Kada sam otvorila sledeću flašicu ćilibarskog stakla pored mirisa jeseni,
osetila sam i jednu vrlo tanku notu sećanja.
...Dani kada Dark Master dolazi po mene.
Dani kada me vodi po šumi ne bi li me naučio da ponovo hodam.
Dani kada zajedno pokušavamo da zaboravimo glad i ratovanja, smrzavanja, tugu i bedu.
Dani kada on pokušava da mi oprosti što sam se udala za drugog čoveka.
Čudno je što trag sećanja još uvek postoji u meni.
Čudno za mene koja majstorski brišem sve staro.
Čudno u samom mirisu.
Pomalo zbunjujuće.
Počinjem li da starim, ako se ponovo sećam?
Ili se neka prijateljstva, neke ljubavi nikada ne zaboravljaju?
On se javi, zatim pojavi na vratima, a onda hodamo.
Samo hodamo.
No comments:
Post a Comment