Devojčica je imala samo četiri godine, njena sećanja sigurno su izbledela, i njena majka odvela ju je do bodljikave žice, da bi joj pokazala skoru promenu koju je trebalo da donese udaljena kompozicija nekog voza.
-Zar se ne raduješ? Ovaj voz će nas odvesti kući.
-I šta će biti onda?
-Onda ćemo biti kod kuće.
-Šta je to - kuća?, pitalo je dete.
-Ono gde smo ranije živeli.
-A čega ima tamo?
-Sećaš li se svog mece? Možda su tamo još i druge tvoje lutke?
-Mama, pitalo je dete, da li kod kuće ima i stražara?
-Nema.
-Onda, pitala je devojčica, da li ćemo moći da pobegnemo od kuće?
Ištvan Erkenj
Jednominutne novele
Saturday, December 11, 2010
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Baš jako. U malo reči sve je rečeno.
ReplyDeleteTa njegova poslednja rečenica me prati već više od dvadeset godina.
ReplyDeleteZidovi postoje samo u glavi, kao i sloboda...