tome da slobodu niko ne može da ti oduzme. Nešto što ću vaditi sa moždanih periferija u svakom teškom trenutku.
Una paloma blanca, pevamo zajedno dok me vrti po sobi, po zlatnim zracima...
A onda se iskradam i produžavam niz hodnik do bolničkog dela.

Rekao mi je tek tako, kao da je to nešto sasvim obično. Samo - odem na planinu i donesem ti koprive.
I dok gledam kako ostalim trudnicama ubrizgavaju gvožđe, mirna sam, sa osmehom. Jedino sam ja dobila ogromni buket čiste energije. Onaj koji će detetu u meni dati gradivne elemente, obojiti mu oči u srebrno, obojiti mu misli u zlatno.

Ponekad i nije loše pogledati u tom pravcu, na niže. Ima dragocenih sećanja, dragocenih ljudi.

Ali, u svakoj stvarnosti ja moram da siđem dole, skroz dole. Nije bitno da li je u pitanju dvorište, podrum, detinjstvo, materica, nukleus ćelije. Moja promena dešava se u srži.
Jer on mi sada daje da bi mi uzeo, da bi mi opet dao.Da me nauči da nikad i ništa nije moje.
Imum coeli, donje nebo.

Tvoja promena je na putu. Ali te priče ćeš pričati sam.
Dovoljno je što sam ti pokazala kako radi klaster u drugom kvadrantu i šta čitam na IC-u.

A nebrojeno je stvarnosti, mladi brate. Nebrojeno je svetova.
I svaki se sprema.

I bezveze... kažem ti razbio me drugi kvadrant jer... I kukala sam kao svaka prava i velika ćurka. A onda je došlo vreme da mi se podbule oči vrate u normalu, da se umijem i da vežem traku oko čela.
Onu belu sa crvenim suncem i zracima.

Pa, na čijoj si strani ovnu nijedan?

Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice.
Vreme je sad.
Od tvog rođendana do mog, tačno kada Sunce pređe pola puta od tebe ka meni desiće se kardinalni krst. Spreman Egidije, dok se zarušavaju svetovi?
Hoćemo li ostati kao Jahin i Boaz?
Jer, nećemo svi umreti, ali ćemo se svi preobraziti, sećaš li se toga?

Još samo malo, “na uglu svetova zla” oni se dogledaju i još samo sasvim, sasvim malo…
Oseti kako će se kora raspuknuti pod našim nogama. Bazalt se topi. Vidi kako se Pangea cepa na Gondvanu i Lauraziju.
Ti ostaješ na istočnoj strani, a pukotina se proširuje.

Promeniće se magnetna inklinacija, nećeš mi verovati, a gledaćeš sam.
Oseti tačku na kojoj ti stojiš, pa onda pogledaj preko puta ka meni.
Samo ćemo se gledati dok se cepamo po pola, po atomima, veruj mi.

I neka se zbriše sve staro.
Tada u zoru dok se eskadrila sprema za poletanje.
Kraljevstvo Sunca, njegove jedinice. To pamti.
I ne zatiči se na brodovima.

Saturn je na mojoj strani. Uran na tvojoj. Tada, baš tada, bićemo spremni za promenu.
I dato nam je četrdeset dana.

2006, 1010, 2012, 2021.
So90Sa90Pl90Ur, taj momenat smo čekali. I konačno je vreme.
Odbrojavanje počinje sada.

Da si mi živ i zdrav, i u očekivanju ljubavi. Tvoja sreća upravo počinje.
I kada je vidiš sa vrha istočne kule prepoznaj je, dočekaj je sa osmehom.
Tamo u formaciji Elohima, sa njima ona putuje...


Srećan ti rođendan

Želim ti da ti ništa ne želim... Neka te On vodi, samo to, ogromno to


Objavio yzse u 23. mart 2009 15:46:29 | 6 komentara

Prevedi mi naslov članka na latinskom - SMESTA!!! Hoćeš li? I nadam se da si priču preuzeo iz 'Skarleta i Kristine', pošto si prošle godine bio u bioskopu. Koja ti se antička ličnost tamo svidela? Reci mi odgovor - SMESTA!!!

