U stanju ravnoteže

Ona mi kaže da uđem u stan i popišem imovinu.
Ne mogu.
Gadno mi je.

To su bili njihovi životi, njihove navike, njihov brak.

Ona kaže - Moraćeš.
Ja već kombinujem kako da to uvalim Dragici.

Ne mogu da živim u tom stanu. Ne znam kako bi iko živeo u tom stanu. Možda je bolje da ga izdajemo kao poslovni prostor, u centru je, baš u centru...
Ne, moramo da ga prodamo.

Sanjala sam ga noć pred smrt. Kao što sam sanjala mnoge.
Sećam se u toku studentskih protesta kad god bi krenuli pored Botaničke bašte ja bih urliknula - Tetka! Tetka!, i onda naravno cela kolona bi prihvatila.
Ona je izlazila na terasu i tražila me pogledom.
Nije mogla da me vidi, puno nas je bilo.
On je uvek stajao iza nje, da je pridrži, ako se previše uzbudi da ne padne... zbog već nekog razloga.


Posle stojim u Vojislava Ilića.
Tačno preko puta moje srednje škole, tačno ispod dizalice.
Moja škola Hogvorts, sa tajnim prolazima, golubarnikom, pet nivoa podruma i u najnižem streljana sa izrešetanom Titovom slikom. Šupa u kojoj smo rekreativno jurili miša, maketarnica u izdvojenoj kuli gde smo se ljudski udrogirali pet puta industrijskim lepkom, kino sala u kojoj smo se krvavo tukli kad god bi neko u toku blok nastave iz slobodoručnog crtanja mrdnuo bezglavu Afroditu.

To više nije ista škola, i nije ista ulica koju sam toliko volela.
Ne pripadam, ispisuje mi se pred očima dok trola klizi dalje.
Ne pripadam, ispisuje se magla koja me savršeno prekriva dok ga gledam kako prolazi prekoputa.

U Mekenzijevoj osmeh na vratima uz moju stalnu pridiku - Ne radi ti interfon...
I onda se ubeđujemo, kao što se uvek ubeđujemo.
Nema više taktiziranja, želim da prodam suvlasnički deo i da izađem iz te priče.
On gleda.
- Ne gledaj me tako, ni mom srcu nije lako, ustajem sa stolice. - Upravo sam prošla pored gradilišta i oni se igraju, a meni vreme teče. Više neće moći. Za mene je to završena priča.

Nastavljam niz Njegoševu, prolećno predvečerje. I na uglu samo se pogledam u izlogu. Vojnički stil sa patikama.
Ipak skrećem u Prote Mateje, pravac danserija.
Ćeretanje sa Mirkom na ulazu, latino veče.


Negde posle deset ponovo niz ulicu. Ne spava mi se, nisam umorna.
Baćio sladoled sa unapređenim kornetom.
Ne sviđa mi se. Testo je kao za galete, a suv kokos ne ide uz borovnice.
Možda bi bilo bolje da kombinuju žele od limuna ili slatko-gorki sirup kao preliv. Možda bi to bolje išlo uz gorku čokoladu ispod.

I onda kontrola telefona.
Vidim da je mladi Sijuks zvao samo deset puta.
Čeka kod Skca.

Čekaće još par minuta da dovršim sladoled.
Uvežbavamo valcer dok ne dođe tramvaj, da ne gubimo vreme.


Tu odmah iznad čekao je debeli.
Tu odmah iznad grlio me je i onda...

Sada se vraćam u blokove. Prazna.
Sijuks i ja treba da se nađemo sa ostalom trojicom.
On ima štitnike za potkolenice, za kolena, za laktove, suspenzor.
Ja imam pola flaše vode i reakciju u stomaku na sladoled. Pun mozak od susreta sa dva advokata. Mislim da sam dovoljno pripremljena.
Mi smo Baader-Meinhof ekipa.


Tu noć, dok prazan tramvaj vozi ka severo-zapadu grada četiri mužjaka i jedna ženka uvežbavaju borbe u toku kretanja.
Drže se za šipke dok mlataraju nogama.
Koriste inerciju da pojačaju udarce.

Vozač nas često gleda u ogledalu, ali ne sme da prekine.
Vozač nas gleda sa zaprepašćenjem dok izbijamo oružja.
Vozač gleda.

I dok glavni urla - Budi tu pored mene...
održavam ravnotežu,

pre skoka u novi život,
novu energiju.