I za "Belo koplje":

Režiser
NJEGOSLAV FLANJAK

Scenario
MILUTIN KLISURIĆ
MIRKO ĆIRIĆ - 'ĆOSA'
ZLATOSAV MILANOV

Glasovi
MARKO ŽIVIĆ (Pankracije Belokopljanski)
BRANIMIR BRSTINA (Konj Nevis)
BORO STJEPANOVIĆ (Pino)
VOJIN ĆETKOVIĆ (Trevor Peti)
NEBOJŠA GLOGOVAC (Predsednik Lože Porodice Mirnih)
DAMJAN KECOJEVIĆ (Gantom)
SUZANA LUKIĆ (Princeza Karita)
BRANKO VIDAKOVIĆ (Veštac Mardžori)

... I drugi glumci iz vojvođanskih pozorišta, i užičkog, naravno (Nenad Jovanović, na primer).

Muzika
NEMANJA MOSUROVIĆ

Produkcija
BS GROUP
2009.

Premijera filma je u aprilu ove godine. Upućujem te na sajt - vuk91.mojblog.rs - zapiši ga i ostavićeš mi komentare na moje nove članke. Razumeli smo se?

Onda dobro, pozdravlja te puno tvoj
VUK
Objavio Vuk91 u 23. mart 2009 23:29:41

volela bih da najveci deo teksta nisam razumela, slutim da jesam...
preosetljiv je moj MO u biku, preosetljiva sam na MO u ribama, a tek na energije Marsa i Jupitera...

Mars...

nadam se da te dobre srece prate...
Objavio bamby (Neregistrovan) u 24. mart 2009 0:35:54

Vuče,
"moj Vuk" je momak koji kad god pročita neku moju priču vezuje kablove, cepa gitaru i posle sve to destiliše kroz Reason i Forge. A onda mi fajl pošalje kao poklon... I to zvuči predivno.
A ti prijatelju spamuješ. Samo te gledam i pitam se dokle :)
Neću da ti prevedem naslov (iako je vrlo bitan), nauči nešto i sam.
U bioskopima gledam samo crtaće, a poslednja pozorišna predstava na kojoj sam bila (ne "bio", ni to nisi proverio, pa kakav ti je to viral marketing?) je vaistinu imala neku radnju, ali ja sam spavala naslonjena na... Davno je to bilo.
Volim Aristofana, kako se sprda sa Sokratovim likom i delom. I posle toga Sokrata poštujem samo još malo više.

Omu,
Nadam se da ćeš videti ovo. Stvarno izvini, ali u tom trenutku nisam mogla da ti odgovorim na pitanje. Ne, neće biti smaka sveta, ako se to pitaš. Menjaju se energije, pa kako ih ko oseti. A vreme jeste dragoceno... I kada to znaš onda imaš i sve potrebne odgovore. Ali zašto uopšte ja tebi to treba da kažem?
Nema pelzen gegen leben... bre :)

B,
:))))) ..."na vetru miris lavande pomešan sa zlatom"
2006 strašna, udarna godina, baš kad smo se srele.
"Od nebrojeno mogućnosti da se ubije čovek, reci zbogom i nek te proguta noć..." i tačno smo to i uradili, svi mi sa "naše" katedre za primenjenu matematiku ;)
Baš sam juče, dok čistim particije na kompu, pronašla jednu pesmicu koja mi je tada stigla u mejlu. Slatka "dižem ti ego" rimovana pesmica koja se završava sa "al' to si i sama znala". Počela sam da se smejem, jer sam u međuvremenu izgleda i zaboravila. I setila se i tebe i njih dvojice i svega, svih ostalih... I ti se pojavljuješ :)
I ne brini se, znaš i sama da uvek igram kraljičin gambit, omiljeni mi potez :)

A imam i neispunjenu želju. Volela bih da ponovo čitam to što ti umeš da napišeš. Tvoja "snaga, snaga i moć..." ;)
Objavio yzse u 24. mart 2009 14:40:58

Od kamenja drag mi je lapis lazuli, zbog boje kojom mozes pisati. Ostala alhemija reci mi je dostupna tek kroz koju kap kondenzata koju se usudim da propustim preko nepca. Ionako je ovo neka vasa prica.

Nisam imao na umu smak sveta (vec ti :p), nego sam samo hteo da se poigram recima i vremenom, jer tebe bas briga ako sad zvekne kometa, a mozda neko nije jos stigao da zabrlja (ironicno pitanje, naravno, ko bi pa hteo da sebe zakopa u pesak), ali nasavsi se pred manjkom vremena, pozeli da ga ima napretek, pa makar ga spucao na gluposti.
http://omu.mojblog.rs/p-odbrojavanje/79176.html
Objavio Omu u 25. mart 2009 1:48:58

Videla... :)
Objavio yzse u 25. mart 2009 16:21:36

Fino. ;)
Objavio Bystander/musicmaster (Neregistrovan) u 27. mart 2009 19:51:13